Милорад Ђошић: Зашто се командир љутио на Раку Љутовца

Још мало о Радоју Раки Љутовцу за кога је аутор ових редова чуо пре 25 година од његове унуке, покојне трстеничке докторке Раде Љутовац, којој посвећујемо ову страницу.

Радоје Рака Љутовац (Фотографија: С. Бабовић)

У време кад је Радоје Рака Љутовац, утеменитељ АРЈ ПВО, пуцао топом било је строго забрањено оглашавање ватром јер је вршена преправка граната које су нам Французи послали. Фабрика наоружања у Крагујевцу “Тополивница” била је пуна барута. Рака је захваљујући добром темпирању са Метиног брда оборио немачког “фармана” (авион француске производње) у извиђачкој верзији. Командир се јако разљутио на њега, јер се уплашио да ће одати положај и одвео га је у Крагујевац. Када су чули шта је урадио сви су се јако обрадовали, а командант града му је дао белог коња на коме је он јахао кроз град, где су га људи дочекивали као правог јунака, што је за њега пољанског сељака била изузетна част. Командир се одмах после тога одобровољио и свуда је хвалио Раку.

После овог успеха и познатом обавештавању “од ува до ува” српски војници се више нису плашили тог чуда, за које су сазнали да је направљено од дасака и крпа, па су их касније обарали сасређеном пушчаном ватром.

Као што је мање више познато, француске гранате су биле дуже па су наши мајстори вршили преправке, а то и још понешто ћете прочитати у чланку аутора Бранислава В. Станковића, који смо добили од Петра Недељковића из Ваздухопловног музеја Сурчин.

Такође вам дарујемо и шаљиву песму у извођењу студената Катедре за етномузикологију ФМУ у Београду. Речи ове песме први је записао Александар Дероко, али у мало другачијој верзији коју ћемо вам послати, ако се јавите на мејл удружења.

Милорад Ђошић, пуковник авијације у пензији


Муниција калибра 75мм за брзометне топове Шнајдер-Kрезо M-1907 i M-1907 А

 

Крајем деветнаестог века-1897.године, француски државни заводи у Питоу отпочињу серијску производњу првог брзометног оруђа. Са овом генијалном конструкцијом лаког пољског топа, постављени су нови стандарди у артиљерији и изазвана права револуција у овоме, тада најважнијем, роду оружја. Убрзо за тим и остале индустријски развијене земље уводе у наоружање брзометна оруђа сопствене конструкције. У првом реду пољске топове калибра 75-85 мм.

Земље са слабо развијеном тешком индустријом, као и мале и сиромашне државе, међу којима је била и Краљевина Србија, уколико су желеле да осавремене наоружање, биле су принуђене да модеран материјал купују у неколико приватних фабрика у Европи.

После низа проба и политичких проблема ( У скупштини је чак настала и криза названа „Топовско питање“), Краљевина Србија се одлучила за набавку једног од тада најбољих система пољских топова на свету, француског произвођача из Крезоа – „Schneider et Cie“

Набавка оруђа и муниције

Када је 30.децембра 1906.године,у Београду потписан уговор са представницима Шнајдерове фабрике из Крезоа, о куповини 47 батерија (Батерија од 4 оруђа) пољских топова. Наручено је и по 3000 метака уз сваку батерију, у односу 2400 шрапнела према 600 разорних граната. Сав поручени материјал, стигао је у Србију до половине 1909.године, а по години формалног усвајања у наоружање, добио је ознаку „Модел-1907“ ову ознаку понела је и муниција из овог контигента. До почетка Балканских ратова, муниција за пољске топове, још је у три маха купована у Француској.

