Борба за очување српских школа у БиХ

У 19. веку, од стране турске власти, донетим Хатишерифом из 1839. Хатихумајуном из 1856. и Законом за општу просвету из 1869. године, у Босни и Херцеговини почело је убрзано отварање школа. То су биле школе с конфесионалним или националним обележјима.  Оснивале су их и издржавале поједине верске организације. Постојале су школе за православне, католике, муслимане и Јевреје.

Српска школа у Босанској Градишци (Фото: www.zapadnisrbi.com)

Становништво Босне и Херцеговине било је просветно и културно много заостало. Око 97% становништва било је неписмено. Отварање школа и ширење писмености био је чин прогреса и наде у боља времена.

Српске школе, и ако с великом муком и  напором, биле су у сталном порасту. То је уједно био и вид борбе за црквено-школском аутономијом и вид отпора према окупатору.

Бенјамин Калај

Кад је почела окупација Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, с изговором Монархије да ће бринути о подизању свести у једној заосталој земљи, наредбом Земаљске Владе од 26.8.1879. године у Сарајеву су отворена два курса намењена образовању, која су се касније претворила у прве основне школе према концепцијама Аустроугарске. То су биле државне школе које су се издржавале из државне касе. Државне школе су служиле као инструмент развијања култа према Хабзбуршкој монархији. Те школе нису имале обележја верске или националне припадности. Издржаване су из општинских каса и државног буџета. Учитељи су исплаћивани преко државних органа тако да су били директно везани за власт и извршење њихове политике.

Окупаторска власт, на челу са Бенјамином Калајем, тежила је да ојача свој положај,  посебно у области образовања и васпитања, поништавајући и укидајући постојеће норме и правила, што се нарочито односило на српски народ. Сматрано је да је школа идеално место где се идеје шире или гуше. Успостављени су строги односи између државних, конфесионалних и верских школа. Сузбијани су народни покрети, друштва и удружења, све због наводне бојазности од долазећих идеја ван Монархије. Није било дозвољено никакво испољавање националних тежњи, па ни у просвети.

У школама које су биле намењене свој деци језик је прво преименован у хрватски а потом у „Земаљски језик„, да би од 1883. године преименован у „Босански језик„.

И школска терминологија је мењана у корист окупаторских идеја. Школе су могле да набављају књиге само оне које је Влада прописивала. У читанкама се избегавала народна поезија, нарочито епске песме. У књигама историје Хрвати, Срби, Мађари и Млечани стављани су у исти положај. Право коришћења ћирилице често је мењано, од ситуације до ситуације, како је одговарало окупатору.

Говорило се да окупација има привремени карактер али се видело да су им идеје на дугорочном плану. Окупатора су посебно интересовале политичке тенденције међу оснивачима и носиоцима школства.

Све су то били поводи за неразумевање и сукобе власти и домаћег становништва.

Српски народ у Херцеговини залагао се за очување свог језика, писма, историје и вероисповести,  што су били елементи очувања идентитета српског народа. Борба и залагање одвијали су се на свим фронтовима и пред свим надлежним органима.

У Мостару је 1881. године, уз јединствену подршку свих српских црквених општина у Херцеговини основан Покрет за слободу школа, са захтевом како би се притисак на школство окончао.

У то време, истакнути учени Срби, схватили су да без опстанка својих школа, својих школских програма, штампања уџбеника и књига на српском језику нема ни опстанка српском народу.

Но, нису само монархистичке уредбе спутавале рад српских школа. Тај проблем су представљале и оскудне финансије црквених школских општина.

О примерима ангажовања за очувањем и опстанком српских школа писала је и  „Босанска вила„ , лист за забаву, поуку и књижевност, у свом броју 10, од 15.5.1898. године, обавештавајући своје читаоце да ће се на други дан Троичиндана столачка омладина, на позив Црквено школске општине, окупити у селу Доњем Поплату, котор столачки, и приредити забаву у просторијама православне основне школе. Чист приход био је намењен тој школи, чији је опстанак био доведен у питање.

