Чувару памћења потребна нова кућа

Седам и по деценија од оснивања Историјског архива Београда

Здање у Улици Палмира Тољатија штити 14 километара грађе и постало је претесно за документа и предмете који пристижу

Документа из Фонда Земунског магистрата (Фото А. Васиљевић)

Среће с полицијом Вук Стефановић Караџић никад није имао. За аустријску је био руски шпијун, за руску – аустријска ухода. Од српске, у чијим је очима такође понекад био туђи жбир, добио је онај чувени поспрдни пасош у којем се описује као бивши козар који је постао „списатељ српске граматике”, с носем као модрим патлиџаном и устима као чарапиним почетком. Али, сиромаштвом тако дуго прогоњени Вук, кад се у животу домогао и сребрних кашика, због њих се на крају морао за помоћ обратити полицији. Неко му их је, наиме, украо, па је он поднео пријаву полицији да му нађу лопова и покрадени есцајг.

Ту пријаву из 1861. данас чува Историјски архив Београда. Кад би се повела расправа о томе где је срце Београда, пало би безброј различитих одговора. На питање где се налази његово памћење, само је једно исправно рећи: у том архиву, где се чува грађа која би се, када би се сва изложила, протезала од Трга Николе Пашића до Смедеревског пута и назад. То је око 14 километара, готово као две дужине најдуже београдске улице, Булевара краља Александра.

Милиони различитих докумената и предмета Скупштине града, свих 17 београдских општина, фирми које послују у престоници, легати и лични и породични фондови похрањени су и штите се у здању у Улици Палмира Тољатија у Новом Београду, где ће 26. септембра бити обележено 75 година постојања Историјског архива Београда. За ту прилику припрема се монографија о овој институцији, каже Слободан Мандић, помоћник директора за обраду и коришћење архивске грађе.

У два депоа, обновљена прошле године, смештени су материјали који углавном не сежу у прошлост дубље од 18. века. Најстарији документ је „Дијалог Османлије и Хришћанина о војно политичкој ситуацији”, на турском језику, из 16. века. Најстарија архивска целина је она сачувана из Земунског магистрата (1749–1934).

– Да би се спасао Фонд Земунског магистрата, чија грађа прати рад Магистрата од оснивања 1749, када је породица Шенборн откупила од града Земун и припојила га Војној граници, 1945. године основан је градски архив – истиче Мандић и додаје да је Београд најважније архивско средиште и место за истраживање између Истанбула и Беча.

У фондовима и збиркама градског архива може се пронаћи улазница за вечеру која је 21. маја 1892. приређена у башти Вајфертове пиваре у „почаст драгог нам госта г. Николе Тесле, славног електротехничара и научењака српског”, уз ограду Општине вароши Београда да ће се вечерати о свом трошку.

Неки делови историје су дословно истргнути из свог „природног станишта” и пренети у зграду овог архива. У њој је, тако, и радна соба народног хероја Коче Поповића. На столу су странице „Политике” с почетка 80-их година 20. века, а поред сваког њему интересантног текста Коча је стављао коментар. Полице с књигама, ратни дневник, личне фотографије, ордење и цртежи део су легата Поповића и његове супруге Лепосаве Лепе Перовић, који је за јавност отворен 2000. године по жељи тог сорбонског ђака.

– Његову заоставштину чини више од 100 фото-албума, 392 грамофонске плоче, библиотека са 7.378 наслова, колекција од 59 ордена, међу којима је и Орден слободе, као највише војно одликовање СФРЈ, додељено свега девет пута. Направљен је од злата и платине и у њега је уграђено 45 рубина и 61 брилијант. Легат је поклонио Архиву Београда 1981. Тада је почела предаја грађе и завршена је 2006, с тим што је Поповић захтевао да се легат не отвара пре 2000. Тако је и учињено – истиче Мандић.

Архиву, као чувару прошлости и сећања, поверење су поклониле и бројне друге важне личности које су обележиле живот Београда 19. и 20. века, политички и јавни радници, ликовни и балетски уметници, адвокати, архитекте, револуционари… Али, обраћају му се и обични грађани, и то сваког дана. Писарница годишње прими 10.000 захтева за издавање уверења или копија докумената потребних за регулисање имовинскоправних, социјалних, породичних или радних односа.

Грађу Историјског архива користи и око 550 регистрованих истраживача, било да се баве развојем пекарске индустрије у Београду или им је центар пажње живот сиротиње у престоници. Галерију, која је отворена 2003, годишње посети 1.500 људи. Истраживачима, али и свима који насумично претражују интернет, дигитализација архивске грађе омогућила је да лакше приступе бази података заточеника логора Сајмиште, картотеци житеља Београда са 1,2 милиона пријава пребивалишта грађана Београда и Земуна између 1922. и 1952, збирци црквених матичних књига, фондовима и збиркама Првог светског рата…

– Архивски материјал који се код нас чува а преузет је од институција чији је оснивач град Београд и фирми које послују на територији престонице може да се користи бесплатно. Копирање и скенирање докумената наплаћујемо, док је фотографисање забрањено – истиче Мандић.

С обзиром на то да се посао само повећава овом малом колективу са 45 запослених, законом обавезаном да прима грађу која не сме да буде уништена, зграда Историјског архива Београда постала је претесна. Мандић и његове колеге надају се да ће у близини бити саграђено ново здање за архив. Можда у њему буде могуће пронаћи одговор на питање да ли појединац у 21. веку у океану доступних информација и података има право да буде – заборављен.