Нова поруџбина топовског материјала из Крезоа извршена је 1910 .године, тада је наручено 40 батерија пољских топова (160 комада) са вероватно истом количином муниције по батерији. Пошто су ови топови у односу на оне из предходног контигента имали модерније нишанске справе и мање измене у конструкцији, означени су као „Модел-1907А“. Муниција-шрапнели и гранате, имали су, такође нове, савременије упаљаче, као и јаче експлозивно пуњење (код разорних граната шнајдерит је замењен тротилом) па су сходно томе и они понели ознаку «Модел-1907А». Поред муниције за пољске брзометне топове калибра 75мм, овом приликом купљена је и муниција и за остала артиљеријска оруђа којима је располагала српска војска – брдски брзометни топови 70 мм. Шнајдер М-1907, спорометне хаубице и мерзери 12 цм и 15 цм. Шнајдер М-97, топ 12 цм. Шнајдер М-97 и том приликом купљене брзометне хаубице 120 мм. и 150 мм. Шнајдер М-1910.

Производња у Србији

Истовремено са поруџбинама оруђа и муниције, Војно-технички Завод у Крагујевцу оспособљава се за сервисирање новог артиљеријског материјала и за призводњу одговарајуће муниције. Наиме, од фирме Шнајдер откупљена је и лиценца за производњу артиљеријске муниције, стим што је уговором било наведено да монтажу постројења воде стручњаци из Крезоа. Током 1909.године отпочели су грађевински радови, а до краја 1910. завршена је и инсталација машина. Док су радови још били у току 9. маја извршена је наруџбина за производњу 20.000 шрапнела, а затим 1. августа нова поруџбина за 160.000 шрапнела и 40.000 разорних граната. До половине 1911. године, произведено је првих 20.000 шрапнела. Међутим, у самом процесу производње шрапнелских упаљача француске конструкције, појавили су се неки проблеми и инсталирана производна линија није била у стању да да одговарајући квалитет, тако да је доста упаљача било шкартирано (и ови упаљачи ће одиграти своју улогу у јесен 1914.године у великој несташици артиљеријске муниције пред Колубарску битку) У сваком случају, убрзо после произведене ове прве серије, Французи напуштају Крагујевац. Међутим, још 16.октобра 1910.године, у Крагујевац је допутовао директор познате немачке фирме “Rheinische Metallwaren und Maschinenfabrik AG” („Рајнметал“) из Дизелдорфа, са двојицом пословођа и четворицом главних мајстора. Немци су нудили своју конструкцију упаљача, чија је технологија производње била јефтинија, будући да је упаљач био израђен претежно од алуминијума (француски-алуминијум/месинг), а сама конструкција робуснија. Са немцима је потписан уговор који их је обавезивао да инсталирају машине за производњу упаљача и комплетирају 80.000 метака. Пошто су французи већ инсталирали шрапнелницу, преостало је да се монтира нова упаљачница. Тако је већ крајем 1911.године, почела серијска производња шрапнелских кошуљица а почетком 1912.године и производња упаљача. Чауре су произведене у „Рајнметалу“ а приликом лаборације накнадно су утискивани и иницијали Војнотехничког завода – „В Т З К“. Немачки радници одлазе из Крагујевца у октобру 1912.године,односно на почетку Првог Балканског рата.

Од самог почетка рата са Аустро-Угарском српска војска била је принуђена на штедњу артиљеријске муниције. Ова тешка ситуација кулминирала је пред повлачење одбрамбеног фронта на Дрини, када је према званичном извештају Врховне команде упућеном министру војном на дан 4.новембра 1914.године, остало свега 220 метака на пољски топ. Војнотехнички завод,наша једина фабрика за производњу муниције, иако скромних могућности, дао је значајан допринос одбрани земље у овим тешким данима. Када је почетком рата министар војни пуковник Душан П. Стефановић обишао завод, поднет му је извештај о производним могућностима истог. У извештају се наводи да је у заводу радило 3000 људи у две смене по 12 часова. У овом временском периоду могло се произвести 250-260 шрапнела за пољске топове и око 200 темпирних упаљача. Чауре се нису производиле јер су већ испаљене чауре прекалибриране и кориштене више пута, а у заводу на лагеру било их је око 120.000. Сем тога, постојале су залихе компоненти за израду комплетних 5000 шрапнела, као и 20.000 израђених шрапнелских кошуљица. Могућности за израду граната биле су још скромније. Услед малог броја хидрауличних преса могло се дневно производити свега 80-100 зрна и то не упредо са шрапнелима. Мада је постојала залиха челичних трупаца од којих се могло израдити 6500 зрна као и 12000 тротилских пуњења није било ударних упаљача и детонаторских капсли.

