Аустрија: Позив Србима да изађу на изборе, а дјеци да се укључе у српску школу

Српска допунска школе Српског просвјетног и културног друштва “Просвјета” у Аустрији већ осму годину наставља рад и позива сву дјецу српког поријекла у овој земљи да се укључе.

Беч (Фото: Novosti.rs)

Упис у српску школу биће могућ цијелог октобра на свим пунктовима у Аустрији, а због актуелне ситуације продужиће се до краја мјесеца, саопштено је из СПКД “Просвјета” у Аустрији.

Предсједник аустријске “Просвјете” Срђан Мијалковић позвао је све људе српског поријекла у Бечу и Аустрији да подрже школу, да се укључе у њен рад и пошаљу своју дјецу да уче српски језик, јер ово је школа за сву дјецу српског поријекла у Аустрији, као и за све оне који желе да науче српски језик на прави начин.

Он је позвао Србе да 11. октобра изађу на изборе и гласају, јер је и то начин да покажу да су важан дио овог друштва, који мора да добије иста права као и сви други грађани, међу којима је право на свој, српски језик и културу међу најважнијима.

– Овај комплексни пројекат допунске наставе није лако одржавати, али ипак постоји подршка многих, Епархије аустријско-швајцарске, значајних институција, између осталог и од Управе за дијаспору и Србе у региону Министарства спољних послова Владе Србије, наше амбасаде, Представништва Републике Српске у Бечу и других који разумеју да је добро знање свог језика најважнији предуслов за очување културног и националног идетитета у расејању, а истовремено и снажан импулс нашој заједници у Аустрији у настојању да се изборимо за право на српски језик као матерњи, као и бољи целокупни друштвени и културни статус у овој земљи – истакао је Мијалковић.

Мијалковић је похвалио тим “Просвјете” на вредном раду у овом тешком периоду, а посебно је захвалио Његовом преосвештенству епископу аустријско-швајцарском Андреју, свештенству и свим храмовима Српске православне цркве у Бечу и Аустрији који подржавају овај пројекат од самог почетка.

Полазници “Школе српског језика” свечано су започели упис у нову школску годину, а у осмој години по реду, осим ђака, родитеља и грађана Беча радују се и сви “Просвјетини” педагози на челу са оснивачем, предсједником “Просвјете” Срђаном Мијалковићем.

– Настављају се сви разреди у просторијама у нашим црквама у другом, трећем и шеснаестом округу, као и у Линцу и Сент Полтену! Почиње и предшколска Мала причаоница за најмлађе. Наравно и Мали хор `Просвјете`, под вођством Вере Симић наставља са пробама – наведено је у саопштењу.

Сви учесници, педагози и дјеца ће се савјесно и одговорно придржавати свих предвиђених законских и хигијенских мјера које су неопходне. Додатне информације могу се наћи на сајту www.просвјета.ат, а могу се користити нове мејл адресе са инфо-плаката, као и office@prosvjeta.at.

Уз остале педагоге, наставнице српског језика Александра Танасковић, Весна Шпирић и Сузана Миловановић, организовале су и започеле упис у школу. Дочекале су нове ђаке и уредиле учионице, заједничким радом успјеле да припреме нову школску годину и да са дјецом подијеле радост јер се њихова мисија наставља и ове године упркос тешкоћама.

Истовремено ће почети и настава предшколског разреда – Мале причаонице, која успијева да дјеци од четири до шест година кроз игру и на креативан начин приближи српски језик.

– Почетни ниво учења српског језика веома је важан јер се деца упознају са основама језика и писма од малих ногу. Зато наставнице Јована Митић, Ивана Миловановић и Босиљка Крстић са задовољством приступају деци овог узраста. Према приликама, наставиће се и Ликовни разред `Просвјете`, а припрема се отварање нових разреда широм Аустрије – наведено је у саопштењу СПКД “Просвјете” у Аустрији.


Извор: СРНА

Преузето са: РТРС

Покренута иницијатива да Вук Караџић добије улицу у Бечу

Зоран Илић (Фото Народна партија Аустрије)

БЕЧ – Шеф одборничког клуба Народне партије Аустрије (ОВП) у 22. бечкој општини Донауштат Зоран Илић покренуо је иницијативу да једна улица у том делу Беча добије име реформатора српског језика Вука Стефановића Караџића.

Илић је, у свом захтеву поднетом општинским властима, указао да је Караџић био најважнији представник српске језичке реформе и да је провео већи део живота у Бечу.

Подршку за своју иницијативу Илић, који је кандидат за улазак у бечку скупштину на предстојећим изборима 11. октобра, добио је и од амбасадора Србије у Аустрији Небојше Родића, са којим се састао испред споменика Вуку Караџићу.

Први корак у правцу реализације иницијативе да једна улица у Донауштату добије име Вук Караџић већ је предузет.

У Комисији за културу Донауштата је Илићев захтев једногласно прихваћен, и он је прослеђен на даљу обраду у управу града.

„Веома ме радује што сам успео да покренем иницијативу за давање имена Вук Стефановић Караџић једној улици у Донауштату, као што сам то прошле године урадио предложивши да Диана Будисављевић добије своју улицу у овој општини”, рекао је Илић у изјави за Танјуг.

Иначе Илић, је кандидат ОВП на предстојећим изборима за скупштину Беча, заказаним 11. октобра.

Он се налази на другом месту листе ОВП за 22. бечки округ, а на 43. позицији покрајинске листе, али има добре шансе да буде изабран, јер на основу одлуке лидера странке канцелара Себастијана Курца, број добијених такозваних гласова предности, а не број на којем се налази на листи кандидата, одлучује о добијању мандата.


Извор: Политика

Борба за очување српских школа у БиХ

У 19. веку, од стране турске власти, донетим Хатишерифом из 1839. Хатихумајуном из 1856. и Законом за општу просвету из 1869. године, у Босни и Херцеговини почело је убрзано отварање школа. То су биле школе с конфесионалним или националним обележјима.  Оснивале су их и издржавале поједине верске организације. Постојале су школе за православне, католике, муслимане и Јевреје.

Српска школа у Босанској Градишци (Фото: www.zapadnisrbi.com)

Становништво Босне и Херцеговине било је просветно и културно много заостало. Око 97% становништва било је неписмено. Отварање школа и ширење писмености био је чин прогреса и наде у боља времена.

Српске школе, и ако с великом муком и  напором, биле су у сталном порасту. То је уједно био и вид борбе за црквено-школском аутономијом и вид отпора према окупатору.

Бенјамин Калај

Кад је почела окупација Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, с изговором Монархије да ће бринути о подизању свести у једној заосталој земљи, наредбом Земаљске Владе од 26.8.1879. године у Сарајеву су отворена два курса намењена образовању, која су се касније претворила у прве основне школе према концепцијама Аустроугарске. То су биле државне школе које су се издржавале из државне касе. Државне школе су служиле као инструмент развијања култа према Хабзбуршкој монархији. Те школе нису имале обележја верске или националне припадности. Издржаване су из општинских каса и државног буџета. Учитељи су исплаћивани преко државних органа тако да су били директно везани за власт и извршење њихове политике.

Окупаторска власт, на челу са Бенјамином Калајем, тежила је да ојача свој положај,  посебно у области образовања и васпитања, поништавајући и укидајући постојеће норме и правила, што се нарочито односило на српски народ. Сматрано је да је школа идеално место где се идеје шире или гуше. Успостављени су строги односи између државних, конфесионалних и верских школа. Сузбијани су народни покрети, друштва и удружења, све због наводне бојазности од долазећих идеја ван Монархије. Није било дозвољено никакво испољавање националних тежњи, па ни у просвети.

У школама које су биле намењене свој деци језик је прво преименован у хрватски а потом у „Земаљски језик„, да би од 1883. године преименован у „Босански језик„.

И школска терминологија је мењана у корист окупаторских идеја. Школе су могле да набављају књиге само оне које је Влада прописивала. У читанкама се избегавала народна поезија, нарочито епске песме. У књигама историје Хрвати, Срби, Мађари и Млечани стављани су у исти положај. Право коришћења ћирилице често је мењано, од ситуације до ситуације, како је одговарало окупатору.

Говорило се да окупација има привремени карактер али се видело да су им идеје на дугорочном плану. Окупатора су посебно интересовале политичке тенденције међу оснивачима и носиоцима школства.

Све су то били поводи за неразумевање и сукобе власти и домаћег становништва.

Српски народ у Херцеговини залагао се за очување свог језика, писма, историје и вероисповести,  што су били елементи очувања идентитета српског народа. Борба и залагање одвијали су се на свим фронтовима и пред свим надлежним органима.

У Мостару је 1881. године, уз јединствену подршку свих српских црквених општина у Херцеговини основан Покрет за слободу школа, са захтевом како би се притисак на школство окончао.

У то време, истакнути учени Срби, схватили су да без опстанка својих школа, својих школских програма, штампања уџбеника и књига на српском језику нема ни опстанка српском народу.

Но, нису само монархистичке уредбе спутавале рад српских школа. Тај проблем су представљале и оскудне финансије црквених школских општина.

О примерима ангажовања за очувањем и опстанком српских школа писала је и  „Босанска вила„ , лист за забаву, поуку и књижевност, у свом броју 10, од 15.5.1898. године, обавештавајући своје читаоце да ће се на други дан Троичиндана столачка омладина, на позив Црквено школске општине, окупити у селу Доњем Поплату, котор столачки, и приредити забаву у просторијама православне основне школе. Чист приход био је намењен тој школи, чији је опстанак био доведен у питање.

Ово је био први пример у Херцеговини да се забава наменски организује у једном селу од стране становништва града, како би се помогло својој браћи.

https://bs.wikipedia.org/w/index.php?curid=154071

И у свом следећем броју „Босанска вила„ је најавила да ће 30. јуна 1889. године српско-православна омладина у Љубињу приредити забаву у корист проширења зграде српске основне школе. У програму је поред осталог најављен наступ мешовитог хора и позоришни комад „Смрт Стефана Дечанског„.

И наредне 1889. године српска омладина у Љубињу је за Петров дан организовала забаву чији је приход био намењен у корист српске школе.

Ово су само неки од примера тешке и сталне борбе  и бриге српског народа за очувањем и унапређењем образовања и школства у Херцеговини.

Срби су водили непрестану борбу и бригу на пољу образовања свог народа, како по градовима тако и по селима широм Херцеговине. Нарочито су биле активне Црквене општине. Српски народ је схавтио да је незнање скупље од образовања.

Један од примера који нам ово потврђујe је и тај да је у Гацку 1903. године подигнут парохијски дом који је служио за потребе православне школе.

На Митровдан 1904. године у Поцрњеву, селу између Љубиња и Стоца,  уз помоћ прилога српског народа и Српске православне општине столачке, освештана је нова зграда за потребе рада српске основне школе.

Срби требињских села Струјићи, Дола, Додановићи и Котези својим радом и добровољним прилозима изградили су у порти цркве Свете Варваре српску школу, која је почела са радом 1906. године.

Са градњом храма Светог Преображења Господњег у Требињу, започетог 1888. а завршеног 1908. године, упоредо је грађен и објекат у коме је 1908. започела рад Српска школа у Требињу.

Све просветне тортуре, од стране Аустроугарске, које су одговарале њиховим просветним, економским, политичким и војним циљевима настављене су и после анексије Босне и Херцеговине. По неким питањима у нешто блажој форми, захваљујући упорној борби и  настојањима јавних радника, представника Срба.

Али, већ по избијању Првог светског рата, српске школе су затворене, по наредби Земаљске Владе од 13. октобра 1914. године,  а сва српска друштва распуштена или им је био забрањен рад. И рад мостарске државне гимназије обустављен је 1914. и 1915. године због тога што се у њој развила организација националне омладине.

Као и у другим местима широм Херцеговине тако су и српске православне основне школе у Невесињу, Биограду и Кифином Селу биле затворене а није било ни учитељског кадра јер су свештеници похапшени а учитељи или похапшени или мобилисани у аустроугарску војску.

Фото: Национална и свеучилишна књижница

Земаљска Ввлада је 10. новембра 1915. године донела наредбу о забрани коришћења ћирилице.

По наредби од 27. априла 1916. године Српска православна општина у Мостару је морала да скине натпис са своје школе јер је био написан на ћирилици.

Широм Херцеговине, уз помоћ људи из државне полиције и шуцкора, вршена је тиранија над  српским народом, па и на просветно-културном плану.

Завршетак Првог светског рата, поред слободе, донео је српском народу у Херцеговини плодове рада и борбе за правилним и признатим начином образовања. Наставак те борбе представља пут којим се још увек иде и стреми ка циљу очувања српског идентитета. Кроз унапређење и препород образовног система циљ мора бити на видику.

Давно је Еразмо Ротердамски рекао „Највећа нада сваке земље лежи у примереном школовању младих„, а Доситеј Обрадовић је упозоравао рекавши „Нема горих људи од оних који се противе просвећењу и образовању народа. Такви, да могу, и сунце би угасили…


Припремио: Миливоје Мишо Рупић

Извор: Слободна Херцеговина