Драгољуб Збиљић: Положај ћирилице међу Србима данас слика је страшног општег српског пораза

   Поводом 20 година рата „Ћирилице“ за ћирилицу (2001-2021), како га назива професор Драгољуб Збиљић, оснивач првог удружења „Ћирилица“, послао нам је још један текст у коме на енергичан начин саопштава истину о пропасти српске ћирилице. Чињеница је да постоји озбиљан проблем српског писма међу Србима, а о томе најречитије говори податак о употреби свега десетак посто ћириличког писма, наспрам латиничког у Србији. Али све док постоји и тих десетак посто и док постојимо ми који се боримо да Срби схвате колико им је важно њихово идентитетско писмо за опстанак и почну да га користе 100 посто, још увек није све пропало.

Весна Арсић, СКЦ “Ћирилица” Београд


 

Положај ћирилице међу Србима данас слика је страшног општег српског пораза**

 

1. Удари на ћирилицу и борба за њу потичу документовано из 11. века

Жестоки напади на ћириличко писмо, посебно на ону верзију коју користе Срби, и борба за њено (о)чување и трајање потичу из 11. века. Тачније, из 1060. године. Од тада у Европи, нарочито на Балкану, траје рат за затирање ћирилице и њену замену латиничким писмом. Та се борба везује за верске сукобе католицизма с православљем после познатог у историји тзв. хришћанског раскола (1054) и деобе хришћана на католичанство и православље. Ти су сукоби, наравно, само последица ранијих сукоба још у време ширења хришћанства у европским народима, па и у српском народу. Језик и његово писмо били су најчешћи разлози судара цивилизација. Економски и војно надмоћнији народи увек су тежили покоравању слабијих и наметању својих језика и писама приликом колонизација покорених.

Кроз свих тих десетак векова српска ћирилица је била посебно под жестоким ударима који су се завршили у планираној асимилацији дела Срба преко наметања католицизма и латиничења, после чега се средином 20. века у Југославији завршило то наметање асимилацијом покатоличених и поисламизираних Срба који су постали на једној страни Хрвати, а на другој данашњи Бошњаци који (и једни и други) имају данас промењено национално осећање које је неповратно десрбизовано. Таква појава била је позната и неким другим народима, а – стицајем друштвено-историјских и верских околности – она се код Срба показала изразитијом него код неких других народа. А многи Срби су и данас, после комунистичког утицаја на губљење православне вере код дела Срба, на путу одрођавања, преко развијања антисрпских (самомрзачких) осећања. То су најчешће они Срби који су претрпели процес „разверавања“ и „рашћириличавања“. Последњи су напустили српско писмо у свом (српском језику) и пригрлили латиничко писмо у хрватској националној верзији (гајевица или гајица). Они су данас највећи мрзитељи српске азбуке и они који се са српском ћирилицом и Србима „спрдају“ на најгрубље начине.

 

2. Обим наметнуте српске заблуде о писму српског језика недавно је посведочио Србима и председник Србије на овај начин: „И латиница је наша“

Продужавањем данашњег нерешавања питања ћирилице у српском језику у складу с уставном обавезом у Србији и с праксом у Европи и свету због пропуста српске државе и српске језичке струке („богатство двоазбучја“ и деоба Срба по писму), Срби су данас међусобно најразбијенији народ у Европи, а биће и у целом свету.

Заблуде о „богатству двоазбучја“, упорно и плански ширене у време комунистичке владавине у Југославији само за Србе, оплођавале су се деценијама – што силом, што „лепим а празним речима“ за лаковерне и податљиве – довеле су Србе и њихову ћирилицу после десетак векова до данашњег помора ћирилице замењеним хрватским националним латиничким писмом, чак 90 одсто у свему што се данас исписује на српском језику. Тако је данас, на пример, у Србији готово немогуће наићи на банку, продавницу и слично, а да у њој уопште има једног слова ћирилице. Изузетак у Поштанској штедионици само потврђује ову истину.

Обим плански и школски циљно раширених заблуда и лажи да су „оба писма наша“ (па да тако нико не жали што „нашу ћирилицу“ замењује тобож „наша латиница“ – потврдио је својим мишљењем недавно јавно изреченим и председник Србије на овај начин: „Заштитићемо ћирилицу, али и латиница је наше писмо“. Човек је тако научио у српској школи. Не само он. Што је то суштински раширена циљна лаж и фалсификат, он није обавештен као и многи други Срби који и данас говоре да су „писма равноправна“.

То што писма нису нигде могућа међусобно као „равноправна“ у једном језику и што она ни по српском и било ком уставу нису равноправна у истом језику, па ни у српском језику и српском, као и сваком другом, уставу, ко те за то пита? Смишљено раширена заблуда о комунистичком изуму „богатству двоазбучја“ само за Србе делује данас више него икад, па ни председник ни било ко други ни после 14 година од Устава Србије (2006) и не спомиње да ће се српска ћирилица (као и свако друго писмо у сваком другом језику) хитно почети да чува на једини легалан и могући начин – спровођењем Устава Србије у вези с правима (и) Срба у Србији и изван Србије на свој језик и своје писмо како се то чини у свим другим народима и државама. Истицањем неуставне и нелингвистичке „мегаломанске“ чињенице да јесте оно што није: „и латиница је наша“, председник је само потврдио да српска држава (читај: власт) још не помишља да спроводи Члан 10. Устава Србије, иако је то (и) његова прва обавеза.

 

3. Српска језичка струка је утемељила практично спроводљив процес пораза српске ћирилице данас кроз настављање нормирања језика Срба на двописму

Српска језичка струка је – после убедљивих доказивања у 20-ак књига „Ћирилице“ да је задатак српске лингвистике да с народом (народна одлука је јасна у Члану 10. Устава Србије из 2006), за ћирилицу као једино потврђено национално српско писмо у српском језику – најзад почела да се „бори за ћирилицу“. Али, док једни (као проф. др Срето Танасић на челу Одбора за стандардизацију српског језика јасно каже (2018) – „латиница није српско писмо“ и да, у складу с тим, латиници „није место у службеној употреби српског језика“ – други лингвисти се на то углавном не осврћу, па се у употреби и даље користи неуставан Правопис српскога језика Матице српске, због чега и даље имамо у Србији и српском језику оно што је важило као раширена заблуда из „српскохрватског језика“ који је и данас задржан у наслову САНУ-овог Речника српскохрватског књижевног и народног језика.

Тако се у српској лингвистици и језику Срба задржава заблуда и обмањивање да су Срби и даље богати, најбогатији у свету јер „имају два писма“. „Имају“ то што никад нису нормално имали – два алтернативна писма која једно друго морају да истискују. А и даље се истискује српско писмо ћирилица којему је планирана таква судбина од комунистичке власти из времена Новосадског договора о српскохрватском језику и „равноправности писама“, при чему је планирано (до данас око 90 одсто) и спроведено полатиничавање Срба туђим писмом, наравно на штету српске, и у свету оцењене као најсавршеније, српске азбуке.

 

4. Спасење српске ћирилице је лако, али га ни власт ни лингвисти не спроводе

Спасење српске ћирилице је лако, али га нико од одговорних и задужених и плаћених за то (власт и лингвисти) не спроводи. Једноставно: ни власт, практично 14 година одбија да усвоји закон усклађен с Чланом 10. Устава Србије, ни српски лингвисти, неће по угледу на европску праксу у лингвистици да нормирају српски језик на једном (српском) писму, него задржавају буквално противуставан Правопис српскога језика Матице српске (1993-2010). Тако Србима и даље успева понекада да спроведу и оно што је готово немогуће (да победе надмоћнијег окупатора у Првом и Другом светском рату и да врате српско писмо у употребу после забране ћирилице под окупацијом, а сами данас неће (као да је то стварно немогуће) само да сачине један закон усклађен с уставном (народном) обавезом и да то примене у пракси, јер се српским лингвистима омилила „сербокроатистика“ и комунистичка заблуда о некаквом српском „богатству двоазбучја“ у једном језику, чиме се само један народ (српски) дели (и) по писму, по чему се други народи не деле.

Дакле, закључак је: може се лако спасити ћирилица у Срба, али се неће оно што је могуће и лако, него се држимо само ми Срби онога немогућег и у Европи и свету непримењивог.

Докази за све ово речено постоје у 20 објављених књига чији су налази стручно и на све друге начине документовани и материјално непобитни. Ради уштеде у простору, ми овде наводимо само две књиге од тих 20 које говоре о истој теми. Једна је из Хрватске која се у историји показала као најупорнија земља чија власт не примењује деценијама уставно право Срба на ћирилицу, а друга књига је из Србије у којој српска власт такође већ 14 година неће да спроводи обавезу из Члана 10. српског Устава. То су књигa Ante Lešaje „Knjigocid – uništavanje knjiga u Hrvatskoj 1990-ih“ (Zagreb, 2012; наравно, реч је о књигама пре свега на ћирилици и књигама српских аутора на оба писма) и, друга – књига Д. Збиљића и Д. Ј. Ивановића (Нови Сад, 2014).

(20. октобар 2020)


Две књиге (једна из Хрватске из 2012. и друга из Србије 2014) које су од укупно више од 20 књига детаљно предочиле насилне и лукаве, добро осмишљене начине пропасти српске азбуке и њено замењивање туђим писмом које је Србима први пут масовно наметнуто и у Србији у време окупације у Првом светском рату када је српска ћирилица била строго забрањена свуда међу Србима као „српско борбено средство“, како је оглашена од окупатора.


*Овај кратак (сажет до крајњих могућности) текст је послат:

Од телевизија само РТС-у,

Од новина:

Политици,

Вечерњим новостима,

Дневнику,

Од периодичних новина:

Илустроавној Политици,

НИН-у

 

Од стручних часописа:

 Језику данас (Матица српска)

Новој Зори

 

Од сајтова:

СКЦ-у „Ћирилица“

Балканској геополитици – блогу проф. др Зорана Милошевића

Видовдану

Стању ствари

Искри

Фронталу РС

Србин инфу


**Зашто да не кажемо: на (не)објављивању ове истине о проблему срспке ћирилице показаће се колико су српска средства обавештавања склона да објаве истину (ма како некоме била горка), а несрпска средства обавештавања показаће колико су спремна да пренесу оно што је истинито о ћирилици објављено у неком српском средству обавештавања.

 *** Кад се, коначно, устроји Влада Србије, овај текст ће бити послат и Влади Србије и Министарству културе, затим председнику Србије и светој Српској православној цркви – на увид.

 

Проф. Драгољуб Збиљић, оснивач прве „Ћирилице“

 

 

Весна Арсић: Сергеј Јесењин и његова смрт (са стране Свакодневни предлози)

   

    Ових дана, тачније 3. октобра навршава се 125 година од рођења Сергеја Јесењина, једног од најбољих и најомиљенијих песника Русије. Такође, крајем године, 28. (или 27. ?) децембра биће и пуних 95 година од његове још увек званично неразјашњене смрти која је службено заведена као самоубиство. На крају овог прилога је документарни филм о смрти Сергеја Јесењина.

   Због порекла са села, Јесењин је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу. Рођен је у селу Kонстантиново у Рјазањском региону, 1895. године.

   Почео је да пише поезију са девет година. Kао вундеркинд, преселио се у Москву 1912. и почео да ради као лектор у издаваштву и да паралелно похађа студије на Московском државном универзитету. Године 1915. преселио се у Санкт Петербург, где је упознао песнике Александра Блока, Сергеја Городетског, Николаја Kљујева и Андреја Белог. Уз њихову помоћ, Јесењин је изградио своју поетику и постао познат у књижевним круговима.

   Од 1922. до 1923. био је ожењен америчком плесачицом Исидором Данкан, коју је пратио на турнејама. Необично је било то да он није говорио стране језике, док она је знала само неколико десетина речи руског. Због алкохолизма, Сергеј је стекао лош глас. Очаји пијанства видљиви су у његовим песмама из овог периода. Брак са Исидором није дуго трајао, тако да се 1923. вратио у Москву.

   Јесењин је био у браку укупно пет пута. Први и други брак је био са Синаидом Рајх, са којом је имао двоје деце. Имао је и двоје ванбрачне деце (једно од њих је био познати математичар и дисидент Александар Јесењин Волпин). После брака са Исидором Данкан, оженио се младалачком симпатијом Галином Бениславскајом, а касније Софијом Толстајом, унуком Лава Толстоја.

   У почетку, Јесењин је подржавао Октобарску револуцију, међутим касније се разочарао њеним последицама. Велики број његових дела био је забрањен у Совјетском Савезу, нарочито у време Стаљина.

   Последње две године Јесењиновог живота су биле пуне пијанства и лутања, али је у том периоду написао неке од својих најбољих песама.

   Јесењин се обесио у соби лењинградског хотела „Англетер“ (Англетерре), 28. децембра 1925. Постоји сумња се да је то било убиство по налогу агената званичне власти. Имао је 30 година.

   Галина Бениславскаја убила се на Јесењиновом гробу годину дана касније.

   Једна од Јесењинових најпознатијих песама, Црни човек, настала је у години његове смрти:

Пријатељу мој, пријатељу мој,
болестан сам много, много!
Сам не знам откуда дође овај бол.
Ваљда што ветар пишти над пустим пољима,
ветар изнемого,
ил’ што ко он шуму у септембру,
Пустоши и мозак — алкохол.

Глава моја маше ушима,
ко крил’ма птица бледа.
На врату су јој ноге
што губе све више моћ.
Црни човек
црни, црни.
Црни човек
на кревет ми седа.
Црни човек ми не да —
да заспим сву ноћ.

Црни човек
вуче прстом по одвратној књизи
и, мрмљајућ нада мном
ко над умрлим монах,
чита ми живот
о пробисвету и некој кулизи,
задајућ души тугу и страх.

Црни човек,
црни, црни!
— Почуј, почуј —
мрмља ми и вели —
много је у књизи
мисли без мана.
Тај човек је
живео у земљи
најодвратнијих
хуља и шарлатана.

У децембру, у земљи тој
снег је ђаволски чист,
и мећаве почињу
прела, без једа.
Био је тај човек авантурист
велики
и првога реда.
Био је диван,
уз то поета,
мада с невеликом

ал’ озбиљном снагом,
и неку жену
од преко четрест лета,
звао је лафицом
и својом драгом.

“Срећа је — збораше он —
вештина ума и руку.
Све невеште душе
несрећне су, ко цветови.
Не мари ништа,
што велику муку
задају скрхани
и лажни гестови.

У олуји, у бури,
крај недаћа свих,
уз тешке губитке
и уз тугу клету
бити насмејан, природан, тих —
највећа је уметност на свету.”

— Црни човече!
Доста. Каква шала!
Не забадај свуд нос,
и зато не преседај!
Нашто ми живот
песника од скандала!
Другом ти то, брајко,
читај и приповедај.

Црни човек ме гледа,
упорно поглед му куља.
Већ је и скрама плава
тихо на очи пала, —
ко да ми рећи жели,
да сам лопужа, хуља,
која је немилосрдно
некога опљачакала.
– – – – – – – – –
Пријатељу мој, пријатељу мој,
болестан сам много, много!
Сам не знам откуда дође овај бол.
Ваљда што ветар пишти над пустим пољима,
ветар изнемого,
ил’ што ко он шуму у септембру,
пустоши и главу — алкохол.

Ноћ, пуна мраза.
Раскршћа покој глув.
Сам сам крај окна,
не чекам ни госта, ни друга.
Сву раван покрио
кречњак пртинаст, сув,
и дрвета, ко коњаници,
у врту стоје сред круга.

А негде птица плаче,
ноћна, злослутна, бледа.
Дрвени витези сеју
копитом топот лак.
И опет онај црни
у наслоњачу ми седа,
подигнув свој цилиндер
и забацив немарно фрак.

— Почуј, почуј! —
Кркља ми у лице и клима,
и нагиње се
све више, погледом прати. —
Не видех никога досад
међ подлацима
да тако непотребно
од несанице пати.

Ах, рецимо, грешим!
Јер месечина је “бона”.
Зар још додати нешто
свету сна, уз мимику?
Можда ће округлих бедара
тајно доћи “она”,
да јој читаш своју
трулу и тешку лирику.

Ах, волим песнике!
Диван свет и свита.
У њима увек налазим
романе знане и болне —
како чупавој студенткињи
дугокоса рита
прича о световима,
дршћућ од страсти полне.

Не знам, не памтим,
у једноме селу,
можда у Калуги,
Рјазану, сну, јави,
живљаше малишан
у кући сељачкој
жутих власи
и очију плави’…

И порастао је,
уз то поета,
мада с невеликом,
ал’ озбиљном снагом,
и неку жену
од преко четрест лета,
звао је лафицом
и својом драгом.
— Црни човече!
Ти си гост страшна соја.
О теби кружи давно
та слава мрска.
Бесан сам, разјарен,
и лети палица моја
право у њушку
да му нос размрска.
– – – – – – – – – –
– – – – – – – – – –
– – – – – – – – – –
Умро је месец.
Свитање у окну дрема.
Ах, ти, ноћи!
Шта испреде, као ала?
Под цилиндром сам.
Никога са мном нема.
Сам сам …
и парчад огледала …


Весна Арсић

Рајна Драгићевић – Ћирилица и латиница су два културолошка модела

Србски културни центар „Ћирилица“ Београд преноси интервју са Рајном Драгићевић, професором Филолошког факултета у Београду објављен у недељном издању Вечерњих новости.

     У овом интервјуу она говори о српском језику, српском образовању и српској ћирилици – једном речју о стању у српској култури. Осећања су нам подељена – песимистичка због стања у нашој култури, али и оптимистичка, јер имамо још наде све док има професора као што је Рајна Драгићевић. А има их још таквих на Филолошком факултету, без обзира на немиле догађаје о којима се говори последњих месеци у вези са овом научном установом.

 

Весна Арсић


Рајна Драгићевић, проф. Филолошког факултета у Београду: Деца говоре језиком ријалитија и криминала

Фото Приватна архива

ЈЕЗИК прати стање духа народа који њиме говори, па се у нашем језику, нарочито у лексици, огледа својеврсни културни преврат изазван друштвеном збиљом у којој су се променили узори.

Језичка заједница почела је постепено да се оријентише у својим језичким идеалима на експресивни јавни језик средстава масовних информација, а не на језик најбољих писаца.

Некада је свима било важно да беспрекоран српски језик усвајају читајући књижевна дела, а данас се говорници одричу елитног у култури и језику у корист општенародног, неотесаног, ниског, агресивног.

Овако, др Рајна Драгићевић, професорка на катедри за српски језик Филолошког факултета у Београду, одговара на питање – због чега је статус српског језика у нашем друштву на тако ниском новоу.

Колико нови начини комуникације и различите непримерене друштвене појаве угрожавају српски језик и општу културу говора, нарочито код омладине…

– Скоро све нове речи, које већ неколико година прикупљам из штампе, имају снажно пејоративно обележје, јер су настале за именовање појава које гледамо у грубој свакодневици ријалитија, уличног криминала и политичких обрачуна. Време антикултуре налаже рушење узора, норми и мере. Питање позајмљеница постало је споредно у односу на огроман број вулгаризама у јавној комуникацији, намерно кршење граматичке и правописне норме и свођење свих стилова на неформални, разговорни.

Однос према српском језику понајбоље се може видети у школи где ученици имају недопустиво мали број часова из овог предмета. Предлажете да му се у школама да натпредметни статус. Верујете ли да ће школски систем на то пристати?

– Школа се, нажалост, све више отуђује од ученика јер у друштву нема довољно слуха и храбрости за озбиљне реформе школског система. Преко потребне промене није лако спровести јер је озбиљан школски систем дужан да се истовремено креће у два смера – да негује традицију и концепт конзервативног образовања, али и да прати развој нових научних и технолошких достигнућа. За успешно спровођење оба та смера неопходно је појачати дечју пријемчивост за наставне садржаје, а услов да се то постигне јесте развијање њихових језичких способности. Ако деца не разумеју уџбенички текст или предавање свог наставника, а све више је таквих примера, нема те реформе која може дати добар резултат, а то значи да нема ни успешног образовања и, шире, напретка у свим областима. Зато је први корак сваке образовне реформе увођење натпредметног статуса српског језика као школског предмета.

Тај статус би омогућио увећање броја часова српског језика у школи, без потребе за нивелацијом са бројем часова других школских предмета. Овакав статус има настава руског језика као матерњег у руским школама и запажају се одлични резултати.

о Ћирилица код нас готово да изумире. Закон којим би се ова област регулисала годинама чами у фиоци. Шта би лингвисти, али и цело друштво требало да предузму?

– У оквиру надлежности Одбора за стандардизацију српског језика и других србистичких институција, србисти се предано залажу за законско уређење статуса ћирилице. Међутим, свесни смо чињенице да се проблем ћирилице не може решити само законом, јер однос између ћирилице и латинице има дубоку симболичку вредност у нашем, нажалост, подељеном друштву, у којем два писма не представљају предност, већ симболе два система вредности. Колика је психолошка и културолошка пукотина између заговорника ћирилице и латинице најбоље показују подаци из “Асоцијативног речника српског језика”. Асоцијације на речи “ћирилица” и “латиница” врло су острашћене и указују на два културолошка модела.

Прва помисао говорника на “ћирилицу” јесте: српско, православље, Ћирило и Методије, старо, традиција, буквар, Словени, Србин, црква, књига, слава, историја, јеванђеље и др., а асоцијације на реч “латиница” иду у супротном смеру: Запад, енглески, Рим, католици, ружно, туђе, страни језик итд. Очигледно је да судбина ћирилице зависи и зависиће од политичке опције на власти и њених следбеника, јер се опредељење за њу схвата као национална или анационална политичка оријентација.

СТИД ЗБОГ СКАНДАЛА

A ДУГОГОДИШЊИ сте професор Филолошког факултета, због чега је та установа доспела у жижу интересовања по скандалима и свађама?

– Стојан Новаковић је у белешкама о свом учитељу Ђури Даничићу написао да је свака његова поука “властитим делом потврђивана”. Назвао га је ненадмашним учитељом, који је “с уверењем потпуно и искрено силним своју дужност вршио тако да је безмало с пером у руци и издахнуо”. Ко има таквог учитеља тај има и снажне корене из којих ће се развити у чврсту, честиту личност, без обзира на пут који изабере.

Имајући у виду дешавања на Филолошком факултету, са стидом и страхом размишљам о томе какав пример дајемо својим студентима, какве им темеље изграђујемо и какву им поруку шаљемо док о нама, својим професорима, и свом факултету, истом оном на којем је предавао и Даничић, читају новинске чланке посвећене крађи, корупцији, преписивању и свакојаком неморалу.

Српски језик и ћирилица нарочито су угрожени у Црној Гори, одакле су званично протерани, иако највећи део народа говори српским језиком. Очекујете ли да ће нова црногорска власт да исправи ову грешку?

– Нова црногорска власт ће се суочити са нагомиланим економским и епидемиолошким проблемима, који ће јој, претпостављам, бити у првом плану, а у вези са српским језиком и ћирилицом очекујем да ће се промене одвијати споро и да ће још дуго бити више симболичке него суштинске. Ипак, дужни смо да покажемо више разумевања према својим црногорским сународницима и мање нестрпљивости. Треба да подржимо и поздравимо сваки напор који се у црногорској политици чини да би се заштитио српски језик. Примећујем да моје колеге србисти из Црне Горе с оптимизмом гледају на будућност и верују да ће доста тога моћи да се промени у вези са статусом српског језика и ћирилице, чак и без промене Устава. Надам се да ће се нова влада с њима консултовати и послушати њихове предлоге.

Корона ће, кажу стручњаци, оставити велике последице у свим областима живота? Као професор, шта мислите какве ће последице оставити на образовање?

– Тек ћемо осетити да је образовање највећа жртва короне. Нема правог школовања без физичке близине учитеља и ученика у учионици. Предавање није само преношење чињеница, већ најдубља размена видљивог и невидљивог, вербалног и невербалног, рационог и емоционалног. Предавања на даљину јесу само привид образовања.

 Како сте ви провели време у коме је корона оковала све нас?

– Као и друге тешке ситуације, време короне подносим тако што се штитим радом. Управо излази из штампе моја нова књига “Граматика у огледалу семантике”, у издању “Чигоја штампе”. Савез славистичких друштава Србије објавио је зборник радова Ирене Грицкат, који сам приредила са жељом да оживим сећање на ову изузетну научницу. Са групом колега, написала сам колективну монографију о западнословенским – јужнословенским језичким, књижевним и културним везама. Ту књигу објављује Универзитет у Варшави и послужиће као приручник пољским студентима србистике. Многи не рачунају ову годину у својим биографијама, а ја сам је дубоко проживела, управо бежећи од ње.


Аутор: Љиљана Бегенишић

Извор: Новости