Ово је био први пример у Херцеговини да се забава наменски организује у једном селу од стране становништва града, како би се помогло својој браћи.

https://bs.wikipedia.org/w/index.php?curid=154071

И у свом следећем броју „Босанска вила„ је најавила да ће 30. јуна 1889. године српско-православна омладина у Љубињу приредити забаву у корист проширења зграде српске основне школе. У програму је поред осталог најављен наступ мешовитог хора и позоришни комад „Смрт Стефана Дечанског„.

И наредне 1889. године српска омладина у Љубињу је за Петров дан организовала забаву чији је приход био намењен у корист српске школе.

Ово су само неки од примера тешке и сталне борбе  и бриге српског народа за очувањем и унапређењем образовања и школства у Херцеговини.

Срби су водили непрестану борбу и бригу на пољу образовања свог народа, како по градовима тако и по селима широм Херцеговине. Нарочито су биле активне Црквене општине. Српски народ је схавтио да је незнање скупље од образовања.

Један од примера који нам ово потврђујe је и тај да је у Гацку 1903. године подигнут парохијски дом који је служио за потребе православне школе.

На Митровдан 1904. године у Поцрњеву, селу између Љубиња и Стоца,  уз помоћ прилога српског народа и Српске православне општине столачке, освештана је нова зграда за потребе рада српске основне школе.

Срби требињских села Струјићи, Дола, Додановићи и Котези својим радом и добровољним прилозима изградили су у порти цркве Свете Варваре српску школу, која је почела са радом 1906. године.

Са градњом храма Светог Преображења Господњег у Требињу, започетог 1888. а завршеног 1908. године, упоредо је грађен и објекат у коме је 1908. започела рад Српска школа у Требињу.

Све просветне тортуре, од стране Аустроугарске, које су одговарале њиховим просветним, економским, политичким и војним циљевима настављене су и после анексије Босне и Херцеговине. По неким питањима у нешто блажој форми, захваљујући упорној борби и  настојањима јавних радника, представника Срба.

Али, већ по избијању Првог светског рата, српске школе су затворене, по наредби Земаљске Владе од 13. октобра 1914. године,  а сва српска друштва распуштена или им је био забрањен рад. И рад мостарске државне гимназије обустављен је 1914. и 1915. године због тога што се у њој развила организација националне омладине.

Као и у другим местима широм Херцеговине тако су и српске православне основне школе у Невесињу, Биограду и Кифином Селу биле затворене а није било ни учитељског кадра јер су свештеници похапшени а учитељи или похапшени или мобилисани у аустроугарску војску.

Фото: Национална и свеучилишна књижница

Земаљска Ввлада је 10. новембра 1915. године донела наредбу о забрани коришћења ћирилице.

По наредби од 27. априла 1916. године Српска православна општина у Мостару је морала да скине натпис са своје школе јер је био написан на ћирилици.

Широм Херцеговине, уз помоћ људи из државне полиције и шуцкора, вршена је тиранија над  српским народом, па и на просветно-културном плану.

Завршетак Првог светског рата, поред слободе, донео је српском народу у Херцеговини плодове рада и борбе за правилним и признатим начином образовања. Наставак те борбе представља пут којим се још увек иде и стреми ка циљу очувања српског идентитета. Кроз унапређење и препород образовног система циљ мора бити на видику.

Давно је Еразмо Ротердамски рекао „Највећа нада сваке земље лежи у примереном школовању младих„, а Доситеј Обрадовић је упозоравао рекавши „Нема горих људи од оних који се противе просвећењу и образовању народа. Такви, да могу, и сунце би угасили…


Припремио: Миливоје Мишо Рупић

Извор: Слободна Херцеговина

Бесплатна реклама као путоказ

Јесте, наше тржиште је мало и сами ће увозници унапријед да се извињавају, односно траже изворни жиг, тј. „оригинални бренд“ на паковању. Но, шта пријечи да за тржиште (Српска-Ефбих) то буде на полеђини двописмено?