Архив кроз бројеве

5.000.000 снимака на микрофилму

34.558 библиотечких јединица и 143 старе и ретке књиге

5.348 квадратних метара има зграда

2.400 квадрата заузимају два депоа

2.816 фондова и збирки

2.226 регистратура

13,5 километара простире се архивска грађа Мала „фабрика”

Историјски архив Београда функционише као мала „фабрика”. Пре него што грађа доспе на полице два депоа, а информације о њој буду доступне на интернет страници Архива, она се најпре прикупља, чисти, сортира према међународним архивистичким стандардима, пролази кроз књиговезницу, фото-лабораторију и лабораторију за конзервацију, микрофилмује се и скенира. Архив је до сада објавио више од 70 зборника, докумената, водича, монографија, каталога на српском, руском, енглеском и француском језику. Како је изгледао туризам у Београду између два рата, живот београдских Јевреја и Холокауст, живот бањичких логораша – неке су од 50 поставки које су могле да се виде у Галерији Историјског архива Београда.

 

Аутор: Далиборка Мучибабић

Извор: Политика

Стари Рас: престоница првих Немањића

СКЦ “Ћирилица” Београд: Препоручујемо вам

АРХИВУМ – ПОРТАЛ АРХИВА ВОЈВОДИНЕ

И не само као пример шта све тамо можете наћи:

Стари Рас: престоница првих Немањића

 

АУТОР: Др Небојша Кузмановић

Апстракт

У раду је указано на проблематику утврђивања локације Старог Раса, односно на различите интерпретације истраживача које се односе на утврђивање места на којем се налазила прва престоница династије Немањића.

Кључне Речи: Стари Рас, Рас Постење, Немањићи, археолошка истраживања

Династија Немањића владала је Србијом од 1168. до 1371. године. У осам генерација Немањића, колико их је било по мушкој линији, од којих нам је поименце познато више од шездесет, као светитеље славимо деветнаест Немањића, а и више од овог броја, имајући у виду и женске потомке. Родоначелник лозе Немањића био је велики рашки жупан Стефан Немања, син Завиде. Стефан Немања био је повезан са Вукановићима по мушкој линији и са Војислављевићима по женској линији. У династији Немањића било је једанаест владара, с тим што се династија наставља бочном, женском линијом у династију Лазаревића, а касније и Бранковића, који владају делом Срба до прве половине шеснаестог века. Владари из династије Немањића: велики жупан Стефан Немања (1166–1196), краљ Стефан Првовенчани (1196–1228), краљ Радослав (1228–1233), краљ Владислав (1233–1243), краљ Стефан Урош I (1243–1276), краљ Стефан Драгутин (1276–1282), краљ Стефан Урош II Милутин (1282–1321), краљ Стефан Урош III Дечански (1321–1331), краљ и цар Стефан Урош IV Душан (1331–1355), цар Стефан Урош (1355–1371).1

Као најзначајнија српска династија, Немањићи воде порекло од лозе рашких жупана, који су управљали једним делом српског народа у епохи византијско-угарских сукоба XII века. Једна од неколико српских земаља које су се формирале након досељавања Словена – Рашка, у XII веку се издвојила као окосница и средиште српског народа. Рашки велики жупани су у везивању са Угарском видели могућност јачања и ослобађања од византијске превласти. Победивши своју браћу, Немања је након победе код Пантина успео да обезбеди врховну власт. Стефан Немања се сматра оснивачем и родоначелником најпознатије српске, светородне династије, који је у Старом Расу основао своју престоницу.

Историјски извори, археолошка истраживања и различите интерпретације око утврђивања локације стоног места првих Немањића

Стари Рас као престоница првих Немањића, aли и као област која је представљала епицентар тадашње Србије друге половине XII и прве половине XIII века, већ дужи низ година привлачи пажњу научника и истраживача. У домаћој науци су присутни различити ставови појединих истраживача око идентификације саме престонице првих владара династије Немањића, али и о самом појму назива „Рашка” као централне области тадашње српске државе. Веома је битно напоменути да Стари Рас нипошто није представљао прву престоницу Србије као организоване државе, већ да сама „институција српске државе” сеже много дубље у прошлост, што је поткрепљено читавим низом релевантних доказа и чињеница које су поједини истраживачи често негирали или су их једноставно игнорисали. Такође је постојала и извесна врста немањићке пропаганде, која је настојала да Стефана Немању прикаже као првог зачетника и творца организоване српске државне творевине, при томе често посежући и за омаловажавањем ранијих династија које су владале у српским земљама попут Дукље, али и саме Рашке. Додуше, овакви поступци се на неки начин могу оправдати, пошто је сасвим природно да је једна нова тек изникла моћна династија, припајајући себи новоосвојене области, настојала да се на што ефикаснији начин реши конкурентских пређашњих династичких кућа и то пре свега у Зети.

Уколико бисмо покушали да генерализујемо ставове истраживача у најопштијем смислу, онда бисмо заправо уочили два основна тумачења, односно две различите потенцијалне локације које истраживачи настоје да представе као Стари Рас. Марко Поповић у свом делу Тврђава Рас настоји да утврђење на градини које се налази на стени изнад ушћа Себечевске реке у реку Рашку прикаже управо као једно од владарских средишта и да га идентификује као тврђаву Арсу (Рас), али оно се по њему ипак не може сматрати престоницом у ужем смислу те речи, већ као једно од управних средишта.2 Јованка Калић, насупрот томе, у читавом низу објављених чланака одбацује поистовећивање ове градине удаљене неких седам километара од Новог Пазара, а самим тим и од цркве Светих апостола Петра и Павла (Петрове цркве) за тврђаву Рас. По њој, локацију Старог Раса као „столног места Србије” треба управо тражити у окружењу цркве Св. Петра као најзначајнијег црквеног средишта тадашње Србије. У том правцу она Стари Рас види на локацији коју данас заузима Нови Пазар, у близини епископског средишта.3 Такође, као локацију тврђаве Стари Рас наводи и утврђење Градина у Постењу (Новопазарска бања).

