Другосрбијанци о Косову, Немањићима, ћирилици и СПЦ

Слободан Георгиев (62.600 пратилаца): „Косово није било срце немањићке Србије (!? – С. А). Није било срце ни деспотовине (!? – С. А). Није било срце ни устаничке Србије (али је пре тога, више од двеста година [1557-1766] било срце Пећке патријаршије! – С. А). Постало је Срце када се Србија одржавила (!? – С. А) после Берлинског конгреса“.

Биљана Лукић (108.800 пратилаца): „На Газиместану су погубљени кнез Лазар и Милош Обилић, а српска војска доживела је ужасан пораз уз огромне жртве – славна српска традиција слављења пораза, представљеног као победа“ (сама битка завршена је, заправо, војнички нерешено, а краљ Твртко је чак прогласио и победу – С. А).

Антонела Риха (35.300 пратилаца): (на питање: „Шта је спорно у уџбенику историје у ком пише како је `данак у крви` омогућавао дечацима напредовање на друштвеној лествици?“, одговара) „Ништа. Не можемо вредновати историјске периоде из садашњих стандарда“ (наравно, јер су раније родитељи мање волели своју децу и налазили добре стране њихове отмице – као што су налазили и позитивне аспекте Ћеле куле [иновативност у употреби нових грађевинских материјала] или позитивне аспекте турских силовања [прилика за повећање генетске разноврсности и наталитета] – С. А)

Милан Антонијевић (8.207 пратилаца): „Турци нису много дирали домаће становништво у првим вековима своје владавине. Одмах након освајања живот се враћао, цркве су сачуване, тако да те молим да не вређаш оне који су некада владали овим просторима“ (нарочито су Турци били фини, након пада Београда 1521, према београдским Србима, које су колективно одвели на путовање до Истамбула и тамо им обезбедили трајни боравак око Београдске капије – С. А).

Редовне и омиљене теме негативних (ниподаштавајућих) коментара нашег секуларног свештенства јесу и сви уобичајени знакови националног идентитета.

Химна

Антонела Риха: „На Боже правде не реагујем. Док се неко не дигне уопште не капирам да свира химна“. „Кад чујем Хеј Словени и даље имам импулс да устанем, неку чудну реакцију да се нешто догађа, да нпр. следи нека свечаност, нешто важно“.

Ћирилица

Срђан Драгојевић: „На ћирилици инсистирају само неписмене битанге без прочитане књиге у животу“.

Дашко Милићевић: „Кад видим ћирилицу једва се убедим да прочитам“.

Иван Виденовић: „Ћирилица је постала писмо мржње. Већина увреда, псовки и претњи на мрежама долазе писане ћирилицом“.

Милан Ћирковић: „`Одбрана` ћирилице је скупо и бесмислено србовање“.

Саша Миленић: (исмева) „грађанске слободе и људска права на руско-православној ћирилици“ (да прочита православно-ћирилични Сретењски устав и Устав из 1888, па да се јави – С. А).

Биљана Лукић: „`Поштовање ћирилице` је преслатка флоскула. Небитно што нема никакво значење (!? – С. А), баш добро звучи“. „Ако је ћирилица српска, а латиница хрватска, јесмо ли сви ми са латиничним тастатурама Хрвати?“ (нисте, али ко се тиме поноси или је сноб, или незналица који не уме да намести тастатуру – С. А).

Бранислав Михаљев: „Апсолутно је правило да кад нешто пише ћирилицом, то су најобичније фашистичке баљезгарије“. „То је писмо геноцида, фашизма и мржње. Стога га од данас више не користим и блокиран све што пише њиме“.

Предраг Стојадиновић: „Ћирилица и јесте заштитни знак српских нациста“.

СПЦ

Биљана Лукић: „Молим да се црква, пошто се изјасни о Косову, изјасни и поводом возних паркова и педофила“. „И кога сад боли уво шта СПЦ има да каже о Косову? Гледам их онако на гомили и у глави ми једино питање ко су Качавендини јатаци“. „Шта каже СПЦ, за шта је казна ова кишурина?“ (али заправо, шта брига Лукићку шта СПЦ каже о било чему, када је она лично опсесивно не подноси?; нека пусти да о мишљењу СПЦ воде рачуна они који разумеју да се Црква не може изједначити са сваким јерархом, а поготово не са сваким њиховим грехом – С. А).

