Чардак – место где се пије кафа и славе летњи свеци

Двоспратне куће са отвореним тремовима, у народу познате као чардаци, врхунац су градитељског умећа сеоских мајстора у 18. и 19. веку, али и сведоци живота предустаничке и устаничке Србије. Један такав објекат, који је служио као гостинска кућа, налази се у селу Тавник код Краљева. Од 1985.године под заштитом је државе као споменик културе.

Чардак Игрутина Подгорца готово два века краси домаћинство Подгораца у Тавнику.

„Било бомбардовање, било и земљотреса он је тако стајао. Није макао? Није макао никуд. То је зид 70 сантима то је стабилна кућа такорећи скроз. Прачукундеда ми је затекао тај чардак. Које године је то прављено то не знам“, рекао је Раде Подгорац, из Тавника код Краљева.

Да је из двадесетих година 19. века, утврдио је крајем прошлог века тада млади архитекта коме су конзервација и заштита чардака биле први посао у краљевачком Заводу за заштиту споменика културе. Овакав објекат сведочио је о напретку породица, али су их градиле тек пошто подигну куће и економске објекте.

„То су млекари, то су обори, то је брашнар, касније се правила наравно штала за крупну стоку, ситну стоку и тек онда када домаћин добро упосли своју породичну задругу, када почне новац да стиже, он себи може да дозволи, нећиу да кажем луксуз, али ето и луксуз да направи овакав један репрезентативан објекат“, истакао је Рајко Чубрић из Завода за заштиту споменика културе Краљево.

У подруму озиданом каменом чувала су се бурад. У собама на спрату, које је загревала зидана фуруна, боравили су искључиво најстарији чланови породичне задруге. На великом трему су се пиле кафе, чак и славили летњи свеци.

Иако је овде живео домаћин, ово је била и гостинска кућа. Гости које је породица посебно уважавала имали су ту част да преспавају баш у чардаку“, рекао је Немања Јаковљевић.

Мајстори су се трудили да што лепше украсе стубове, ограду и таваницу. Било је то време устаничке Србије у којој су домаћини бивали све богатији.

„Он већ има новац да може да изгради овакав објекат, а друго не плаши се од турског зулума да ће да дођу да му упале кућу, да му покупе стоку и осталу имовину. Ми сматрамо да је ово заиста један објекат, једна реткост коју тешко можемо да нађемо, нарочито не овде у овим нашим крајевима, јер то је давно, давно изумрло“, напоменуо је Рајко Чубрић из Завода за заштиту споменика културе Краљево.

У Османлијском царству, чардаци су били мала гранична утврђења у којима се стражарило. На нашим просторима, осим као гостинске куће у домаћинствима, имућније породице градиле су их при црквама.


Извор: РТС

Српски допринос латиници

Враћајући се са Новог Београда, још прошле године сам приметио познато слово гајевичке абецеде. Ипак и поред многобројних чланака на ову тему моја маленкост није то, као што су неки, схватила као теорију завере, већ као израз гостопримства нашој одавно посрнулој браћи.  Ово су у ствари близнакиње које шаљу добродошлицу свима који долазе из Сербинова (садашњи Загреб). Хлебу и соли које неки једу на аеродрУму придружили смо и ово “U”.

Након овакве добродошлице сигурно више неће чекићати табле на ћирилици, скидати билборде и сл.

Погледајте и кажите да ли смо ми Срби врх демократије и дипломатије или нисмо?


Милорад Ђошић

Одлазак Пеђе Исуса, градитеља цркава

 

 

У САВРЕМЕНОМ добу није било неимара међу Србима који је подигао толико цркава као београдски архитекта Предраг Ристић, који се после дуже болести, у својој 88. години, у понедељак се преселио у Божја насеља. Али, Пеђа Исус, како су га звали (надимак му је, због неухрањености, после Другог светског рата наденуо глумац Северин Бјелић, кога је победио у такмичењу у пливању), српску културу је задужио и за много више од 90 православних храмова (од којих је 14 срушено у ратовима деведесетих) у Србији, региону, али и свуда где живи наш народ, од Аустралије до Канаде.

Припадао је шездесетих чувеној “Медиали”, обновио је Вукову кућу у Тршићу и Дом Јеврема Грујића у Београду, направио непоновљиви ентеријер за недавно исељени Графички колектив, написао књигу “Истина о Лепенском виру”, био је аутор и водитељ научних ТВ серија “Свет око нас”, “Изгубљени град” “Сведоци отаца”, писао је као критичар у “Књижевним новинама”, “Књижевној речи”, “Делу”, “Пољима”, “Галаксији”, “Градцу”….
“Одласком Пеђе наша архитектура и култура изгубиле су најзначајнијег представника аутентичног српског традиционалног националног стила, архитекту, градитеља, зидара, протомајстора, великог цртача, писца, филозофа”, каже Слободан Малдини, историчар архитектуре и колумниста нашег листа, који је са Ристићем делио ставове, дружио се, водио дуге разговоре, који су се понекад претварали у Пеђине монологе. “Вест о његовом одласку дошла је ненадано. Иако од дуге болести намучен, овај вансеријски бард наше архитектуре зрачио је својим живахним очима и невероватном енергијом. Поверовао сам на тренутак да је добро и да је његово здравствено стање стабилно. Међутим, то је била привремена варка.”

 

Рођен је у Београду 17. јануара 1931. године у грађанској породици: отац му је био машински инжењер Петар, пореклом из Херцеговине, а мајка Марија је потицала из породице Табаковић. По њеној лози био је четврта генерација дипломираних архитеката. Деда му је био архитекта Милан Табаковић, а ујак сликар и академик Иван Табаковић. Пре рата завршио је основну немачко-српску школу, а после рата гимназију. Дипломирао је на Архитектонском факултету у Београду са оценом 10, и то са пројектом Саборне цркве и сопственом теоријом акустике, основаној на математичкој теорији скупова.

– Завршивши Архитектонски факултет у Београду, Пеђа је осетио спутаност и скученост локалног културног миљеа, а тај осећај га је одвео у свет, у Грац, где је докторирао и једно време предавао на тамошњем факултету – додаје Малдини. – Увек везан за земљу, традицију, културу балканског поднебља, а посебно за историју наших простора, велико интересовање показао је за археолошко налазиште Лепенски вир, па је развио аутентичну и до данас најреалнију теорију настанка и развоја овог мезолитског и неолитског човековог станишта.

Никада није био запослен у “друштвеном сектору”, цео радни век провео је у статусу слободног уметника. Био је ожењен, а из брака има троје деце и двојицу унука.

“МЕДИАЛА” У СОЈЕНИЦИ

ПРВЕ уметничке кораке начинио је са Игором Васиљевим, а ова два бунтовника одмах су се издвојила из просечности београдских академских кругова – прича Малдини. – Иако школован као архитекта, профилисао је своју уметничку идеју у кругу групе “Медиала”, организујући сусрете тада младих авангардних неонадреалистички настројених српских уметника у свом чувеном поткровљу породичне куће на Сењаку и на даскама сојенице на Ади Међици коју је изградио сопственим рукама.

 

Аутор: М. Краљ

Извор: Вечерње новости