Озбиљност и тежина ситуације у којој се нашла српска војска у повлачењу које је предходило Колубарској бици види се и из извештаја (пов.Бр.6.011.) начелника штаба Врховне Команде Војводе Путника упућеног министру војном, односно краљевској влади где дословце каже „Треба свим силама настати да се из Француске, Енглеске и Русије у што краћем времену набави што већа количина артилериске муниције.У противном, ако се ово не учини, ја скидама са себе сваку одговорност за фаталне последице,које нас могу постићи.“ Председник владе Никола Пашић апеловао је код француске владе да се српској војсци хитно испоручи извесна количина артиљеријске муниције. Преживљавајући и сами кризу недостатка муниције, али и свесни значаја балканског фронта, Французи пристају на српске захтеве.

Председник Француске републике Поенкаре,овим поводом, у свом дневику наводи „Г.Пашић такође се жали на недостатак муниције.Они су у томе у оскудици као и ми. Послали смо им већ 20.000 артилериских зрна, још ће мо им послати одмах 20.000 (10.000 распрсних и 10.000 пуних-егзерцирних).

“То је највише што им за сада можемо учинити“

У међувремену, док се са нестрпљењем ишчекивало да француска пошиљка муниције уплови у Солун, завод у Крагујевцу је направио прави подвиг користећи све што је могло да се искористи за производњу и комплетирање артиљеријских метака. Наиме, постојало је око 15.000 произведених шрапнела за којих није било упаљача, услед, већ поменуте,разлике у продукцији. Неколико хиљада шкартираних упаљача «старијег модела» (М-1907?) прилагођено је помоћу алуминијумског уметка да им пречник навоја за спајање са гранатом одговара стандарду новијих модела упаљача (М-1907А и М-1911). На овај начин добијено је 18.500 упаљача, тако да је у року од 5-6 дана комплетирано свих 15.000 упаљача. Како је преостало још око 3.500 упаљача, приступило се и преправљању вежбовне муниције од ливеног гвожђа. Тиме је добијена извесна количина шрапнела који су служили за изналажење одстојања. Рачунајући шрапнеле добијене редовном фабрикацијом, ВТЗ је око 10.новембра 1914.потпуно неочекивано, ставио на расплагање Врховној команди око 20.000 артиљеријских метака калиба 75 мм.

На срећу, већ 12.новембра брод са артиљеријском муницијом из Француске упловио је у солунску луку, да би половином наредног дана, прва железничка композиција стигла у Ниш, где је организована пријемна станица. Међутим, испоставило се да нам је испоручена француска службена муниција за топ М-1897, која, иако истог калибра, по многим се карактеристикама разликовала од Шнајдеровог, односно српског метка. Проблем је представљала већа дужина чауре француског метка за 72 мм.(српска чаура 278мм.-француска 350мм.) , што није омогућавало да се француски метак уопште стави у наш топ. Сама дужина чауре није представљала једини проблем, тим пре што су се Француске гранате могле у ВТЗ монтирати у српске чауре којих је било довољно на лагеру, што је и чињено, могућ проблем за ово био би недостатак иницијалних капсли (француске су биле много мањег пречника да би се могле без преправке монтирати на српске чауре). Међутим, француски темпирни упаљачи за шрапнеле, темпирали су се на сасвим другачији начин и за њих је била потребна одговарајућа справа за темпирање – Темпирник, можемо само да претпоставимо да су са муницијом испоручени и ови уређаји. У сваком случају, без другог избора, одлучено је да се изврши хитна преправка, односно скраћивање и калибрација чаура. Пошто је крагујевачки завод већ делимично био евакуисан, приспела муниција делаборисана је у Нишу, да би се празне чауре транспортовале у Крагујевац, преправљале и поново враћале у Ниш где су опет комплетиране. Ово је чињено неколико пута у току дана, тако да је већ до 15.новембра добијено на овај начин око 4000 метака, а до 18.-ог могло је већ у року 24 часа да се на фронт пошаље око 11.000 артиљеријских метака. Сав овај напор је омогућио једну од најблиставијих победа српске војске – Колубарску битку.

