Победа: ћирилични рачуни за воду

Искључиво нашом заслугом, надјачали смо самовољу челних људи ЈП “Водовод”, који деценијама одбијају да користе српско писмо на рачунима које достављају корисницима услуга. Показали смо им да у држави Србији нема повлашћених и да се са језиком и писмом нико не сме играти. Ово је наша трећа велика победа, после инсистирања да се натписи у услужном центру измене и да се у основној школи уклоне срамни натписи који су узгред били на хрватском писму.

Најгоре у свему је што се ћирилица испоштује тек након наше реакције према институцијама које штите грађане, а не у непосредном обраћању установама. То приказује нашу реалност и чињеницу да реч обичног човека ништа не вреди, да се не цене праве културне вредности и да је најмање важно шта неко захтева. Тек када се укључе институције и спомене слово закона, онда све може, онда чак и информатички систем подржава неко тамо писмо које је до јуче било маргинализовано.

То је наш свет, који ћемо полако мењати и у пуном светлу испуњавати једну од мисија нашег пројекта.

Овако је било донедавно:

А овако 8. јула 2020. године:

Извор: Волим Сурдулицу

Ћирилица – 365 дана у години

Кажу да се ћирилица може једино одбранити употребом. То је делимично тачно и важи за оне који то желе и за које не постоји разлог због кога је не би користили. Међутим, да је таквих више, ми се данас не бисмо бавили њеним очувањем, већ би, без дилеме, она у пракси била једино наше писмо.

Аутор овог текста поносно истиче да се већ читаву деценију налази у првом реду одбране српског писма и да је поред сабораца, чија су имена ћириличкој сцени добро позната, дао и даје огроман допринос и напор да се она очува. Једни од сабораца који су стално “на бранику” српског језика и писма јесу Љубиша Јовановић, Милорад Ђошић,
Дарко Бабић, Драгољуб Збиљић, Жељко Филиповић, Драган Хамовић, Бранислав Брборић, Срето Танасић, Ацо Ђенадић, Владислав Грујић… Неизбежно је рећи и да је Добрица Ерић био један од истакнутијих бораца за ћирилицу и да је за живота активно учествовао у томе.
Међу овом, може се рећи културном елитом српске лингвистике, нашао се и један Сурдуличанин, у тим круговима познат као Дејан Свитац, који је са овим људима или сам покренуо, учествовао и реализовао преко хиљаду активности и иницијатива и остварио исто толико успеха, јер је свака реч упућена ћирилицом, била реч која се види, указује и одзвања у свести читаоца.
О ћирилици треба причати. Писање ће делом допринети њеном очувању, али је изношење чињеница које непобитно указују да нам је то једино, исконско писмо и да је све друго наметнута омча која нас стеже и прекида ту хиљадугодишњу нит, прави начин да исправимо грешку коју људи данас, свесно или несвесно чине, присвајајући туђинско писмо за своје.
Зато и одважно славимо и обележавамо празник Светих Ћирила и Методија, који можда нису формирали српско писмо, ово које ми данас имамо, али су му свакако поставили темеље и дали му узлет до данашњег његовог облика.
Немогуће је у једном тексту навести све што се до сада урадило за ћирилицу, јер је за тако нешто потребно организовати дебату, а најбољи начин за локалну средину, јесте промовисати је у оквиру културно-уметничких манифестација које се организују у Сурдулици. Много пута смо то предлагали свим нивоима општинске власти, као и организацијама и установама, али смо као заједница још увек незрели и неспремни за тако нешто.
Наша борба за ћирилицу се наставља и то је једна од ретких битака где знате да сте у праву и да су све чињенице на вашој страни, али је због јачине елементарног незнања, супротна страна “глува” или незаинтересована да  чује, па су и околности око језика и писма изокренуте – “већинско је наше, мањинско смо уништили да не буде једино наше”.
И на крају бих додао једну дефиницију која осликава шта представља писмо које данас Срби својатају, а њиховим прецима су одузимали животе јер нису пристајали да се одрекну ћирилице:
“СРПСКА ЛАТИНИЦА – ЗУБНА ПРОТЕЗА ПОСЛЕ НАСИЛНО ИЗБИЈЕНИХ ЗДРАВИХ ЗУБА”.

“Волим Сурдулицу” – потпуно независни сурдулички медиј


   Читате објаве на нашем блогу, питате се ко су људи који се налазе иза текстова и да ли радимо по нечијој директиви.
   Пре свега, сви они који “Волим Сурдулицу” прате од почетка знају да је блог формиран како би указао на неке пропусте који се могу уочити у раду институција, јавних предузећа и установа, а који се тичу становника Сурдулице. Ти људи који су од прве теме уз “Волим Сурдулицу”, познају аутора и то ко је он, чиме се бави и какве су му намере. Касније се у рад блога укључују
и други људи и оснивач не жели да их запостави, јер су му подједнако важни.
   Међутим, аутор блога ни једног тренутка није допуштао да сарадници повезују блог са политичким темама и приликама у нашој средини. Држали смо се основног постулата који је посебно наглашен у опису блога и каже да се у раду искључиво водимо принципом аполитичности. На друштвеним мрежама врло често истичемо и да се гнушамо политичких медија, јер се углавном ради о људима који немају свој став и све што напишу то ураде по наређењу. Такви људи нису погодни за ову врсту новинарства, а то је објективно извештавање о проблемима, али и њихово решавање, јер у старту имају баријеру коју им намећу шефови обојени политичким бојама.
   Истичемо и да смо имали ситуације када су пробали да овај портал искористе у сврху политичког рекламирања, али смо веома лако свима дали до знања да то неће проћи, због тога што смо чисти, никоме нисмо дужни да би нас држали у шаци или да не би смели да нешто напишемо.
   Дакле, осим путем друштвених мрежа, електронске поште и сличних средстава комуникације, немамо других контаката са локалним властима, чак можемо рећи и да никада нисмо били у непосредном контакту са било којим политичарем што доказује нашу аполитичност.
Питају нас зашто се не појављују наши ликови у том јавном, новинарском раду. Сматрамо да је непотребно да нас због нашег рада људи заустављају на улици, да нам честитају или да нас критикују и мислимо да је наш делимично анонимни рад ефектнији, јер долазимо до различитих информација, а да саговорници нису ни свесни “посла” којим се бавимо. Када објављујемо звучни запис, користимо програм за модулацију гласа, па нас повезују са неким другим људима, али ето и то да знате – није све тако као што чујете.
Кључ успеха видимо у томе што су људи жељни да прочитају текст у којем неће бити политике, а опет ће бити у вези свакодневнице са којом се суочавају. Циљна група су нам читаоци који размишљају својом главом и расуђују на основу сагледавања свих чињеница, а такви људи су обично мимо политике и нема шта друго да им сужава видике. Е, због њих и ми постојимо и драго нам је што се свакодневно укључују и помажу нам. Подршка таквих људи нам значи и даје нам поруку да овај пројекат није бесмислен.
Уколико сте дошли до краја овог текста, оставите нам поруку испод у коментарима, похвалите нас, али нам дајте и предлог како да још боље радимо овај посао. Уколико мислите да негде грешимо, укажите нам и на то, само вас молимо да будете пристојни, јер се тако и ми понашамо. Хвала вам!


Извор:

Волим Сурдулицу

Приредио, из поштовања према гласилима на ћирилици посвећених својој средини и њиховим широкогрудим творцима и сарадницима: Александар Јовановић из Чачка, администратор веб-сајта удружења СКЦ “Ћирилица” Београд