Дан Народне библиотеке Србије

Народна библиотека Србије обележила је свој Дан. Основана је пре 188 година, Указом кнеза Милоша Обреновића, и била је прва установа културе у земљи.

Очекује се да ће Библиотека нови депо добити до 2023.године године, рекао је министар културе Владан Вукосављевић. Дигитална библиотека НБС обогаћена је с 11 нових збирки, а током протекле године посетило ју је 179 корисника дневно, рекао је Ласло Блашковић, управник те установе.

Народна библиотека Србије обележила је свој Дан

Национална награда за библиотекарство „Јанко Шафарик“ припала је Небојши Ковачевићу из Народне библиотеке.  Отворена је и изложба о путописном делу Растка Петровића.

Први на листи најтраженијих књига у јавним библиотекама Србије већ две године су „Корени“ Добрице Ћосића. Нову популарност дугују РТС-овој серији.

Иницијални фонд чинили су поклони Возаревића и других српских културних посленика. За дан оснивања узима се 28. фебруар 1832. године када је Димитрије Давидовић послао писмо кнезу Милошу о уређењу библиотеке. У новембру исте године Кнез Милош је наредио да се један примерак од сваке штампане књиге уступи библиотеци. Тако је установљена институција обавезног примерка.

Од 2002. године Народна библиотека Србије као свој дан слави управо 28. фебруар.По истраживању Дејана Ристића, објављеном у књизи „Кућа несагоривих речи“, библиотека је основана 12. јула 1838. у Крагујевцу, а наредне године пресељена у Београд. Успон у раду Народне библиотеке настао је 1853. године када је указом кнеза Александра уведено звање државног библиотекара у рангу професора Велике школе.

У време када је библиотекар био Јанко Шафарик (1861-1869), библиотека је пресељена у Капетан-Мишино здање и ту је у левом приземном крилу, дочекала Први светски рат.

Почетком Првог светског рата један део вреднијих, посебно старих рукописних књига, је евакуисан из библиотеке и спакован у воз. Преостале књиге и архива постале су ратни плен Немачке и Бугарске (где су однете), а део је остао и пропао. Нестала су у ратном метежу поред књига и три најважнија стара српска рукописа: „Никољско јеванђеље“, „Зборник попа Драгоља“ и „Призренски препис Душановог законика“.

У Првом светском рату библиотека је остала без својих просторија, па је 1920. године за њене потребе откупљена фабрика и „Картонажа Милана Вапе“, на Косанчићевом венцу. За њу је плаћено 3.200.000 динара, а рад је отпочео почетком 1922. године.

За време бомбрадовања уништен велике део књижног фонда

Зграда библиотеке на Косанчићевом венцу погођена је 6. априла 1941. године приликом немачког бомбардовања Београда и велики део књижног фонда је тада уништен.

Место на Косанчићевом венцу где је била Народна библиотека до уништења 6. априла 1941.

Уништен је књижни фонд од око 500.000 свезака, као и збирка од 1424 ћирилична рукописа и повеље (12-17. век), картографска и графичка збирка од 1500 бројева, збирке од 4.000 наслова часописа и 1800 наслова новина, затим значајна и недовољно проучена збирка турских докумената о Србији, инкунабуле и старе штампане књиге и целокупна преписка значајних личности из културе и политичке историје Србије и Југославије (Лукијан Мушицки, Вук Караџић, Ђура Даничић, Павел Шафарик.

Камен темељац за изградњу нове наменске зграде Народне библиотеке Србије свечано је постављено 20. октобра 1966. године, а радови на здању површине 24.000 метара квадратних завршени су шест година касније 1972. године.

Пресељење у нову зграду започело је маја 1972. године. Нова наменска зграда Народне библиотеке на Врачару свечано је отворена 6. април 1973. године.Зграду је пројектовао архитекта Иво Куртовић и убраја се у споменике културе.

Током рата један део тих књига је нестао и касније враћен, док постоје књиге које до сада нису враћене.

Народна библиотека Србије, са око шест милиона библиотечких јединица из раздобља од 11. до 21. века, представља изузетну збирку покретне културне баштине.


Извор: РТС

Библиотечке компетенције за 21. век

Библиотечке компетенције за XXI век, ново издање Градске библиотеке у Чачку које је намењено школским библиотекарима, директорима школа и стручним радницима у другим типовима библиотека, биће представљено јавности у четвртак, 27. фебруара у 12 часова у сали Библиотеке. Ова публикација је значајно ажурирано и допуњено друго издање приручника за школске библиотекаре „Од осмеха до рачунара” из 2015. године.

Нови приручник у издању Библиотеке, Фото: ГБ Чачак

Поглавља нове књиге потписују Дубравка Илић, Данијела Ковачевић Микић, Биљана Лукић и др Богдан Трифуновић који је и уредник издања.

Овом промоцијом затвара се манифестација “ Штампана реч“.


Извор: ГСЗ

Језик се брани у школи, медијима и библиотеци

Друштво у којем се не цене књиге него му се потурају прапорци и лажи нема будућност, упозорава проф. др Александар Јерков

Александар Јерков (Фото лична архива)

Опстанак српског језика доводи се у питање ниском културом и јадним обликом говора у јавном животу, упозорава др Александар Јерков, професор Филолошког факултета и управник Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић”, истичући да је и наша култура слабо представљена у свету, да је мало превода с нашег на стране језике, а и све мање преводилаца, мада је посебан проблем и то што смо недовољно присутни у дигиталној сфери.

Овај професор Српске књижевности 20. века појашњава да је српски угрожен епидемијом нових језика на простору некадашње српскохрватске језичке заједнице и потискивањем ћирилице из равноправне употребе наша два писма. Зато смо, каже, сви одговорни, али не подједнако. Према професору Јеркову, најодговорнија је држава када, како тврди, допушта дискриминацију српског језика и тако не поштује себе и своју културу.

Ко нас спречава да водимо рачуна о нашем језику, зашто у школама и ми не бисмо имали онолико часова матерњег језика колико их имају Французи и Руси, пита Јерков. Уместо тога млади су, сматра он, у друштву спектакла и скандала засути лажним узбуђењима, сензационалистичким најавама и пуким простаклуком.

– Зато се дешава да пренадражени добро упакованим глупостима почну да одустају од рада на себи и радије прате вести о убиству неког криминалца него да читају Достојевског и Поа, Мешу Селимовића и Милорада Павића, па да уз уметнички смисао схвате чак и злочин и његово разрешење. Иде омладина у библиотеке, али друштво не награђује такав труд. Нашим светом не владају фини, образовани и паметни људи већ они грабежљиви. То ништа добро неће донети овој земљи и народу, премда то није нека нова појава. Сетимо се упозорења Арчибалда Рајса, изречених баш нама, ако не оних општих Сократа, Диогена и Епикура. Данас је боље него деведесетих, па ипак се све више људи исељава из Србије. То је смртна пресуда, тако се нестаје из историје. У први разред основне школе уписало се мање од седамдесет хиљада ђака, а број исељених из Србије је најмање половина тога. Дакле, нестаћемо. Ко о томе заиста брине – упозорава Јерков и додаје да друштво у којем се не цене књиге него му се потурају прапорци и лажи нема будућност.

Решење види у друштвеном препороду и енергичној акцији сузбијања некултуре и простаклука свим моралним средствима. За почетак, он би на све медије применио законе људскости и пристојности који се, каже, крше свакога дана, што нипошто није случајно.

Сматра да је бесмислено и непотребно рећи „лајковати”, „анфрендовати”, или „бити у проблему” и да до тих омиљених израза омладине воде незнање и воља за опонашањем „до границе обичног мајмунлука”. Они који користе те изразе руже наш говор и показују да заиста имају проблема не само с језиком, већ и с мишљењем. Ипак, „србинглиш” којим све више комуницирају млади у Србији, према Јеркову, није главни узрок кварења нашег језика јер „цивилизације продиру”, па сада кажемо компјутер и фајл, као што су наши очеви говорили шрафенцигер и ауспух (германизми), а дедови улар и камџија (турцизми)…

– Језик се озбиљно квари када не умемо да се лепо изразимо и не поштујемо довољно оно где он достиже апсолутни симболички врхунац – а то је књижевност. Људи читају стално, али је проблем шта читају. Све мање вредне ствари. Време не посвећују правим мислима, уметничким делима, стиховима, већ прате простачке, рекламне и политичке приче. Штета. Где год вам поглед падне нешто је исписано, од реклама по улицама до такозваних принтова на доњем вешу, а све глупост до глупости. Погледате у људе, а они не гледају једни друге већ свако у своју справицу у којој се, осим фотографија, налази и море сувишних, непотребних текстова. Од вести ни о чему, до лажних јунака стварних ријалитија и политичких узурпатора времена, пажње и живота – указује на суштину проблема професор Јерков.

Најтеже је руководити државом и васпитати дете

Присећајући се пријатељских разговора с проф. др Владетом Јеротићем, који му је једном приликом рекао да је најтеже управљати државом и васпитати дете, професор Јерков наглашава да нема лаког одговора на питање како да у друштву спектакла, о коме говори, родитељи васпитају децу.

– Али има један једноставан и савршено ефикасан тест: да ли сте се заиста трудили да ваше дете буде образован, фин и пре свега добар човек, или сте, да умирите себе, само глумили – одговор на питање проф. Јеркова крије и решење за најтеже занимање.

Учитељи су најпотцењенији, а основни део друштва

На питање да ли би наставници, па и министар просвете, могли да ублаже кризу у којој је српски језик, Јерков каже да су учитељи најпотцењенији иако су, заправо, основни слој друштва. Уместо да буду врло заинтересовани с ким њихова деца проводе половину свог дана док су тако мала, родитељи би, како каже, желели да тај „потлачени слој људи” исправи све оно где они сами, и цело друштво, греше, да им врате из школе анђеле док они у свакодневици од њих праве будуће преваранте.

– Учитељи би могли и морали да брину о деци као да све на свету од тога зависи. Господин министар треба, по цену политичке крви до колена, да се бори за другачији буџет. Наш буџет за просвету и науку је минијатуран, мањи него у свим нoрмалним земљама. У борби за просвету бисмо без оклевања сви помагали здушно, без обзира на политичке прилике или разлике – наглашава Јерков.