 

Аутор: Бранислав В. Станковић

Арам Гарегинијан: Турски F-16 и терористи из Сириjе не помажу Азербејџану – Арцах не се предаје

Јерменски добровољци. Фотографија: Мелик Багдасаријан / ЕПА

У Арцаху (Нагорно-Карабах) бесни прави рат. 27. септембра азербејџанска војска је одпочела масиван напад. Овај пут уз отворену подршку Турске, која је овде упутила натовске борбене авионе F-16. Осим тога, са севера Сирије (који терористи, уз подршку Турске, још незаконито контролишу),војни транспортни авиони, преко Турске, превозе џихадисте за помоћ азербејџанским снагама. После пет дана, о томе су се, заједнички, изјаснили Француска, Русија и САД.

29. септембра је председник Азербејџана Илхам Алијев изјавио да је његова држава од Јерменије пет пута јача по броју становника. Али „велики“ Азербејџан и “огромна” Турска не могу да успешно доврше агресију против Јермена.

Напади десетинама тенкова и вишецевних бацача ракета настављају се већ пети дан. По проценама Армије одбране Арцаха, непријатељ је изгубио преко стотину тенкова и оклопних возила, неколико хеликоптера. Исто колико за све време војне у Карабаху у 1992-94. Тада су стране у сукобу углавном користиле наоружање преостало из доба Савјетског Савеза, док сада употребљавају оно што су куповале од тада – све време.

У неким годинама је војни буџет Азербејџана био већи него цео буџет Јерменије. Али ни то не поможе Азербејџану и Турској: нису успели да напредују.

Председник Турске Ердоган је више шута изјавио је да ће помоћи турски Азербејџан, да би, једном заувек, било “решено питање”, које се не решава 30. година. У јулу је Азербејџан напао границу са Јерменијом и, после још једне неуспешне провокације, спровео јзаједничке војне маневре са Турском. Сада се против јерменских снага користе турски авиони F-16 (Азербејџан их нема, јер натовске авионе не купује). До сада, савезници негирају њихово присуство. Азербејџан је од Турске добио плаћенике исламисте, који су ратовали у Сирији под окриљем те исте Турске.

Арцах има у већини јерменско становништво, али је средином 1930-их, одлуком совјетске владе, прикључен Азербајџану. Крајем 80-их, Нагорно- Карабашка аутономна област је, у складу са тадашњим законодавством Совјетског Савеза, изгласала резолуцију о издвајању аутономне области из тада још совјетског Азербејџана. После распада СССР-а, Баку је планирао да потпуно освоји Арцах и етнички га очисти од Јермена. Али се Рат за Нагорно-Карабах 1994. године завршио победом јерменских снага. Нагорно-Карабах није укључен у састав Јерменије, да се не би спалили сви мостови за мировни преговор и трајно решење сукоба. Тако се, уз Републику Јерменију, појавила још једна јерменска република – Арцах.

Вође Азербејџана су све време изјављивали да ће решавати сукоб по своме, а статус кво (непризнати, али стварно постојући јерменски Карабах) је користан само за Јерменију. Значи ли ово да Азербејџан покушава да нешто измени? Не – све провокације чине Јермени, каже влада у Бакуу.

У реду, треба само одговарати на питање, зашто процвоцирати ако имаш корисни статус кво? На ово питање нема одговора, осим једног: аутор овог чланка је Јерменин, који међу Србима спроводи пропаганду за јерменски новац.

