Тражи се уметник да направи споменик невиним жртвама и понеком злочинцу

На списку невиних жртава 1944/45. налази се и име Јаноша Тота коме је пресуђено као ратном злочинцу због ликвидације петорице браће Јовандић у Новосадској рацији

Споменик жртвама рације (Фото С.К.)

Нови Сад – Град тражи академског вајара који ће направити оспоравани споменик „свим невиним жртвама”, страдалим у Новом Саду после ослобођења 1944. и 1945. године. Ко ће се прихватити посла, процењеног на око милион и по динара, требало би да буде познато на дан када град обележава своје ослобођење, 23. октобра.

Рок за јавну набавку уметничке услуге, коју је крајем септембра расписала градска управа надлежна за инвестиције, најпре је био 12. октобар, али су у међувремену објављене исправке и он је продужен.

Скулптура треба да буде постављена на Лиману 4, на углу улица 1.300 каплара и Иве Андрића. Прописано је да буде од белог мермера „у праоблику птице” на постаменту са текстом на српском, мађарском и немачком језику: у спомен свим невиним жртвама / minden ártatlan áldozat emlékérein / erinnerung an alle unschuldigen opfer / 1944/45.

Међутим, од градске власти поново се захтева да одустане од споменика. Последњи је моменат, каже новосадски радикал Ђурађ Јакшић, да се спречи скандал. Још пре две године, када је одлука о подизању споменика доношена на иницијативу СВМ-а, обелоданили су да на списку „невиних жртава” има и имена ратних злочинаца.

„Нисмо ми копали по архивама, па да смо дошли до сазнања ко је био припадник усташког покрета, ко је осуђени зликовац, него линк (из) иницијативе СВМ-а нас је упутио на меморијале тих људи”, каже.

Одборник СВМ-а Ђула Киш, с друге стране, позвао се на сајт комисије за тајне гробнице и међуакадемске комисије Србије и Мађарске.

Јакшић не сумња да је након ослобођења било невиних жртава којима је суђено најпре због идеологије и као припадницима крупног капитала. Међутим, држи да је прекрајање историје када се сарадници окупатора, нижи и виши официри, они који су обављали ликвидације за време окупације, сврставају у невине жртве. Према његовом, одлука је супротна закону о ратним меморијалима, и провокација коју пореди са спомен-обележјем Аћиф Ефендији у Новом Пазару и спомеником Јовану Дамјанићу у Ади.

Узгред, Дамјанић је био мађарски генерал у 19. веку, коме се приписује реченица да би истребио Раце, па су напредњаци после откривања спомен-рељефа 2011. тражили да се он уклони и били су спремни, како је наш лист тада известио из Аде, за протесте са хиљадама учесника.

У новосадском случају, на списку „невиних жртава” ’44-45, према подацима Јакшића, налазе се и имена: Јанош Аркаи (припадник мађарске окупационе војске), Јожеф Балаж (наредник полиције, осуђен као ратни злочинац), Ђула Балог (осуђен као ратни злочинац на смрт стрељањем), Јован Бауер (осуђен на смрт као ратни злочинац).

Истиче и име Јаноша Тота који је са „још тројицом мађарских хонведа брутално ликвидирао петорицу браће Јовандић” у Новосадској рацији.

На исто име указао је раније ове године, уочи обележавања јануарске Рације, покрајински одбор ДС-а: „Према правоснажној судској пресуди из 1945, Тот је био у групи четворице хонведа који су током злогласне Рације упали у кућу удовице Јелене Јовандић, извели петорицу њених синова у животној доби између 15 и 28 година и све их побили.”

И владика бачки Иринеј поменуо је овај злочин у прошлогодишњој беседи на обележавању Рације. Навео је да су наочиглед мајке синови редом убијани, а њој је наређено да не плаче. Међутим, како је казао епископ, када је од ње у послератно време тражено да укаже на убице своје деце, имала је духовне снаге и достојанства да каже да не жели слепу одмазду, да не зна ко су били људи који су побили њену децу.

По браћи Јовандић названа је једна улица у Новом Саду, која и данас постоји.


Аутор: Снежана Ковачевић

Извор: Политика

Миодраг Зарковић: Али Стефан Немања није био Београџанин, јеботе!

Стефан Немања никада није живео у Београду, који није ни био у саставу Немањине државе – тако гласи један од чешћих ”аргумената” против споменика; може се видети по многим ћошковима друштвених мрежа, а уз непревазиђеног Марка Видојковића, у своју колумну на Ал Џазири уврстио га је и извесни Горан Мишић.

Тако да је Рузвелт мора бити одрастао код Богословије, чим је баш по њему названа онолика улица, која спаја тај трг са Вуковим спомеником. Такође, Београд је вероватно био историјско седиште француских краљева, због чега на Калемегдану и данас имамо споменик који нас подсећа на обавезу да Француску волимо онолико колико је она, по предању, волела нас.

Да не причамо о залудном Синан паши, који је, ускраћен за овако мудре саветнике, мошти Светог Саве спалио баш у том не-немањићком Београду, а још залуднији Срби то онда доживели као националну увреду! Капирате: Сава ништа није имао са Београдом, а Турци то нису знали па су му овде спалили земне остатке, али Београђани уместо да се на то само насмеју и узврате довитљивом колумном на Ал Џазири, стали да се љуте и дижу устанке; апсурд до апсурда…

Ако се међутим уозбиљимо, вреди се запитати чему уопште пребирање по Немањиним кретањима. Или по земљи из које споменик долази (Русији). Зашто је запенушалим критичарима толико запело да одвоје Стефана Немању од Београда? Зашто тако често наглашавају да је мрски им споменик направио руски вајар?

Ако је споменик ругло, зар не би сама та чињеница требало да буде довољна?

Рецимо, ако хоћу да вас упозорим да не бацате паре на романе Марка Видојковића, рећи ћу вам да је он дегенерик који је комплексе због мањка сантиметара успешно заменио комплексима због ускраћености у књижевном умећу – али нећу копати по томе где је рођен, с ким је шмркао и кад се последњи пут окупао, јер то са приповедачким даром и нема никакве везе.

Ако причамо о осећају Горана Марковића за друштвену одговорност, онда ћу да подсетим да је у Београд доводио србомрзачку човеколику сподобу Левија, а да је у ”Турнеји” отворено заговарао насиље према српским националистима (карикатурални Љубић, у тумачењу Воје Брајовића), док је према хрватским и муслиманским војницима налагао појачано разумевање па и сажаљење (сцена са минским пољем)… али се нећу бакћати тиме да ли има обичај да се зацопа у глумице које му играју у филмовима.

Дакле, за расправу о споменику битно је да ли је изгледом и положајем прикладан, или није. То где је Немања све живео и шта су обухватале његове земље, нема никаквог значаја. То одакле је вајар, престало је да има значаја оног часа кад је конкурс завршен.

Инсистирањем на тим подацима, критичари заправо показују да им у овој јавној расправи није стало ни до Савског трга ни до Београда ни до сећања на Стефана Немању. Као што им није стало ни до наводне борбе против режима – пошто би у том случају ваљда нападали режим тамо где он то највише и заслужује, а то је велеиздаја Косова и Метохије. Јер на том питању сви они горе поменути аргументи добијају на значају. Када се расправља о КиМ, итекако је важно коме је све кроз историју припадало. Исто као што је важно из ког страног центра моћи потиче злочиначки пројекат ”независне Косове”.

Сузбијањем косметске велеиздаје руши се Вучић, а оснажује Србија. Хистеричном и неутемељеном галамом против споменика Стефану Немањи – руши се Србија, а Вучићев противуставни режим чак и потпомаже. Можда хистеричне галамџије нису свесне свих последица свог поганог деловања, али им се, као и Вучићу, не сме опростити.

П.С.

Немали је број замлата убеђених да је Београд ”антисрпски град”. Да ли се те замлате бар у оваквим тренуцима запитају због чега је осведоченим србомрсцима, као што су Видојковић и Марковић, толико стало да Београд буде скројен баш по њиховом укусу? Како то да се Видојковић и Марковић оволико грчевито боре за Београд који њима одговара, док наводно родољубиве замлате од српске престонице већ деценијама демонстративно дижу руке?


Прилог:

Погледајте изблиза како ће изгледати споменик Стефану Немањи

 

Аутор: Миодраг Зарковић

Извор: Фронтал

Приредио: Администратор

Неда Ковачевић: Споменик је концентрат историје

Фотографија: Неда Ковачевић
Фотографисала сам и пописала 1943 споменика у Београду, и објавила књигу. Данас појединац може много, питање је имамо ли новца, идеја, организованости и воље

Задужбинарство представља заветни ковчег, поруку у боци, сваког народа и сваке културе. Током векова сеоба, ратова и ропства, као и у доба политичког и економског успона, српски задужбинари су остављали споменике културе покољењима која долазе. Некада се дешавало да су се поједини потомци бахато односили према тој баштини, да нису били на висини задатка, али то није обесхрабривало нове генерације задужбинара и људи из културе да својим талентом, радом и вером наставе давно започети низ чувајући језик, историју и писмо.

Песникиња Неда Ковачевић на себе је преузела задатак да забележи податке везане за споменике у Београду и до сада је објавила више књига које се баве том тематиком. Њен рад изнова показује да је лична иницијатива важнија од великих прича и сталног чекања на институције, фондове намењене култури или промене партијске номенклатуре.

Можете ли рећи неколико речи о томе како сте се, као неко ко је дипломирао италијанистику, заинтересовали за београдску културну баштину, тачније за споменике који се налазе на отвореном, као и за оне друге који се налазе далеко од очију јавности у различитим институцијама, депоима и магацинима?
— Истина је да сам, као велики љубитељ италијанске историје, културе и језика, студирала италијанистику. Али заправо све време сам по свом првенственом и најважнијем позиву – песник и писац. Пре ове – засад тротомне – монографије БЕОГРАДСКИ СПОМЕНАРНИК, написала сам и до сад објавила три збирке песама и четири романа. Скупљајући грађу за свој роман „Повратак кошаве у Београд“, у коме има много историјских података о Београду, почела сам, по узору на неке старе београдске фотографе (Марко Стојановић, пук. Јеремија Станојевић) да интезивно фотографишем разне београдске мотиве.

Корице тротомне књиге БЕОГРАДСКИ СПОМЕНАРНИК ауторке Неде Ковачевић

Ускоро схватих да имам највише фотографија споменика, а потом и зашто су ме споменици нарочито заинтригирали: они представљају својеврсни концентрат историје. Један су од важних показатеља односа према властитој прошлости, историји. Знаменити људи и догађаји, који су обележили нашу историју и задужили нас. Размишљала сам и питала се како смо се ми њима одужили? И напросто ме је затим заинтересовало – колико то уопште укупно има споменика у Београду, и коме су подигнути. Kоје људе и догађаје памтимо, а које смо некако и заборавили? Колико је споменика било, па их више нема, и зашто…

И тако, систематски, од марта 2012. до сад фотографисала сам и пописала 1943 споменика и осталих скулптура на подручју града Београда. Под појмом споменик ја подразумевам оне скулптуре које се односе на историјске личности и догађаје. Затим се то, некако природно, све трагом скулптура, проширило и на „поглед у вис” c на фасаде зграда, где такође постоји мноштво занимљивих и уметнички вредних скулптура, само што су оне на специфичном месту, и тако је настала и Књига трећа. Фотографисала сам фасадне скулптуре, свих видова, од плитког рељефа до статуа у пуној пластици, на око 1100 зграда у Београду, а пошто на многима има више скулптура, то би било око 1500 скулптура.

Какву сте грађу користили приликом писања књига о београдским споменицима и шта Вам је представљало највећу потешкоћу?
— Користила сам грађу из историјских архива, града Београда и Архива Југославије, разне документе, по заводима за заштиту споменика, архиву разних новина и часописа, вајарске монографије, брошуре с изложби, разнолику литературу. Много сам тога затим пронашла и сама на разне начине, или од људи, који би ми јављали где се све налазе разне скулптуре, међу њима и споменици знаменитим личностима и догађајима… Много је попрсја, а има и фигура у пуној величини ( нпр. споменик Милораду Драшковићу у згради Народне банке Србије), личности у разним ентеријерима. По природи ствари о њима је теже и сазнати, јер за њихово постављање не важе тако строги критеријуми као за оне постављене напољу, на отвореним јавним местима, па нису званично нигде забележени.

Можда најзанимљивије такво откриће ми је споменик „Помирење” знаменитог Ђоке Јовановића, једини уопште на ком су приказани заједно Карађорђе и кнез Милош Обреновић, у згради Патријаршије СПЦ. За фотографисање сам добила благослов Његове светости патријарха Иринеја.

Споменик „Помирење” вајара Ђоке Јовановића на којем су приказани Карађорђе и Књаз Милош (Фото: Неда Ковачевић)

Морам напоменути још једну специфичност зашто је још овај мој рад до сада јединствен: било ми је важно да уз сваку личност и догађај којем је посвећен споменик приложим и текст о тим личностима и догађајима. Само их набројати и приложити фотографије, уз навођење најосновнијих података о вајару и години настанка/постављања, такође је велики посао, али, што се мене тиче, недовољан. Битно је да знамо зашто је нека личност заслужила споменик. Такође, ту је и попис несталих споменика. То се све може наћи у мојим књигама БЕОГРАДСКОГ СПОМЕНАРНИКА, и зато он носи поднаслов: „Путовање српском историјом кроз споменике у Београду”.

Припремајући књиге у међувремену сам – проводећи време за рачунаром у кућним условима – начинила и 413 кратких филмова, исто поводом споменика, с архивским материјалом, својим фотографијама и текстом, који сам снимила и све монтирала. Данас, уз рачунар, није тешко савладати сву ту технику, доступна је, и није скупа. Нарочито ми је драго што мој филм о краљици Марији Карађорђевић (иначе једини постојећи о њој уопште) на мом Јутјуб каналу до сад има преко 105 хиљада прегледа .

Највеће тешкоће имала сам код истраживања фасадних скулптура. Разлог лежи у оскудности извора и литературе. Осим брошуре из 1965. Завода за заштиту споменика града Београда, коју је урадила Ђурђица Сикимић, и Шаренчеве, иначе изврсне књиге, која обрађује само статуе на фасадама, уз цртеже, никакве друге литературе за полазну основу нисам имала. Пошто сам узела у обзир и остале видове фасадне скулптуре, нигде до тад обрађиване (рељефи, маске, херме), овај мој рад је заправо пионирски. А и ту је код Сикимићеве било на списку 475 зграда, док сам ја потом, исто на разне начине, сама пронашла још око 600.

Рељеф на Палати Деванха у Краља Милана 21 (Фото: Неда Ковачевић)

Кад човек шета градом и баци поглед на неку фасаду, често на њој угледа неку до сад незабележену скулптуру. Због тога је тешко пронаћи ко су аутори многих од фасадних скулптура, иако су то махом најпознатији вајари. У техничкој документацији зграда тих података најчешће нема.

Колико је могуће реконструисати Београд друге половине 19.века и каснију престоницу Краљевине Југославије након бројних ратова и разарања која су девастирали споменике?
— С обзиром да неким чудом постоји прилично очуване грађе, архитектонских планова и старих фотографија, заправо је технички могуће реконструисати већину тога. Али, важније је питање – колико за то има новца, идеја, организованости и воље.

Да ли може да се направи паралела задужбинарства у Срба некад и сада, и колико је нашим савременицима важна национална култура?
— У ранијим временима постојала је у Срба врло јака свест о важности националне културе, у свим њеним видовима, духовној, културној, образовној, привредној, здравственој.

До Другогог светског рата, готово сви богатији људи осећали су то скоро као свету дужност — да оставе потомству различите задужбине. Дизали су цркве, болнице, школе, остављали знатна средства за различите потребе у култури, образовању, здравству. Чини ми се (но, остављам ипак и да је то само мој лични утисак) да савременицима национална традиција и култура није толико важна, као да нису довољно свесни општег добра, као да мисле само на себе… Наравно, не треба генерализовати, има и светлих примера. Али данас и кад нешто раде, као да се некако крију.

Колика је несразмера између споменика посвећеним мушкарцима и споменика женским историјским личностима? Да ли је та диспропорција типична за наше поднебље или је и у другим европским престоницама слична ситуација?
Несразмера је велика и очевидна. У Књизи првој мога БЕОГРАДСКОГ СПОМЕНАРНИКА од укупно 437 споменика само њих 39 посвећено је женама. Напросто, није их било више. У међувремену, пронашла сам још неколико, али је то и даље огромна разлика.

Посебно је карактеристичан пример да је први уопште икад подигнути споменик једној жени у Србији – постављен у парку Калемегдан 1926. године и посвећен кнегињи Зорки Карађорђевић – срушили титоисти 1945. године, из идеолошких разлога.

Докле сте стигли у свом истраживању и какве планове имате ове 2020.године?
Конкретно, прво ми је на реду да пронађем податке о зградама у Земуну на којима су фасадне скулптуре. Већ сам их скоро све фотографисала, и пописала фасадну скулптуру, то је на око 90 зграда у Земуну. Требало је већ пре неколико месеци да будем по архивима, али је ова ситуација с коронавирусом мало успорила све, пошто установе нису радиле. Иначе, у Земуну постоје врло занимљиве и оригиналне фасадне скулптуре, али, ето, испоставило се да се пре овога мог истраживања никад нико није бавио том темом. Ово ће бити, ако Бог да, прва књига о фасадној скулптури у Земуну уопште.

Попрсје Велимира Теодоровића у његовој гробници у Алеји великана (Фото: Неда Ковачевић)

Ово истраживање заправо нема краја. Подижу се нови, а још увек успевам да пронађем и до сад непознате (барем за мене) споменике у разним унутрашњим просторима.

Све је извесније да ће књига прва БЕОГРАДСКОГ СПОМЕНАРНИКА – посвећена личностима којима су у Београду подигнути споменици – ускоро добити и свој други том, с новоподигнутим и новопронађеним споменицима. Тако ми је практичније, него да проширујем и допуњујем већ постојећу књигу.

Иначе, све три досадашње књиге објавила сам у властитом издању, на стари добри начин, уз помоћ пренумераната, људи који су ми се јавили и претплатили се на књигу по повлашћеној цени пре него је изишла из штампе. Осим што су њихова имена наведена у књигама, ја увек изнова користим прилику да им се захвалим на поверењу и подршци.

 

Аутор: Стефан Бранисављевић

Извор: Нови Стандард