У настојању да учврсте и докажу своје тврдње, оба аутора износе низ аргумената, служећи се при томе поред археолошких и историјских метода и лингвистиком, односно конкретно, значењем самог топонима Рас (Арса), а самим тим и појма Рашка, као еквиваленту назива Србија у другој половини XII века, као и тачног распростирања тадашње „Рашке жупе”.

Област Раса у средњем веку, детаљ секције. Слика је преузета из: Поповић Марко,Тврђава Рас – Тhe fortress of Ras, Археолошки институт, Београд 1999, стр. 32

Најстарији сачувани помен топонима Арса (Раса), потиче из дела Прокопија из Цезареје, који је живео у шестом веку. Он је описивајући градитељску делатност цара Јустинијана (527–565) у свом делу навео велики број тврђава и других здања, које је овај знаменити владар обновио или изнова подигао широм царства.4 Једно од тих утврђења било је и Рас, или како се код њега појављује под именом Арса. Византијски извори нам пружају најобјективније и најбројније податке, како о самом утврђењу, тако и о Расу као географском простору. Значајне податке о Расу нам је оставио и чувени Константин VII Порфирогенит, чије нам дело De administrando imperio пружа читав низ веома битних података за нашу националну историју. Из његовог дела Спис о управљању државом или како се још често назива Спис о народима налазимо информације о Расу у XXXII глави. Овде је изнет податак који се односи на српско-бугарски рат у деветом веку (880. године). Наиме, наводећи разлоге због којих је до сукоба дошло, Порфирогенит помиње поред осталог и то како су после бугарског пораза синови кнеза Мутимира, као гарант да му се ништа неће десити, допратили пораженог бугарског владара Михајла Бориса до границе код Раса, где их је он из захвалности наградио бројним даровима, а они су му том приликом поклонили два роба, два пса, два сокола и осамдесет крзнених хатељака, што су Бугари примили као гест „склапања пријатељства”.5 Овде примећујемо да се „Раса” налазила негде на граници између Србије и Бугарске. Отвара се, међутим, питање на шта конкретно Порфирогенит мисли под овим појмом. Многи аутори су се бавили овим проблемом (М. Динић, С. Новаковић и Н. Новаковић) и неки од њих су видели у овом називу град, док су га други сматрали именом области, реке или жупе.6 Такође, остаје и отворено питање да, уколико се радило о граду као утврђењу, са чије се стране границе он налазио; при чему га одређени аутори стављају у Бугарску. Ј. Калић је изнела проблематику самог назива Арса, при чему надовезујући се на лингвистичка истраживања истиче следеће: „Наиме, данас се у стручној лингвистичкој литератури сматра доказаним да је словенски облик ’Раса’ могао настати једино метатезом ликвида од предсловенског ’Арса’ и то се убраја у добро знане језичке појаве у Европи”.7 У овом делу њеног чланка уједно наводи извесне примере и аналогије.

Из података које даје Костантин Порфирогенит, такође јасно уочавамо да он под појмом Раса никако не мисли на Србију, пошто помиње Рас као место (област) на граници, а поред тога засебно помиње Србију као земљу Срба којом у време овог сукоба влада Мутимир. Ово значи да се у периоду деветог и десетог века под појмом „Раса” није мислило на „земљу Срба”.8 Назив Рашка као еквивалент земљи Срба, тј. Србији, први пут уочавамо тек након што је Рас као град (по коме је вероватно цела област добила име), освојен од стране Срба и постао нека врста престонице државе, а никако пре тога. Овом тематиком се посебно бавила Ј. Калић, а резултате својих запажања је изнела у свом опсежном и веома темељном раду у којем је обрадила назив Рашке у периоду од IX до XII века. Судећи по закључцима до којих је дошла, до XII века нема помена о називу Рашка за српске земље у унутрашњости Балкана, као што исто тако није присутан појам Рашана као становника, већ се увек помињу Срби и Србија.9 Она у даљем тексту истиче још неколико аргумената у прилог овој тези, попут оног да се српски владари из династије Немањића до краја XII века нису називали рашким него искључиво српским владарима.10 Најранији помен Рашке као еквивалента српској држави срећемо прво у которским и барским изворима, а касније и код неких угарских аутора, тј. најраније 1186. године.11

Веома битан извор о Расу представља и повеља цара Василија II (976–1025) из 1020. године, коју је сачинио убрзо након коначне победе над Самуиловим царством. Ова повеља је једини изворни податак о Расу, односно тамошњој епископији за читаво раздобље XI века.12 Повеља је издата на захтев охридског архиепископа Јована како би се разграничила његова дијацеза са суседним црквеним областима.13

Значајан податак о Расу датира и из времена владавине Манојла I Комнина (1143–1180), по многима последњег великог владара Византије. Његов царски секретар Јован Кинам, пратећи цара на његовим ратним походима, забележио је у његовом опису царевих ратова са Србима два пута тврђаву Рас.14 По њему су Срби, спремајући се за рат са Византијом, срушили ову тврђаву. То се десило негде у време док је Византија била заокупљена ратовањем против Угарске (1127–1129). Други пут Кинам помиње Рас приликом Манојловог похода против Срба 1149. године.15 Овај сукоб је заправо онај који је Манојло имао са Стефаном Немањом. Како наводи Кинам, тада је Немања био заробљен, а Рас још једном разорен.16

Из истог овог периода постоји још један историјски извор, а то је Никита Хонијат. Без обзира на то што попут Кинама описује сукоб са Србима, он нигде не помиње тврђаву Рас. Извори на грчком језику последњи пут помињу Рас у трећој деценији XIII века, када охридски архиепископ упућује протестно писмо Св. Сави и наводи како Србија има епископа у Расу, али овде није поменут Рас као тврђава него као област.17

