Ко су били истински покретачи Првог српског устанка? Буну организовале хаџије из Свете земље

Турске дахије добро знале ко су ауторитети који народ могу да покрену на буну. Хаџи Рувим и Хаџи Ђера окупили 12 кнезова који су положили заклетву да ће подићи буну

Манастиром Мар Саба српски калуђери управљали су 130 година Фото Б. Субашић

МОНАСИ хаџије, следбеници поклоњења Светог Саве у Светој земљи, просветитељи и завереници – Хаџи Рувим, Хаџи Ђера, Хаџи Мелентије и Хаџи Георгије, били су истински покретачи Првог српског устанка. Српско оружје би била само гомила гвожђурије да поклоници места васкрсења Христовог у Јерусалиму нису у народу одржали веру у ускрс Србије.

– Дахије су пре кнезова желеле да побију монахе, творце устаничке завере. Знали су да је њихов ауторитет права сила која може да покрене народ на устанак. Хајдуцима и кнезовима народ није много веровао, али „божји угодници“, хаџије, били су неприкосновени. Зато су Хаџи Рувим и Хаџи Ђера у јануару 1803. у манастиру Боговађа могли да окупе 12 српских кнезова и убеде их да положе заклетву да ће подићи устанак ако се султан оглуши о молбе за обуздавање јаничара – каже историчар Борисав Челиковић.

Према описима с почетка 19. века, полагање заклетве пред поклоницима Христовог гроба био је мистични ритуал који се примењивао само у изузетним приликама. Они су тада симболично извртали црквене одоре и упозоравали учеснике да ће се кривоклетство претворити у анатему за целу породицу.

– Хаџија је био у народном схватању посвећеник, више од обичног смртника. То је била моћ која се стицала поклоњењем у Светој земљи. За овај врло ризичан и скуп подухват одобрење су добијали само одабрани монаси. Ходочашће у Свету земљу био је испит за будуће лидере националне борбе, чији је носилац била Црква. Али и прилика да се успоставе везе са сличним поклоницима других православних народа – објашњава Челиковић.

Прекаљени путник и поклоник кога су дахије намеравале да посеку био је и Хаџи Мелентије Павловић, игуман манастира Раче, који је у устанку постао соколски војвода, користећи се сабљом вешто као и крстом и босиљком. Турска мета био је и Хаџи Георгије из Никоља Кабларског, центра устаничке агитације и обавештајног рада још од аустро-турских ратова.

Хаџи Рувим и Хаџи Ђера

Уочи избијања устанка 1804, код њега се од Турака скривао Хаџи Рувим, на непрестаним путовањима између Свете Горе Атонске, Српске Свете Горе у Овчарско-кабларској клисури и Студенице. Са тих путева је послао 14 посланица с позивом на борбу за ослобођење Србије. Иако су га дахијске уходе вребале, искусни путник био је неухватљив. Све док није одлучио да сам оде у Београд, пред бесне дахије. Хаџи Рувим се свесно жртвовао јер је знао да ће његова смрт само убрзати српску побуну. Јаничарске вође су га пре погубљења неколико дана мучиле. Хаџи Ђера, Рувимов саборац, убијен је шест дана пре „сече кнезова“ испред свог манастира Моравци.

– Архимандрит Хаџи Рувим Нешковић био је последња жртва дахија у „сечи кнезова“ почетком 1804, која је само убрзала избијање буне против дахија. Протопрезвитер Пејић у писму митрополиту Стратимировићу наводи да се од тамнице до места погубљења непрестано молио и да је на крају замолио и своје убице да га пусте да се помоли још четврт часа, што су оне и учиниле, те да је потом мирно поднео своју смрт. Тако је окончан живот најугледније духовне личности у српском народу тог времена – наводи историчар др Недељко В. Радосављевић из Историјског института.

Савремни српски монах поклоник Свете земље отац Герасим

Да би се разумела Хаџи Рувимова помиреност са смрћу, неопходно је подсетити се какав је подухват био ходочашће у Свету земљу. Оно је подразумевало смртне опасности током неколико недеља пешачења до пристаништа Солуна или Цариграда, а затим и током пловидбе дуге двадесетак дана, на којима нису биле реткост олује и пирати. Копно Свете земље није било много безбедније. Лопови и исламски фанатици су претили у лавиринту уских уличица Јерусалима које воде до Храма васкрсења, а бедуинске разбојничке банде су биле нарочито опасне за српске монахе поклонике који су обавезно ишли у Јудејску пустињу. Као и Свети Сава, пели су се на Гору искушења изнад Јерихона, где је Христа током 40 дана поста искушавао сатана, и у манастир Георгија Хозевита, у клисури Вади Келт, крај пећине где је Свети Илија живео три године хранећи се оним што су му доносили. Врхунац је био посета Мар Саби, манастиру Светог Саве Освећеног у дубокој клисури Кедрона.

Улаз у капелу Христовог гроба
Христова тамница

Овај испосник и светитељ из 5. века био је духовни узор нашем Светом Сави Српском, коме је, по предању, завештао свој игумански штап – патерицу. То и не би било чудно да први српски архиепископ није рођен шест векова касније. Када је дошао на поклоњење у Мар Сабу, опустошену бедуинским нападима, 1229, патерица му је са олтара пала пред ноге три пута. После овог чуда Свети Сава је у Јудејску пустињу довео српске монахе, који су од манастира направили тврђаву, чували га и управљали њиме следећих 130 година.

Упркос свим опасностима, поклоници из Србије нису престајали да долазе, чак ни после пропасти средњовековне државе.

– Пропаст је преживела само једна институција – Српска црква. Зато је морала да прерасте чисто религиозне оквире и постане неугасиво кандило Србије, које одржава идеју о њеној обнови. Српски монаси због тога одлазе у Свету земљу трагом Светог Саве, на извор хришћанства. У Светој земљи раде скрипторијуми у којима се преписују књиге на српском које су за Србе у ропству или у расејању светиња јер преносе поруку са Христовог гроба: „Очекујете васкрсење, оно је стварност“. На спољнополитичком плану та порука је гласила: „Ми смо и даље ту и чекамо“ – каже Владимир Давидовић, стручњак за српску баштину, бивши секретар САНУ, сада помоћник министра правде.

Христова тамница

БИОГРАФИЈА Хаџи Рувима указује да је стереотип о неуком и недовољно образованом свештенству тог времена неодржив, наглашава историчар др Недељко В. Радосављевић:

– Хаџи Рувим Нешковић био је свештеник, а касније старешина два угледна манастира, Вољавче и Благовештења у Београдском пашалуку. За то време, и у околностима у којима је живео, био је веома добро образован, а поред знања грчког језика, овладао је и низом практичних вештина, попут дубореза и краснописа. Хроничар и историчар, он је иза себе оставио многобројне записе и кратке описе догађаја чији је савременик био.

Поклоњење на Голготи месту распећа
Храм васкрсења Христовог

Црква и извор Благовести у Назарету
Капела Христовог гроба у Храму васкрсенја Христовог у Јерусалиму
Место где је Христ крстен на Јордану

Аутор: Борис Субашић

Извор: Вечерње новости

Нови људи на челу Народне библиотеке Србије и Музеја савремене уметности

  Избори челника институција културе у Србији су понекад вишеструко неиуспешни, а понекад изненађујуће брзометни.

  Данас су објављене вести о изборима два управника – Народне библиотеке Србије и Музеја савремене уметности.

  Конкурси за управника Народне библиотеке Србије су више пута поништавани, мењали се управни одбори, Статут, тако да бирање траје већ другу годину. Управник је коначно изабран, али остаје још једна неизвесност о коначности.

  Што се тиче избора диртектора Музеја савремене уметности, познатог најпре по деценији реконструкције и због тога затворености за јавност, а прошле године по контроверзној изложби и гостовању исто тако контроверзне перформанс уметнице Марине Абрамовић, нови челник ове установе је именован уместо претходног вршиоца дужности.

  О детаљима ова два избора објављујемо прилоге из Вечерњих новости.

Весна Арсић
главни уредник Билтена
Србског културног центра

„Ћирилица“ Београд


Управни одбор Народне библиотеке Србије одлучио: Вукићевић добио предност

Њихов предлог и образложење до краја радног времена није стигао у Министарство културе, због чега није дат на увид јавности

Вук Вукићевић Фото Фејсбук

ПОСЛЕ вишечасовног дводневног заседања, чланови Управног одбора Народне библиотеке Србије у четвртак су одлучили, како „Новости“ незванично сазнају, да од шесторо кандидата за управника ове националне институције предност дају Вуку Вукићевићу (1977), садашњем директору Завода за проучавање културног развитка Србије. Њихов предлог и образложење до краја радног времена није стигао у Министарство културе, због чега није дат на увид јавности.

После краха априлског конкурса, који је поништен и праћен великим оспоравањима и оставкама, на поновљено надметање за првог човека НБС, уз Вукићевића јавили су се и Ласло Блашковић, досадашњи управник НБС, Милорад Вучковић, доскорашњи начелник у овој културној институцији, иначе пензионер, Дејан Ристић, историчар и некадашњи управник Библиотеке, Јасмина Ахметагић, критичарка и сарадница Института за српску културу у Лепосавићу и Ненад Кебар, доктор књижевности из Крагујевца.

