СРПСКО СВЕ И СВУДА: Када се говори о првим установама културе у Србији, неретко а неуко, мисли се искључиво на Кнежевину две династије

Висока годишњица Српске читаонице у Новом Саду, с приликом да на свечаности у име награђених искажем захвалност, по природи ствари тражи да у средишту буду читаонице, читалишта и библиотеке, српске и у Србији.

Фото Н. Карлић

Прве српске библиотеке су манастирске, студеничке и хиландарске. О онима из осамнаестога века објављена је књига на хиљаду страница. У истом добу, у арадској породичној кући, имао је Сава Текелија десетак хиљада књига на више од десет језика. Није чудо што је такво књигохранилиште опевао и Лаза Костић. Овим примерима хоћу само да наговестим цивилизацијску дубину, вековно таложење мисли и осећања, језика и судбина, укупног људског памћења.

А читаонице као нарочити национални центри, као укрштаји више делатности, настајале су у првом делу деветнаестог века, по бечком и пештанском узору, најпре у Матици српској, потом у Иригу, овде, у Новом Саду, у Сомбору још увек под истим именом, све по реду, у варошима и другим насељима. Из њих су оснивана позоришта, музеји, галерије, архиви и друге установе. Нису, дакле, негдашње читаонице биле само места за читање.

С мало друкчијим називом и концепцијом, у истим годинама деветнаестог столећа, уздигнуто је Београдско читалиште, после њега и слична културна жаришта у другим градовима. До детаља су изучени историјат, развитак и улога српских читалишта, која су углавном прерастала у данашње библиотеке, у престону као Градску, Народну као националну, затим, по задатом моделу, од места до места, до нашег времена, и даље.

Три за данас одабране именице – библиотека, читаоница и читалиште – као што се с речима дешава, сродне по значењу да је то служба просветитељству у општем захвату, нису у прошлости биле исто, али су им намере биле исте. Лако је уочити мале неспоразуме, ако их има, и лако их је отклонити.

Међутим, има недоречености док слушамо које су најстарије српске установе културе и које су прве такве установе у Србији. Не видимо увек разлику на коју треба указивати, не због такмичења и престижа но због чистог односа према традицији и садашњости. Када се каже да је установа српска, то нас води где су год живели и на учен начин деловали Срби, у било којој држави, било кад и било где. И то је јасно. Али када се говори о првим установама културе у Србији, неретко а неуко, мисли се искључиво на Кнежевину две потоње династије. У реченом поступку не види се целина, не види се увек и довољно, по правди и истини, а тако сужен поглед сужава и представу о Србији и Србима. Притом се не види ни опрез као први знак сигурности.

Према томе, док год говоримо и пишемо о ономе што је српско, некадашње, а овде је издвојен само пример из културе, требало би да имамо на уму временску и просторну целину, свеколику, сваки предео где су живели и бринули о свом имену наши преци, о томе оставили писане и друге трагове, јер тако обележавамо оно што су достигли Срби, сви и свуда. Једнако тако треба да говоримо и о својој данашњој, расељеничкој и национално на сваки начин растреситој стварности.

Да сажмем и то исто саопштим у другом облику. Ако пажљиво тумачимо и поступамо, мислећи на све српско одједном, замишљајући јединство порекла, вере, имена и матерње речи, увек дајући предност најбољим вредностима, тада ће у нашој свести о себи редовно и заједно бити немањићке задужбине и Свети Сава, народни певач и приповедач, Ђурђе Црнојевић и Божидар Вуковић, Жефаровић, Орфелин и Доситеј, Стерија и Вук, Карађорђеви совјетници и обреновићко издање Мирослављевог јеванђеља, Бошковић, Тесла, Пупин и Миланковић, Бранко, Змај и Његош, Црњански, Андрић и Дучић, Кочић, Бора Станковић и наши савременици, ма где да су, сви чије су мисли, књиге и стихови у установама подигнутим на српској речи, на свим њеним облицима, пре Вука и са Вуком, да бисмо лакше рекли шта је српско, све и свуда.

Истовремено, по њиховом културном обрасцу, такво правило је својина свих људи и народа који са Србима живе. 

(Беседа на 175. годишњицу Српске читаонице, Нови Сад)

Аутор: Миро Вуксановић

Народна библиотека Пирот

Поштовани читаоци,

          захваљујући Пироћанцима дошли смо  до Драгољуба Златковића, сакупљача народних умотворина пиротског краја и песника. У потрази за њим отишли смо до Културног центра Пирот где су нас љубазни домаћини спојили са господином Златковићем, а после тога и до Народне библиотеке где су нам приказали његова дела. Такође су нас информисали о дигитализацији дела Завичајне збирке Народне библиотеке Пирот.
Драгољуб Златковић

Дела Драгољуба Златковића


Књиге народних умотворина:


  • Пословице и поређења у пиротском говору, Српски дијалектолошки зборник, бр. 34, САНУБеоград1988;
  • Фразеологија страха и наде у пиротском говору, Српски дијалектолошки зборник, бр. 35, САНУБеоград1989;
  • Фразеологија омаловажавања у пиротском говору, Српски дијалектолошки зборник, бр. 36, САНУБеоград1990;
  • Срамотно и погано у пиротском говору, ДИОС, Софија2001;
  • Време уз огњиште, народне приповетке, Дом културе Пирот2002;
  • Тулу лан, булу лан, народне дечје умотворине пиротског краја, Дом културе, Пирот2002;
  • Гладно грне, народне приповетке пиротског краја, Народна библиотека, Пирот2003;
  • Дечји фолклор у пиротском крају, ДИОС, Софија2003;
  • Петко и Јана, ласцивна и скатолошка приповедања, певања и фразе из пиротског краја, Народна библиотека – Институт за књижевност и уметност, Пирот – Београд2004;
  • Приповедања из пиротског краја, Пи-прес, Пирот2005;
  • Традиционално сточарство у пиротском крају и његова перспектива, Пи-прес, Пирот2006;
  • Приповетке и предања из пиротског краја, Институт за књижевност и уметност, Београд2007;
  • Ругалице и њима сродни облици у традицији пиротског краја и суседних области, Пирот2012;
 

       На сајту Завичајне збирке погледајте дела господина Драгољуба Златковића, где између осталог приказује богатство пиротског народног говора тимочко-призренског наречја.



Милорад Ђошић

Народна библиотека Србије: Ћирилске рукописне књиге

Братков минеј Рс 647 (л.124′-125)

Збирка рукописних књига Народне библиотеке Србије садржи књиге на српском и другим редакцијама старословенскога језика (руској, бугарској, влашко-молдавској), као и старе штампане књиге настале у периоду од 1494. до 1638. године. Међу њима је само 12 примерака од некадашњих око 1300, опљачканих у Првом и уништених у Другом светском рату приликом немачког бомбардовања Београда 6. априла 1941. године. Међутим, иако се формира тек у последњих шездесет година, ова збирка је једна од врло важних за проучавање, духовни и друштвени живот Срба од XIII до XIX века. Њен састав чинe библијски текстови, проповедничка литература, житијина, апокрифна и дела аскетске садржине. Заступљени су и текстови правно-законске садржине, као и све врсте литургијских књига. У саставу разних зборника и других дела налазе се преписи српских родослова и летописа, дела из географије, историје, фармакологије, као и други састави световне садржине. Од ћирилских рукописних књига писаних српском редакцијом старословенскога језика издвајамо следеће: Београдски паримејник (прва четвртина XIII века), Братков минеј (друга четвртина XIII и прва половина XIV века), Беседе Теодора Студита (крај XIII и почетак XIV века), Лествица (средина XIV века), Зборник српских житија „тахa Mарка” (1370/1375), Александрида (друга четвртина XV века), Призренски препис Душановог законика (1525/1530) и др.Збирка рукописних књига Народне библиотеке Србије садржи књиге на српском и другим редакцијама старословенскога језика (руској, бугарској, влашко-молдавској), као и старе штампане књиге настале у периоду од 1494. до 1638. године. Међу њима је само 12 примерака од некадашњих око 1300, опљачканих у Првом и уништених у Другом светском рату приликом немачког бомбардовања Београда 6. априла 1941. године. Међутим, иако се формира тек у последњих шездесет година, ова збирка је једна од врло важних за проучавање, духовни и друштвени живот Срба од XIII до XIX века. Њен састав чинe библијски текстови, проповедничка литература, житијина, апокрифна и дела аскетске садржине. Заступљени су и текстови правно-законске садржине, као и све врсте литургијских књига. У саставу разних зборника и других дела налазе се преписи српских родослова и летописа, дела из географије, историје, фармакологије, као и други састави световне садржине. Од ћирилских рукописних књига писаних српском редакцијом старословенскога језика издвајамо следеће: Београдски паримејник (прва четвртина XIII века), Братков минеј (друга четвртина XIII и прва половина XIV века), Беседе Теодора Студита (крај XIII и почетак XIV века), Лествица (средина XIV века), Зборник српских житија „тахa Mарка” (1370/1375), Александрида (друга четвртина XV века), Призренски препис Душановог законика (1525/1530) и др.

Народној библиотеци Србије је на чување, заштиту и проучавање поверена збирка рукописних и старих штампаних књига манастира Високи Дечани. Тако је на једном месту окупљен знатан број старих српских рукописних књига.
Археографско одељење Народне библиотеке Србије, поред тога што се стара о овом рукописном фонду, располаже и фототеком, са великим бројем фотографија и микрофилмова рукописа из домаћих и страних збирки, као и филигранолошком збирком, која је најбогатија на Балкану. Читаоница Археографског одељења са приручном библиотеком отворена је од 9 до 14 часова радним данима, а корисници наведених фондова могу да рачунају на стручну и информативну помоћ од стране сарадника Одељења.

Београдски паримејник (књига са паримијама, „притчама” или „чтенијима” из Старог и Новог завета, која се казују на вечерњем богослужењу, нарочито уочи празника). По свом писму и изгледу у целини ова рукописна књига припада групи најлепших споменика ране српске писмености уопште. Писана је на пергаменту српском редакцијом старословенскога језика, строгим калиграфским потезом који говори о постојању велике писарске традиције у српској држави почетком XIII века. Београдски паримејник нестао је у Првом светском рату 1915. године, а пронађен у Немачкој где је 1969. откупљен заједно са још девет рукописних књига које су припадале Народној библиотеци.

Призренски препис Душановог законика писан је почетком XVI века на папиру, српском редакцијом старословенскога језика. Поред Душановог законика Призренски рукопис садржи углавном правне односно црквеноправне текстове, текст Скраћене Синтагме Матије Властара, Правила светог Јована Посника, одломак из Синтагме, Светог Василија питања и одговори о цркви, Законик цара Јустинијана, кратко правило у вези са постом и посланица патријарха Генадија. Ова рукописна књига нестала је у Првом светском рату 1915. године, пронађена је у Немачкој одакле је и враћена у Београд.

Зборник попа Драгоља потиче из треће четвртине XIII века, писан је на пергаменту српском редакцијом старословенскога језика — српскословенским језиком. У њему се налази запис писара презвитера Василија, званог поп Драгољ, по коме је Зборник и добио назив. Бивши власник рукописа, П. Срећковић нашао је овај Зборник 1875. године у албанском селу близу Скадра и, по његовим речима, до тада га је чувало 17 генерација у једној свештеничкој породици. За Народну библиотеку од г. П. Срећковића откупило га је Министарство Србије 1902. године. За време Првог светског рата нестао је са већом групом српских рукописних књига. Пронађен је 1969. године у Немачкој и тада је откупљен за Народну библиотеку Србије.

Братков минеј (богослужбена књига раздељена према месецима у црквеној години на дванаест томова од септембра до августа), 1234-1243. г., друга четвртина XIII века и прва половина XIV века. Ова рукописна књига писана је српском редакцијом старословенскога језика, углавном на пергаменту, али садржи и неколико листова папира. Према запису једног од писара, презвитера Братка (по коме је и Минеј добио име), најстарији део писан је у време краља Владислава (1234-1243). По садржини Братков минеј јесте служабни минеј за септембар, октобар и новембар и празнични минеј од децембра до августа.

припремила др Драгана Новаков


Београдски паримејник Рс 652 (л.74′-75)

Извор: Народна библиотека Србије

Приредио, јер има и других веб-сајтова осим оних са вестима о политичарима и “селебритијима”: Администратор