Али новца Азербејџан има много више. На милијарде долара од нафте, због којих неки политичари и организације у Србији култивишу мит о томе, да Јермени у сваком сукобу, због својих интереса, подржавају право народа на самоопредељење, што значи и незакониту владу такозване Републике Косово.

Али у стварности Јерменија до сада није признала “Косово” и не намерава да то учини. Али држава, једна од првих која је признала “Републику Косово”, била је… Турска, која свим снагама пдржава Азербејџан. А када је у Београд из Бакуа пристигао авион са помоћи против коронавируса, амбасадор Азербејџана беседи о “древном српско-азербејџанском пријатељству”.

Можда је човек у праву. Турски зуби јесу се “дружили” са српским песницама, стотинама година, и 1389. године. Сада исто такво “пријатељство” Турцима и Азерима указују Јермени – да би заштитили своје родитеље и децу.


Арам Гарегинијан

На данашњи дан

Поштовани читаоци,
На данашњи дан “велика” Царевина је на подстицај Немачке објавила рат “малој” Србији, па се данашњи дан узима као почетак Првог светског рата. Ипак морамо бити реални и признати да су Аустоугари и остали трабанти били поштенији од НАТО властодржаца и данашњих пудлица, јер су се држали правила ратовања што данас није случај нигде.
Посебно обратите пажњу на братствојединствени састав војске која је са песмом кренула у рат.
Милорад Ђошић

Оружане снаге Аустро-Угарске и Србије

2073

Оружане снаге Аустро-Угарске

Због свог компликованог државног устројства, Аустро-Угарска је имала три засебне војске: царско-краљевску заједничку војску, аустриски ландвер (домобранство) и мађарски хонвед (домобранство).

Оперативна војска је за рат 1914 године имала:

17 корпуса од 2-3 дивизије, односно укупно 48 пешадиских дивизија, од којих 4 брдског састава (у 15 и 16 корпусу);

14 брдских бригада од 3-5 батаљона, 4-10 митраљеских одељења, 1-4 брдске батерије и осталих делова;

11 коњичких дивизија;

3 самосталне бригаде;

14 маршевских бригада заједничке војске и 15 маршевских пукова хонведа;

20 ландштурмских бригада

Све те снаге биле су формиране у 6 армија.

Артиљерија је имала 571 батерију (2.508 оруђа). Аустроугарска пешадиска дивизија имала је 42 оруђа.

Укупан број бораца: прве линије 770.000

ландштурма 700.000

Укупно 1.470.000 бораца

Укупан број бораца износио је једва 2,88% целокупног становништва, а то је у односу на рат на два фронта претстављало слабу снагу.

Пешадиско наоружање било је: брзометна „Манликер” пушка 8 мм и митраљез „Шварцлозе” 8 мм, а артиљериско: пољски брзометни топ 7,65 см (батерија 6 топова), пољска брзометна хаубица 10,4 см (батерија 6 хаубица), тешка пољска хаубица 15 см (батерија 4 хаубице); тешки мерзер 30,5 см био је најсавршеније тешко оружје копнене артиљерије; превожен је трактором.

Материјална и техничка опрема била је савремена и потпуна у сваком погледу, благодарећи, као што је речено, развијеној индустрији Аустроугарске Монархије. Поред потпуне личне и логорске опреме, јединице су располагале покретним пољским и брдским кухињама, покретним пекарама, добро комплетираним алатним колонама, радионицама и мостовим треновима, уређеним завојиштима, пољским болницама итд.

Благодарећи развијеном коњарству, Аустроугарска војска је имала неисцрпан извор за попуну свим врстама коња. Нарочито је Мађарска била богата у јахаћим и лаким теглећим коњима, Аустрија у тешким теглећим, а Босна и Херцеговина у брдским товарним.

