Исповест патолога који је бројао жртве у Јасеновцу: „Србе су кували живе у казанима за сапун!“

Поштовани читаоци,

Рече ми другар да је чланак о Јасеновцу стар, што је чињеница, али и песме о Косову и Метохији су старе па их певамо. Постоји нешто што је вечно и што никад не стари, а то су јасеновачке и косовске жртве. „Нови“ приступ жртвама је својеврсна екумена над њима. Основна школа и гимназија су темељ и зидови знања, а академије, факултети и надграђујуће школе су кров мишљења. Ако мењамо стари кров, онда морамо да направимо још бољи. Зато учите децу и унуке како се оре, а оре се дубоко, како се поставља кућа и породица, а то су здрави темељи и како се мисли, али стварно.
Зато вам препоручујемо да прочитате овај „стари“ чланак професора Живановића који је пре тачно две године био наш гост (прилог).
Милорад Ђошић

Исповест патолога који је бројао жртве у Јасеновцу: „Србе су кували живе у казанима за сапун!“


Др Србољуб Живановић. Фотографија: С. Мишљеновић / Вечерње новости

Доктор Србољуб Живановић, патолог који је 1964. предводио ексхумације у Јасеновцу, присећа се за Србија Данас најпотреснијих детаља свог истраживања.

Србољуб Живановић (83) је по објављивању извештаја своје комисије 1964. године морао да побегне из Југославије пошто се комунистичким властима није допало то што је утврђено да је у систему логора Јасеновац убијено више од 700.000 Срба.

Чувени патолог још од 1968. године живи у Лондону, а у Београд је претходних дана дошао како би на Сајму књига гостовао на промоцији публикације „Светац“ историчара Момчила Диклића, у којој се објашњавају разлози зашто Алојзије Степинац не сме бити канонизован.

„Савез бораца Хрватске и Савез бораца БиХ тражили су 1962. године да се нешто уради по питању тачног преобрајавања жртава у систему логора Јасеновац. Југославија је тада била и под снажним притиском Западних земаља да се установи тачан број жртава Другог светског рата у Јасеновцу, једном од најсмртоноснијих нацистичких логора у Европи, а који су у НДХ водиле усташе“, почиње причу Живановић за Србија Данас.

Нико није смео да преброји жртве Јасеновца

Млади доктор је тада неочекивано постао председник Комисије судских антрополога и палеопатолога, а разлог је био страх других колега да преузму одговорност. Сви ранији покушаји тачног утврђивања броја жртава у Јасеновцу или су обустављени или су забрањени, а разлог је лежао у ставу врха државе да би се објављивањем потпуне истине нарушило братство и јединство између Срба и Хрвата у тада још увек младој држави.

„Ни један угледни професор тог времена није се усудио да буде члан те комисије, а камоли да председава њоме. Нико из Хрватске није хтео да буде члан комисије. Остало је на крају да троје младих асистената, двоје из Љубљане и ја са Института у Новом Саду будемо у комисији. Имао сам само 31 годину и помало ми је ласкало што сам изабран за председника комисије. Нисам ни слутио у какве ће ме све то невоље увалити. Први проблеми могли су се наслутити када је на почетку нашег рада било забрањено новинарима да присуствују ексхумацијама и да им држимо редовне брифинге о резултатима нашег рада. Чак ни ми нисмо смели ништа да фотографишемо и пролазили смо ригорозне контроле по завршетку сваког радног дана.“

А резултати до којих су дошли шокирали су и саме чланове комисије.

„Прорачуне је вршио Антон Погачник који је уједно био и најстручнији. Његова цифра је износила 730.000 убијених Срба, 33.000 Јевреја и 80.000 Рома. То је број иза кога смо могли да станемо на основу расположивих форензичких доказа. Међутим, после рата је много тога уништено, урађено је све да се затру трагови злочина. Чак смо се и сами уплашили од тих цифара јер смо били свесни да су оне у стварности вероватно много више. Усташе су се саме хвалиле у званичним дописима Трећем рајху да су убиле милион и 400.000 Срба. Нацистички обавештајци су те цифре сматрали нереалним и процењивали су да је број убијених Срба у Јасеновцу између 900.000 и једног милиона.“

Уживање у мучењу жртава

Најстрашнија ствар у извештају Живановићеве комисије били су до детаља описани начини на које су џелати убијали своје жртве у Доњој Градини, Јадовну и осталим логорима из система Јасеновац.