Чланови УО Вељко Брборић (председник), Александар Јовановић, Драгана Грујић, Драгана Типсаревић и Мирјана Станишић размотрили су њихове кандидатуре и после појединачних разговора изјаснили се за Вука Вукићевића.

Према процедури, о овом предлогу изјасниће се Министарство културе и своје мишљење проследити Влади Србије на коначну одлуку. Према неким наговештајима, међутим, постоји велика вероватноћа да ће и овај конкурс бити поништен и да ће се на пролеће кренути у нови трећи избор управника НБС.

Наиме, уколико предлог Министарства културе не дође на дневни ред Владе до 5. марта, када је крајњи рок за расписивање избора, не може бити разматран. Влада улази у технички мандат и више не може да доноси никакве кадровске одлуке.


Почистили Накараду после „Чистача“: Виктор Киш именован за в. д. директора Музеја савремене уметности

Влада Србије именовала Виктора Киша за в. д. директора МСУ

Фото З. Јовановић

САМО десет дана после затварања изложбе „Чистач“ Марине Абрамовић, Музеј савремене уметности добио је новог руководиоца – Влада Србије именовала је скулптора и једног од покретача фестивала „Девет“ Виктора Киша за вршиоца дужности директора. Он је на то место дошао уместо Слободана Накараде, који је за в. д. директора МСУ именован септембра 2015, у време док је министар културе био Иван Тасовац, а реконструкција зграде на Ушћу упала у ћорсокак неуспелог тендера.

Како је обнова здања већ отпочела када је Тасовац смењен, Владан Вукосављевић, који је дошао на његово место, одлучио је да Накарда остане у стању в.д. на месту првог човека МСУ, до отварања музеја, без обзира на то што су у свим другим републичким институцијама расписани конкурси за директоре.

Тек годину и по после свечаног отварања матичне зграде, Управни одбор МСУ, чији председник је Никола Шуица, а у коме су били и Владимир Величковић, Аја Јунг, Александра Лазар и Светлана Митић, расписао је 24. јануара 2019. конкурс за директора. На њега су се поред в. д. Слободана Накараде, јавили Владислав Шћепановић, сликар и професор ФПУ, Зоран Ерић, кустос МСУ и историчар уметности Бранислав Димитријевић.

Управни одбор изјаснио се о сваком кандидату описно, с тим што су покојни Владимир Величковић и Аја Јунг (поднела оставку у међувремену) издвојили своја мишљења, јер су сматрали да је Накарада најпогоднији за ту функцију. Министарство културе предложило је Шћепановића, а предлог је онда прослеђен Влади Србије, која се о њему никада званично није изјаснила.

Слободан Накарада Фото К. Михајловић

Према информацији која се у четвртак по подне појавила на Танјугу, Министарство културе је Шћепановића касније (мада се не прецизира тачно када) повукло као предлог. Јавност, а ни кандидати на овом конкурсу, о томе до четвртка нису били обавештени. Предвиђено је да Влада Србије, када се сматра да је конкурс „пропао“, именује вршиоца дужности. Опет, на предлог Министарства културе и информисања које се сада определило за Виктора Киша као новог вршиоца дужности.

Виктор Киш Фото Јутјуб

Да севају варнице

НА Факултету примењених уметности, Виктор Киш (рођен 1973. године у Београду) завршио је одсек керамике.

– Покушаћу да више популаризујем уметност, уметника и његов рад – рекао је у првој изјави Танјугу. – Има доста уметника који имају енергију, знање и одличан рад… Моја идеја је да рад тих уметника промовишемо у Музеју савремене уметности. Музеј мора да буде место где севају варнице, баш као што је то случај са стварањем уметничких дела.


Извор: Вечерње новости, овде и овде

Приредила: Весна Арсић

 

Збогом домаћим серијама: Нова уредба прети да уништи српску продукцију

Нова уредба Владе Србије о субвенцијама за телевизијске серије и рекламе потресла филмски еснаф. Јанковић: Почиње елиминација српских продуцената. Бајић: Отвара се простор само за странце

Зоран Јанковић Фото П. Милошевић

ПРЕДУСЛОВИ да се оствари бенефит или повраћај новца од уложених средстава за снимање ТВ серија и реклама, изненада су промењени и постављени врло високо – новом уредбом коју је Влада Србије донела уочи Нове године, уместо ранијих сто хиљада евра по ТВ епизоди или по снимљеној реклами, које продуцент треба да потроши да би му наша држава вратила 25 одсто, сада мора да уложи три пута више. Односно, најмање три стотине хиљада евра.

Како сазнају „Новости“, то је била и главна тема седнице Групације за кинематографију, која је 15. јануара одржана у Привредној комори Србије (ПКС).

– Мени изгледа као да је ова уредба направљена да нас елиминише – каже за „Новости“ Зоран Јанковић из „Кошутњак филма“, наш најпознатији ТВ продуцент, који је током каријере снимио рекордних 28 серија. – Сама чињеница у досадашњој историји ТВ производње у Србији показује да никада, једна епизода, ниједне серије до сада, није коштала три стотине хиљада евра. Чак ни близу тога. Просечна цена епизоде је негде око осамдесет-деведесет хиљада евра, што значи да је и тај први лимит уредбе о подстицајима од сто хиљада евра био изнад просека.

Према Јанковићевим речима, тај услов је ипак имао једну логику да неки пројекти који завређују већу пажњу, који су комплекснији и скупљи, стекну право на повраћај потрошеног новца.

– Тридесет година се бавим овим послом и тврдим да домаћи продуценти апсолутно немају капацитет за буџет од три стотине хиљада евра по епизоди, и да је он апсолутно нереалан за наше прилике. Њега могу да остваре само неки странци ако дођу да снимају овде, а за нас је недостижно да уђемо у тај круг који је за Србију потпуно неприродан. Колико знам, нико се са нашом струком није консултовао око постављања нових услова за остварење подстицаја, који и за снимање реклама такође значи елиминацију домаћих продуцената – истиче Јанковић.

„Сенке над Балканом 2″/ Фото Промо

Радош Бајић из куће „Контраст студиоса“ сматра да је суштина ове уредбе да се запечати судбина домаће ТВ продукције и да се отвори ексклузивни простор да из српског буџета само странци добијају повраћај новца.

– Три стотине хиљада евра по једној епизоди је немогућа мисија за нас, и мислим да иза тога стоје неки наши продуценти који у Србију доводе стране продукције. Само њима ова уредба иде наруку, а за све остале она је катастрофална.

Према речима нашег саговорника, који је желео да остане анониман, јер се Групација поводом ове уредбе још није званично јавно огласила, нови услови за подстицаје у филмској индустрији представљају озбиљан потрес и удар за домаће продуценте и филмске раднике.

– Не знамо никога ко може да обезбеди и да потроши толико пара за снимање једне епозоде неког серијала, а камоли за рекламу. Три стотине хиљада евра се једва покупи и за снимање целовечерњег играног филма, и поставља се питање ко ће сада у Србији уопште моћи да снима серије, осим странаца. Ако за серију од десет епизода продуцент мора да потроши три милиона евра да би од државе на крају добио подстицај од 750.000, онда то значи збогом домаћим серијама – каже наш саговорник, иначе познати филмски радник и некада један од челних људи Филмског центра Србије.

„Пси лају, ветар носи“

Ова уредба Владе, како истиче, утолико је веће изненађење за наше људе у филмској индустрији, јер је пре њеног доношења било речи да нови предуслов за повраћај новца буде подигнут на 150.000 евра.

– Продуценти који су пре Нове године потписали уговоре за снимање серија и реклама већ се чупају за косу, јер нова уредба заиста представља велики и неочекивани потрес. Оно што је, према његовим речима, позитивно у целој тој ствари јесте то што се на овој седници Групације за кинематографију окупила готово цела наша филмска заједница, бројни представници асоцијација и секција, спремни да се еснафски боре за свој егзистенцијални опстанак.

„Јунаци нашег доба“/ Фото Промо

ИНВЕСТИЦИЈЕ

ОД априла 2016, када је у Србији почела примена Уредбе о подстицајима за инвестирање у аудио-визуелна дела, кроз овај програм прошло је више од 150 пројеката и привучено је више од 100 милиона евра директних страних инвестиција. За подстицаје снимања страних филмова и серија код нас, прошле године је издвојено 900 милиона динара, док је у 2018. исплаћено 755 милиона динара (6,5 милиона евра), а процењена вредност пројеката који су их користили била је нешто виша од 35 милиона евра.

СУБВЕНЦИЈЕ И ДО 30 ОДСТО

КАДА је реч о филмским пројектима, новом уредбом српска Влада ће субвенционисати снимање домаћих и страних филмова уколико продуценти такође потроше најмање 300.000 евра. За пројекте који премашују 500.000 евра (и својим садржајем не угрожавају углед српске државе), биће издвојено 30 одсто повраћаја новца, што значи да ће странцима и даље бити јефтиније да снимају у Србији него у својим земљама.


Аутор: В. Радосављевић

Извор: Вечерње новости