Комора Аустроугарске војске била је добро опремљена, али су се њена дуга и гломазна кола показала непрактична за пољске ненасуте путеве северозападне Србије, тако да су многа остала као плен по раскаљаним путевима Мачве, Поцерине и у долинама река Лешнице и Јадра.

Због разнородности становништва Двојне Монархије, и њена је војска била разнородна. Од 100 војника заједничке војске било је 25 Немаца, 23 Мађара, 13 Чеха, 4 Словака, 8 Пољака, 8 Украјинаца, 2 Словенца, 9 Хрвата и Срба, 7 Румуна и 1 Италијан. Тако састављена војска, у којој су национална права мањина била гушена, није могла бити прожета јединственом националиом идејом, што се неповољно одражавало на дух и морал војске, нарочито у јединицама попуњеним претежно словенским, италијанским и румунским елементом, као што је био случај у неким ландверским и хонведским, односно домобранским јединицама.

Аустроугарска војска није ратовала још од 1866 године, па није ни имала савремено ратно искуство, које је Српска војска стекла у два балканска рата.

Према признању аустриског генерала Крауса, бившег команданта аустроугарске Ратне школе, који је у рату 1914 године командовао најпре 29 дивизијом, а потом, у Колубарској бици, Комбинованим корпусом, обука Аустроугарске војске није била на висини захтева савремене ратне вештине. Ни старешине ни трупе нису биле стварно спремне за рат. Аустроугарске трупе морале су тек у рату да се уче, и то их је стало много крви.

Највише и више командовање није било на висини.

Начелник Главног генералштаба, генерал пешадије Конрад фон Хецендорф, касније фелдмаршал и начелник Штаба Врховне команде, одликовао се необичном радиношћу и био је војнички способан, претежно као тактичар, али се није нарочито интересовао за студије из области стратегије. У свим својим стратегиским комбинацијама руководио се тактичким моментима, што је, разуме се, доводило до неуспеха.

Као дугогодишњи начелник Главног генералштаба, Хецендорф је обраћао слабу пажњу на оперативну спрему виших команданата, тако да ни они нису били на висини савременог командовања. На више положаје често се долазило протекцијом преко дворске канцеларије, а не према способностима.

На челу Балканске војске, одређене за дејство против Србије, стајао је фелдцајгмајстер Поћорек, који је добро стајао код Цара и његовог начелника војне канцеларије, генерала Болфраса. Отуда велика самовоља Поћорека и натурање његових погрешних стратешких замисли начелнику Штаба Врховне команде, фелдмаршалу Хецендорфу, што је допринело неуспеху како Балканске војске у Србији тако и аустроугарске главне снаге у Галицији (на Руском фронту).

Сву своју пажњу као начелник Главног генералштаба, Хецендорф је посветио школовању и васпитању генералштабних официра. У тежњи да подигне њихов углед, он је отишао сувише далеко, и уместо да зближи Генералштаб са трупом, он га је изоловао од ње. У самом почетку Рата завео је опасну праксу непосредног, личног општења са начелницима армиских штабова, чак и са млађим генералштабним официрима, иза леђа њихових одговорних команданата, што је, разуме се, ишло на штету нормалног односа командовању. Иначе, генералштабни официри познавали су одлично технику генералштабних послова.

 

Оружане снаге Србије

Због хогомености свог становништа, Србија је имала монолитну војску, која је била организована по позивима: I, II, III позив и Последња одбрана.

Оперативна војска, коју су сачињавали I и II позив, била је састављена из:

– 11 пешадиских дивизија, и то: 6 дивизија I позива и 5 дивизија II позива, Дивизије I позива биле су састава: 4 пука пешадије (16 батаљона), један пољски артиљериски пук (6-9 батерија, укупно 24-36 топова) и један коњички пук (3 ескадрона). Дивизије II позива биле су састава: 3 пука пешадије (12 батаљона), један пољски артиљериски дивизион (3-6 батерија, укупно 12-24 топа) и један коњички дивизион (2 ескадрона). Поред тога, дивизије I и II позива имале су и остале (инжињериске, санитетске и интендантске) јединице и установе;

– коњичке дивизије састава: 2 коњичке бригаде од по 2 пука (укупно 16 ескадрона у дивизији) и дивизион коњичке артиљерије (2 батерије – 8 топова);

– брдског артиљериског пука од 9 батерија (36 топова);

– хаубичке артиљерије (15 хаубичких батерија од 12-15 см и 1 мерзерска батерија од 15 см).

Оперативна војска била је формирана у 3 армије, Ужичку војску и потребан број одреда.

Укупан број бораца I и II позива 180.000

Укупан број бораца III позива 70.000

Укупно 250,000 бораца

Укупан број бораца износио је у почетку Рата, после губитака у два балканска рата, више од 6% целокупног становништва, док је јачина аустроугарске оружане снаге у почетку Рата износила – као што смо рекли – једва 2,88%, што значи да је Србија уложила двапут јачи ратни напор.

Рат 1914 године затекао је Србију у рђавом стању у погледу наоружања и ратне опреме, што је било последица вођења два претходна (балканска) рата. Недостајало је око 120.000 брзометних пушака и знатан број митраљеза. Пешадиско наоружање било је врло разнолико: српска брзометна пушка 7 мм систсма „Маузер”, стара преправљена пушка система „Маузер-Кока” М. 80, турска заплењена брзометна пушка система „Маузер”, руска брзометна пушка 7,62 мм, „Манлихер” брзометна пушка, стара пушка „Берданка” са црним барутом (за III позив и Последњу одбрану). Митраљез је био система „Максим” калибра 7 мм.

Артиљериско наоружање било је недовољно и непотпуно. Било је пољских и брдских брзометних топова система „Шнајдер-Кане” калибра 75 мм, чији је број био недовољан, тако да су за попуну употребљени и стари спорометни топови, пољски и брдски, система „Дебанж” калибра 80 мм, који су се пунили црним барутом. Поред тога био је у употреби и известан број Крупових брзометних топова, заплењених од Турака у рату 1912 године. Од хаубичке артиљерије било је: 22 хаубице 12 см и 6 мерзера 15 см система „Шнајдер” М. 1897 са убрзаним гађањем; 32 брзометне хаубице 12 см и 8 брзометних хаубица 15 см система „Шнајдер” М. 1910. Од градске артиљерије било је 12 дугачких топова 12 см система „Шнајдер” М. 1897. Тешке артиљерије није било. Нарочито се осећала оскудица у артиљериској муницији, што је имало знатан утицај на вођење операција.

У свим гранама материјалне опреме осећала се велика оскудица, нарочито у одећној и логорској опреми: I позив није био потпуно војнички одевен, II позив само делом (шињели и шајкаче), а III позив није имао ништа од војничког одела и обуће. Због тога непријатељ није ни сматрао III позив за регуларну војску.

Није било довољно ни мостовог материјала за прелаз Саве и Дунава.

Насупрот Аустроугарској, Српска војска је била национално хомогена, свесна ослободилачког значаја своје борбе и прожета тежњом за ослобођењем српског и осталих југословенских народа под Аустро-Угарском и уједињењем са њима.

Ступајући у војску са већ формираном националном свешћу и наслеђеним ратничким традицијама, а притом још очеличени у два балканска рата, српски војник и српски старешински кадар носили су у себи највише војничко-моралне особине. Тиме се и објашњава полет са којим је Српска војска 1914 године ушла у борбу против бројно надмоћније и материјално-технички опремљеније аустроугарске Балканске војске, уз пуно уверење да ће тући насртљивог „Швабу” и избацити га из земље, што се стварно и десило.

Своју доктрину пре балканских ратова 1912-1913 године Српска војска је поглавито изградила на искуствима и ратничким традицијама свог народа. Живећи на немирном Балкану, српски народ се вековима челичио у борби против разних најезда и завојевача. У неравној борби против турских угњетача почетком прошлога века, српски хајдуци и устаници испољили су сјајне особине неустрашивих бораца. Наследивши борбене традиције својих предака, српски војник и српски старешински кадар претстављали су одличан ратнички елеменат. Са малим задовољни, са урођеним особинама оријентације на сваковрсном земљишту, довитљиви у свакој ситуацији, са јаким нападним духом и борбеним полетом, са јако развијеним осећањем за иницијативан рад, они су претстављали одличне борце како у одбрани тако, и нарочито, у нападу.

Брзо маршевање и вешто маневровање, најшира примена иницијативе и изненађења, вешто коришћење земљишта и маскирања, најтешње узајамно помагање пешадије и артиљерије у нападу и одбрани и свестрано коришћење ноћних и четничких (герилских) акција били су основ националне тактичке доктрине Српске војске пред Балкански рат 1912 године. Оба балканска рата потврдила су исправност српске тактичке доктрине, обогатила је новим искуствима и показала да су и српски војник и српски старешински кадар били на висини ондашње савремене тактике.

Поред ваљаности српске пешадије, српска артиљерија се показала у оба ова рата врло добро, и потврдила је своје лепе традиције још из ратова против Турака 1876-1878 године.

После преврата 1903 године, највиши командни кадар обучавао је генерал, а касније у ратовима прослављени војвода, Радомир Путник. Широких стратешких концепција, одличан познавалац земљишта и у географско-стратегиском и у топографско-тактичком погледу, а притом одличне стручне генералштабне спреме, он је био најпозванији да у миру израђује ратне планове, а у рату припрема операције и руководи њима.

Војвода Путник је умео да изабере себи одличне сараднике, па је за свог помоћника изабрао генералштабног пуковника Живојина Мишића, касније у рату такође прослављеног војводу.

Одличне оперативно-тактичке спреме, а притом објективан, Путник је умео правилно да изабере команданте за више положаје, узимајући у обзир само њихову стварну вредност, а не и њихове везе са двором иили утицајним политичким личностима. Каснији ратови су потврдили исправност његовог избора.

Поред војводе Радомира Путника, на челу Српске војске истичу се још и војводе: Живојин Мишић и Степа Степановић, те су ова три имена симбол српских победа у Балканским ратовима и Првом светском рату.

Иако је Српски генералштаб, као и Аустроугарски, био засебна струка, војвода Путник је, насупрот Хецендорфу, умео да зближи генералштаб и трупу, одређујући правилно делокруг рада генералштабних официра, дајући им улогу стручног, помоћног органа команданата обласних команди и оперативних јединица. Због тога је, како у Балканским ратовима тако и у Првом светском рату, владала у раду највећа хармонија између виших команданата и њихових начелника штабова, што је било од највећег значаја за успешно вођење операција.

Наместо каријериста, Српски генералштаб је дао одличне генералштабне официре, који су, потичући из народа, били неуморни у мирнодопском раду, а у рату пожртвовани и неустрашиви сарадници својих команданата, помажући их свесрдно и залажући се до крајности у најтежим кризама ратних операција и борби.

И тако су ваљан и морално врло јак српски војник и изврстан старешински кадар учинили да је Српска војска, и поред велике оскудице у наоружању и материјално-техничкој опреми, и поред претрпљених губитака и напора у два балканска рата, односила победе над бројно јачом Балканском војском, која је била одморна, добро наоружана и материјално и технички потпуно опремљена.

О ваљаности Српске војске похвално се изражава и угледни аустроугарски генерал Алфред Краус у своме делу „Узроци нашег пораза”, где каже: „Ја сам држао и држим их (Србе) још као војнички најјаче од наших непријатеља. С малим задовољни, вешти да се снађу, лукави, изванредно покретљиви… за борбу мржњом и одушевљењем распаљени, они на наше трупе остављају јачи утисак од Руса, Румуна и Италијана”.

ИЗВОР:
https://prvisvetskirat.rs/razno/spisak-literature/cerska-operacija/