Рајна Драгићевић – Ћирилица и латиница су два културолошка модела

Србски културни центар „Ћирилица“ Београд преноси интервју са Рајном Драгићевић, професором Филолошког факултета у Београду објављен у недељном издању Вечерњих новости.

     У овом интервјуу она говори о српском језику, српском образовању и српској ћирилици – једном речју о стању у српској култури. Осећања су нам подељена – песимистичка због стања у нашој култури, али и оптимистичка, јер имамо још наде све док има професора као што је Рајна Драгићевић. А има их још таквих на Филолошком факултету, без обзира на немиле догађаје о којима се говори последњих месеци у вези са овом научном установом.

 

Весна Арсић


Рајна Драгићевић, проф. Филолошког факултета у Београду: Деца говоре језиком ријалитија и криминала

Фото Приватна архива

ЈЕЗИК прати стање духа народа који њиме говори, па се у нашем језику, нарочито у лексици, огледа својеврсни културни преврат изазван друштвеном збиљом у којој су се променили узори.

Језичка заједница почела је постепено да се оријентише у својим језичким идеалима на експресивни јавни језик средстава масовних информација, а не на језик најбољих писаца.

Некада је свима било важно да беспрекоран српски језик усвајају читајући књижевна дела, а данас се говорници одричу елитног у култури и језику у корист општенародног, неотесаног, ниског, агресивног.

Овако, др Рајна Драгићевић, професорка на катедри за српски језик Филолошког факултета у Београду, одговара на питање – због чега је статус српског језика у нашем друштву на тако ниском новоу.

Колико нови начини комуникације и различите непримерене друштвене појаве угрожавају српски језик и општу културу говора, нарочито код омладине…

– Скоро све нове речи, које већ неколико година прикупљам из штампе, имају снажно пејоративно обележје, јер су настале за именовање појава које гледамо у грубој свакодневици ријалитија, уличног криминала и политичких обрачуна. Време антикултуре налаже рушење узора, норми и мере. Питање позајмљеница постало је споредно у односу на огроман број вулгаризама у јавној комуникацији, намерно кршење граматичке и правописне норме и свођење свих стилова на неформални, разговорни.

Однос према српском језику понајбоље се може видети у школи где ученици имају недопустиво мали број часова из овог предмета. Предлажете да му се у школама да натпредметни статус. Верујете ли да ће школски систем на то пристати?

– Школа се, нажалост, све више отуђује од ученика јер у друштву нема довољно слуха и храбрости за озбиљне реформе школског система. Преко потребне промене није лако спровести јер је озбиљан школски систем дужан да се истовремено креће у два смера – да негује традицију и концепт конзервативног образовања, али и да прати развој нових научних и технолошких достигнућа. За успешно спровођење оба та смера неопходно је појачати дечју пријемчивост за наставне садржаје, а услов да се то постигне јесте развијање њихових језичких способности. Ако деца не разумеју уџбенички текст или предавање свог наставника, а све више је таквих примера, нема те реформе која може дати добар резултат, а то значи да нема ни успешног образовања и, шире, напретка у свим областима. Зато је први корак сваке образовне реформе увођење натпредметног статуса српског језика као школског предмета.

Тај статус би омогућио увећање броја часова српског језика у школи, без потребе за нивелацијом са бројем часова других школских предмета. Овакав статус има настава руског језика као матерњег у руским школама и запажају се одлични резултати.

о Ћирилица код нас готово да изумире. Закон којим би се ова област регулисала годинама чами у фиоци. Шта би лингвисти, али и цело друштво требало да предузму?

– У оквиру надлежности Одбора за стандардизацију српског језика и других србистичких институција, србисти се предано залажу за законско уређење статуса ћирилице. Међутим, свесни смо чињенице да се проблем ћирилице не може решити само законом, јер однос између ћирилице и латинице има дубоку симболичку вредност у нашем, нажалост, подељеном друштву, у којем два писма не представљају предност, већ симболе два система вредности. Колика је психолошка и културолошка пукотина између заговорника ћирилице и латинице најбоље показују подаци из “Асоцијативног речника српског језика”. Асоцијације на речи “ћирилица” и “латиница” врло су острашћене и указују на два културолошка модела.

Прва помисао говорника на “ћирилицу” јесте: српско, православље, Ћирило и Методије, старо, традиција, буквар, Словени, Србин, црква, књига, слава, историја, јеванђеље и др., а асоцијације на реч “латиница” иду у супротном смеру: Запад, енглески, Рим, католици, ружно, туђе, страни језик итд. Очигледно је да судбина ћирилице зависи и зависиће од политичке опције на власти и њених следбеника, јер се опредељење за њу схвата као национална или анационална политичка оријентација.

СТИД ЗБОГ СКАНДАЛА

A ДУГОГОДИШЊИ сте професор Филолошког факултета, због чега је та установа доспела у жижу интересовања по скандалима и свађама?

– Стојан Новаковић је у белешкама о свом учитељу Ђури Даничићу написао да је свака његова поука “властитим делом потврђивана”. Назвао га је ненадмашним учитељом, који је “с уверењем потпуно и искрено силним своју дужност вршио тако да је безмало с пером у руци и издахнуо”. Ко има таквог учитеља тај има и снажне корене из којих ће се развити у чврсту, честиту личност, без обзира на пут који изабере.

Имајући у виду дешавања на Филолошком факултету, са стидом и страхом размишљам о томе какав пример дајемо својим студентима, какве им темеље изграђујемо и какву им поруку шаљемо док о нама, својим професорима, и свом факултету, истом оном на којем је предавао и Даничић, читају новинске чланке посвећене крађи, корупцији, преписивању и свакојаком неморалу.

Српски језик и ћирилица нарочито су угрожени у Црној Гори, одакле су званично протерани, иако највећи део народа говори српским језиком. Очекујете ли да ће нова црногорска власт да исправи ову грешку?

– Нова црногорска власт ће се суочити са нагомиланим економским и епидемиолошким проблемима, који ће јој, претпостављам, бити у првом плану, а у вези са српским језиком и ћирилицом очекујем да ће се промене одвијати споро и да ће још дуго бити више симболичке него суштинске. Ипак, дужни смо да покажемо више разумевања према својим црногорским сународницима и мање нестрпљивости. Треба да подржимо и поздравимо сваки напор који се у црногорској политици чини да би се заштитио српски језик. Примећујем да моје колеге србисти из Црне Горе с оптимизмом гледају на будућност и верују да ће доста тога моћи да се промени у вези са статусом српског језика и ћирилице, чак и без промене Устава. Надам се да ће се нова влада с њима консултовати и послушати њихове предлоге.

Корона ће, кажу стручњаци, оставити велике последице у свим областима живота? Као професор, шта мислите какве ће последице оставити на образовање?

– Тек ћемо осетити да је образовање највећа жртва короне. Нема правог школовања без физичке близине учитеља и ученика у учионици. Предавање није само преношење чињеница, већ најдубља размена видљивог и невидљивог, вербалног и невербалног, рационог и емоционалног. Предавања на даљину јесу само привид образовања.

 Како сте ви провели време у коме је корона оковала све нас?

– Као и друге тешке ситуације, време короне подносим тако што се штитим радом. Управо излази из штампе моја нова књига “Граматика у огледалу семантике”, у издању “Чигоја штампе”. Савез славистичких друштава Србије објавио је зборник радова Ирене Грицкат, који сам приредила са жељом да оживим сећање на ову изузетну научницу. Са групом колега, написала сам колективну монографију о западнословенским – јужнословенским језичким, књижевним и културним везама. Ту књигу објављује Универзитет у Варшави и послужиће као приручник пољским студентима србистике. Многи не рачунају ову годину у својим биографијама, а ја сам је дубоко проживела, управо бежећи од ње.


Аутор: Љиљана Бегенишић

Извор: Новости

СРПСКО СВЕ И СВУДА: Када се говори о првим установама културе у Србији, неретко а неуко, мисли се искључиво на Кнежевину две династије

Висока годишњица Српске читаонице у Новом Саду, с приликом да на свечаности у име награђених искажем захвалност, по природи ствари тражи да у средишту буду читаонице, читалишта и библиотеке, српске и у Србији.

Фото Н. Карлић

Прве српске библиотеке су манастирске, студеничке и хиландарске. О онима из осамнаестога века објављена је књига на хиљаду страница. У истом добу, у арадској породичној кући, имао је Сава Текелија десетак хиљада књига на више од десет језика. Није чудо што је такво књигохранилиште опевао и Лаза Костић. Овим примерима хоћу само да наговестим цивилизацијску дубину, вековно таложење мисли и осећања, језика и судбина, укупног људског памћења.

А читаонице као нарочити национални центри, као укрштаји више делатности, настајале су у првом делу деветнаестог века, по бечком и пештанском узору, најпре у Матици српској, потом у Иригу, овде, у Новом Саду, у Сомбору још увек под истим именом, све по реду, у варошима и другим насељима. Из њих су оснивана позоришта, музеји, галерије, архиви и друге установе. Нису, дакле, негдашње читаонице биле само места за читање.

С мало друкчијим називом и концепцијом, у истим годинама деветнаестог столећа, уздигнуто је Београдско читалиште, после њега и слична културна жаришта у другим градовима. До детаља су изучени историјат, развитак и улога српских читалишта, која су углавном прерастала у данашње библиотеке, у престону као Градску, Народну као националну, затим, по задатом моделу, од места до места, до нашег времена, и даље.

Три за данас одабране именице – библиотека, читаоница и читалиште – као што се с речима дешава, сродне по значењу да је то служба просветитељству у општем захвату, нису у прошлости биле исто, али су им намере биле исте. Лако је уочити мале неспоразуме, ако их има, и лако их је отклонити.

Међутим, има недоречености док слушамо које су најстарије српске установе културе и које су прве такве установе у Србији. Не видимо увек разлику на коју треба указивати, не због такмичења и престижа но због чистог односа према традицији и садашњости. Када се каже да је установа српска, то нас води где су год живели и на учен начин деловали Срби, у било којој држави, било кад и било где. И то је јасно. Али када се говори о првим установама културе у Србији, неретко а неуко, мисли се искључиво на Кнежевину две потоње династије. У реченом поступку не види се целина, не види се увек и довољно, по правди и истини, а тако сужен поглед сужава и представу о Србији и Србима. Притом се не види ни опрез као први знак сигурности.

Према томе, док год говоримо и пишемо о ономе што је српско, некадашње, а овде је издвојен само пример из културе, требало би да имамо на уму временску и просторну целину, свеколику, сваки предео где су живели и бринули о свом имену наши преци, о томе оставили писане и друге трагове, јер тако обележавамо оно што су достигли Срби, сви и свуда. Једнако тако треба да говоримо и о својој данашњој, расељеничкој и национално на сваки начин растреситој стварности.

Да сажмем и то исто саопштим у другом облику. Ако пажљиво тумачимо и поступамо, мислећи на све српско одједном, замишљајући јединство порекла, вере, имена и матерње речи, увек дајући предност најбољим вредностима, тада ће у нашој свести о себи редовно и заједно бити немањићке задужбине и Свети Сава, народни певач и приповедач, Ђурђе Црнојевић и Божидар Вуковић, Жефаровић, Орфелин и Доситеј, Стерија и Вук, Карађорђеви совјетници и обреновићко издање Мирослављевог јеванђеља, Бошковић, Тесла, Пупин и Миланковић, Бранко, Змај и Његош, Црњански, Андрић и Дучић, Кочић, Бора Станковић и наши савременици, ма где да су, сви чије су мисли, књиге и стихови у установама подигнутим на српској речи, на свим њеним облицима, пре Вука и са Вуком, да бисмо лакше рекли шта је српско, све и свуда.

Истовремено, по њиховом културном обрасцу, такво правило је својина свих људи и народа који са Србима живе. 

(Беседа на 175. годишњицу Српске читаонице, Нови Сад)

Аутор: Миро Вуксановић

Омиљена књига Јелене, кћери кнеза Лазара: Објављено фототипско издање Горичког зборника после 118 година од његовог проналажења

Захваљујући “Службеном гласнику” и Матици српској – Друштву чланова у Црној Гори најзад је доступно фототипско издање збирке текстова коју је учени српски монах Никон Јерусалимац 1442. написао за Јелену, кћи кнеза Лазара, којој је био духовник, учитељ и исповедник

Горички зборник / Фото Службени гласник

Пoдвиг објављивања Горичког зборника, једног од најважнијих споменика српске писмености и културе, најзад је остварен, цијелих 118 година после његовог проналажења.

Састављајући Зборник према широком распону интересовања благоразумне Јелене монах Никон се посведочио као свестрани познавалац писаних извора духовне, али и световне садржине. Упоредо са радом на рукописној књизи, Шестоднев (1439-1440) и Горички зборник (1441-1442) он је очито писао и исправе световног садржаја – наводи приређивач књиге проф. др Ђорђе Трифуновић, који је испунио вечну а неостварену жељу Светозара Томића (1887-1954), проналазача рукописа.

Овај свестрани научник, географ, историчар и етнолог био је професор српске гимназије у Скопљу (тада у Османском царству) када је 1902. открио и по високој цени откупио рукописну књигу којој је претило уништење. Томић је у неколико наврата безуспешно покушавао да изда Горички зборник, који је после његове смрти завршио у архиву САНУ. Рукопис је и данас неконзервисан и раскупусан као и време када је купљен. Упркос огромном значају за српску културу Горички зборник је познат само стручњацима, што је довело и до политички мотивисаних покушаја неких земаља да рукопис припишу својој баштини, преносе Новости.

Горички зборник је спасен тако што је дигитализован и објављен у књизи, а тиме је враћен у национално памћење и на известан начин је постао вечан. Реч је о једном од најважнијих докумената српске културе и није претерано рећи да је његово објављивање равно објављивању Мирослављевог јеванђеља. Зборник је сада постао доступан и науци, али и људима којима су важне референтне тачке српског језика, народа и културе и, што је јако важно у овом тренутку, српске државности – каже Петар В. Арбутина, извршни директор Сектора за издавање књига у ЈП „Службени гласник“.

Горички зборник садржи религиозне текстове, поуке, опис монашких правила, житија Немањића, описе Свете земље и преписку са образованом племкињом Јеленом, која је била не само супруга већ и савладарка господара Зете Ђурђа Страцимировића Балшића, а после његове смрти и Сандаља Хранића, владара Хума (потоње Херцеговине).

Кнез Лазар на барокној слици Павла Чортановића, фото: Новости

Када је и по други пут постала удовица вратила су у Зету где је једно време сама владала, чак и водила ратове, а као први потомак Немањића градила је нове задужбине и обнављала старе. Духовну потпору у тешким временима и великим делима налазила је у посланицама монаха Никона, који је једно време био старешина у српском манастиру Светих архангела у Јерусалиму, по чему је и добио надимак. По доласку из Свете земље он се настанио на острвцету на Скадарском језеру, у манастиру који је за свог духовника обновила госпођа Јелена „дштер светопочившего кнеза Лазара“.

Горички зборник чини изузетно занимљивим већ и сам повод због кога је писан. Посматрајући писменост и ерудицију оног ко га је писао јасно се види да је реч о тексту истог научног, поетичког и сваког другог референтног нивоа какав су имали текстови тада писани у Константинопољу. Зборник је настао у периоду када се центри византијске културе померају ка истоку, када су ободи царства чували идеју „хришћанског Рима“ и свега што она у културолошком смислу значи – каже Арбутина.

Рестаурација и превод

Горички зборник Светозар Томић је купио и када је дошао у Београд 1906. дао је књигу на преглед научницима Српска краљевске академије (претече САН и САНУ) Љубомиру Ковачевићу и Љубомиру Стојановићу. Они су је после вишемесечног задржавања вратили Томићу уз речи да још није време да се објави. Тајно су направили препис који је коришћен у научним радовима академика који заслугу Томића не спомињу. Он је 1942. на петстогодишњицу писања књиге сакупио новац и молио академике за подршку да објави књигу а они су се оглушили. Тек 1949. у Гласнику САН објављен је први опис зборника. Упркос обећањима Томићу који је књигу дао САНУ, она није објављена све до садашњег фототипског издања, за које су фотографије снимљене још 2012. године. Горички зборник још није рестаурисан, конзервисан и преведен на савремени српски језик, преносе Новости.

 

Аутор: Борис Субашић

Извор: Новости

Пренето са: ИН4С