Извесне податке, додуше са великом дозом опреза, можемо црпети и из поприлично непоузданог Летописа попа Дукљанина или како се још назива Барског родослова који је настао на темељу скупа старијих списа средином XII века. Није потребно напомињати да целокупно дело обилује низом података легендарног карактера и бројним неисторијским деловима. Управо због тога његова вредност као донекле поузданог историјског извора веома је дискутабилна. Писац дукљанске хронике, који тако често помиње Рашку и Рашане у своме тексту, наводи Србију као суфраганима барског архиепископа.18 Појам Рашке, Рашана и Раса је у целокупном родослову често неодређен и недефинисан. Како то наводи аутор овог списа, Сурбиа или Трансмонтана, односно загорска Србија дели се на земље источно и западно од реке Дрине, тј. Рашку и Босну.19 Иако писац овог дела нигде не наводи Рас као тврђаву, поједини топографски подаци се могу сматрати у извесној мери тачни.

Данас се поуздано зна да је Вуканово јеванђеље писано у манастиру у Расу, како то сведочи последња страница овог дела. Претпоставља се да је старац Симеон своје дело завршио у пећинском манастиру који се налазио у комплексу града Раса. Веома је интересантно да су се и овде, поново у науци, изнедрила различита тумачења око тачне локације настанка Вукановог јеванђеља. У овом делу се иначе први пут помиње Рас у нашим домаћим средњовековним списима.

Помени Раса у нашој средњовековној књижевности нису чести. Жичка повеља Стефана Првовенчаног нам не пружа никакве податке што се тиче помена Раса. Он помиње стоно место као духовно средиште које се налази у цркви Св. апостола Петра и Павла, где је Немања по други пут крштен.20 Ни Свети Сава у својим списима не даје ближу одредницу Раса као града (утврђења), него га помиње само у контексту да се у њему налази манастир Свете Богородице и славна задужбина Стефана Немање Ђурђеви ступови.

Иако не пружа много више података о Расу, већ га поново одређује као географско подручје, епископ Данило II у опису догађаја предаје власти Драгутина његовом брату Милутину, која се одиграла 1282. године, помиње Рашку жупу и место Дежеву у њој.

Од домаћих средњовековних извора, топоним Раса помиње још краљ Стефан Урош II у својој повељи манастиру Бањској око 1315. године, где се наводе села Дежево, Сути и Бегова.21 Да је црква Св. Петра у Расу имала веома велики значај показује и писмо српског патријарха Јована, које је упућено папи Клименту VIII, где патријарх тражи помоћ за рат против Турака. Овде монаси Дамјан и Павле описујући Србију, истичу значај овог храма и при томе помињу да се налази у Расу. Иначе, овај документ је знатно млађег датума и потиче из 1597. године, те свакако нема апсолутно никаквог споја са Расом као утврђењем.

Ситуациони план комплекса на Пазаришту. Слика је преузета из: Поповић Марко, Тврђава Рас – Тhe fortress of Ras, Археолошки институт, Београд 1999, стр. 34

Марко Поповић Старим Расом сматра утврђење на градини, изнад ушћа Себачевачке реке у реку Рашку. Он јасно напомиње да Стари Рас није могуће сматрати једином, већ једном од неколико престоница. Оваква своја виђења поткрепљује многобројним доказима добијеним пре свега археолошким истраживањима. Он додуше напомиње да је Петрова црква условно речено „столно место” српског великог жупана, односно да као седиште епископа уједно представља и сакрално средиште жупанове власти.22 Међутим, такође истиче да се „владарска резиденција” није налазила уз или у близини цркве, већ на више места у разним областима Раса.23 Овакви његови закључци су веома блиски оним, знатно ранијим, до којих је дошао својим истраживањима Стојан Новаковић у свом раду о немањићким престоницама. Новаковић одбацује тезу о једном централном владарском средишту као урбанизованој агломерацији, већ помиње целокупни простор Рашке области као целину са низом владарских средишта из XII и прве половине XIII века. Истиче и значај, како га он назива „Престоничког села”, што би представљало скупину кућа у којој борави владар са својом породицом и својом личном пратњом.24 Поповић се дакле надовезује на старији Новаковићев рад, при чему као аналогије за овакве тврдње износи и чињеницу да ни код каснијих владара династије Немањића није могуће одредити само једну престоницу. Делимично је ову појаву о непостојању једног „градског средишта” Србије, када су на западу већ јасно одређене престонице, покушао објаснити и Александар Дероко. По њему се у средњовековној Србији нису градили стални дворови, односно није постојала само једна престоница, због сталне потребе владара да путује. Он ово објашњава неповерењем владара према његовим великашима, због чега је он морао бити стално у покрету и обилазити земљу.25

Према Поповићу, главни владарски комплекси, односно неутврђени дворови у овом периоду, налазили су се у Дежевској долини, али и у подбрђима уз обалу Рашке.26 При томе би тврђава Рас, са својим дворским комплексом у доба првих Немањића, могла имати значење рефугијума, односно утврђеног замка где се владар повремено склањао у немирним временима и када је био у опасности.27 На изузетан значај овог утврђења такође указује и чињеница што се у њему почео ковати и први српски новац у време краља Стефана Радослава (1228–1233), што такође на неки начин поткрепљује чињеницу да се ово утврђење заиста може сматрати градом, Расом. После коначног заузимања ове тврђаве од стране Срба, што је било у другој половини XII века, уследиле су значајне обнове целокупног комплекса фортификације о чему нам сведоче резултати археолошких истраживања. Утврђење је ранијих година у време сукоба Византије са Србима претрпело озбиљна оштећења, стога је обнова била неминовна. Познато нам је да је цар Манојло разорио Рас 1149. године, о чему нам сведочи Кинам.

Током ратова са Византијом половином XII века, наступа најзначајнији период у историји Раса. Дотадашње гранично подручје постаје средиште Србије.28 Самим тим само утврђење, а природно и затечени објекти у њему, добијају нову намену. Било је неопходно обезбедити нови центар тек створене државе Немањића. Дотадашње византијско утврђење које је служило одбрани од Срба, постаје главно одбрамбено упориште државе Немањића.29 Иако је утврђење доживело значајну обнову када се дефинитивно нашло у поседу Србије, овде ћемо навести само оне редукције репрезентативнијег карактера које би могле представљати потврду да се ово утврђење заиста може сматрати Расом и да је оно представљало једну од престоница. Дворска здања која су подигнута у овом периоду налазила су се на северној страни утврђења и имала су зидове грађене од камена. На тај начин су била прилагођена већ затеченим фортификацијама и рељефу. Битно је напоменути да је једна од две резиденцијалне грађевине имала укопани подрум који је публикован као житница, а друга је имала подрум са прилазном рампом. Како наводи Поповић, та житница је највећа до сада позната у балканским земљама византијског света.30 Претпоставља се да су обе ове грађевине могле бити повезане. У том случају би „стамбени простор” на приземљу имао површину од неких 300 квадратних метара. Изузев спољашњих зидова који су били од камена, унутрашње преграде, као и целокупни ентеријер били су већином од дрвене грађе. На комлекс „двора” надовезивала се директно једна кула која је са њим била на неки начин спојена и чинила саставни део резиденцијалне грађевине. Кула је уједно имала и одбрамбену функцију на шта указује и њен положај у северозападном углу тврђаве. Веома је интересантна оваква намена куле, која је имала примарну улогу – стамбеног простора и секундарну – одбрамбеног карактера.

Иначе се и овде могу повући аналогије са каснијим периодима где на различитим локацијама сусрећемо куле које су коришћене за становање. Још један веома битан податак који указује да ово утврђење заиста јесте Стари Рас – једно од средишта српских владара – јесте и постојање манастира, односно „пештерног комплекса под његовим бедемима”. Претпоставља се да је овај манастир који делом обухвата пећину био станиште најугледнијих аскета. Судећи по досад расположивим подацима, он је био веома важно преписивачко средиште, што доказује и чувено Вуканово јеванђеље које је настало у њему око 1202. године. У овом случају се наговештава изузетно битан однос владара и аскете као један од доказа да се овде налазио двор и резиденција Немањића. Овом приликом Поповић истиче веома битну улогу цркве и самим тим монаштва на тадашњу политику, па би зато било природно да владар, конкретно Стефан Немања, уз себе жели да има и потпору у „духовном смислу”, тј. ослонац у цркви као институцији.

Тврђава Рас, замишљени изглед у другој половини XII века. Слика је преузета из: Поповић Марко, Тврђава Рас – Тhe fortress of Ras, Археолошки институт, Београд 1999, стр. 303

Оваква схватања, садржана у српским текстовима XIII века, представљала су идејни оквир у коме треба сагледавати блискост тврђаве и пећинског светилишта у Расу.31 Велика је могућност да је ово утврђење такође служило и као нека врста „државне ризнице”, што је само још један у низу доказа који указује на значај ове тврђаве као резиденцијалног средишта, а томе знатно доприноси и постојање велике житнице. Од покретних налаза датованих у овај период, потребно је издвојити налазе који су окарактерисани као „ситни предмати личне побожности” при чему се конкретно мисли на камене крстиће, чија се израда приписује манастиру у комплексу. Присутан је и већи број „луксузних импортованих предмета”, посебно трпезаријског посуђа и неких предмета израђених од метала.32 Утврђење је током своје средњовековне историје такође претрпело више разарања и више обнова као и у ранијим периодима. Према подацима добијеним археолошким ископавањима, као и судећи по историјским изворима, ова тврђава је дефинитивно последњи пут разорена негде око 1233. године, што се приписује борбама око престола између Стефана Радослава и новог краља Стефана Владислава. Уједно, после ових бурних догађаја, „Стари Рас” нестаје са историјске сцене и постепено тоне у заборав.

DCIM100MEDIADJI_0009.JPG
Комплекс утврђења на Градини изнад ушћа Себечевске реке у реку Рашку (Стари Рас). Једна од престоница првих Немањића. Снимци су настали непосредно после археолошких истраживања

Јованка Калић се у свом опширном раду посвећеном проблематици Раса, Рашке епископије и Рашке области, изузев истраживања порекла топонима Рас, као и његовог конкретног значења, такође базирала и на тражење „столног места Србије”, тј. на престоницу Стефана Немање. У низу објављених чланака, она се у почетку бавила појмом Раса као области, односно појмом „Рашка” као алтернативном називу српске државе, а касније и трагањем за градом Расом као престоницом првих Немањића. Да бих у одговарајућим оквирима изнео резултате њених истраживања, као и закључке до којих је дошла, првенствено ћу се користити са њена два чланка и то: „Престо Стефана Немање” и „Столно место Србије”.

Калић истиче потребу да Рас као престоницу треба тражити око цркве Св. апостола Петра и Павла надомак Новог Пазара, или у његовој непосредној близини, при чему указује на градину у Постењу као најизвеснију локацију. Приликом доказивања својих теорија, Калић се првенствено служи историјским изворима. На првом месту истиче податак који је Стефан Првовенчани забележио у биографији Стефана Немање, почетком XIII века. Овде сазнајемо како то Првовенчани наводи да је Стефан Немања рођен у Рибници (близу данашње Подгорице), тадашњој Зети, „где је примио латинско крштење”.33 По повратку у Рашку, како наводи исти извор, Немања се поново крстио примивши православну веру у „столном месту” усред српске земље у храму Св. Петра. Овом приликом Калић упозорава на чињеницу да је Стефан Првовенчани сасвим поуздан извор и да његовом тврђењу није потребан никакав други доказ, јер сам владар именује столно место своје државе.34

Као још једну потврду да је столно место Србије, тј. град Рас био у непосредној близини цркве Св. апостола Петра и Павла, помиње установу „државних сабора”. Државни сабор је било најутицајније тело у политичком систему оновремене Србије, који је владар сазивао уз свој двор.35 На њему су се решавала најбитнија питања од националног и државног значаја. Калић конкретно помиње два сабора одржана поред храмовног седишта Рашке епископије и то државни сабор који је Немања са свештенством сазвао пре 1180. године услед ширења богумилске јереси у Србији. Овде је, поред владара, веома битну улогу имао и тадашњи рашки, односно српски епископ Јевтимије. Као други пример, помиње се скуп који је Стефан Немања сазвао када се повукао са власти у корист свог сина Стефана Првовенчаног, од кога лично сазнајемо овај податак, што значи да је био очевидац догађаја. Првовенчани описује детаљно саму церемонију предаје власти која се одвија уз присуство породице, кнезова, војника и, наравно, свештенства на челу са рашким епископом. Како наводи писац и учесник овог догађаја: Немања је окупљенима саопштио своју намеру да власт преда „ономе који је остао међу вама да влада на престолу мојем”. Затим „устав с престола својега предаде му га са оваквим благословом”.36 Саму церемонију је водио рашки епископ као врховно духовно и црквено лице земље. Исти догађај је забележио и Растко Немањић (Св. Сава), као и Доментијан у XIII и Теодосије у XIV веку. Из овога непобитно сазнајемо да је црква Св. апостола представљала црквено средиште земље, и да су се самим тим сабори сазивали око ње, најчешће на отвореном простору. Вероватно је да се тада у самој цркви, судећи по историјским изворима, налазио престо. Без обзира на престони карактер цркве Св. Петра, то још увек не доказује да се и световно седиште владара, тј. његов двор налазио близу ње. Служећи се компарацијом у случајевима Београда и Ниша које су као епископије у близини храма имале утврђене градове у време византијске власти, Калић наводи да је исти случај морао бити и са Храмом Св. апостола код Новог Пазара. Држава Немањића је наследила овакву традицију и своје средиште успоставила на старијем утврђењу, из византијског периода, односно у утврђењу које би имало намену да штити епископски храм. Овим утврђењем, тј. у овом случају, градом Расом Калић сматра локалитет Градина у Постењу. Овде је археолошким ископавањима пронађен велики број стамбених и „службених објеката”, као и базилика, па и палата.37

Црква Светих апостола Петра и Павла код Новог Пазара. Главни храм и епископско средиште у доба првих владара династије Немањића. Представљала је црквено средиште тадашње српске државе. На слици је приказан данашњи изглед овог сакралног објекта.

На основу истраживања са око 500 квадратних метара добијени су подаци који поуздано упућују да налазиште Рас – Постење није само велико утврђење, него је у питању један од најзначајнијих средњовековних утврђених градова.38 Д. Мркобрад, попут Ј. Калић, овај локалитет идентификује као Стари Рас, престоницу првих Немањића, при чему се позива на везаност овог налазишта као средишњег утврђеног града жупе са црквом Св. Петра као централног црквеног храма.39 Ј. Калић у једном од својих радова наводи локалитет у Постењу као једино одбрамбено утврђење које је штитило целу новопазарску котлину, а да при томе није поменула локалитет Градину западно од Новог Пазара који је неоспорно имао исти, уколико не и већи значај у одбрани котлине јер је штитио прилаз уз долину Рашке са запада, као што је Градина у Постењу штитила котлину са истока.40 Такође је веома интересантно поменути да је Калић своју идентификацију Раса са локалитетом у Постењу изложила након што је већ дужи временски период Градина на ушћу Себечевске реке у Рашку била окарактерисана као Стари Рас. Као још један прилог својој тези да се Стари Рас налазио у близини цркве Св. Петра, износи и чињеницу што су Ђурђеви ступови у просторној и идеолошкој спони са епископским храмом Св. апостола, тј. у његовој непосредној близини, а самим тим и недалеко од световног седишта тадашње немањићке државе.41 Ј. Калић искључује поистовећивање Градине изнад ушћа Себечевске реке са Старим Расом и наводи погрешна тумачења ранијих истраживача попут Ц. Новаковића и чешког слависте К. Јиричека који су овај локалитет поистоветили са Старим Расом.42 Овде се такође напомиње да Трговиште не представља исто што и град Стари Рас, те да самим тим Градину изнад њега није могуће сматрати Расом, пошто је Трговиште настало као подграђе тврђаве на Градини. Међутим, ова хипотеза је свакако демантована већ првим археолошким истраживањима, која су показала да ова два локалитета нису ни у каквој међусобној вези.43

Otkopane osnove gra?evina (3)

Калић као аргумент за свој став да ова Градина није исто што и град Рас напомиње и Турски дефтер на основу којег тврди да се насеље на месту познијег Новог Пазара још 1468. године звало „варош Рас”.44 Овим историјским извором она поново истиче потребу да се „столно место Србије”, тј. Стари Рас, мора тражити у близини катедралне цркве Св. Петра. Међутим, ове њене ставове оспорава М. Поповић позивајући се на Турски дефтер као непоуздан и прилично фрагментован извор, при чему наводи како Калић „не коментарише и не наводи” резултате археолошких истраживања градине изнад ушћа Себечевске реке у Рашку, као и веома значајан податак из Вукановог јеванђеља.45 Он такође напомиње и да би било веома чудно када би се у XIV и XV веку у непосредној близини налазила два значајна трговачка средишта као што су Трговиште испод Раса и Нови Пазар као новоформирано турско насеље, која би била међусобно удаљена свега непуна три сата хода. Самим тим се поистовећивање Новог Пазара са Расом искључује, што су потврдила и археолошка истраживања на простору самог Новог Пазара. Међутим, остаје отворен проблем који се тиче локалитета Рас – Постење, чији је значај веома велики, као утврђења у периоду првих владара династије Немањић. Због тога је потребно размотрити хипотезу коју су поставили Ј. Калић и Д. Мркобрад, који су овај локалитет идентификовали као „Стари Рас” и као престоницу Стефана Немање.

Да би се могла направити потпуна и свеобухватна компарација између две потенцијалне локације Старог Раса, тј. између градине на ушћу Себачевачке реке и градине у Постењу, морају се првенствено користити подаци који су добијени археолошким истраживањима. Овакав приступ је неопходан како би се избегла већ ионако велика конфузија настала услед различитих тумачења историјских извора, који очигледно не пружају релевантни одговор о томе где се налази престоница првих Немањића. Утврђење на Градини код села Постење смештено је на северним обронцима Рогозне близу Новог Пазара и Петрове цркве. Досадашњим истраживањима је утврђено да се не ради само о утврђењу него и о утврђеном граду, чије су димензије 230 x 90 метара, а уколико се рачуна и плато – 350 метара.46 Унутар бедема констатовано је такође и преко тридесет камених објеката.47 Међутим, озбиљнија истраживања овог локалитета су започета тек пре неколико година и не спроводе се у континуитету тако да још увек не постоје подаци који би на прави начин омогућили извођење поузданих закључака. Свакако се досадашњим ископавањима дошло и до многих драгоцених података из којих се ипак могу црпети бројне информације. До 1997. године истражена је била површина од приближно 15 процената целокупне површине локалитета. Генерално посматрајући, већина грађевина на овом локалитету потиче из античких времена, које су током средњег века претрпеле веће или мање редукције и преправке. До сада су истражени само објекти или њихови делови који се налазе са унутрашње стране североисточног бедема, од капије до источне куле.48 Битно је напоменути да се габарити утврђења из XI и XII века не разликују у значајнијој мери од оних из нешто ранијих периода, али ипак постоје одређене адаптације и промене.49 У овом периоду је код велике цркве дозидан са северне стране параклис облика неправилног правоугаоника, чиме су се уједно повећале и димензије цркве, а створен је и нови улаз у њу. Изграђено је и неколико стамбених објеката као и једна нова кула на постојећој траси североисточног бедема.50 На утврђењу је констатована и палата чији је део истражен и која је своју намену вероватно задржала и у периоду првих Немањића. Уз палату је пронађена и једна мања црквица која је саграђена још у VI веку и која се тумачи као дворска капелица. Она је своју намену задржала и у каснијим периодима.51

У време Јустинијанове обнове, ово утврђење је претрпело бројне корекције, првенствено на бедемима и одбрамбеним структурама. На основу истраживања дошло се до закључка да је локалитет Рас – Постење представљао војно и административно средиште области у периоду VI и VII века, после чега је претрпео извесна оштећења, да би касније поново био обновљен.52 Међутим, степен истражености утврђеног града на овом локалитету не дозвољава да се још увек изведу неки одређенији закључци.53 Ово се посебно тиче намере да се овај локалитет представи као престоница оновремене Србије и поистовети са Расом. Будућа истраживања ће вероватно довести до нових података који ће омогућити да се претпоставка професорке Калић темељније размотри.

Закључак

Без обзира на различите ставове појединих истраживача, односно другачијег виђења професорке Калић о локацији Старог Раса као престонице, ипак се археолошким истраживањем на локалитету Градина изнад реке Рашке дошло до прилично уверљивих доказа да се ово утврђење може идентификовати као „Стари Рас”. При томе се оно нипошто не сме окарактерисати као једина престоница оновремене српске државе, већ као један од најзначајнијих државних центара, али свакако не и једини. Сасвим је могуће, као што је то наведено, да се овде налазила ризница првих владара династије Немањића, као и нека врста утврђеног замка у коме је боравио владар у случају опасности.

Проблематика око већ вишедеценијског трагања за „столним местом” или прецизније престоницом првих Немањића, и даље остаје актуелна. Ипак, највероватније да престоница у правом смислу речи никада није постојала као таква, на шта су већ упутила истраживања Стојана Новаковића. Упркос тежњи појединих истраживача да одреде један конкретни центар државе ране епохе Немањића, резултати и даље изостају. Данас се са сигурношћу може тврдити да је на простору тадашње српске државе постојао већи број дворова и резиденција владара у ужем региону Рашке као епицентра Србије тог времена. Ту се свакако мора истаћи и црквено средиште српске државе које је представљала црква Св. апостола Петра и Павла, иначе седиште Рашке (српске) епископије.

Значај самог Раса је немерљив и његовом истраживању се приступило на изузетно професионалан начин. Обимна интердисциплинарна истраживања су подразумевала учешће археолога, историчара, лингвиста и историчара уметности. Формирање посебне комисије за истраживање комплекса Раса 1971. године, која је започела истраживања под руководством професора Јована Ковачевића, довело је до значајних резултата. Најбољи доказ да овај локалитет превазилази оквире споменика од националног значаја јесте и чињеница да је заједно са манастиром Сопоћани стављен на листу Светске културне баштине Унеска 1979. године.54


ФУСНОТЕ

1 Кузмановић 2020.

2 Popović 1999, 304.

3 Калић 1989, 14.

4 Popović 1999, 37.

5 Popović 1999, 37.

6 Калић 1989, 12.

7 Калић 1989, 12.

8 Kалић 1979, 82.

9 Kалић 1979, 90.

10 Kалић 1979, 90.

11 Kалић 1979, 91.

12 Popović 1999, 38.

13 Калић 1989, 13.

