Вишеслав Симић: Сећање на блаженопочившег Владику Артемија

Сећам се… Улазим са Владиком Артемијем у кабинет важног Сенатора Војновића… Већина Срба у САД верује лажима ”вођа” ”српске заједнице” у Америци да је сенатор Србин али је једино ”српско” код њега то проклето презиме које не може да промени и да се реши тог бремена које деценијама носи. Оно му само ствара неприлике одкад је ушао у политику користећи се њиме како би добио гласове локалних Срба и осталих православаца у савезној држави Охаји. Вешто је скривао чињеницу да је заправо паписта и да је потпуно прешао на страну словеначког дела својих предака. С обзиром да Срби и православци генерално веома мало пара дају политичарима за кампање, давно се сенатор посветио доказивању својим власницима, који се у фином друштву називају донаторима, да ће то српско презиме моћи да буде искоришћено за утицај на америчке Србе и за обезбеђивање места за човека верног Западу у свим српским организацијама, одборима и активностима . И зна сенатор да ће га газде одржавати на том лагодном положају само ако посвећено ради на роварењу против Срба скупа са осталим тројанским коњима из Охаја, који су успели да необавештене и наивне Србе убеде да су Срби и православци. Један, који је повео хајку на Владику, и за то добио владичанску круну, је убедио Владику да ће Србима на окупираном Косову и Метохији посета сенатору Србину донети олакшање и бољитак. Дакле… Улазимо код сенатора. Све је у кабинету намештено како би убедило госта у моћ сенатора – ту су дипломе, ордење, медаље, фотографије са важним личностима… У очи упада она са Врховним мостаџијом града Рима. Западњаке (и другосрбијанце!) би то опчинило.

Владика ми упућује значајан поглед и као да ми каже, Био си у праву, брате Вишеславе, он је паписта! Ја сам покушавао да Владики објасним да је та посета само губљење времена и да ће само доживети разочарање и притисак да попусти шиптарима и захтевима НАТО-а али је он хтео да покуша све што се може учинити за народ и Цркву. Сенатор љубазно дочекује Владику а иза њега се лукаво смешка политички комесарчић, млади и скоро невидљиви надзорник политичке коректности сенатора, управо онакав каквих је пун Конгрес – свака канцеларија га има – неприметан а свеприсутан, сенатори и конгресмени се труде да га забораве али им срце трепери у страху да ће дојавити чак и најмању политички грешну мисао, ако им се усуди таква да их посети у већ готово потпуно немислећем мозгу. Нису они ту да мисле већ да спроводе у дело партијску директиву империје! Сенатор је висок и витак, надноси се над нашег Владику, измученог постом и страдањима. Војновић већ показује да верује да је превладао, јер све америчко ја веће, највеће, најмоћније, а тај провинцијски поп шизматичке јереси са смрдљивог Балкана је засигурно већ схватио с ким има посла. Седамо – ја, наравно, последњи, јер сам нико и ништа, само ту да будем језик Владике и за саопштавање наређења њему. Сенатор је љубазан и мио, нада се да је Владика задовољан посетом Вашингтону, да је схватио колико је Америка посвећена бољем животу на ”Косову”, да и Срби треба да схвате да ће им бити боље кад престану да се јогуне, и да ће суживот у мултикултури, на челу са великим пријатељима САД, и савезницима НАТО-а, Хашимом и Харадинајем, бити једна бајка, само да се Срби покоре и да Владика призна ”легитимну” владу, и да пристане да шиптари поново саграде цркве које су попалили и оскрнавили. Подсећа Владику на славне Србе из прошлости, који су били мудри и кооперативни, и који нису прошли као они који су се залуђивали примитивним идејама о суверености, национализму и неприхватању прогреса. Владика смирено све слуша и чека да сенатор прекине своје доказивање послушности комесарчићу из ћошка. А мора и да му одржи лекцују из ”америчког државништва” јер ће за деценију-две тај жутокљунац да седи у сенаторској канцеларији кад испече занат. Сав блиста од самозадовољства и визионарства. Свако бескичмен и љигав би се већ препустио, као свиња у каљузи, кашкању у просутим идејама и мудростима сенатора, и све би се завршило по устаљеном обичају: стисак руке, изјава верности и поверења Америци и њеним вредностима, обећање кооперативности, и вешто прошење донација и јавне похвале на Гласу Америке о важности посетиоца, како би домаће пучанство добило илузију да његов представник ради за његово добро. Али… Владика почиње своју реч и ја доживљавам да по први пут за више од две деценије осећам понос, и да верујем да никада нећемо бити покорени и изгубљени јер пред мојим очима тај мали, намучени монах израста у Див-Јунака и Пророка Господњег, и по први пут из мојих уста теку преводи речи једног не само Србина већ Праведника и Сведока Истине. А све благо, смирено, очински и братски, али неумољиво и разарајуће – прво за политичког комесара, који као да је појео најљућу папричицу, сав зајапурен, презнојен и као на ужареној плотни – а онда и за сенатора, који, слушајући Владикине речи, под његовим благим али судњеданским погледом, почиње да се топи као восак пред пламеном, како то каже Молитва Часном крсту, и као да се пред мојим очима заиста физички смањује, и гужва се у отпадак човека, претварајући се у оно што заправо и јесте – у бездушни испухани мех који заудара на све гадости које је починио да би имао дозволу да седи у тој заправо безличној канцеларији и глуми част и чест Америке. Владика устаје, направи мали наклон гњидици у фотељи, и каже: Ајмо, брате Вишеславе. Ми овде немамо шта да тражимо. Спас је само на Косову!
Окрете леђа изгубљенима и остави их у лажи и поразу.
Ја, журећи за њим, помислих да врата кабинета нису довољно висока за таквог Небеског Весника.
Нека му је Вјечнаја Памјат међу Србима!

Царство Небеско га је већ дочекало анђеоским мноштвом.


за СКЦ “Ћирилица” Београд:
Професор Вишеслав Симић 

Његова светост патријарх српски Иринеј (1930–2020)

    Данас се упокојио српски патријарх Иринеј.

    Пре нешто више од десет година, 22. јануара 2010. године, на Светом архијерејском сабору Српске православне цркве, изабран је за архиепископа пећког, митрополита београдско-карловачког и патријарха српског. Наредног дана, 23. јануара 2010. године, устоличен је на светој архијерејској литургији у саборном Светоархангелском храму у Београду.

    Као Мирослав Гавриловић рођен је у селу Видову код Чачка 1930. године. Ту је завршио и основну школу, а гимназију у Чачку. Даље школовање је наставио у Богословији у Призрену, а потом на Богословском факултету у Београду. По завршетку факултета одлази на одслужење војног рока.

    Монашко име Иринеј је добио приликом примања монашког чина 1959. године у манастиру Раковица од стране тадашњег патријарха српског Германа. Исте године је  постављен за суплента Призренске богословије и рукоположен за јеромонаха у цркви Ружици на Калемегдану. Потом одлази на последипломске студије у Атину, а 1969. године постаје управник Монашке школе у манастиру Острог. Убрзо постаје ректор Призренске богословије, а 1974. је изабран за викарног епископа Његове Светости патријарха српског са титулом епископа моравичког. Већ наредне године је постао епископ нишки.

    Српски патријарх Иринеј је умео мудро и у правом тренутку да подсети свој народ колико су важни јединство и слога и тиме укаже на прави пут. У овим смутним временима, када је наша земља окружена непријатељима, а пријатељи су далеко, патријарх српски Иринеј нам је уливао снагу да верујемо у добро и не поклекнемо пред злом, потврђујући тиме универзалне вредности којима треба да тежи сваки човек и свака нација.


Весна Арсић

Преминуо је Патријарх српски Иринеј

Поштовани читаоци,

апокалиптична пошаст посекла је нашег патријарха. Свалила се на годинама начета и ослабљена плећа и није јој било тешко их покоси.

Почивај у миру драги Оче. Жалимо за Тобом.

Твој,

Србски културни центар “Ћирилица” Београд