„Побројали смо преко 40 начина на које су људи убијани. Најјезивије је вероватно било убијање жртава маљем. Страшно је то што уколико кољач није успео потпуно да прекоље жртву, она би била жива бачена у раку да полако умире. Ако би ударац маљем био директан, разбила би се лобања и наступила би моментална смрт. Али, ако је ударац склизнуо са стране, код слепочнице, повређена би била само мека ткива. Та жртва би умирала у тешким мукама, а смрт би наступила од последица гушења у сопственој крви или због унутрашњег крварења. Установили смо да је око 20 процената жртава у моменту бацања у масовну гробницу било живо. То је стравичан број, као да су џелати намерно хтели да се јадници што више муче. Многе жртве су биле, да тако кажем, преклане до пола. Није потпуно била пресечена вратна артерија, а толико се ужасавам на ту помисао да немам снаге ни да вам као доктор опишем како страшно изгледа смрт спорим смањивањем протока кисеоника у мозак.“

Живановић наглашава да се у свом послу патолога навикао на разне ствари, али да на злочине из Јасеновца нико не може да остане имун. Глас му све више дрхти, како прича иде даље…

„Приликом ископавања налазили смо и цуцле, кантице за млеко, штаке, све оно што је неко носио… Нису стигли ни да их опљачкају до краја, само им је било битно да их убију. Било је ту и златника, златних крстића, свега… Нацисти су Јевреје у својим логорима прво скидали до гола и отимали им драгоцености. Усташе то није ни занимало, једино су желели да што пре убију жртву. Најстрашније је то што никада нећемо сазнати како су се звали сви ти људи, којој су вери припадала нерођена деца из утроби мајке… Никада нећемо сазнати колико је Срба убијено тако што су живи скувани у казанима за кување сапуна у Доњој Градини, о чему и данас тамо сведоче материјални докази. Никада нећемо сазнати ни колико је жртава било закуцано за дрвеће клиновима, где су лагано умирали. Никада нећемо знати ни колико је жртава спаљено у Пачилијевим пећима (специјално дизајнирање пећи у којима су спаљиване живе жртве – прим.аут.). Никада нећемо сазнати ни колико је лешева бачено у Саву, о којима није остало материјалних доказа. Ексхумирали смо многе лешеве које је вода касније избацила, али никада нисмо утврдили тачан број.“

Пристали да смање цифру убијених Срба

Одмах по потписивању извештаја крећу притисци на све чланове комисије, а Србољуб Живановић полиње да преживљава личну драму у страху за свој и живот своје породице.

„Константно смо имали притисак с врха да коначна цифра мора бити много мања. Дуго смо размишљали шта да радимо, али смо на крају потписали извештај у коме је стајало да је убијено 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома. Мој потпис је био први, као председника комисије. Знали смо да су ти бројеви можда и мањи од реалних и због тога на даље смањивање једноставно нисмо могли да пристанемо. Непосредно по повратку са ископавања, октобра 1964, пристао сам да дам ексклузиван интервју магазину НИН. Међутим, тај интервју није објављен ни после три недеље. Када сам одлучио да одем у Политику и да потражим новинара с којим сам причао добио сам одговор да он више не ради ту. Један од уредника у Политици дословно ми је рекао: „Ти никада ниси долазио овде, нити си икада давао интервју за било кога. Не помињи ово више никоме ако ти је стало до тебе, али и до свих нас осталих које позањеш“.“

Побегао у Уганду, па у Велику Британију

Врло брзо после тог догађаја Живановићу је постало јасно да мора да побегне.

„Колеге су ми јавиле да се на Институту распитују за мене, али и да је расписан конкурс да ми се нађе замена. Емигрирао сам у потпуној тајности пет и по месеци по завршетку ископавања и потписивања извештаја. Отишао сам у Уганду јер сам знао да ме одатле неће изручити у случају захтева Југославије. Тамо је био највећи Центар за медицинска истраживања у Африци. Касније сам 1968. добио позив да одем Велику Британију и тамо радим као професор на Краљевској академији. Пристао сам без размишљања. У Југославију се нисам враћао све до краја осамдесетих година прошлог века. Тамо су ми ионако сва врата била затворена. Веровао сам и да ће моја породица бити сигурна све док се не будем вратио или појављивао у јавности са резултатима своје комисије. Управо зато су ти резултати остали скривени од очију јавности све до 1991. године.“

Први повратак у Београд уследио је 1989. године, а наредни тек после 5. октобра 2000. године.

„Обишао сам свој стан у Земуну, срео се са породицом и пријатељима које годинама нисам могао да видим. Међутим, убрзо сам доживео покушај атентата. Возио сам Батајничким друмом када су ми отказале кочнице на ауту и свом силином сам ударио у аутобус из супротног смера. Само се пуком срећом нисам онесвестио од ударца, а у моменту док сам покушавао да отпузим из аута на њега налеће теретни камион. Возач камиона је побегао с лица места, а прву помоћ су ми указали путници и возач аутобуса. Увиђај је установио да су ми кочнице намерно онеспособљене, али је мој аутомобил мистериозно касније нестао иако је требало да служи као доказ у процесу против НН лица. Камион који ме је ударио био је натоварен земљом да би силина ударца била што јача, а није имао таблице. Идентитет возача никада није утврђен. Пријатељи су ми убрзо јавили и да ми је стан поново озвучен, тако да сам одлучио да поново побегнем из земље. Нисам се враћао све до после 2000. године.“

Аутор: Влада Живановић

Извор: Јадовно

Брзином од 130 километара паралелно са археологијом (видео)

Паралелно са изградњом ауто-пута на источном краку Коридора 10, од 2010. године обављена су и обимна и скупа заштитна археолошка истраживања на 30-так локалитета. Пронађени предмети могу се видети у археолошким поставкама, док већина локалитета – после научне обраде и заштите није доступна јавности.

Миљокази, трачка двоколица, насеља, рано хришћанске базилке, некрополе из 18. века…чине само део богатог културног наслеђа откривеног на дужини од 80-так километара, који прате трасу модерног ауто-пута.

У пиротском крају истраживана су два значајна локалитета.

„У Црноклишту су откривена два насеља, насеље из старчевачке културе, дакле из раног неолита, а други период је из старијег гвозденог доба. А код Станичења је откривена једна ранохришћанска базилика са меморијом или криптом“, рекао је др Предраг Пејић, археолог.

На територији некадашње Ремизијане, данашње Беле Паланке на једном од 12 локалитета, откривен је миљоказ висине скоро два и по метра и датира из 230. године.

„Доле је исклесано и пише да је миљоказ од неког значајног места удаљен 32 миље.То је јединствени пример сачуваног миљоказа-значи није у деловима, он је цео. Миљоказ је посвећен Александру Северу“, истакао је Зоран Митић, стручни сарадник археолошког института у Београду.

Један од најважнијих откривених остатака материјалне културе је део Римске саобраћајнице -Виа Милитарис, ширине седам и по метара, који је пронађен код Димитровграда и датира из трећег века и грађен је од кречњачког камена различите величине. Он је повезивао западне делове Римске империје са Малом Азијом и источним провинцијама.

Њиме су пролазиле многе војске и трговачки каравани. Данашњи-модерни каравани -у којима годишње прође неколико милиона путника, иду дозвољеном брзином од 130 километара на сат.

Времена су се променила и уместо римских миљоказа, на источном краку коридора 10 постављена је најсавременија сигнализација. Долином реке Нишаве и даље се најкраће путује између истока и запада.


Извор: РТС

Само 12% ћириличних издања на београдском Сајму књига

    Од 166 анкетираних издавача на овогодишњем Сајму књига у Београду, само 12% је штампано на ћирилици. Поређења ради, један од највећих процената ћириличних књига у периоду од 145 година (1868-2013, Завод за проучавање културног развитка) у Загребу је био 19%. Дакле, празник књиге у Београду је очигледно и празник латинице, а треба подсетити да се у светској културној баштини све што је штампано латиницом аутоматски приписује хрватској културној баштини. Из овога се може закључити да Србија великодушно своју културну баштину поклања управо онима који прогоне ћирилицу (и не само њу) чекићима, пушкама и ножевима.

    Ову анкету је спровео Србски културни центар „Ћирилица“ Београд током Сајма књига. Од 166 издавача, 89 њих исписују свој назив ћирилицом, а од осталих 77, 33 имају стране називе, иако су српски издавачи. Треба споменути да нису анкетирани страни издавачи, као и да постоји доста издавача разних црквених епархија који су сви ћирилични, тако да они повећавају просек ћириличних назива, иако релативно мало књига издају.

   Такође, у великом проценту, 85,5% издавача одређује писмо на коме ће се штампати књига. Закључак је да су издавачи одлучујући и већински фактор који доприноси превласти латиничних књига над ћириличним у Србији.

   Ово су неки подаци који су изнети на Једном сату о ћирилици, у коме су учествовали професор са Филолошког факултета др Александар Милановић, виши научни сарадник на Институту за књижевност и уметност др Драган Хамовић, иначе бивши посебни саветник министра културе који је недавно дао оставку на то место због двогодишњег неспровођења Предлога закона о коришћењу језика и писма у скупштинску процедуру, као и председник Србског културног центра „Ћирилица“ Београд, пуковник Милорад Ђошић.

   О статусу ћирилице у Србији, у бившим југословенским републикама, као и о законима и пракси других земаља можете чути шта су говорили наши говорници у видео снимку.



Весна Арсић
главни уредник Билтена
Србског културног центра
„Ћирилица“ Београд