14 Popović 1999, 38.

15 Popović 1999, 38.

16 Kалић 1979, 84.

17 Popović 1999, 38.

18 Kалић 1979, 87.

19 Popović 1999, 39.

20 Popović 1999, 40.

21 Popović 1999, 40.

22 Popović 1999, 305.

23 Popović 1999, 305.

24 Новаковић 1911, 14–15.

25 Дероко 1951, 13.

26 Popović 1999, 305.

27 Popović 1999, 305.

28 Popović 1999, 302.

29 Popović 1999, 302.

30 Popović 1999, 303.

31 Popović 1999, 304.

32 Popović 1999, 304.

33 Калић 1988, 14.

34 Калић 1988, 14.

35 Калић 1988, 17.

36 Калић 1988, 18.

37 Мркобрад 1996, 121–122.

38 Мркобрад 1996, 122–123.

39 Мркобрад 1996, 128.

40 Popović 1999, 25.

41 Калић 1988, 17.

42 Калић 1994, 7–10.

43 Popović 1999, 26.

44 Popović 1999, 26.

45 Popović 1999, 26.

46 Мркобрад 1997, 205.

47 Мркобрад 1997, 205.

48 Мркобрад 1997, 205.

49 Мркобрад 1997, 214.

50 Мркобрад 1997, 214.

51 Мркобрад 1997, 209–210.

52 Мркобрад 1997, 212.

53 Мркобрад 1997, 217.

54 http://whc.unesco.org/en/list/96

БИБЛИОГРАФИЈА

Popović 1999 – Popović Marko, Tvrđava Ras – The fortress of Ras, Arheоloški institut, Beograd 1999.

Kalić 1977 – Kalić Jovanka, „Ras u srednjem veku – Pravci istraživanja”, Novopazarski zbornik 1, 1977, 55–61.

Калић 1990 – Калић Јованка, „Престо Стефана Немање”, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор LIII – LIV, 1990, 21–30.

Калић 1979 – Kалић Јованка, „Назив ’Рашка’ у старијој српској историји”, Зборник Филозофског факултета у Београду XIV – 1, Београд 1979, 79–92.

Калић 1988 – Калић Јованка, „Столно место Србије”, Новопазарски зборник 12, 1988, 13–23.

Калић 1989 – Калић Јованка, „Прокопијева Арса”, Зборник радова Византолошког института 27–28, Београд 1989, 9–17.

Калић 1994 – Калић Јованка, „Трговиште и Рас”, Саопштења Републичког завода за заштиту споменика културе Београд XXVI, 1994, 7–10.

Калић 1995 – Калић Јованка, „Предтурска историја Новог Пазара”, Новопазарски зборник 19, 1995, 301–304.

Кузмановић, Небојша. 2020. Кровови, год. XXXIII, бр. 106–110.

Мркобрад 1996 – Мркобрад Душан, „Рас – Постење, истраживања 1995. године”, Гласник Српског археолошког друштва 12, Београд 1996, 121–128.

Мркобрад 1997 – Мркобрад Душан, „Рас – Постење: Фазе развоја утврђења”, Зборник радова Византолошког института 36, Београд 1997, 203–219.

Новаковић 1911 – Новаковић Стојан, „Немањићке престонице Рас – Пауни – Неродимља”, Глас Српске краљевске академије, LXXXVIII, Београд 1911, 1–54.

http://whc.unesco.org/en/list/96

Ристо Одавић – Херцеговац који је међу првима преводио Пушкина на српски језик

У Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“, Универзитета у Београду, чувају се књиге и часописи из заоставштине Луке Ћеловића Требињца, велетрговца, једног од најбогатијих људи Србије с почетка 20. века, председника Београдске Задруге, члана Управног одбора Народне банке, националног радника и великог српског добротвора.

Лука, угледни Херцеговац и Требињац, иако недовољно образован, сачувао је примерке часописа за књижевност, науку и друштвени живот „Отаџбина“ чији је власник био Владан Ђорђевић.

Владан Ђорђевић је био лекар, политичар, председник министарског савета Краљевине Србије, санитетски пуковник, оснивач Црвеног крста Србије и Српског лекарског друштва и књижевник.

Поред осталог, сам је финансирао свој часопис „Отаџбина“ који је излазио од 1875. до 1892. године с намером да се српски народ може што боље образовати. Једно време уредник часописа био је и др Милан Јовановић Батут.

У свескама од броја 121 до 129, састављеним у књигама 31 и 32, под рубриком „Лепа књижевност“, 1892. године Ристо Одaвић, који је кроз живот радио као професор, књижевник, драматург, народни посланик, управник Државне Архиве, шеф Пресбироа и начелник Министарства просвете, објавио је свој превод с руског на српски језик романа у стиховима Александра Сергејевича Пушкина „Евгеније Оњегин“.

Као што знамо, роман осликава живот у Русији двадесетих година 19. века кроз ликове два млада племића Ленског и Оњегина и сестара Татјане и Олге Ларине.

Српско читалаштво је тада добило могућност да се преко романа упозна са свим руским друштвеним слојевима, од приказа руског села до балова у Москви, с наглашеним проблемима људи на власти.

Ристо је рођен у Београду 1870. године као четврти син имућног трговца Јована Одавића рођеног у селу Луг крај Требиња. Јован је дошао у Београд средином 19. века и ту развио свој трговачки посао. И он и његови синови постали су богати и угледни грађани Београда.

Захваљујући Луки Ћеловићу Требињцу и његовој заоставштини данас можемо с правом констатовати да је ово само још један пример човека и његовог дела, овог пута Риста Одавића, чији су корени везани за Херцеговину и Требиње, у доприносу развоја српске културе и образовања.


Припремио: Миливоје Мишо Рупић

Извор:

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо