„Српски краљеви на Апенинима су оставили баснословне дарове“: Зрењанинка, писац и новинар телевизије РАИ, о ситуацији у Италији, али и новој књизи која отрива трагове наших предака

Поштовани читаоци,

Члан Удружења Србски културни центар „Ћирилица“ Београд, књижевница и новинарка државне италијанске телевизије РАИ, родом из Зрењанина, др Мила Михајловић, дала је интервју нашем црвено-белом ћириличном листу „Вечерње новости“, који са посебним задовољством преносимо на наш сајт.

Као авијатичарску подршку италијанском народу постављамо видео-клип који нам је управо послао пилот у пензији мајор Срђан Марковић у кога се увек могло поуздати. Прочитајте интервју и погледајте старе асове на аеродрому Поникве уз звуке познате италијанске песме „О бела ћао“.

Милорад Ђошић


„Српски краљеви на Апенинима су оставили баснословне дарове“: Зрењанинка, писац и новинар телевизије РАИ, о ситуацији у Италији, али и новој књизи која отрива трагове наших предака

 

Мила Михајловић за „Новости“ о „Путевима српског културног наслеђа кроз Италију“. Многи су постали угледни, градили су палате и цркве које су најчешће посвећивали Светом Николи и Светој Петки

Зрењанинка Мила Михајловић

РИМ је ових дана нестварно леп, расцветан и осунчан. Изненађујуће је чист. Нема смога, нема ни возила. Нема смеха, ни галаме на стотине хиљада туриста. Не чују се сирене које Италијани баш воле у вожњи да користе. Све је тихо. Застрашујуће и злослутно тихо.

Књижевница и новинарка државне италијанске телевизије РАИ, родом из Зрењанина, др Мила Михајловић овако, у разговору за „Новости“ описује вечни град, у коме је због епидемије вируса корона живот паралисан. Болнице у Италији су препуне, мртви се броје из сата у сат, а епидемиолози упозоравају да је стварни број позитивних на вирус ковид-19 и много већи од званичног.
Забрана изласка из куће осим због неопходних активности је на снази, али јачи окидач за останак у дому су тужне вести које се нижу једна за другом. Ни наша саговорница не излази напоље, са колегама је свакодневно на конференцијској вези. На почетку нашег разговора открила нам је да је непосредно пре проглашења епидемије предала рукопис нове књиге „Путевима српског културног наслеђа кроз Италију“.

– Можда је већ одштампана, не знам – искрена је књижевница која је у стваралачки опус уткала огроман истраживачки рад којим је потврдила нераскидиве везе између српског и италијанског народа.

Тешки дани за Италијане прилика су да подсетимо на оно што нас спаја, а Мила Михајловић је један од најбољих саговорника на ову тему. Мало је познато да је представљањем њене књиге „За српску војску – једна заборављена прича“ у издању италијанског Генералштаба оружаних снага, Италија званично отворила обележавање стогодишњице од почетка Првог светског рата. Половином јануара ове године „Пошта Србије“ објавила је специјалну серију поштанских марака и вредносница „Италијански морнари за српску војску у Великом рату“ са фотографијама преузетим из њене истоимене књиге.

– Италија је одувек била једна од најпривлачнијих мета српских исељеника – каже Мила Михајловић. – Српски културни споменици налазе се широм Апенинског полуострва и сведоче о непрекидним везама и присуству Срба на овим просторима. Трагови српске културе у Италији датирају из разних временских периода. Првих година 11. века се у италијанским документима наводе замак Београд и српска села на простору данашње италијанске покрајине Фурланија – Јулијска Венеција. Позната је и сеоба Срба у северну Италију неколико векова раније, крајем 9. и почетком 10. века на позив бискупа из Аквилеје да се врате, када су поново населили празне просторе након пустоши коју је за собом оставила најезда Мађара.

Катарина Косача Котроманић
Свети Стефан

На основу архивске грађе из истог периода наша саговорница у најновијој књизи пише и да су Срби у тим крајевима живели и неколико векова раније.

– Срби су се досељавали и у друге крајеве данашње Италије – открива Мила Михајловић. – Само током 15. века италијанска историографија је забележила чак седам сеоба Срба у јужну Италију. За овај период и за деспота Стефана Бранковића Слепог се везује и највећа масовност српског народа на овим просторима. Београд на Варму је двадесет година био званична резиденција и двор последњег миропомазаног, дакле легитимног српског деспота, и један од центара европске политичке моћи. У овог граду су живела три српска деспота и четири српска светитеља. Један од потомака деспотових дворана, Тиберије Дечански остао је запамћен као отац модерног италијанског кривичног права, а и данас једна од најзначајнијих грађевина Удина носи назив Палата „Београд“ по свом некадашњем власнику Хорацију, грофу од Београда на Варму, потомку једног од властелина деспота Стефана Слепог.

Црква Светог Николе у Барију

Најстарије писано сведочанство о досељавању Срба у средњу Италију потиче из 1290. године и говори о законима који су изричито одређивали порез за српске досељенике.

– Многи од њих су постали богати и угледни, неки и племићи високог ранга – каже саговорница. – Градили су палате и цркве које су најчешће посвећивали Светом Николи и Светој Петки. Славили су летњу, такозвану „малу“ Свету Петку коју Католичка црква не признаје. Култ светитељке је међу досељеним Србима био толико јак и виталан да се и данас присуство цркве Свете Петке, било где у Италији, са црквеном славом на дан 26. јула, сматра као сигуран знак да су Срби у том крају боравили, саградили цркву и подарили своју духовност новој домовини.


Простор око Колосеума у Риму као и у многим другим градовима је сабласно празан

Мила у књизи открива и које су баснословне дарове српске краљице и краљеви поклонили средњој и јужној Италији:

– Српска краљица Јелена, супруга краља Стефана Уроша Првог, даровала је римској Цркви Светог Петра скупоцену икону Светог Петра и Павла која се чува у Ватиканском музеју. Олтар у тешком сребру и злату са Космета, са сценама из живота Светог Николе, поклонио је краљ Милутин, а икону Светог Николе краљ Стефан Дечански подарио је истоименом храму у Барију године 1327. у знак захвалности према светитељу који му је, по предању, вратио вид. Икона и данас стоји изнад олтара и гробнице.

У ризници ове цркве се чува и оригинални пергамент цара Душана са његовим златним печатом. У Риму се налази гроб српске принцезе, а босанске краљице Катарине Косаче Котроманић (1425-1478), кћери Стефана Вукчића Косаче, херцега (војводе), господара земље која данас по њему носи име Херцеговина.

– Катарина Косача и данас, по својој последњој жељи, почива у Цркви Санта Марија у Ара Коели, поред римског Капитола, најзначајнијој цркви римског народа. Ћирилични епитаф у ком за вечност поносно истиче своје српско порекло, а који је за живота сама себи исписала, током времена је нестао, али постоји његов препис – наводи Мила Михајловић.

Она у књизи „Путевима српског културног наслеђа кроз Италију“ подсећа и да се за град Ђоја дел Коле у јужној Италији везује и најстарији запис српске епске песме.

– Песму је фонетски забележио италијански песник и путописац Рођери де Паћенца ди Нардо, дугогодишњи дворјанин у служби напуљске краљице Изабеле дел Балцо, супруге Фридриха И Арагонског. Открио ју је 1977. академик Мирослав Пантић. Песма говори о истинитом догађају из година непосредно пре српске сеобе на југ Италије.

У „Путевима српског културног наслеђа кроз Италију“ говори се и о покрајини Молизе, у средњеисточном делу Апенинског полуострва, у којој је у 14. веку било девет српских насеља. Све до 19. века три насеља су успела да задрже свест о свом српском пореклу, сачувају језик и обичаје. Као најаутентичнији доказ њиховог српског порекла наводи се да они још увек за Божић „налажу заветни бадњак“. У Матеру, граду камену на самом југу Италије који је од 1993. године уписан на листу светске баштине Унеска, Срби су дошли за време арагонских краљева и населили и урбанизовали његов старији део.

– Широм Италије Срби су оставили неизбрисиве трагове своје културе. Усахло у сећању земље матице, то српско национално културно благо препуштено је лаганој, тихој и неумитној асимилацији и утапању у туђе културно наслеђе. Тако се ови споменици српске културе у Италији, по законима културе заборава, више и не помињу као српски, нити се везују за Србију и Србе, без обзира на, још увек присутне, недвосмислене индикаторе и карактеристике њиховог порекла. Стога обнављање и афирмисање огромне српске културне баштине у Италији представља захтеван подухват и прави научни изазов – закључује Мила Михајловић.

ПРИЈАТЕЉИ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

МИЛА Михајловић је пронашла и документ из 1917. који мења историјска сазнања о „великим пријатељима Србије у Првом светском рату“ и голготи српске војске у Албанији. Случајно откривени документ показује да српску војску нису спасли Енглези и Французи, што је опевано у чувеној песми „Креће се лађа Француска“, већ Италијани и бродови Морнарице Италије.

ОПРОШТАЈ ОД НАЈМИЛИЈИХ

ЗАСТРАШУЈУЋЕ БРОЈКЕ У ИТАЛИЈИ

– Лекари у амбулантама обавештавају да сваки од њих има бар стотину пацијената са очитим симптомима вируса корона. Није им урађен тест, а у болницама више нема места – говори Мила Михајловић. – Многима је потребан кисеоник кога, такође, нема. Нема лекара и болничара, па се последњих, дана примају и тек свршени медицинари, па чак и апсолвенти. Нажалост, број заражених међу лекарима, медицинским особљем и фармацеутима стално расте, јер нема довољно заштитне опреме, а посебно маски чија је минимална дневна потреба у Италији 90 милиона. У Риму, који није жариште већ само заштићена зона, више од 90 лекара је позитивно на вирус.

Гробља и крематоријуми у Ломбардији одавно нису у стању да приме преминуле. Тела се односе у градове суседних покрајина, а ковчези набављају и из иностранства. Слична је ситуација и у суседним покрајинама. Умрле у болницама породица није видела од момента у ком су у њу ушли. Са најмилијима породице се опраштају чекајући сатима на раскрсницама, да у сумрак прође из болнице ка крематоријумима конвој са ковчезима, а све то уз посебне дозволе за излазак из куће…


Аутор: Драгана Матовић
Прилог: „О бела ћао“ (хеликоптери „газела“ Х-45, Аеродром „Поникве“)


Приредио: Милорад Ђошић

Ко су били истински покретачи Првог српског устанка? Буну организовале хаџије из Свете земље

Турске дахије добро знале ко су ауторитети који народ могу да покрену на буну. Хаџи Рувим и Хаџи Ђера окупили 12 кнезова који су положили заклетву да ће подићи буну

Манастиром Мар Саба српски калуђери управљали су 130 година Фото Б. Субашић

МОНАСИ хаџије, следбеници поклоњења Светог Саве у Светој земљи, просветитељи и завереници – Хаџи Рувим, Хаџи Ђера, Хаџи Мелентије и Хаџи Георгије, били су истински покретачи Првог српског устанка. Српско оружје би била само гомила гвожђурије да поклоници места васкрсења Христовог у Јерусалиму нису у народу одржали веру у ускрс Србије.

– Дахије су пре кнезова желеле да побију монахе, творце устаничке завере. Знали су да је њихов ауторитет права сила која може да покрене народ на устанак. Хајдуцима и кнезовима народ није много веровао, али „божји угодници“, хаџије, били су неприкосновени. Зато су Хаџи Рувим и Хаџи Ђера у јануару 1803. у манастиру Боговађа могли да окупе 12 српских кнезова и убеде их да положе заклетву да ће подићи устанак ако се султан оглуши о молбе за обуздавање јаничара – каже историчар Борисав Челиковић.

Према описима с почетка 19. века, полагање заклетве пред поклоницима Христовог гроба био је мистични ритуал који се примењивао само у изузетним приликама. Они су тада симболично извртали црквене одоре и упозоравали учеснике да ће се кривоклетство претворити у анатему за целу породицу.

– Хаџија је био у народном схватању посвећеник, више од обичног смртника. То је била моћ која се стицала поклоњењем у Светој земљи. За овај врло ризичан и скуп подухват одобрење су добијали само одабрани монаси. Ходочашће у Свету земљу био је испит за будуће лидере националне борбе, чији је носилац била Црква. Али и прилика да се успоставе везе са сличним поклоницима других православних народа – објашњава Челиковић.

Прекаљени путник и поклоник кога су дахије намеравале да посеку био је и Хаџи Мелентије Павловић, игуман манастира Раче, који је у устанку постао соколски војвода, користећи се сабљом вешто као и крстом и босиљком. Турска мета био је и Хаџи Георгије из Никоља Кабларског, центра устаничке агитације и обавештајног рада још од аустро-турских ратова.

Хаџи Рувим и Хаџи Ђера

Уочи избијања устанка 1804, код њега се од Турака скривао Хаџи Рувим, на непрестаним путовањима између Свете Горе Атонске, Српске Свете Горе у Овчарско-кабларској клисури и Студенице. Са тих путева је послао 14 посланица с позивом на борбу за ослобођење Србије. Иако су га дахијске уходе вребале, искусни путник био је неухватљив. Све док није одлучио да сам оде у Београд, пред бесне дахије. Хаџи Рувим се свесно жртвовао јер је знао да ће његова смрт само убрзати српску побуну. Јаничарске вође су га пре погубљења неколико дана мучиле. Хаџи Ђера, Рувимов саборац, убијен је шест дана пре „сече кнезова“ испред свог манастира Моравци.

– Архимандрит Хаџи Рувим Нешковић био је последња жртва дахија у „сечи кнезова“ почетком 1804, која је само убрзала избијање буне против дахија. Протопрезвитер Пејић у писму митрополиту Стратимировићу наводи да се од тамнице до места погубљења непрестано молио и да је на крају замолио и своје убице да га пусте да се помоли још четврт часа, што су оне и учиниле, те да је потом мирно поднео своју смрт. Тако је окончан живот најугледније духовне личности у српском народу тог времена – наводи историчар др Недељко В. Радосављевић из Историјског института.

Савремни српски монах поклоник Свете земље отац Герасим

Да би се разумела Хаџи Рувимова помиреност са смрћу, неопходно је подсетити се какав је подухват био ходочашће у Свету земљу. Оно је подразумевало смртне опасности током неколико недеља пешачења до пристаништа Солуна или Цариграда, а затим и током пловидбе дуге двадесетак дана, на којима нису биле реткост олује и пирати. Копно Свете земље није било много безбедније. Лопови и исламски фанатици су претили у лавиринту уских уличица Јерусалима које воде до Храма васкрсења, а бедуинске разбојничке банде су биле нарочито опасне за српске монахе поклонике који су обавезно ишли у Јудејску пустињу. Као и Свети Сава, пели су се на Гору искушења изнад Јерихона, где је Христа током 40 дана поста искушавао сатана, и у манастир Георгија Хозевита, у клисури Вади Келт, крај пећине где је Свети Илија живео три године хранећи се оним што су му доносили. Врхунац је био посета Мар Саби, манастиру Светог Саве Освећеног у дубокој клисури Кедрона.

Улаз у капелу Христовог гроба
Христова тамница

Овај испосник и светитељ из 5. века био је духовни узор нашем Светом Сави Српском, коме је, по предању, завештао свој игумански штап – патерицу. То и не би било чудно да први српски архиепископ није рођен шест векова касније. Када је дошао на поклоњење у Мар Сабу, опустошену бедуинским нападима, 1229, патерица му је са олтара пала пред ноге три пута. После овог чуда Свети Сава је у Јудејску пустињу довео српске монахе, који су од манастира направили тврђаву, чували га и управљали њиме следећих 130 година.

Упркос свим опасностима, поклоници из Србије нису престајали да долазе, чак ни после пропасти средњовековне државе.

– Пропаст је преживела само једна институција – Српска црква. Зато је морала да прерасте чисто религиозне оквире и постане неугасиво кандило Србије, које одржава идеју о њеној обнови. Српски монаси због тога одлазе у Свету земљу трагом Светог Саве, на извор хришћанства. У Светој земљи раде скрипторијуми у којима се преписују књиге на српском које су за Србе у ропству или у расејању светиња јер преносе поруку са Христовог гроба: „Очекујете васкрсење, оно је стварност“. На спољнополитичком плану та порука је гласила: „Ми смо и даље ту и чекамо“ – каже Владимир Давидовић, стручњак за српску баштину, бивши секретар САНУ, сада помоћник министра правде.

Христова тамница

БИОГРАФИЈА Хаџи Рувима указује да је стереотип о неуком и недовољно образованом свештенству тог времена неодржив, наглашава историчар др Недељко В. Радосављевић:

– Хаџи Рувим Нешковић био је свештеник, а касније старешина два угледна манастира, Вољавче и Благовештења у Београдском пашалуку. За то време, и у околностима у којима је живео, био је веома добро образован, а поред знања грчког језика, овладао је и низом практичних вештина, попут дубореза и краснописа. Хроничар и историчар, он је иза себе оставио многобројне записе и кратке описе догађаја чији је савременик био.

Поклоњење на Голготи месту распећа
Храм васкрсења Христовог

Црква и извор Благовести у Назарету
Капела Христовог гроба у Храму васкрсенја Христовог у Јерусалиму
Место где је Христ крстен на Јордану

Аутор: Борис Субашић

Извор: Вечерње новости

Нови људи на челу Народне библиотеке Србије и Музеја савремене уметности

  Избори челника институција културе у Србији су понекад вишеструко неиуспешни, а понекад изненађујуће брзометни.

  Данас су објављене вести о изборима два управника – Народне библиотеке Србије и Музеја савремене уметности.

  Конкурси за управника Народне библиотеке Србије су више пута поништавани, мењали се управни одбори, Статут, тако да бирање траје већ другу годину. Управник је коначно изабран, али остаје још једна неизвесност о коначности.

  Што се тиче избора диртектора Музеја савремене уметности, познатог најпре по деценији реконструкције и због тога затворености за јавност, а прошле године по контроверзној изложби и гостовању исто тако контроверзне перформанс уметнице Марине Абрамовић, нови челник ове установе је именован уместо претходног вршиоца дужности.

  О детаљима ова два избора објављујемо прилоге из Вечерњих новости.

Весна Арсић
главни уредник Билтена
Србског културног центра

„Ћирилица“ Београд


Управни одбор Народне библиотеке Србије одлучио: Вукићевић добио предност

Њихов предлог и образложење до краја радног времена није стигао у Министарство културе, због чега није дат на увид јавности

Вук Вукићевић Фото Фејсбук

ПОСЛЕ вишечасовног дводневног заседања, чланови Управног одбора Народне библиотеке Србије у четвртак су одлучили, како „Новости“ незванично сазнају, да од шесторо кандидата за управника ове националне институције предност дају Вуку Вукићевићу (1977), садашњем директору Завода за проучавање културног развитка Србије. Њихов предлог и образложење до краја радног времена није стигао у Министарство културе, због чега није дат на увид јавности.

После краха априлског конкурса, који је поништен и праћен великим оспоравањима и оставкама, на поновљено надметање за првог човека НБС, уз Вукићевића јавили су се и Ласло Блашковић, досадашњи управник НБС, Милорад Вучковић, доскорашњи начелник у овој културној институцији, иначе пензионер, Дејан Ристић, историчар и некадашњи управник Библиотеке, Јасмина Ахметагић, критичарка и сарадница Института за српску културу у Лепосавићу и Ненад Кебар, доктор књижевности из Крагујевца.

Чланови УО Вељко Брборић (председник), Александар Јовановић, Драгана Грујић, Драгана Типсаревић и Мирјана Станишић размотрили су њихове кандидатуре и после појединачних разговора изјаснили се за Вука Вукићевића.

Према процедури, о овом предлогу изјасниће се Министарство културе и своје мишљење проследити Влади Србије на коначну одлуку. Према неким наговештајима, међутим, постоји велика вероватноћа да ће и овај конкурс бити поништен и да ће се на пролеће кренути у нови трећи избор управника НБС.

Наиме, уколико предлог Министарства културе не дође на дневни ред Владе до 5. марта, када је крајњи рок за расписивање избора, не може бити разматран. Влада улази у технички мандат и више не може да доноси никакве кадровске одлуке.


Почистили Накараду после „Чистача“: Виктор Киш именован за в. д. директора Музеја савремене уметности

Влада Србије именовала Виктора Киша за в. д. директора МСУ

Фото З. Јовановић

САМО десет дана после затварања изложбе „Чистач“ Марине Абрамовић, Музеј савремене уметности добио је новог руководиоца – Влада Србије именовала је скулптора и једног од покретача фестивала „Девет“ Виктора Киша за вршиоца дужности директора. Он је на то место дошао уместо Слободана Накараде, који је за в. д. директора МСУ именован септембра 2015, у време док је министар културе био Иван Тасовац, а реконструкција зграде на Ушћу упала у ћорсокак неуспелог тендера.

Како је обнова здања већ отпочела када је Тасовац смењен, Владан Вукосављевић, који је дошао на његово место, одлучио је да Накарда остане у стању в.д. на месту првог човека МСУ, до отварања музеја, без обзира на то што су у свим другим републичким институцијама расписани конкурси за директоре.

Тек годину и по после свечаног отварања матичне зграде, Управни одбор МСУ, чији председник је Никола Шуица, а у коме су били и Владимир Величковић, Аја Јунг, Александра Лазар и Светлана Митић, расписао је 24. јануара 2019. конкурс за директора. На њега су се поред в. д. Слободана Накараде, јавили Владислав Шћепановић, сликар и професор ФПУ, Зоран Ерић, кустос МСУ и историчар уметности Бранислав Димитријевић.

Управни одбор изјаснио се о сваком кандидату описно, с тим што су покојни Владимир Величковић и Аја Јунг (поднела оставку у међувремену) издвојили своја мишљења, јер су сматрали да је Накарада најпогоднији за ту функцију. Министарство културе предложило је Шћепановића, а предлог је онда прослеђен Влади Србије, која се о њему никада званично није изјаснила.

Слободан Накарада Фото К. Михајловић

Према информацији која се у четвртак по подне појавила на Танјугу, Министарство културе је Шћепановића касније (мада се не прецизира тачно када) повукло као предлог. Јавност, а ни кандидати на овом конкурсу, о томе до четвртка нису били обавештени. Предвиђено је да Влада Србије, када се сматра да је конкурс „пропао“, именује вршиоца дужности. Опет, на предлог Министарства културе и информисања које се сада определило за Виктора Киша као новог вршиоца дужности.

Виктор Киш Фото Јутјуб

Да севају варнице

НА Факултету примењених уметности, Виктор Киш (рођен 1973. године у Београду) завршио је одсек керамике.

– Покушаћу да више популаризујем уметност, уметника и његов рад – рекао је у првој изјави Танјугу. – Има доста уметника који имају енергију, знање и одличан рад… Моја идеја је да рад тих уметника промовишемо у Музеју савремене уметности. Музеј мора да буде место где севају варнице, баш као што је то случај са стварањем уметничких дела.


Извор: Вечерње новости, овде и овде

Приредила: Весна Арсић