Србији у Сутону

Драг ми је Платон, али дража ми је истина.

(Аристотел, „Етика“)


У данима менопаузе короне, сви владари света и даље нису спустили лопту,тог смешног вируса, како рече др Несторовић на почетку циклуса. Скривајући се у том циклусном завршетку на Балкану се фашистички вампир измигољио из ђавоље рупе и заједно са њим зове у госте цртаче надримапа и издаваче поштанских марака какве се нису појављивале још од 1933. године. Као и увек ту су помахнитала милогорска служинчад која намерно зову певача са надимком пљуцавца којег је мрзео чак и Лаки Лучијано, јер није могао да добаци ни 30 метара. Ипак један човек ту негде, не тако далеко од нас, по ко зна који пут доказује да се не плаши баука који кружи светом и поносно каже: „Да, ми смо победили фашистичког баука пре 75 година.“

Велики Батко и Велики Друг Александар Лукашенко је данас у Минску одржао Заједничку тактичку вежбу љубави према отаџбини. У вежби су учествовале Народне снаге, како можемо да назовемо гледаоце и Белоруску војску. Колики је Друг Лукашенко прави Срби никад неће заборавити када је једини од државника света дошао у Србију 1999. године и понудио нам помоћ. Батка хвала Ти.

пуковник авијације у пензији                                09.05. 2020.године, Београд
Милорад Ђошић

Сећање на хероја

Малопре ме зове мој Христовни брат Бата и каже да га је звала ћерка из Косовске Митровице да му каже како је на данашњи дан, 04. маја 1999. године, погинуо пуковник Миленко Павловић.
Хвала малој Нади Петронић која води рачуна о нашим друговима и због тога ово сећање на хероја посвећујемо управо њој, а нашем Миленку нека је лако небо.
Хвала Ти.

Милорад Ђошић, пуковник авијације у пензији

Kошаре и ново српско песничко стваралаштво

Од давнина, народно предање је налазило форме песничког изражавања које су уз Српску Православну Цркву, постале покретачка сила, генератор формирања националног идентитета српског народа.

Српске епске и лирске народне песме представљају праву ризницу историјског наслеђа. У периоду турског ропства биле су носилац идеје слободе и борбе за ослобођење. У великој мери, уз Православну цркву, биле су чувар народне душе, преносилац културолошких, моралних и етичких норми. Упућивале ка истини и Божијој правди, здравим породичним односима, чојству и јунаштву, формирајући у појединцу кодекс витеза, честитих, храбрих и пожртвованих људи спремних да стану у одбрану народа.

Заиста народ који је тако васпитавао своју децу није могао да се не ослободи од турског ропства, или да не извојује славне победе у Првом светском рату.

Међутим, почетком XXI века омладина у Србији се одваја од свог историјског наслеђа. Неки од значајаних периода српске историје или нису предвиђени за детаљну обраду или је термин за обрађивање значајних наставних јединица предвиђен у време када, по природи ствари, не може се дати добар резултат.

И управо у тренутку када може некоме да се учини да је период родољубивог и духовног стваралаштва одавно превазиђен и да је отишао у заборав, народ је изнедрило нове песме савременог доба. Тако су настале и одмах су почеле да живе са народом песме: „Суза Косова“, „Ми смо деца Неба“, „Славни граде на Бистрици“, као и надалеко познате и чувене песме „Јунаци са Кошара“ и  „Вила са Кошара“.

Управо песме „Јунаци са Кошара“ и „Вила са Кошара“, описују херојски подвиг припадника Војске Југославије који су зауставили копнену агресију на нашу земљу 1999.године. Одолели су нападима далеко бројнијег и технолошки развијенијег непријатеља, натеравши га да потражи решење завршетка агресије у потписивању мировног споразума. Тако да је са Кошара и Паштрика проистекла резолуција 1244 Савета Безбедности УН на основу које и данас Косово и Метохија су саставни део Републике Србије.

Након 05.октобра и промене власти, подвиг ових нових Обилића, као и многих других био је гурнут на страну. Ипак, народно стваралаштво је изнедрило песме које су истргле од заборава и пронеле њихову славу, дубоко је уткавши у срж слободарског народа за њихов вечни спомен, да се незаборави.

Заиста, сваки Србин и држављанин Републике Србије може да се поноси овим херојима који су своје животе положили за нас, своје ближње, који су као вечна стража остали на Кошарама, Паштрику. Песме овог новог стваралаштва требамо чувати и неговати заједно уз све остале и оне ће васпитавати и надахњивати будуће генерације чинећи их истински слободним.


Приредио публициста, Дејан Јовановић

Извор: Српска историја