Да нам нису ти опанци…

Са абориџинским музичарима на Кружном кеју у Сиднеју

Велика аустралијска турнеја Културно-уметничког друштва „Краљевачка ризница“ приводи се крају. Ове суботе у Српском клубу у Мадингтону у Перту, где им је домаћин Српско друштво „Крајина“, сјајни српски ансамбл одржаће последњи у низу концерата током четворонедељног пропутовања које је почело у Мелбурну, наставило се посетама Голд Коусту,  Вулонгонгу, Канбери и Сиднеју, а сада се завршава у Западној Аустралији.

За већину наших чланова који су допутовали на овогодишњу турнеју ово је био први пут боравак у Аустралији. Мени није први долазак, али сваки пут кад дођем је посебан и увек постоји доза узбуђења и еуфорије. Посета сваком граду је доживљај за себе и цела земља је изузетно лепа, поготово у летњем периоду. Нарочито нас радује што смо бар на кратко оставили иза себе зиму, мраз и снег који су уобичајени у Србији у овом периоду – каже кореограф „Ризнице“ Игор Гудић.

Млади Краљевчани ће у ризницама својих сећања заувек имати минуле четири недеље, које су – како кажу – биле незаборавне.

Сви ће понети кући много лепих утисака и успомена. Сваки град нуди нешто посебно и заиста смо уживали. Деца су имала прилику не само да пропутују и упознају једну сасвим другачију земљу, већ су упознали и много нових људи и стекли нова пријатељства. Томе је нарочито допринела чињеница да смо били смештени при нашим културно-уметничким друштвима, српским центрима и црквама, па су наши чланови углавном боравили код својих вршпњака и незаборавно се провели.

Игор не издваја посебно ниједан град, али каже да се цела група нарочито одомаћила у Сиднеју где су провели највише времена и имали врхунац турнеје учлешћем на Српском фестивалу у луци Дарлинг.

С обзиром на даљину и јако скупе авио-карте, потрудили смо се да турнеју организујемо тако да буде разноврсна и квалитетна. Сходно искуству од раније, повезали смо готово све велике градове у Аустралији, почевши од Мелбурна. Сиднеј нам је био база током већег дела боравка овде и одатле смо ишли у Вулонгонг, Дапто и Канберу, где смо имали веома леп концерт. Ипак, круна нашег боравка у Аустралији био је Српски фестивал – каже Гудић.

Кореограф „Ризнице“ имао је привилегију да учествује на Фестивалу и 2018. године, па смо га замолили да упореди два догађаја.

Очигледно је да Фестивал напредује из године у годину, пре свега организационо. То се види по бројности ансамбала који наступају, као и по њиховој уиграности. Сваки наредни пут изгледају све боље на сцени. Зато све похвале мојим колегама у Аустралији, који се труде да овако далеко од отаџбине очувају српску традицију и наслеђе. Такође, Фестивал је напредовао и у свим осталим аспектима, што доказује и број посетилаца који расте из године у годину. И то не само Срба који се окупљају, већ и много људи другог порекла, што је за нас Србе велики плус, јер други могу да виде наше наслеђе, али и да науче нешто о нашој историји, да пробају нашу храну и пића. Хвала свим нашим домћинима и организацији СОYА за част да учествујемо на овако великом и значајном догађају.

Турнеја „Ризнице“ оставила је зиста јак утисак на све наше људе широм Аустралије који су имали прилику да их гледају. После два доласка у три године, да ли ћемо у блиској будућности поново видети феноменалне Краљевчане на Петом континенту?

Било би ми жао да овим младим људима ово буде једини долазак у Аустралију, али је то врло могуће. Прво, тешко се добијају визе, а авио-карте су веома скупе. За овогодишњу турнеју су финансијски једним делом учествиовали родитељи, а једним ми као друштво. Овде смо се сналазили, продавали сувенире, а неки наши центри су нас помогли делом прихода од улазница, како бисмо смањили наше трошкове. На жалост, новац диктира много тога и остаје нам само да се надамо да ћемо једног дана поново доћи уз ову лепу земљу и међу наше дивне људе – прижељкују Игор и његова дружина.

За крај, даровити кореограф „Ризнице“ има и посебну поруку за све Србе у Аустралији, а нарочито за оне који се баве фолклором или намеравају да крену тим путем.

– Свестан сам да овде млади морају да се прилагоде животу у Аустралији, а истовремено желе да сачувају своје српско порекло. Најбољи начин за то је да се прикључе раду културних центара и цркава. Данас кад је култура сведена на минимум и кад се неке друге вредности више поштују, сви треба да будемо упорни и да истрајемо. Пре свих родитељи и омладина у дијаспори, који треба да се укључе у рад српских центара и културно-уметничких друштава јер је то једини начин да остану повезани и упућени једни на други, да комуницирају на српском, да прослављају славе, друже се, путују заједно… Фолклор је један од одличних начина да се очувамо као народ, или како често имам обичај да кажем – И ми бисмо били странци да нам нису ти опанци – закључио је Игор Гудић из „Ризнице“.

Уживали у Тамбалонг Парку

Наклон колегама у Аустралији

Игор Гудић се добро познаје са већином кореографа и организатора у културно-уметничким друштвима у Аустралији и одаје им велико признање за све што раде на очувању српске традиције и културе.

– Њихов подвиг је већи кад се зна да раде у отежаним условима. Наравно, не мислим притом на финансије, већ на чињеницу да је скоро 90 одсто деце која играју и певају у ансамблима рођено у Аустралији и многи од њих почели су да се баве фолклором на наговор и по жељи својих родитеља, с циљем да се друже са српском омладином и очувају културу и језик. Ипак, моје колеге успевају да те младе људе анимирају и привуку их да остану дуго у фолклору што је заиста велика ствар. Верујте, у Европи је далеко лакше, пре свега због близине Србије.

Бројнији него у Европи

Игор Гудић, као и многи други кореографи из Србије, често путује по Европи и сарађује са ансамблима српске дијаспоре. Зато је и позван да упореди стање фолклорних друштава у Аустралији и на Старом континенту.

– У уметничком смислу Аустралија је мало испод Европе. Главни разлог је што је много удаљена од матице, па кореографи овде не могу да добију помоћ нас из Србије, као што је то случај са европским ансамблима. Ми из Србије скоро сваки други, трећи викенд идемо по Европи и заједно са кореографима у Аустрији, Немачкој, Шведској и другим земљама, одрадимо неколико проба, поставимо нове кореографије, консултујемо се око ношњи. Зато су ти ансамбли уз раме онима у матици. Овде је другачије, јер даљина утиче да се моје колеге сналазе уз помоћ штапа и канапа, али успевају да пренесу своје богато знање стечено у Србији. Међутим,. Аустралија је по бројности младих у културно-уметничким друштвима испред европских ансамбала – каже Игор.

Ризница широм отворена

Краљевчани су већ сада спремни да узврате гостопримство пријатељима из Аустралије. Нека од овдашњих друштава већ су гостовала у Србији, а има и оних кој исе спремају да то учине у блиској будућности.

– Српски центар Бонириг је већ два пута долазио у матицу и оба пута смо ми били суорганизатори њихове турнеје и боравка у Краљеву. Обилазили смо заједно Београд, Нови Сад, Копаоник, Сарајево, Требиње… Сада није било конкретних договора о гостовању овдашњих друштава у Србији, али је свуда било помена те теме. Са „Шумадијом“ из Кизбороа и колегиницом Жељком разговарали смо да дођу догодине, а Натали и „Ђердан“ из Голд Коуста планирају да кроз две године први пут дођу на турнеју по Србији, као и Бонириг и Круг. Врата „Ризнице“ широм су отворена за све – поручио је Гудић.


Аутор: Б. Цветојевић

Извор: Вести онлајн

Срце куца за завичај

Прва нишка гимназија ”Стеван Сремац”. Јутјуб / Сремац инфо

Нишлију Небојшу Јовановића животни пут је одвео у Жекс, мали француски град надомак швајцарске границе и Женеве. Тамо већ годинама држи школу страних језика и ужива у раду са младим људима. Ипак, свој родни град никад не заборавља и увек му се радо враћа. А недавно је одлучио да своју посету употпуни и обрадује четири ученика нишке Гимназије „Стеван Сремац“ и стипендира њихов десетодневни боравак у Француској током летњег распуста.

Ђаци ће током посете учити француски језик у Небојшиној школи, али и упознавати знаменитости и природне лепоте Француске и Швајцарске, која је у непосредној близини.

Како је Небојша испричао за „Вести“, и сам је пре 20 година био ученик ове гимназије, па није било тешко одлучити одакле ће изабрати стипендисте.

– Одрастао сам у тој гимназији. Био сам првак Југославије у француском језику 1996. године. Тада, као и сада, обожавао сам тај језик. То је одредило мој животни пут, па сам постао професор француског језика и књижевности. Покренуо сам своју школу, радим посао који волим и у коме уживам сваког дана. Не постоји лепши дар у животу него кад можете да уживате у свом послу, а ја сам тај поклон добио – започиње Небојша своју причу.

Награда најбољима

Како каже, одлуку о избору ђака који ће доћи у Француску препустио је својој професорки француског из гимназијских дана, која је „кривац“ што се заљубио у тај језик.

– Она и данас предаје и изабрала је своје најбоље ђаке, оне који учествују на републичким такмичењима и нижу успехе. То су деца која се спремају за студије тог језика, и за њих је сјајна прилика да бораве у земљи где се француски говори и упијају га. Они ће имати пријем у општини града, свакога дана ће ићи на наставу француског у преподневним часовима, а поподне ће бити резервисано за разне активности. Упознаваће град, посетиће Женеву која се налази у непосредној близини. Ићи ће у национални парк, на планину Јуру, а имаће прилику и да се упознају са чарима француског кулинарства. Биће то занимљивих 10 дана дружења и стицања нових знања – каже Небојша.

Сви да помогнемо

Како каже, увек кад људи чују за његову идеју да доведе српске ђаке у Француску, добије позитивне реакције.

– Какве другачије могу да буду?! Увек је лепо када некој вредној и паметној деци можете да приуштите неко лепо искуство. А језик се најбоље учи боравком на том говорном подручју. Ту ће моћи да опробају своја до тада стечена знања, усаврше их и врате се кући с дивним успоменама. Ја се веома радујем и једва чекам да их угостим. Сигуран сам да ће овакво искуство за њих бити додатна мотивација да буду што успешнији – рекао је Небојша.

Он скромно истиче да његов поступак није ништа посебно.

– Сматрам да свако од нас ко живи преко границе, ако има могућности, треба да помогне развој своје земље.Ето, ја могу да понудим наставу француског језика. И сигуран сам да би то урадио свако у мојој ситуацији – закључује Небојша.

Говори 11 језика

Небојша каже да је план да након тога и цело филолошко одељење осети слично искуство и да поклони стипендије што већем броју ђака. Иначе, Небојша говори 11 језика, а четири предаје. У његовој приватној школи језика у Жексу постоји могућност учења чак 15 језика.

Хуманисти из школске клупе

Ученици Гимназије „Стеван Сремац“ заслужили су Небојшин гест не само добрим учењем, него исто толико великим срцем. Диван пример је био када су одиграли представу „Путујуће позориште Шопаловић“ нишком у Позоришту лутака. Представа је била хуманитарног карактера јер је новац од карата био намењен за лечење новинара Александра Николића који се у Турској лечио од леукемије. Ова представа, у режији професорке књижевности Данијеле Гашевић, нишке гимназијале одвела је и на такмичење драмских секција Србије.

Иначе, Гимназија „Стеван Сремац“ ове јесени обележава 141. годишњицу од оснивања. Том приликом, млади глумци показали су колико добро владају и немачким, извођењем представе на том језику, као и комада „Кафана код сломљеног срца“ нишког писца Бранислава Јанковића, а одржано је и такмичење у беседништву.

Ипак, најлепше је било када је цео колектив показао колико је лишен сујете: професори су сели у клупе, а гимназијалци су им одржали предавање.

И наши читаоци уз ђаке

Пример добре праксе када је у питању подршка вредним ђацима су увек и „Вести“ и наша редовна рубрика Хуманитарни мост. Тако, на пример, анонимни добротвор О. В, из Сиднеја, већ годинама сваког месеца без изузетка шаље стипендије за вредне иченике гимназије из Ораховца на Косову, као и за ђака пешака Стефана Пендића са Голије. Ту је и редовна добротворка М. Е, из Франкфурта. која последњих година помаже вредног студента Бојана Мијатовића из Новог Града, који је пре неколико година остао сам са мајком, када му је отац преминуо.


Извор: Вести онлајн