Антонела Риха: „Нисам верница. Ту смо дошли до разлике између вере као интимног осећања и цркве као организације. Мени је свака религија блиска, иако сам атеиста, али мало свештеника било које вере поштујем“ (ова изјава, као код Лукићке, заправо значи: „Атеисткиња сам, али највише мрзим СПЦ, а то је зато што сам много паметна; и ти да будеш као ја!“ – С. А).

Горан Јешић (22.900 пратилаца): „А у чему је проблем ухапсити попа?! Јахати је већ мало незгодно због короне, али ухапсити га с маском и свим мерама заштите је сасвим ок“ (а у чему је проблем рећи да је Јешић парадигма суши-левичара: одрастеш у малом радничком стану, али онда уђеш, као левичар, у ГСС и ДС, постанеш председник општине, и убрзо, како и доликује левичарском ударнику транзиције, кушиш стан од €250.000 у Инђији и стан од €300.000 у Бечу, па на свој твитер налог окачиш петокраку уз напис „Ужичка република“ и наставиш да с левичарске висине пљуцкаш по СПЦ [овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде…], по српском фашизизму [овде, овде, овде, овде…], по недавачима Косова [овде овде овде овде…], по Русима [овде, овде, овде, овде…], и по осталим српским страшилима – С. А).

Марија Ратковић (поводом литија у ЦГ): „Мени је супер кад људи телима бране цркву и њену имовину која је настала у рату (?! – С. А), крви (?! – С. А) и од њихових сопствених тела (?! – С. А), и не сети се (СПЦ – С. А) да уложи у људе да их учи или утеши, већ само траје да би паразитирала на најемотивнијим тренуцима, даље ширила моћ, изазивала хаос и поделе“. „Људи, браните људе од цркве и њених одвратних крвожедних упосленика, који штите ратне злочинце, убице, педофиле, насилнике, лопове и криминалце“ (ове и друге објаве помоћнице градоначелника Шапца за питања младих показују колико је само Ћирјаковић био у праву када је Зеленовићев Шабац описао као својеврсну вишијевску престоницу Друге Србије, за коју се сада каже: „Хоћемо ли у Шабац на аутошовинизам“).

Извор: Видовдан

Драгољуб Збиљић: Ћирилица се пише уставом и правописом

Није Бајина Башта једина место у Србији у коме народ протестује због закидања у његовом језику на његовом писму

Србија је данас једина државица у свету у којој народ мора да изађе на улицу да протестује и да дигне глас за спровођење народног Устава. Наиме, у Члану 10. за све људе који знају да читају и који могу да виде – пише: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“

Тим првим ставом споменут је само српски језик и ћириличко писмо, нормално, зато што је у службенсоти тај језик – језик веећине народа који је гинуо да Србија постане национална држава у којој је неизоставан српски језик и српско писмо. Разуме се, Србија је за мањине увек била демократска, па није никада забрањиавла и језик и писмо мањина. Тако ни модерна Србија није хтела да избегне да и мањине имају слободу и право на своје писмо. Зато у Уставу Србије у истом члану у ставу два пише: „Службена употреба других језика и писама уређуеј се законом, на основу Устрава.“

Дакле, за сваког иоле описмењеног човека по вуковском правилу „Читај како је написано“ јасно је написано да су по првом ставу „српски језик и ћириличко писмо“ незамењиви и нераздвојиви у Србији никаквим другим језиком и никаквим другим писмом, и да у сваком службеном, а то, свакако значи – јавном (а не тајном) испису мора да буде неприкоссновен у Србији тај језик и то писмо. А, у складу с посебним законом, када се испуне одређени услови, може и мора да се употреби још неки мањински језик и мањинско писмо.

Појединци поново копају гроб за српску азбуку

Друга је ствар што је у Србији увек било појединаца који траже „рупе“ у уставу и закону, па и када су оне јасно затрпане, и досеетиел су се у „мудрости“ својој како да спроводе „равноправност језика и писама“ како се то нигде изван Србије не спроводи. Они би да се то, наопако, спроводи само у српском језику и у српском народу, а ником не пада на памет да такву „равноправност“ непостојећој у Уставу траже за неки други језик, осим српског језика и српског народа и аз неко друго писмо осим ћириличког. Тако ти душебрижници за „права свих осим Срба“ (или истакнути у јавности гроабри срспке азбуке ископаше „рупу у закону“ да сахране ћирилицу, иако је то народ јасном одредбом у Члану 10. Устава Србиеј забарнио, јер се не смеју коапти гобови ни за чије, па ни за српско писмо. Они поново отварају гроб да ћирилицу сахране по сигурном комунистичком моделу за затиарње српске ћирилице у српској јавнсоти.

Народу је јасно је јасно шта је у Члану 10. изгласао на реферндуму: прихватио је предлог и изгласао јасан и деци Члан 10. у Уставу (2006) да се и српски језик поново пише, нормално, својим писмом, а не више туђим које му је било наметано. И сада је нормално што, мало-мало, па групе представника српског народа изађу и на улицу да траже своје писмо у свом језику.

Поводом протеста и лингвисти и власт мудрују и ћуте:

ваљда – ћутња пред „изборе“ или пред избор у више звање!

 А народ иазђе на улицу тражећи своје писмо у свом језику зато што ни лингвистима ни властима већ 14 година од Устава Србије никако ад апдне на памет да се Устав спроводи, а не да буде мртав форма као у вреем Броза (коаг нема, али има и даље затирања српске азбуек!)

Зааписана нардона обавеза из Устава мора се сперовести у пракси. Ко да спроведе – онај који је за то спровођење палћен од народа. А то су плаћени лингвисти у институцијама за језик који су оабвезни ад преуреде наопак правопис из времена правила из Новосадског договора (1954) и да спроведу враћање срспког правописа на нормалу по Уставу и по општој пракси у свету: сваком језику довољно је једно писмо. Све друго: два, три, четири писам итд. итд. само штеет штете јер еј то специјална врста шизофреније (по проф. В. Ђоређвићу, али и по свим паметним људиам) па еј зато српски народ ејдини располућен чак и по свом писму у свом ејзику.

Нећкају се лингвсити да то у српском правопису обезбеде по слову Устава и опште праксе, а још више се нећка власт да нареди лингвистима да схвате да

Устав мора да важи у свакој дражви за све и свуда

Дакле, Устав моар ад важи и за власт, па, богами, и аз лингвисте. Није нардо гласао ад Устав не важи једино за власт и аз лингвисте. То такво (не)право народ није изгласао у Уставу нји у једном једином чалну устава. Према тооме, зашто ви стручњаци и носиоци валсти дајете право себи сами кад Вас тим правом на неправо није нардо привилеговао? Зашто се, дакле, нећкају и лингвисти и власт – које плаћа тај народ који тражи већ 14 годиан своје право (и) на свој језик на свом, а не на туђем писму?

У закључку овог етксат мора се врло озбиљно поставити јавно пиатње: зашто и лингвисти и валст узимају новац народа за испуњавање својих дужности, а овамо 14 година, практично, неће да врате српском народу ни  српски језик на српском писму и има ли још игде, осим у Србији, да неки други лингвисти и власти исцрпљују свој народ да моли за свој језик на свом слову у својој, крвљу предака, избореној држави? Макар то ваљда могу да обезбеде српски стручњаци за језик и писмо у кординацији с влашћу.

 

Аутор: Драгољуб Збиљић

Извор: Видовдан

Никола Трифић: БОРБА ЗА ЋИРИЛИЦУ ДО ПОСЛЕДЊЕГ СЛОВА

Сведоци смо да ја употреба ћириличког писма у Србији све ређа. Према подацима истраживања рађених од стране неколико релавантних агенција, само 36% становништва користи ћирилицу као своје примарно писмо, њих 44% предност даје латиници, док је 20% испитаника, рекло да оба писма подједнако употребљава. Изрека: “што јужније то тужније“, када је ћирилица у питању има обрнут смер, са епицентром туге у нашем главном граду. За разлику од југа и југоистока земље- где 50% становништва примарно користи ћирилицу, у АП Војводини и Београду, предност нашем матерњем писму у односу на латиницу даје свега 25% становништва. Чак шта више, на листи главних градова Европе, по употреби матерњег писма од стране својих грађана, Београд се налази на последњем месту! Рећи како је “минут до 12“ је тек блага формулација стварног стања ствари у којем се налази наше писмо, али и шире наш језик и наша култура. Поноћ је одавно почела! И једина шанса да у тој општој тмини српске свести и духовног бића, ипак, дочекамо ново јутро- је да прихватимо борбу за темељ наше писмености, духовности и националног идентитета. Борбу за наше ћириличко писмо. Колико год то звучало наивно, или чак популистички: Борбу од првог до последњег слова. Од А до Ш!

Ако изгубимо наше писмо, изгубићемо најважнији део нашег идентитета. Спону која спаја наш одраз у огледалу и мозаичну слику у глави састављену од комадића снова, кошмара, надања и страхова, која у својој неправилној целини наше животне сликарске наиве- представља све оно што бисмо желели да будемо, са оним што заиста исконски јесмо.

Без ћирилице, сваки наш пут у неко “боље сутра“ је узалудан. Без оног нашег аутентичног, претворићемо се у нацију сакатог језика, склепаног од простих жаргонизама и јефтиних туђица. Постаћемо народ без свог уземљења. Безглава маса, која не зна где је кренула, а жели негде да стигне.

Вук Стефановић Караџић је реформом стандардне ћирилице користећи Аделунгов принцип, створио српску верзију овог писма. Вукова ћирилица је савршено фонетско писмо, где сваком гласу у говору, одговара једно слово у писању. Реформа на ћирилици, коју је спровео Вук, без обзира на своје мањкавости- имала је за циљ да из књижевног језика избаци хаотичну употребу српскословенског и црквенословенског и створи “ново“ писмо и нов књижевни језик на темељима народног језика. Језик и писмо “по говору простога народа“. Својом реформом, Вук је задржао нит словенског порекла и словенских корена, али је српском језику и писму, улијо срж аутентичности “српског етноса“, на тај начин дајући немерљив допринос опстанку и очувању, али и додатном устоличењу и каснијем развоју и напретку целокупне српске нације. Рад и дело Вука Стефановића Караџића- којем се дивио и велики немачки песник Гете, допринео је, да малобројан српски народ добије дефинисану културу и кроз њу свој национални идентитет, једино што једном “Давиду“, може донети опстанак у помахниталом свету у којем влада “Голијат“.

Голијат сваког доба, па и овог нашег, је све оно велико што долази из света чиме смо свакодневно запљуснути. Велики народи, велики језици, привид великих могућности. С тим што овог пута Голијат у свој својој гордости и величини, не мора нужно да жели Давидову главу на тањиру.

Давид је данас постао највећи непријатељ самом себи. Почео је да се стиди себе, свог имена, своје прошлости, онога што јесте. Развио је особину самопрезира и самопорицања у нади да ће га то приближити том фамозном „великом свету“. Давид се одриче привилегије да буде газда, на свом парчету земље. Он исто добровољно нуди Голијатовом феуду, жели да буде кмет на рођеној земљи. Кажу: испод стола богатих можеш да се наједеш више него на столу сиротиње, ТАЧНО! Само јести са пода, није достојно човека. Ипак, највећи Давидов проблем је што одбија да учи о себи и својој духовности. Он одбија да буде ђак своје историје.

Ђак, тј. бити ђак, је наша најважнија улога. Ђаци смо својих родитеља у детињству, својих наставника и професора у младости, своје деце у старости, а своје историје целог живота.

Европа којој тежимо, односно та организација држава звана Европска унија, има смисла само ако сачувамо себе- свој територијални интегритет, али и оно што је још важније, духовни и национални идентитет! Срж тог идентитета је наше ћириличко писмо.

Жеља за бољим животом, већим стандардом, модернијим друштвом, је крајње легитимна и добра, али она није у супротности са очувањем традиције и идентитета. Чини се да су многи Срби наивно помислили, да ће нас у ту “модерну Европу“ брже примити ако се одрекнемо себе!? НЕЋЕ! Чак и када би самоодрицање поставило као услов пред нас, не само за улазак у ЕУ, него у било коју другу друштвено-политичку или политичко-војну организацију, на тај услов никако не бисмо смели да пристанемо.

Заборав свог идентитета, је једино на шта немамо право.

Идентитет је разлог и сврха постојања једне нације. Захваљујући њему нација је настала, једино на њему може и да опстане! Губитак идентитета је опаснији од губитка територије. Изгубљена територија може да се врати, изгубљени идентитет нема ко да врати.

Једино народ свестан себе, има шансу да опстане у овом чудном и по много чему неправедно скројеном свету. Само они свесни свог почетка, могу у недоглед да одлажу свој крај.

Корен свега што јесмо, налази се у нашем писму. На почетку би реч! На почетку свега! Реч као наставак еволуције и уздизања човека до нивоа свесног бића. Врхунац те еволуције је “писана реч“. Са њом почиње историја, или оно што још називамо: колективно сећање. Наша верзија ћирилице, представља врхунац еволуције Срба у националном и културолошком смислу. Од племена које „глагоља“ и сриче старословенски и црквенословенски, до аутентичног народа са својим језиком и писмом.

Латиница није наш непријатељ! Напротив, њу треба учити, знати, примењивати кад треба и где треба. Познавање латинице је још једно богатство нашег народа, али она није наше писмо. Ипак, нашу борбу за ћирилицу, треба схватити као борбу за нас, а не као борбу против неког, и она не би смела послужити као изговор за угњетавање латинице, или ускраћивање права народа којима је она матерње писмо, да се њоме слободно служе.

Љубав према свом и својем, с друге стране не подразумева било какав облик анимозитета према туђем.

Ми нисмо сами, ни у овој земљи, ни на овом свету. Као што ми имамо право да негујемо своје, исто право имају и други.

Наше мора остати наше. Сачувано за нас и због нас. Као дуг према прецима и залог потомцима.

Њихово, шта год то “њихово“ подразумева, и кога год да подразумева, морамо поштовати.

Однос човека према себи и народа према “свом“, је основ самопоштовања, али и услов живота духовног бића, како индивидуе, тако и једног народа; и зато без стида и црвенила у образима, али ипак, с пуно љубави и обавезе према имену свом и имену свог народа:

Пиши као што говориш

Реч српска само на ћирилици писана- представља српски језик, све остало је адаптација.

Свети Сава је у “Житијама Светог Симеона“ записао речи свог оца Стефана Немање: Сви ви, чеда моја вазљубљена, не заборавите учења свога, речи своје и слова свога, као и правовернога закона, који сам ја успоставио. Јер држећи ово, имаћете Бога као помоћника себи као и Госпођу Богородицу и моју иако грешну молитву. А мене сада пустите, владара свога с миром да виде очи моје спасење, које је спремно пред лицем свију, светлост за откриће народима и славу вама, пастви мојој.

Традицију једног народа ништа не осликава тако добро као његово писмо. Иако ћирилица није прво писмо на којем су писали Словени, самим тим ни Срби, она је природан искорак словенске (српске) писмености. Не постоји јача веза нас и наших предака, од језика и писма. Када би се уз помоћ временске машине пребацили у Србију 12. века, рецимо на двор Стефана Немање, речи које он и његови савременици говоре и пишу, биле би нам много јасније и ближе, од тога како се понашају једни према другима, какав однос имају према: жени, деци, свом и туђину. Исто тако, ако би кроз те временске ходнике, попут сцена из француског филма “Посетиоци“, повели свог далеког претка у Србију 21. века, једино што би он бар делимично разумео, биле би речи које говоримо и наше ћириличко писмо, све остало било би му потпуно страно и далеко.

Ћирило и Методије, света браћа из Солуна су у раном 9. веку створили прва словенска писма “рану ћирилицу“ и “глагоњицу“, на основу којих су њихови следбеници међу словенским просветитељима развили каснији и савременији облик ћирилице. Прихватање ћириличког писма, је код Словена ишло руку под руку са прихватањем хришћанства, зато је тај 9. век, доба зачетка словенске писмености и духовности, основа на којем су у каснијим вековима опстали сви словенски народи. Ипак, иако је ћирилица претежно словенско писмо, њу примарно користе и неки несловенски народи са простора бившег Совјетског Савеза, као и Дунгани, исламизовани Кинези који говоре једним дијалектом мандаринског језика. Према проценама, у 2020. години неком верзијом ћирилице као својим матерњим писмом, служи се око 260 милиона људи у свету.

Устав Републике Србије, у свом члану 10, напомиње да је у службеној употреби у Републици Србији: српски језик и ћириличко писмо. То је врло важно рећи, с обзиром да се у јавности често може чути, како Устав оба писма, дакле ћириличко и латиничко ставља у исту раван. Наиме, забуна долази као вид југословенске заоставштине. Југославија је била заједничка држава јужнословенских народа и као таква је у својим уставима, што је потпуно нормално и оправдано, у службеној употреби изједначила све језике и сва писма својих конститутивних народа. Нестанком Југославије, нестао је и разлог за таквом врстом изједначавања. Ипак, Устав не може одбранити ћирилицу од нашег заборава и немара, а поготово од нашег анатемисања сопственог писма. На жалост, у Србији се све чешће употреба ћирилице везује за национализам и ретроградан приступ животу, док се се латиници приписују епитети „савременог“ и „европског“. Но, за такво стање нашег писма, криви смо ми сами. Наше олако прихватање свега што долази са стране као “модерне“ новог доба. Криви смо ми и наш избор, да живимо по принципима: стила и фазона.

Фазон је на жалост постао идеологија живота. Већину ствари данас радимо из неког “фазона”. Фазон је говорити- све већом употребом страних речи. Фазон је користити туђе писмо, разне скраћенице, писане знакове… Фазон, у смислу моде, нечега што је, како се то данас каже “ИН“, постао је улазница у круг “квази елите“. Но, та улазница у елиту, та тзв. “лична карта“ распознавања “модерних“ од декадентних, што је код нас постао други назив за традиционално- је само карта у једном смеру на путу народа ка хорди.

Хорда је некада била најнижи облик друштвене организације. Први вид заједнице, састављене од малог броја људи, у којој су се мешале особине људског и животињског. Плашим се, да ће хорда и у будућности, уколико наставимо да “губимо себе“, постати главни вид нашег националног окупљања. Хорда будућности, као микро заједница коју чине жене и мушкарци, разумљиви једино себи, а потуно страни својим комшијама; усресређени једино на своје материјално преживљавање и потпуно одсечени од свега духовног и традиционалног.

Црвена линија која дели народ од хорде, је опасно близу и зато старе књиге и уџбенике у шаке, од Мирослављевог јеванђеље, преко Житија средњевековних владара, Вукових речника, до дела Његоша, Андрића, Нушића, Црњанског, Ћосића и:

Читај како је написано!

Џабе, још једна туђица у нашем језику. Реч која је дошла из Турске пре пар векова и у себи обједињује значења речи: јефтино, бесплатно, бесмислено, беспотрбано, узалудно… Уједно и права реч, да опише било кој наш потенцијални успех, ако на том свом путу од каљуге ка звездама и од празног астала до богате трпезе, изгубимо везу са својим кореном и свој идентитет: Џабе све!

Шта ће нам било које достигнуће, колективно или индивидуално, ако изгубимо себе?! Шта ће нам фабрике, куће, зграде, ако заборавимо вредност земље на којој су направљене. Дипломе, успеси, признања, КОМЕ? ЧЕМУ? Која је сврха свих прочитаних књига, ако заборавимо да је прва књига у нашим рукама била БУКВАР?! Помоћу њега смо учили прва слова, уз њега смо учили да пишемо прве речи. Народ се по језику распознаје. Језик се писмом чува. Све што као народ имамо вредно, изговара се на српском и пише на ћирилици. Никако другачије! Ћирилица није гарант било чега, ОНА ЈЕ ПРЕДУСЛОВ ЗА БИЛО ШТА! И знам колико је незахвално и тешко говорити о овој теми. Знам да живимо у времену дежурних душебрижника, спремних да на свако помињање, свог народа, вере и традиције, залепе разне етикете. Знам и не марим за то. Не плашим се да пред данашњим светом говорим. Страх ме је једино, да пред историјом свог народа ћутим. Зато Срби: чувајте ћирилицу, ОНА НИЈЕ СВЕ, АЛИ ЈЕ БЕЗ ЊЕ СВЕ НИШТА!


Никола Трифић за Видовдан