Извор: Фронтал

Вукова улога у разједињењу српског бића

Данас као резултат Вукове „несмотрености“ имамо у свијету незапамћен случај стварања језика на основу вјерске опредјељености

Фотографија: Зоран Цветковић / Wikimedia Commons

„И сада имате Вуково и Доситејево везивање за језик. Наравно да и Доситеј и Вук знају шта је Косовски завет, јер Вук пред лице Европе ставља косовску епику. Није лако говорити о ономе што је Вук урадио и лошим стварима које је урадио за Србе, за српску идеју. То везивање за језик, по мом мишљењу, то је тај аутопут који јесте водио ка југословенској идеји. Неспремност да се Срби одрекну своје католичке браће, као што каже М. Екмечић, није у питању сукоб Срба и Хрвата, већ католичких, православних и муслиманских Срба. То је проблем 16, 17. и 18. века. Покушава се са овом идејом језика, а то је идеја просветитељства, то је идеја романтизма – то је немачка идеја преко које су Немци покушавали да превазиђу ту поделу између протестаната и католика. С друге стране, Вук записује све оно што Срби познају већ вековима – преводи, пре свега на немачки, а онда и на остале европске језике.
                                                                                                                                                                                                                Милош Ковић


Које год проблематике да се дохватимо у Босни и Херцеговини, а и шире, на простору некадашње Југославије, увијек наново, као кључно, искрсне питање идентитета. Зашто? Зато што је идентитет потврда наше вриједности као људских бића, или са аспекта оних који вјерују, као бића Божијих. И колико год хоћемо да живимо у миру са другима, као и са Богом, тај мир на овим просторима постаје готово немогућа мисија. Разлози су многобројни, али, ипак, сви извиру из националне проблематике. Све некако почиње и све се завршава у том зачараном кругу: вјера, нација, језик. Питање језика увијек нас враћа на Вука, односно с њим у вези, на питање шта је то он урадио како треба, а чиме је трајно искомпликовао међуетнички живот на овим просторима.

До Вука, писци католици, али штокавци, већином се нису осјећали Хрватима већ Србима. У вријеме када Вук ступа на историјску позорницу католици се налазе под влашћу пет држава. На подручју данашње Хрватске у средњем вијеку доминира чакавки говор, а од 17. вијека, хрватско име се шири на кајкавштину. Штокавица и илирски покрет направиће интеграцију између Срба католика и Хрвата католика. Зашто су Хрвати одбацили кајкавско и чајкавско  наречје, а изабрали штокавско?  Да ли, између осталог, да би преузели Дубровник из српског насљеђа и направили увезивање, под окриљем католичке цркве, хрватске нације? Остаје отворено и питање шта је Вук хтио са свим тим изласцима Хрватима у сусрет. То је било другачије вријеме, вријеме сада неактуелних тема: панславизма, романтизма, снова о уједињењу…

СКУПИ ЈЕЗИЧКИ САВЕЗ
Као чињеница остаје резултат да је Вук српски народ увео у јединство са народом са којим је његов род, од подјеле Цркве на Источну и Западну, имао потпуно различита стремљења и снове. Данас као резултат Вукове „несмотрености“ имамо у свијету незапамћен случај стварања језика на основу вјерске опредјељености: бошњачки (или са територијалном претензијом насловљени босански), црногорски, хрватски. Наша склоност ка трпљењу и попуштању зарад неке свеопште идеје као да се и даље наставља, па тако још увијек учимо дјецу да је Бечки договор између Вука, Даничића и илираца био заједничка побједа – умјесто да их учимо да је то био улазак у језички савез који ће Србе скупо коштати, као уосталом и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца…

Вук Стефановић Караџић (1846), портрет Уроша Кнежевића

Вук је све Србе дијелио на Србе три закона, три вјере: Србе турског закона (муслимане), Србе грчког закона (православне), Србе римског закона (католике). Говорио је да су сви штокавци Срби. Језик, кога је цијела Европа звала српским у Вуково вријеме, сада је раздијељен. Својим неистомишљеницима Вук је говорио да ће нам се цијела Европа смијати ако језик буду по вјери дијелили. Историја им је дала за право. Сви наши сукоби су вјерски.

Дакле, Вук је језичким уступком допринио да идентитет постане нешто што свако може да потражи са позиције са које му у датом моменту одговара – језичке, националне или вјерске. Историјским уступцима Срби су себе довели у незавидан положај. У Србији, као и у БиХ, Срби у администрацији користе оба писма – ћирилицу и латиницу. Када год хоће да врате ћирилицу у шире оквире употребе, наилазе на препреке. Такође, Срби изнова наилазе на сукобе око идентитета писаца попут Андрића, Шантића или Селимовића. Свуда у свијету припадност једног писца појединим националним књижевностима дефинисана је на основу језика на коме тај писац пише, а код нас је, усљед даљег парчања српског језика, и збрке око извора истинског идентитета, припадност појединих писаца повод сталних расправа.

Ипак, неправедно би било рећи да је само Вук историјски одредио ову збрку у којој се сада налазимо, овај ковитлац састављен од бола, неразумијевања, мржње и освете. Данашња наша ситуација производ је, између осталог, и далековидости турске политике. Халил Иналџик у књизи Османско царство на једном мјесту каже: „У једном турском извору с почетка седамнаестог века овако се објашњава изузимање Турака муслимана из девширме (данка у крви): ‘Кад би они постали султанови робови, злоупотребљавали би ово преимућство. Њихови сродници по провинцијама тлачили би рају и одбијали да плаћају дажбине. Сукобљавали би се са санџачким беговима и одметали у бунтовнике. Насупрот томе, хришћанска дјеца, када пређу у ислам, бивају ревносна у вери и постају непријатељи својих сродника’“.

ЗАБОРАВ ОГРНУТ ПРЕЗИРОМ
А да не заборавимо утицај аустроугарске политике. Афирмацији такозване босанске/бошњачке нације и богумилског поријекла муслимана у БиХ допринео је и Бењамин Калај, бечки повјереник у окупираној Босни и Херцеговини. Он је заиста забранио сопствену „Историју Срба“ (када је дошао у БиХ) у којој наводи да је Босна српска земља. Он је темељно радио на пропагирању тезе о великосрпској хегемонији и, између осталог,  потискивао све наставне садржаје који су могли послужити изграђивању мисли о политичком и културном јединству српског народа. Забрањују се поједине књиге, посебно уџбеници из историје… Може ли се данас уопште изнијети чињеница да је Твртко био „краљ Срба и Босне“ (како гласи његова титула), а да се та изјава не схвати као провокација?

Процес разједињења српског бића је сложен и болан. Исувише крви, исувише патње, исувише лажи, исувише јаких психоисторијских удара (брижљиво разрађених и у држави за коју не постоје савезници, већ само интереси). А тако је мало људи као што је био Меша Селимовић. Људи његове снаге, способних и смјелих да истрају у интелектуалном и књижевном непоткупљеништву. Да јасно, дубоко и искрено изнесу сав антагонизам босанског човјека ’умрежњеног и изгубљеног дугогодишњим туђим навикама, необичном историјом, сплетеношћу осјећања припадности и одбачености’. Да укажу на двострукост свог идентитета – српског и муслиманског.

Са невјерицом и дивљењем често читам ставове господина Салиха Селимовића, историчара и етнолога, сродника Меше Селимовића (двоструког: и по крви и по духу). Он је изнио податке који указују да је дух трпељивости муслимана и хришћана истог српског поријекла дуго постојао, између осталог, и због заједничког култа Светог Саве. Изнио је и интересантан податак да су се Турци одлучили на спаљивање моштију Светог Саве не би ли тај чин донио заборав, јер је „према патријарховом казивању суровог Синан-пашу обавијестио неки феудалац да се Турци, уствари домаћи муслимани, крсте и вјерују у Светог Саву”. Ипак, указује Селимовић, ни послије тог чина (постоје многобројна свједочанства) Срби муслимани нису заборављали своје поријекло.

Салих Селимовић (Фото: Искра)

Када се пак то братско осјећање, јасна свијест о свом поријеклу почела занемаривати, па облачити у заборав огрнут презиром, и, на крају претварати у мржњу – тешко је установити.


О аутору: Милана Бабић је професор српског језика и дипломирани теолог, координатор школске омладине Међународног Савеза „Насљедници Побједе“, предсједник истуреног одјељења Удружења драмских писаца Србије за РС и извршни уредник за издавачку дјелатност у Задужбини кнез Мирослав Хумски. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард