Борба за очување српских школа у БиХ

У 19. веку, од стране турске власти, донетим Хатишерифом из 1839. Хатихумајуном из 1856. и Законом за општу просвету из 1869. године, у Босни и Херцеговини почело је убрзано отварање школа. То су биле школе с конфесионалним или националним обележјима.  Оснивале су их и издржавале поједине верске организације. Постојале су школе за православне, католике, муслимане и Јевреје.

Српска школа у Босанској Градишци (Фото: www.zapadnisrbi.com)

Становништво Босне и Херцеговине било је просветно и културно много заостало. Око 97% становништва било је неписмено. Отварање школа и ширење писмености био је чин прогреса и наде у боља времена.

Српске школе, и ако с великом муком и  напором, биле су у сталном порасту. То је уједно био и вид борбе за црквено-школском аутономијом и вид отпора према окупатору.

Бенјамин Калај

Кад је почела окупација Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, с изговором Монархије да ће бринути о подизању свести у једној заосталој земљи, наредбом Земаљске Владе од 26.8.1879. године у Сарајеву су отворена два курса намењена образовању, која су се касније претворила у прве основне школе према концепцијама Аустроугарске. То су биле државне школе које су се издржавале из државне касе. Државне школе су служиле као инструмент развијања култа према Хабзбуршкој монархији. Те школе нису имале обележја верске или националне припадности. Издржаване су из општинских каса и државног буџета. Учитељи су исплаћивани преко државних органа тако да су били директно везани за власт и извршење њихове политике.

Окупаторска власт, на челу са Бенјамином Калајем, тежила је да ојача свој положај,  посебно у области образовања и васпитања, поништавајући и укидајући постојеће норме и правила, што се нарочито односило на српски народ. Сматрано је да је школа идеално место где се идеје шире или гуше. Успостављени су строги односи између државних, конфесионалних и верских школа. Сузбијани су народни покрети, друштва и удружења, све због наводне бојазности од долазећих идеја ван Монархије. Није било дозвољено никакво испољавање националних тежњи, па ни у просвети.

У школама које су биле намењене свој деци језик је прво преименован у хрватски а потом у „Земаљски језик„, да би од 1883. године преименован у „Босански језик„.

И школска терминологија је мењана у корист окупаторских идеја. Школе су могле да набављају књиге само оне које је Влада прописивала. У читанкама се избегавала народна поезија, нарочито епске песме. У књигама историје Хрвати, Срби, Мађари и Млечани стављани су у исти положај. Право коришћења ћирилице често је мењано, од ситуације до ситуације, како је одговарало окупатору.

Говорило се да окупација има привремени карактер али се видело да су им идеје на дугорочном плану. Окупатора су посебно интересовале политичке тенденције међу оснивачима и носиоцима школства.

Све су то били поводи за неразумевање и сукобе власти и домаћег становништва.

Српски народ у Херцеговини залагао се за очување свог језика, писма, историје и вероисповести,  што су били елементи очувања идентитета српског народа. Борба и залагање одвијали су се на свим фронтовима и пред свим надлежним органима.

У Мостару је 1881. године, уз јединствену подршку свих српских црквених општина у Херцеговини основан Покрет за слободу школа, са захтевом како би се притисак на школство окончао.

У то време, истакнути учени Срби, схватили су да без опстанка својих школа, својих школских програма, штампања уџбеника и књига на српском језику нема ни опстанка српском народу.

Но, нису само монархистичке уредбе спутавале рад српских школа. Тај проблем су представљале и оскудне финансије црквених школских општина.

О примерима ангажовања за очувањем и опстанком српских школа писала је и  „Босанска вила„ , лист за забаву, поуку и књижевност, у свом броју 10, од 15.5.1898. године, обавештавајући своје читаоце да ће се на други дан Троичиндана столачка омладина, на позив Црквено школске општине, окупити у селу Доњем Поплату, котор столачки, и приредити забаву у просторијама православне основне школе. Чист приход био је намењен тој школи, чији је опстанак био доведен у питање.

Ово је био први пример у Херцеговини да се забава наменски организује у једном селу од стране становништва града, како би се помогло својој браћи.

https://bs.wikipedia.org/w/index.php?curid=154071

И у свом следећем броју „Босанска вила„ је најавила да ће 30. јуна 1889. године српско-православна омладина у Љубињу приредити забаву у корист проширења зграде српске основне школе. У програму је поред осталог најављен наступ мешовитог хора и позоришни комад „Смрт Стефана Дечанског„.

И наредне 1889. године српска омладина у Љубињу је за Петров дан организовала забаву чији је приход био намењен у корист српске школе.

Ово су само неки од примера тешке и сталне борбе  и бриге српског народа за очувањем и унапређењем образовања и школства у Херцеговини.

Срби су водили непрестану борбу и бригу на пољу образовања свог народа, како по градовима тако и по селима широм Херцеговине. Нарочито су биле активне Црквене општине. Српски народ је схавтио да је незнање скупље од образовања.

Један од примера који нам ово потврђујe је и тај да је у Гацку 1903. године подигнут парохијски дом који је служио за потребе православне школе.

На Митровдан 1904. године у Поцрњеву, селу између Љубиња и Стоца,  уз помоћ прилога српског народа и Српске православне општине столачке, освештана је нова зграда за потребе рада српске основне школе.

Срби требињских села Струјићи, Дола, Додановићи и Котези својим радом и добровољним прилозима изградили су у порти цркве Свете Варваре српску школу, која је почела са радом 1906. године.

Са градњом храма Светог Преображења Господњег у Требињу, започетог 1888. а завршеног 1908. године, упоредо је грађен и објекат у коме је 1908. започела рад Српска школа у Требињу.

Све просветне тортуре, од стране Аустроугарске, које су одговарале њиховим просветним, економским, политичким и војним циљевима настављене су и после анексије Босне и Херцеговине. По неким питањима у нешто блажој форми, захваљујући упорној борби и  настојањима јавних радника, представника Срба.

Али, већ по избијању Првог светског рата, српске школе су затворене, по наредби Земаљске Владе од 13. октобра 1914. године,  а сва српска друштва распуштена или им је био забрањен рад. И рад мостарске државне гимназије обустављен је 1914. и 1915. године због тога што се у њој развила организација националне омладине.

Као и у другим местима широм Херцеговине тако су и српске православне основне школе у Невесињу, Биограду и Кифином Селу биле затворене а није било ни учитељског кадра јер су свештеници похапшени а учитељи или похапшени или мобилисани у аустроугарску војску.

Фото: Национална и свеучилишна књижница

Земаљска Ввлада је 10. новембра 1915. године донела наредбу о забрани коришћења ћирилице.

По наредби од 27. априла 1916. године Српска православна општина у Мостару је морала да скине натпис са своје школе јер је био написан на ћирилици.

Широм Херцеговине, уз помоћ људи из државне полиције и шуцкора, вршена је тиранија над  српским народом, па и на просветно-културном плану.

Завршетак Првог светског рата, поред слободе, донео је српском народу у Херцеговини плодове рада и борбе за правилним и признатим начином образовања. Наставак те борбе представља пут којим се још увек иде и стреми ка циљу очувања српског идентитета. Кроз унапређење и препород образовног система циљ мора бити на видику.

Давно је Еразмо Ротердамски рекао „Највећа нада сваке земље лежи у примереном школовању младих„, а Доситеј Обрадовић је упозоравао рекавши „Нема горих људи од оних који се противе просвећењу и образовању народа. Такви, да могу, и сунце би угасили…


Припремио: Миливоје Мишо Рупић

Извор: Слободна Херцеговина

Аустријанци се (не) одричу Хандкеа у корист Србије

Од кад је Шведска академија науке пре тачно месец дана објавила одлуку о додели Нобелове награде за литературу Петеру Хандкеу, јавна дебата о његовом ванкњижевном идентитету не престаје. Расправе се баве питањем Хандкеове припадности – ком типу хуманизма он припада, ком сету вредности, којој интерпретацији жртве, којој реалности, којој политици, којој култури, којој религији, ком психолошком профилу. Последњи у низу идентитетских притисака на писца тиче се његовог држављанства. Чије и које државе је он држављанин?

Од кад је амерички портал The Intercept (“Пресретач”) пре два дана објавио фотографију Хандкеовог југословенског пасоша из 1999, аустријска држава је под притиском да преиспита да ли је он и даље држављанин Аустрије.

Петер Хандке

Законски, теоретски, аустријски држављани не смеју имати два пасоша, осим ако од државе нису службено затражили и добили одобрење. Мимо тога, постоји сва сила људи који имају два пасоша, а да никог ништа нису питали, али је то илегално и за последицу има, кад и ако се открије, аутоматски губитак аустријског држављанства.

Има ли оних који навијају да се то догоди Петеру Хандкеу?

Реакције се могу поделити на пет група – на опрезне државне, на одбране, на нове медијске нападе под маском мобилизације правне државе, на неутрално препричавање чињеница и напослетку на покушаје да се у прегрејану тему унесе мало хумора и тако спусти лопта на земљу.

Службени део је оскудан и своди се на две речи: Држава проверава. Према изјави Петера Кајзера, шефа локалне владе Коринтије, покрајински органи “утврђују чињенично стање”. Аустријски специјалиста за уставно право Бернд-Кристијан Функ дао је изјаву за медије да “поседовање пасоша није и доказ о поседовању држављанства”.

Функ: “Претпостављам да је и у тадашњој Југославији поседовање држављанства било предуслов за добијање пасоша, али могуће је и да се није поступало по правилима.” Међутим, ако је Хандке претходно затражио југословенско држављанство, “онда се морају испитати сви детаљи”.

Главни документ одбране потписује група аустријских књижевника, међу којима су Даниел Висер, Дорон Рабиновици, Јулија Рабинович, Герхард Руис и Клаус Кастбергер. У отвореном писму они позивају на разум: “Критиковање Петера Хандкеа је одавно напустило тло смислених расправа, оно се још једино састоји од мржње, неподношљивости, подметања, фалсификовања и сличног. То је сада постала отворена анти-Хандке пропаганда, чији носиоци више не бирају средства не би ли доказали да су у праву”.

Стандард: Хандке као “агресивна жртва” 

Што се тиче нових медијских напада на Хандкеа, треба бити фер, па том притиску дати право име мере, снаге и утицаја. За сад се само бечки дневници Стандард и Куриер истичу у том смислу.

Куриер води ствар до крајњих консеквенци: “Ако службени органи дођу до закључка да је овогодишњи добитник Нобелове награде за литературу изгубио аустријско држављанство оног тренутка кад је прихватио туђи пасош, мора се утврдити и да ли он правно гледано уопште може да тражи поновни упис у књигу аустријских држављана и да ли би његова молба у том случају била позитивно решена. Губитак аустријског држављанства би при томе имао и сасвим практичне последице, јер Хандке живи у Паризу као држављанин ЕУ. Какав би његов статус био као staless, особе без икавог држављанства, или као Србина, потпуно је отворено питање.”

“Отворено питање” је за Куриер слатки еуфемизам за претпоставке да би Француска протерала Хандкеа, да би за Аустрију постао туђи, да би тражио шведску визу за доделу Нобелове награде у Стокхолму 10. децембра, да је не би добио због прекратког рока, или да би се повукао у самотњачки живот на Стару планину.

Стандард, колумна Ханса Раушера под насловом “Хандкеове опсене и магле” (Handkes Verblendung und Vernebelung): “Хандке је значајан књижевник, који се опасно запетљао у једно историјско и морално питање. Од тада никако да напусти самоизабрану улогу агресивне жртве.”

Раушер: “Трагична фарса око Петера Хандкеа иде даље. Сад изјављује да никад није био југославенски држављанин, и да је пасош “Савезне Републике Југославије” користио “само за путовања”. У међувремену неки аустријски књижевници критикују да се анти-Хандке пропаганда састоји још једино из мржње. Види молим те! Зашто је то мржња, ако се у умереном тону (ког се, успут речено, сам Хандке одриче) скрене пажња на оно што је говорио о југословенским ратовима?”

Раушер, и даље: “Распад Југославије нема само једног ‘кривца’. Али међу ‘националистичким’ снагама које су се у том простору размахале, српске су носиле највеће насиље. Остали у Југославији нису (више) хтели да се потчињавају српској хегемонији. (…) Хандке критикује медије који су у том рату пребрзо формирали фиксну поделу на апсолутне жртве и апсолутне злочинце. Истина, Срби нису једини починили злочине у том рату, али то не значи да њихова дела треба релативизовати.”

Има ли шансе да Хандке, ако већ не изгуби аустријско држављанство, барем не добије Нобелову награду? Стандард је контактирао шведског књижевног теоретичара Матса Малма, сталног секретара и гласноговорника Шведске академије и упитао га има ли наде у том смислу.

Нобеловац Петер Хандке

Малме за Стандард: “Не, ствар је за нас готова. Ми више не водимо никаква истраживања у том смислу.”

Са једанаестерцима да се чека

Остали аустријски медији гледају да некако спусте тензију и само препричавају како је Intercept пресрео слику Хандкеовог југословенског пасоша која је већ годинама стајала на сајту Националне библиотеке у менију “Хандке онлајн”.

Тако тихо ће остати до почетка идуће седмице и службене одлуке о исфорсираној афери с Хандкеовим пасошем из 1999. Ако стигне потврда да право није прекршено, већ само заобиђене неке од његових неподношљивих рестрикција, онда се не треба истрчавати.

Супротна одлука аустријских власти није вероватна. Најпре, колико нобеловаца мала Аустрија има, да тек тако може да се одрекне једног актуелног? Тридесет? Седамнаест? И један и други број су тачни, у зависности да ли се рачуна старо царство или само Аустрија; да ли се рачунају они који су ту, или који су исељени; они којима је допуштено да остану, или они који су после Аншлуса бежали из Аустрије да спасу главу, као на пример породица Ерика Кандела (Нобел за медицину 2000)?

Избацити Хандкеа из нескривеног културног поноса Аустријанаца, избрисати га из државне меморије, и то тачно између објаве и доделе награде Нобелове награде – то би био скандал који се многима у аустријској јавности, политици и медијима не би допао, без обзира шта мислили о Хандкеовом виђењу рата на простору бивше Југославије.

Још једна Хандкеова припадност је постала тема од интереса – да ли је он припадник Католичке или Православне цркве?

Јохан Дерзула, жупник у Хандкеовом родном Грифену, у изјави за Коринтијске црквене новине Недеља: “До данас не постоји ниједан докуменат који би доказао да је писац иступио из Католичке цркве.”

Мала продавница сувенира

Има и покушаја да се демонтира смртна озбиљност са којом се у читавом свету, не само у Аустрији и Немачкој, прати свака Хандкеова изјава.

Сама чињеница како је Intercept дошао до слике Хандкеовог пасоша и објавио је у стилу потернице, обитава у простору бизарног.

Дугогодишњи гласноговорник летњег Музичког фестивала у Салцбургу Ханс Видрих, није само Хандкеов пријатељ него и његов обожавалац, фан, рекло би се, са свим што иде уз ту улогу, укључујући и сакупљање фетиша, предмета које је Хандке користио или додирнуо, а Видрих однео кући као реликвије.

“Сваки пут кад бих био код њега, изабрао бих неку ствар као сувенир, коју би он онда морао да ми да”, описује Видрих за Пресе мале ритуале њиховог пријатељства.

Уручење признања Хандкеу у Мадриду

С временом је Видрих скупио солидну збирку Хандке-меморабилија, од манускрипта и белешки, до старих рукавица које је носио Хандке, гитаре на којој је свирао Хандке, или усне хармонике на којој је остао Хандкеов ДНК. Међу “реликвијама” се нашао и југословенски пасош из 1999, који је онда Видрих, скупа са свим осталим фетишима снимио, снимке препустио Националној библиотеци у Бечу, а она их ставила на свој сајт.

Видрих, који се гризе због читаве афере, објашњава сад свима који га питају, да је Хандке аустријски патриот, да је пре неколико дана био на пријему у аустријској амбасади у Паризу и том приликом „емотивно приметио како никад до сада није видео толико жена у дирндлу” (“дирндл”, традиционална аустријска ношња, врло скупа и данас, историјски гледано статусни симбол богатих земљопоседника, прим. В. К.).

Џону Ленону је његов обожаватељ Марк Чепман дошао главе; Хандкеа би његов обожаватељ могао коштати држављанства. Кад се упореди ситуација, Хандкеу је са Видрихом у свакаком случају боље него Ленону са Чепманом.

Крив у смислу оптужбе

Ево и једног Фејсбук записа са странице Ивана Ристића, кустоса бечког Леополд музеја: “Квалитетне бечке новине Стандард су данас објавиле једну забрињавајућу информацију. Према поузданим изворима, аустријски писац П. Х. је 1999. наводно био у поседу југословенског пасоша. Како сам и ја у истом времену, све до 2001. поседовао исти такав документ, овом приликом пријављујем сам себе полицијским органима због истог деликта.”

Тешко је и прескочити асоцијације кад се чита следећа Хандкеова изјава из 1999, коју последњих месец дана у различитим контекстима објављују сви медији немачког говорног подручја, сад поново од кад је пасош постао тема: “Радо бих био у Србији кад бомбе почну да падају на ту земљу. То је моје место. Ако је НАТО-криминалци бомбардују, одмах долазим у Србију.”

Кад помислите, те реченице је у ствари рекла историјски погрешна особа. Да их је у то исто време изговорио престолонаследник Карађорђевић, уз то и направио то што је рекао, Србија би данас можда била уставна краљевина. А вероватно не би била ни бомбардована – није ни за НАТО психолошки једноставно убити краља док стоји на Теразијама и полаже поправни из историје.

Издавач брани свог аутора 

Листа с појашњењима коју је пре неколико дана (1. новембра) за скандинавски, делом и амерички простор, објавила издавачка кућа Петера Хандкеа, испунила је сврху због које је и написана. Кад Матс Малм каже да Шведска академија “више не води никаква истраживања у том смислу”, значи да је задовољна “Зуркамповим” доказним материјалом. 

Што се тиче става аустријске и немачке јавности, докуменат “Зуркампа” је остао без ефекта: Они који су били срећни кад је одлука о додели Нобелове награде објављена и уверени да је отишла праве руке, биће и даље срећни, а таквих је у Аустрији много, то увек мора да се нагласи. Напротив, они који су били горко несрећни да се Шведска академија одлучила на такав потез, биће и даље несрећни и морално чврсти у осуди тог чина.

Немачки радио из Келна: “После међународне критике због доделе Нобелове награде за књижевност Петеру Хандкеу, његов издавач се обратио шведским медијима дугим писмом. Тај документ би требало да исправи све погрешне тврдње – али он није уверљив. Текст је дрско наиван, или рачуна на нашу наивност, (…) то није никаква објективна анализа, већ текст с намером – подићи продају, избећи моралну одговорност.”

Франкфуртски ФАЗ: “Да ли су појашњена ‘Зуркампа’ херојски чин или безобразлук?”

Мимо службених канала са Шведском академијом, саопштење “Зуркампа” не помаже да се Хандкеово дело очисти од политичких конотација. Хандкеови бранитељи полазе од тога да кад се разговара о Хандкеу треба говорити о литератури а не о политици. Из “Зуркампових” 25 страна сада произлази супротно, да је Хандке политички аутор коме је потребна политичка одбрана, што је шлагворт који његови критичари нису пропустити.

Без јавног одјека пролазе и пасажи из Зуркампове реакције из којих је јасно да је Хандке био врло критичан према Слободану Милошевићу и српској страни у рату у Босни. Али тај део се чини незанимљив и немачко-аустријским критичарима и српским апологетима Петера Хандкеа.


Аутор: Весна Кнежевић, дописник РТС из Беча

Извор: РТС

Весна Арсић: Петер Хандке

Петер Хандке. Извор: АП Фото и Хандке после Нобела: Фантастично, да се не радују само због Ђоковића!

Овогодишња Нобелова награда за књижевност Петеру Хандкеу узбуркала је светску јавност. Оно што  упада у очи је чињеница да нико не оспорава књижевну вредност Хандкеових дела, али  зато његови противници сви одреда аргументују своје осуде Хндкеовом подршком “геноцидном злочинцу Слободану Милошевићу, његовом режиму и Србији”.

Време је већ показало колика је вредност Хандкеових књижевних дела, као што ће се то и даље потврђивати. Али, што се тиче Хандкеовог “политичког” става може се рећи да он није нимало политички, већ људски, хуман, и са дубоким осећајем за праведност. Када је говорио да му се људски род згадио због НАТО бомбардовања Србије, то је дубоко хумани став. Када је изјавио да у Сребреници није било геноцида, рекао је то на основу чињеница и доказа који постоје и за које знају сви политички инструктори који су и исфабриковали лажи о Србији и Србима, јер су имали свој економско-политички циљ.

Као и за књижевна дела, време ће показати колико Хандке, осим књижевног талента поседује и моралне квалитете који га високо уздижу и изнад многих његових колега по перу који су се радије определили за хорску, политичку подобност и удобност, него за истину, која често тражи и велике жртве. Хандке је остао непоколбљив и са јасним разликовањем добра и зла. А то је и вечита тема књижевних дела, зар не?

 

Весна Арсић
главни уредник Билтена
Србског културног центра
“Ћирилица” Београд