Из лектире избачен „Јазавац“ Петра Кочића, а убачен Цецин „Гром“…

Из лектире избачен „Јазавац“ Петра Кочића, а убачен Цецин „Гром“, програми остадоше без родољубивих песама и народних бајки, учимо искривљену историју: Кроз уџбенике гуше ђацима љубав према отаџбини!

Да ли би школске књиге из историје,српског језика и књижевности и географије требало да штампа државна издавачка кућа. У лектири недостају текстови који би развијали однос према завичају. Историчари: Хоће да се стидимо својих херојa

Фото Н. Карлић

МИ одавно не пишемо своје уџбенике. Пише их Велики Брат. Он не образује само нас, већ образује цео свет. У школи је боље рећи – немам појма, то је одговор за петицу. Ако нешто знаш, е то је већ проблем. У уџбеницима се и раније лагало, мука је што се то и наставило

Ово нам говори академик Матија Бећковић поводом садржаја уџбеника из којих уче многе генерације наше деце, а у којима је „данак у крви прилика за напредовање“, „геноцид у Јасеновцу – догађај за неколико редака“… у којима је из лектире избачен Петар Кочић и његов „Јазавац пред судом“, а убачена Светлана Ражнатовић и песма „Лепи громе мој.

За ученике шестог разреда укупан број књижевних дела смањен је са 41 на 31. Професори књижевности упозоравају да у наставном плану и програму нема јасних препорука о томе колико је значајно да се код младих развија уважавање националних вредности и неговање српске културно-историјске баштине. У лектири, кажу они, недостају и текстови који би развијали саосећање, другарство, као и љубав према Србији и завичају.

У програму за 6. разред од три родољубиве песме преостала је само једна – наставници треба да бирају између песме „Грачаница“ Десанке Максимовић и „Свети Сава“ Војислава Илића. Смањен је број народних бајки и дела са мотивима из породичног живота…

САГОВОРНИЦИ „Новости“ кажу да спорни случајеви указују да одавно звони звоно за узбуну, препоручују да се издавање школских учила повери државном Заводу, као и да се за такозване националне предмете – историју, географију и српски језик и књижевност – издавају јединствени уџбеници.

– Када дођемо до једног доброг уџбеника знаћемо да смо изашли из таме – каже нам Бећковић.

По мишљењу Славенка Терзића, историчара и дописног члана САНУ, све се ради са циљем „душевног прерађивања“:

– Подсетићу на окупациону просветну политику Бењамина Калаја у БиХ 1882-1903. Говорило се о „душевном прерађивању Босне“. Сада за то постоје модернији изрази, али циљ је исти. Треба да заборавимо ко смо били и чему смо тежили. Да се стидимо својих националних хероја, да преузмемо на себе злочине који су други над нама вршили, да заборавимо наше земље и наше духовне и културне центре, да мислимо само у кругу Београдског пашалука, па и то стидљиво и са страхом. То је убијање духовног и културног бића једног народа и припрема за његово неко ново преобраћење.

Др Славенко Терзић

ТЕРЗИЋ истиче да је писање и објављивање уџбеника изузетно озбиљан посао за свако друштво, да је тако било одувек, а тако је и сада у друштвима које имају јасно дефинисане националне и друштвене приоритете. Уџбеници, каже он, дају на прикладан педагошки начин проверена научна знања о прошлости земље и народа, њеној култури, простирању, личностима – симболима који су оличавали тежње народа. Важан је, додаје, цео систем објављивања: избор аутора, стручне оцене, улога Завода за унапређење васпитања и образовања, и на крају Министарства просвете, науке и технолошког развоја.

– У том ланцу нешто дубоко шкрипи – оцењује Терзић, и упозорава да је Завод за уџбенике, чије смо штива деценијама користили – маргинализован.

Да су у издавачком послу грешке и пропусти неизбежни, чак и кад се свим фазама припремања рукописа за штампу приступи максимално стручно и одговорно, сматра проф. др Дарко Танасковић.

– Писање уџбеника, поготово за основну и средњу школу, није нимало лак посао. У складу са наставним планом и програмом једноставно, разумљиво и педагошки ефикасно саопштавати податке и знања о сложеним темама и појавама изискује вишеструку оспособљеност и компетенцију, а и нарочиту вештину – наглашава Танасковић за „Новости“. – У начелу, тим послом би требало да се баве најбољи стручњаци, при чему се показало да су често веома успешни коауторски тандеми састављени од једног универзитетског наставника или научног истраживача и једног основношколског или средњошколског наставника из просветне праксе.

Др Танасковић додаје:

– С обзиром на то да се у писању уџбеника морају следити нека формална правила у начину излагања и распоређивања грађе, као и организовању пратећег дидактичког апарата, поједини стручњаци се специјализују за тај посао, па онда, условно речено, почну да „штанцују“ уџбенике, без потребног стваралачког уношења, што води у непрепоручљиву рутину. Због свега тога је у настајању уџбеника изузетно значајна улога и одговорност рецензента.

Др Дарко Танасковић

ТАНАСКОВИЋ сматра да би Завод за уџбенике морао бити средишња државна издавачка установа задужена за основношколску и уџбеничку литературу. Упозорава да је комерцијализација ове друштвено-приоритетне образовне и културне делатности ослабила позицију Завода, што никако није добро.

– Данас више уџбеника издају независни, приватни издавачи, од којих су неки озбиљни и одговорни, али не и сви, док су свима, разумљиво, у првом плану зарада и профит. Можда сам конзервативан, али држим да би ваљало имати јединствене уџбенике из националних предмета, уз поштовање, у складу са законом, свих загарантованих образовних права националних мањина. Кад би било тако, тешко да би у неком уџбенику насилно отимање и исламизовање хришћанске деце у османско доба могло бити приказано и као шанса за њихову друштвену промоцију – каже Танасковић.

Да је несхватљива равнодушност наше јавности према горућем питању школских уџбеника, сматра и историчар Милош Ковић.

– Невероватна је одлука да о уџбеницима из којих ће учити наша деца одлучује тржиште. То је посебно опасно и узнемирујуће када је реч о идентитетским наукама, међу којима је и историја. „Тржиште уџбеника“ донело нам је две погубне болести: корупцију у продаји уџбеника и морални релативизам у тумачењу историјских догађаја – упозорава он.

КОВИЋ пита и зашто је дозвољено потпуно потискивање и постепено пропадање Завода за уџбенике и наставна средства и зашто нам није довољан само један уџбеник историје за сваки разред, зналачки и квалитетно написан, у издању Завода?

Др Срето Танасић, председник Одбора за српски језик САНУ, каже нам да највећи број деце у Србији учи из уџбеника чији су издавачи приватне, најчешће стране издавачке куће, које су практично преузеле наше образовање, те из тога произлази и да из тих уџбеника долази највише лоших ствари.

– Последњих година често сам добијао примедбе и жалбе, а када је у питању српски језик примедбе су увек биле оправдане и односиле су се или на погрешно тумачење неких језичких датости или на начин како су представљене или објашњене, а у неким случајевима и на то како се српски језик у целини представља – објашњава Танасић за наш лист.

ПРЕДЛАЖЕ да се уради озбиљна анализа уџбеника националних дисциплина, али и свих других, па да се онда организује темељна расправа у коју би се укључили и најбољи наставници основних и средњих школа.

– Кажем најбољи, а не нечији. Питам се зашто држава нешто слично није учинила када већ годинама слушамо о овоме, а реформе образовања се проводе и проводе – истиче он.

Залаже се да све уџбенике издаје државни завод:
– Живимо у време разних извртања истина, а то онда посебно важи за уџбенике националних предмета. Образовање није смело бити препуштено приватном издавачу који има легитимно право да највише брине о заради. На држави је да не распродаје образовање.

НОВА ДЕЛА У ЛЕКТИРИ

Одломак из драме Виде Огњеновић „Кањош Мацедоновић“, драма за децу Душана Ковачевића „Свемирски змај“, као и путопис Јелене Димитријевић „Седам мора и три океана“, неке су од новина у лектири коју ће ученици седмог разреда обрађивати у наредној школској години. Од септембра наредне године по новом програму учиће ђаци трећег и седмог разреда. То је генерација која је кренула по реформисаном програму у први, односно пети разред школске 2018/19. године. Највише новина има у програму српског језика, посебно у лектири, односно избору наслова које ће ђаци обрађивати.

НАЦИОНАЛНО И ВЕРСКО САМОПОРИЦАЊЕ

КОМЕНТАРИШУЋИ лекцију из историје у којој се велича „данак у крви“, Дарко Танасковић истиче да ту није реч о грешци или пропусту, већ о накарадној интерпретацији једног историјског феномена, што је неупоредиво озбиљнији проблем.
– Познато је да турски апологети Османског царства, али и неки туркофилни османисти, заступају тезу да је „данак у крви“ објективно био и оно што би социолози назвали каналом социјалне покретљивости који је најспособнијима међу отетом хришћанском децом омогућавао да се, као султанови поданици, високо попну на друштвеној лествици, што не би било замисливо да су остали у неком босанском или албанском селу – каже Танасковић.

Да ли је уопште потребно доказивати колико је овакво тумачење духовно безосећајно и цинично, а историјски недопуштено релативистичко, пита се Танасковић, и додаје:
– Нажалост, оно се пробило све до уџбеника, што је морално и васпитно штетно и посредно подстиче национално и верско, идентитетско самопорицање, као и бескрупулозни каријеризам.

ПУТ У КУЛТУРНО ПОРОБЉАВАЊЕ 

СРЕТО Танасић оцењује да је Завод за издавање уџбеника скрајнут због тога што немамо добру или немамо никакву стратегију образовања у чијем би склопу било дефинисано и издавање уџбеника и брига о њиховом кавлитету. – Немамо националну и државну стратегију у области образовања, културе, националних дисциплина… што свака уређена држава има. Ако је нешто и написано то никога не обавезује. Све то представља слободан пут за културно поробљавање које није мање опасно од економског и сваког другог поробљавања. Ако ми сами не бринемо о својим националним интересима у образовању, Европа нам неће то тражити кроз неко посебно поглавље – каже Танасић.


Аутор: Љиљана Бегенешић

Извор: Вечерње новости

Данак у крви приказан као прилика за напредовање: Скандалозан садржај уџбеника историје за седмаке

У уџбенику историје БИГЗ-а за седми разред се промовише тиранија окупатора. Наводи се да су јаничари могли да се уздигну на друштвеној лествици. Ковић: Отимање деце од породица је најмрачнији вид насилне промене вере

Јаничари били топовско месо у Османском царству

Сугерисати да су деца која су отимана од родитеља као данак у крви – ако промене веру и пређу у ислам – имала могућност да напредују у османској хијерархији је недопустиво. Треба се упитати колико је деце јаничара напредовало. Један је био Мехмед-паша Соколовић, а хиљаде њих су завршили као пешадија и топовско месо у Османском царству. Изразито негативан обичај неко третира као да је био нормалан. Ако би се те вредности пренеле на друге историјске периоде, онда би то значило да тако треба да се понашамо и када други окупатори дођу.

Овако историчари коментаришу садржај једне лекције у уџбенику из историје за седми разред основне школе, у којој пише:

– Данак у крви је омогућавао дечацима да напредују на друштвеној лествици, а они су заузврат били потпуно одани султану. Тако су многи од њих постали чланови важне и утицајне елите Османског царства.

Уџбеник је издао БИГЗ, а у њему се ђацима даје задатак: „Наведите позитивне и негативне стране данка у крви.“

– Не постоји позитивна страна овог ужасног обичаја. То је толико страшно, као када би неко за 50 година рекао „наведите добре стране Холокауста“ – кажу наши саговорници.

Спорни уџбеник

Историчар Милош Ковић каже да је данак у крви био један од најстрашнијих видова злостављања становништва у Османском царству.

– Иза сваке промене вере стајао је притисак и насиље у овој или оној форми – истиче Ковић за наш лист. – Отимање деце од породица је вероватно најмрачнији вид насилне промене вере, а људи у 16, 17. и 18. веку то су доживљавали на исти начин као и ми данас.

Наш саговорник каже да је тачно да су се пред неким од тих дечака отварала врата каријере у империји, али отимање од породица и насилна промена вере и средине увек су остављали неизбрисив траг у њиховој свести.

– Само појединци као Мехмед-паша Соколовић су задржали везе и лојалност свом старом завичају и породици – каже Ковић.

Иначе, „специфично“ тумачење данка у крви није једина лекција која боде очи у уџбеницима историје. Једна од најспорнијих тема у историјским уџбеницима је и Јасеновац, па је тако у уџбенику из историје за осми разред овом логору посвећен мали простор.

Мехмед-паша Соколовић

Пре неколико година ђаци 6. разреда из историје су учили да су Албанци староседеоци на Балкану и да су њима Срби отели земљу. Након бурне реакције јавности, та лекција је избачена из уџбеника.

Ђацима се у уџбеницима пласирају и лажне вредности / Фото П. Милошевић

ВЛАСНИК БИГЗ ФИНАНСИЈЕР ХДЗ

Издавачку кућу БИГЗ купила је пре десетак година хрватска „Школска књига“ чији је власник хрватски тајкун Анте Жужул, бивши финансијер ХДЗ.

И издавачке куће „Логос“ и „Клет“ су у власништву Анте Жужула, Данијела Ждерића и Словенца Рока Кватерника.


Аутор: Љиљана Бегенешић

Извор: Вечерње новости

Инцидент у Невесињу: Војин Ћетковић и Дејан Луткић тражили да се скине натпис „Митровданске битке“ и грб Републике Српске (ажурирано)

Организатори академије, Општина Невесиње и Одбор Владе за неговање традиције ослободилачких ратова, односно Министарство за борачка питања Републике Српске, одбили су да скину пано

Фото: М.Лабудовић

У Невесињу је јуче на посебно свечан начин прослављен Митровдан- Дан општине Невесиње и слава борачке организације Републике Српске, као и сећање на славне митровданске битке из 1992. и 1994. године.

У програму академије, чији режисер је био Александар Пејаковић из Бање Луке, требало је да наступе познати београдски глумци Војин Ћетковић и Дејан Луткић који су непосредно пред одржавање свечане академије како тврде организатири – направили скандал.

Наиме, Ћетковић и Луткић су, како преносе локални медији, наводно тражили да се са бине скине велики натпис “Митровданске битке 1992. и 1994. године на Невесињском ратишту“ уз који је стајао грб Републике Српске, као и натпис Влада Републике Српске – Одбор за неговање традиције ослободилачких ратова.

На академији је Луткић требало да води програм, а Ћетковић да наступи у перформансу заједно са средњошколцима из Невесиња.

Организатори академије, Општина Невесиње и Одбор Владе за неговање традиције ослободилачких ратова, односно Министарство за борачка питања Републике Српске, одбили су да скину пано и упознали режисера академије и глумце да не долази у обзир уклањање, нити померање наведеног паноа у страну.

Након тога су глумци напустили Невесиње, а организаторе оставили у незгодној ситуацији, јер се све одиграло непосредно пред почетак свечане академије која је требало да има директни телевизијски пренос на Радио-телевизијиРепублике Српске.

 

НЕМА ПОВЕЉЕ, НИ КУМСТВА

Ћетковић је на свечаној академији требало да добије повељу којом би постао кум ове општине, али су из Општине Невесиње потврдили да се то није догодило.

Не само да није добио повељу, већ никад више неће бити позван у Невесиње, изјавио је кратко начелник Миленко Авдаловић.


Извор: Вечерње новости

Напомена СКЦ „Ћирилица“ Београд: Изјаву друге стране, ако је буде, пренећемо на истом овом месту, што ћете приметити ако уз наслов буде придодато „(ажурирано)“. Чланке и цитате на ватиканоидном писму нећемо ћирилизовати, да би били што вернији оригиналу, тј. природи извора.

Ажурирања:

1.

– Naravno da su htjeli da nastupe pod znamenjima RS i u slavu mitrovdanskih bitaka. Znali su gdje dolaze i zbog čega. Uostalom, Vojin Ćetković je nastupio i prošle godine za Mitrovdan u Nevesinju i bio je oduševljen. U pitanju je nešto sasvim drugo. Želeći da preko leđa slavnih glumaca “izvade štetu” lokalni moćnici su od njih tražili da u svom nastupu, mimo scenarija i protokola, hvale i veličaju političke lidere. Oni su to, naravno, odbili – navodi izvor Srpskainfo iz Nevesinja, dodajući da je Hercegovinu demonstrativno napustila cijela ekipa iz Beograda, u kojoj su uz Vojina Ćetkovića i Dejana Lutkića bili još neki glumci i jedan reditelj. – srpskainfo.com

 

2. „Na poziv opštine Nevesinje i obilježavanje Mitrovdana rado sam se odazvao i na volonterskoj osnovi odlučio da pomognem mnogim čestitim ljudima u tom hercegovačkom kraju da dostojno obilježe godišnjicu mitrovdanskih bitki. Moj koncept i scenario bili su omaž svim stradalim borcima u Nevesinju. Scenografiju smo na najvišem umjetničkom nivou prilagodili formi memoraijalne akademije, upravo zbog velikog stradanja hrabrih srpskih vojnika koji su odbranili Nevesinje 1992. i 1994. godine na Mitrovdan. Upravo zbog pijeteta prema žrtavma odredili smo da je osnovna boja scenografije crna. Neposredno na generalnoj probi memorijalne akademije organizatori su od mene kao autora programa neprijatnim tonom tražili prekrivanje crne pozadine sa još jednim obilježjem Republike Srpske, iako su na bini već stajala obilježja Republike Srpske u vidu ambelma i zastave. Svi moji dobronamjerni savjeti su naišli na negodovanje i kada sam shvatio da ne mogu da spasim umjetnički program pred direktan TV prenos, odlučio sam da se povučem“, rekao je Pejaković za „Nezavisne“.

Dodao je da su glumci Vojin Ćetković i Dejan Lutkić odlučili da ga podrže u toj namjeri.“ … Pejaković o akademiji u Nevesinju: Ćetković i Lutkić nisu tražili skidanje natpisa


3. РТРС:

„Министар рада и борачко инвалидске заштите Душко Милуновић рекао је за АТВ да су у договору са представницима општине Невесиње договорили обиљежавање митроваданских битака 1992-1994, али су они тражили да се обиљежи и дан општине као и 800 година аутокефалности СПЦ.

– Били смо затечени када су нам јавили да глумци неће да наступе уколико се не уклони натпис да се обиљежава дан митровданских битака, гдје такође стоји и грб Републике Српске и да они неће наступити са својим програмом уколико то не буде склоњено. Са мном је био и министар Ђокић и били смо децидни да тај натпис мора да буде ту с обзиром на то да је у питању државни празник. Ако буде склоњен натпис, били смо спремни да одемо из Невесиња након полагања вијенца на споменик погинулим борцима – каже Милуновић, који додаје да није добио никакво објашњење шта је тачно глумцима сметало.

Министар је оштро поручио да они више никада неће бити позвани, бар кад је то у надлежности министарства, да буду у саставу било каквих активности коју будему проводили.

„На питање шта се догодило, Пејаковић поручује да није био задовољан сценографијом и да се повукао, а да су исто учинили и глумци из колегијалности према њему.

– На позив општине Невесиње и обиљежавање Митровдана радо сам се одазвао на волонтерској основи одлучио да помогнем многим честитим људима у том крају да достојно обиљежимо годишњицу митровданске битке. Мој концепт и сценарио били су омаж свим страдалим борцима у Невесињу. Сценографију смо на највишем умјетничком нивоу прилагодили у спомен меморијалне академије због страдања храбрих српских војника који су бранили Невесиње на Митровдан. Управо због тога одредили смо да је основна боја сценографије црна. Међутим, непосредно на генералној проби организатори су од мене као аутора непријатним тоном тражили прикривањем црне позадине са још једним обиљежјем Републике Српске иако су већ стајала обиљежја у виду амблема Републике Српске. И сви моји добронамјерни савјети су наишли на негодовање. Када сам схватио да не могу да спасим умјетнички програм пред директан тв пренос одлучио сам да се повучем. Из колегијалности повукли су се и глумци Војин Ћетковић и Дејан Лутковић који су прихватили на мој позив дођу у Невесиње. Рекли су ако ја одустајем од режије, одустају и они од програма – рекао је Александар Пејаковић.

Са друге стране, можда је Пејаковићев ангажман био волонтерски, али глумачки двојац је требао да добије хонорар поручује начелник општине Невесиње.

– Није тачно да су требали да наступе бесплатно. И са једним и са другим глумцем је била договорена цијена од 500 евра за наступ на академији – каже Авдаловић.“ – Да ли је Ћетковићу и Луткићу засметало обиљежје Српске?

 

 

4.