О новој речи – ковидиот

Илустрација преузета са веб-сајта Језикофил

Најчешће коришћена реч на планети у последњих месец дана свакако је корона вирус, и разне варијанте као што су ковид 19, САРС-КоВ-2, КоВ, које значе исто – назив пошасти која сада хара.

Међутим, појавила се и нова, ковидиот, настала од претхјодно наведени речи и речи идиот. Према сајту Језикофил, ова изведеница је формирана у енглеском језику и већ је има, осим у српском, и у француском, немачком, италијанском, шпанском, турском, грчком, чешком… Мора се признати да пратимо светске токове, бар кад се тиче уношења нових (или страних) речи у језик.

Ако мало пажње посветимо другом делу ове кованице, речи идиот, прва асоцијација нас повезује са свакодневним, говорним језиком, где се најчешће чује у погрдном значењу, кад неко некога хоће да увреди алудирајући на његов(у) разум(ност).

Према тумачењу Лексикона страних речи и израза Милана Вујаклије, нашег најпознатијег лексикографа, реч идиот потиче од грчке речи ίδιωτης и значи приватан човек из нижих слојева народа који није упућен у државне послове и који нема у њима учешћа; фигуративно значење ове речи је глупак, блесавко, блесавац, будала, малоумник. Из овога произилази да се у свакодневном говору ова реч користи и тумачи искључиво у фигуративном значењу. А то је и значење речи из медицинског речника, само изражено медицинским терминима: „душевно поремећена дефектна особа чији је IQ (коефицијент интелигенције) између 10 и 25“. Вероватно је због тог уобичајеног значења те речи и постала позната анегдота о једном професору који је одржао предавање под насловом „Идиотизам грчког језика“, па је у току предавања објаснио да оно „идиотизам“ на грчком значи посебност, а не оно што су слушаоци првенствено помислили.

У Википедији се наводи и тумачење Ј. Γ. Хердера, као ознака непреводивих, посебно дијалекатских израза, својствених неком језику (тј. идиом, или фразеологизам).

Мене та реч ипак најчешће асоцира на свима познати истоимени роман Достојевског, односно на његову намеру да опише идеално доброг човека. И као што то у животу обично бива, па и у овом роману, последице доброте постају катастрофалне и драматичне. Ако се запитамо због чега је то тако, није далеко од истине да доброта у лошем друштву изазива и лоше догађаје, односно то окружење не може да схвати доброту као такву, већ је из свог угла посматра као маску за неко прикривено зло. Наравно, то је начин размишљања и поимања тог окружења, које у складу са тим и дела, па тако и изазива низ драматичних догађаја. На крају, преостаје само то да се као узрок свих зала означи најневинији човек, у овом случају кнез Мишкин.

Неодољива асоцијација на процес извитоперавања нечег што је у суштини добро је идеја комунизма која је неславно завршила у историји јер је екстремно искривљена у тренутку кад су људи почели да је примењују. Наравно, без икаквих политичких конотација, покушавам да схватим шта нам је то капитализам, као супротност комунизму, добро донео.

Но, да се вратимо на неологизам са почетка текста, на реч ковидиот која означава особу која не зна, не разуме, не увиђа или не жели да зна за опасност од вируса ковид 2019. Истовремено, незнање прати и одређено понашање, другачије од препорученог: ковидиот не поштује мере дистанцирања, изолације, карантина, те тиме угрожава и себе и друге.

У контексту претходних размишљања – да ли је ковидиот особа која, по медицинском тумачењу не разуме и не увиђа опасност од вируса, јер је „душевно поремећена дефектна особа чији је IQ (коефицијент интелигенције) између 10 и 25“, или, по свакодневном, фигуративном значењу, не зна јер је „глупак, блесавко, блесавац, будала“, или је онај ко не жели да увиди опасност од вируса, јер је једноставно бахат, по тумачењу тренутне ситуације у ванредном стању. А можда је то само „приватан човек из нижих слојева народа који није упућен у државне послове и који нема у њима учешћа“. Који год да је разлог непоштовања препорука понашања за време владавине овог вируса, сви „непоштоваоци“ су овим изразом стављени у исти кош, а кад прође и то доба, преживеће они који су имали среће у овом извлачењу. Или они који су упућени у државне послове и који су имали у њима учешћа.

И остаће забележена и ова несрећна реч, као сведок времена у коме се олако лепе етикете.


Весна Арсић
главни уредник Билтена
Србског културног центра
„Ћирилица“ Београд

Драган Хамовић: Душе заражене

Четврти учесник нашег трећег виртуалног округлог стола „Бити далеCOVID-19“ је песник и књижевни историчар Драган Хамовић

Драган Хамовић (Фото: В. Данилов)

Четврти учесник нашег трећег виртуалног округлог стола „Бити далеCOVID-19“ је песник и књижевни историчар Драган Хамовић

„Најтеже је носити се с полуистином“, знао ми је рећи стриц Младен, математичар и оператор на кабастим рачунарима Завода за статистику Србије, у оном масивном здању уврх падине Милошеве улице где је, већ одавно, ресор свемоћних финансија. Гола лаж, непокривено тврђење, макар било робустно и безочно, нема праву снагу ни када је Моћ погура. Полуистина причини невољу моралним осетљивцима, премда се њен половично веродостојни садржај чудовишно изобличава. Простор између полуистине и пуне истине зјапи и запоседа га кривотворина – као вирус убачен зарад циљаног разорног учинка.

„Не може човек данас никоме да верује“, говорила је нана-Рада, мајка моје маме. Одавала је безмерно поверење и увек га је изнова оправдавала. А то њено данас сеже у привидно стабилна времена – Пре Ове Ере. На Ово Данас, глобално и локално, вероватно би заћутала, ако не би, из скровитих извора, убризгала, себи и нама, нов доток поверења у живот. Можемо ли трајати без таквих дотока? Поверење израста у веру, а неповерење прераста у страхове и зло без граница. Особито у свету који нас учи и пренаглашава да је све што нам се чинило вредним, вечним и човечним – мање или више манипулација, терет слободи појединца, да међу људима нема чистог, градилачког и несебичног напора. Лажљивци, опсенари, ђавољи шегрти, ништаци у виду заната – начелно су теоријски оправдани. И тако царују, поглавито са сазвежђа екрана за које смо приковани.

Напокон, више Моћ и не полаже толико на убедљивост својих доказа, јер за тим и нема потребе. Жива маса добрано је прерађена у пројектованом смеру, а главни ток, обичан живот, подешен према мери контролора света. Као у песми Новице Тадића „Људи у обртним вратима“: „Врата се окрећу, све је у покрету, / сви смо у млину. // Од нас се лудо брашно / за пекару неког ђавола прави.“ Таман тако. А од лудог брашна месе и развлаче наше лудо тесто. Послушност, пумпана флуидним страхом, постигнута је тиме што се поступно сужавање слободе избора представља као чин системске бриге. На ово рефлексно одговарају екрански истањене свести свих данашњих нараштаја. Светски Курјаци, широко насмешени, све мање се прикривају испод немарно огрнуте јагњеће коже. Али зато, опитно и плански, сеју офанзивни вирус страха на изабране теме, прекривајући штеточинства и болештине од којих убирају стратешку добит. И залуд што је Ноам Чомски, као за првачиће, свеснима у свету исцртао механизам глобалног замајавања, прост и делатан. Сви смо у обртним вратима.

Народ наш, са сваке стране изваран, куван и печен, несклон је да верује бајкама и успаванкама светских курјака и домаћих курјачића – али реално нема куд, подозрева да нема повољног, једино мање неповољног исхода. Током читаве млаке и устајале зиме, рецимо, нигде (до на планинама) не могасмо удахнути без укуса загоретине. Редитељ и Главни Глумац Нашег Јавног Позорја с подсмехом нам, тим поводом, поручи да нема нових радних места без дима и гарежи. Дисати или примати какву-такву плату? Преломио је он – да не мучи друге мукама тешких и храбрих избора. И ко је задржао зрнце поверења – а човек је биће поверења – у речи с највиших места глобалних и овдашњих емитера истине за јавну употребу неизбежно се упита којим истинама на исту тему веровати, јучерашњим или данашњим, тренутним или од пре пет минута реченим? Јер једна другу поричу, ускачу једна другој у уста.

Све је извесније да се силе у ваздуху отржу контроли а овакве приредбе брижника глобалног здравља периодично обнављају, те да је опасност од новог конспиративног вирусног продукта „већа од своје величине“. Удара у танку струну инстинкта одржања свачим пометене, аутоматизоване масе умрежене глобалним пауковим, лепљивим и отровним мрежама. Показујемо склоност утапања у чашу воде, као и вратоломни распон човечанског ниског просека. Невесели каталог људскости.

Често помислим „Боље је не знати но знати“, понављајући затурени стих Ивана В. Лалића. Људи се иначе деле на плошно обавештене, исувише обавештене и на оне што одбијају да знају. Сви смо помало и једно и друго и треће. Полуистине, о многим стварима на небу и земљи о којима наша мудрост и не сања, полусазнања, махом неповезана, и не хотећи прихрањују вирус страха и безнађа што кути у нашој тами, где пребивају наше унутарње бубе што се, на светло сијалице у ноћи, размиле по ћошковима, или мишеви који дрхтуре у рупама, не би ли остали непримећени, несмазани.

Колико је и какво тек лице ствари које не знамо, нити умемо да замислимо?

Свака реч има реп. Песма с тим додатком рачуна, као бонусом који каткад заслужи као слушкиња старог и мудрог Писма, памети независне од поседнутог знања песника. Тако се и понешто што писац ових редова не зна да зна стекло у овом сонету о вирусу, сонету са репом:

СОНЕТ О ВИРУСУ, СА РЕПОМ

Свете наш, једва и досад подношен,
Са грешком фабричком (а и сâм кваран сам)
Колају посвуд тајне клицоноше.
Почетак пролећа, сунчан и заразан.

Маску преко маске на лице намичем
Под кужним дахом медијских налаза,
У слатком станишту самоутамничен.
Смак света спреман – можда и заказан.

Тело не остаје иметак приватни
Ако ли угости, у себе прихвати
Умни вирус, фине научне израде.

Ојачан, сагори плот што га негује,
Задат да промине и привилегује
Здрава плућна крила златне милијарде.

*

А душа лакома и склона наслади
Грчи се, гризе, али не помишља
Да нам дубоко Светска Моћ засади
Вирус људске бубе и човекòмиша.

Прочитајте још

Која је ово година!?

У наслову вести коју преносимо са ИН4С-а изречена је осуда у стилу неких прошлих времена о којима је написано много књига и снимљено много филмова. У првом тренутку ми се учинило да је вест много старија, али преварила сам се – вест је од 12. марта 2020. године и веома сликовито говори о будућносто какву је Црна Гора замислила за себе. Можда већ имају и припремљено неко острво, да не кажем оток, за државне непријатеље.
Шта рећи!?


Весна Арсић
главни уредник Билтена
Србског културног центра
„Ћирилица“ Београд

Директорица Библиотеке у Пљевљима Ђина Бајчета: Матија Бећковић је противник Црне Горе, за њега овдје нема мјеста

У образложењу је навела да је због ранијег толерисања сличних активности (парафразирано) била изложена шпијунажи која је доводила у ситуацију да буде притискана и критикована од руководилаца

Ђина Бајчета, Фото: Народна библиотека „Стеван Самарџић“

Отворено писмо уредника и чланова Редакције Љетописа Народне библиотеке „Стеван Самарџић“ Пљевља

Због увођења цензуре и метацензуре у рад уредника и чланова Редакције Љетописа Народне библиотеке „Стеван Самарџић“ Пљевља као и онемогућавања службене комуникације преко архиве установе од стране директорице Библиотеке Ђине Бајчете, обраћамо се јавности на овај начин, сматрајући то не само потребним већ и неопходним.

Бајчета је, након што је усменим путем уредници саопштила да забрањује објављивање текста „Ријеч о пјесми Који је оно мајко? Матије Бећковића“, чији је аутор управо Марија Кнежевић, уредник Љетописа, са том својом одлуком упознала и чланове Редакције. Саопштила је да је Матији Бећковићу забрањен улазак у Црну Гору зато што „говори“ против државе Црне Горе и црногорског народа, те да текст о његовој пјесми не може да буде објављен у Љетопису. У образложењу је навела да је због ранијег толерисања сличних активности (парафразирано) била изложена шпијунажи која је доводила у ситуацију да буде притискана и критикована од руководилаца. Навела је такође да је извршила консултације са државним тужиоцем који јој је рекао да се у случају објављивања поменутог текста може десити „да се против Библиотеке покрене кривични поступак“. Постављајући питање да ли неко од нас жели да она остане без посла на манипулативан начин је покушала да утиче на чланове Редакције, игноришући чињеницу да је посао учитељице у ОШ „Бошко Буха“ својом вољом напустила прије више од четири године и прихватила се функције директора Народне библиотеке „Стеван Самарџић“, прихватајући тиме и ризик те одлуке.

Сматрамо да је Бајчета пласирала потпуно тенденциозну дезинформацију о пјеснику Матији Бећковићу, а и да није, забрана уласка пјеснику у Црну Гору није и не може бити забрана читања и проучавања његовог дјела. Приче о савјетовању са нама непознатим „државним тужиоцима“ нама не звуче ни учено ни реално. Савјети државних и јавних тужилаца морали би да се износе јавно а не као непровјерене, анонимне и недокучиве консултације.

Овако бруталан политички акт преседан је у нашем раду и ријеч је о ситуацији у којој се мора заштити лични интегритет и посвједочити стручни ауторитет, у окружењу које те категорије апсолутно угрожава. Скрећемо пажњу на чињеницу да је Библиотека очито „под оком“ неких политичких структура, на начин који не промовише слободу мишљења и изражавања, већ је спутава. Зачеци ових тенденција могли су се и раније уочити у редовном раду Библиотеке (дискриминација, злоупотреба личних података, неадекватно располагање средствима предвиђеним за књижевну награду…), кулминирајући у акте који спутавају њено нормално функционисање. Сем поменутог, упитан је квалитет цјелокупног рада Библиотеке у задњих пар година, када је ријеч о књижевним манифестацијама. Управо како би се зауставио суноврат установе у безакоње и диктатуру и повратио некадашњи њен углед, онемогућило недолично увођење деликта мишљења стручног особља од стране нестручних особа, омогућили услови слободног стваралаштва и сачували писци од агресивног приступа дневне политике, сматрали смо неопходним и потребним да реагујемо.

Обавјештавамо јавност, на тај начин и управу Народне библиотеке „Стеван Самарџић“, да заједно са назначеним ауторима повлачимо текстове предвиђене за штампање у овом броју Љетописа: Милић Петровић – 1; Миленко Шарац – 1; Салих Селимовић – 1; проф. др Драга Бојовић – 1; Владимир Гвозденовић – 1; Јанко Јелић – 1; Милан Кнежевић – 1; Ивана Цвијетић – 3; Марија Кнежевић – 4.

У Пљевљима, 12. марта 2020. године.

Марија Кнежевић, уредник

Станојка Љиљанић, члан Редакције

Ивана Цвијетић, члан Редакције


Извор: ИН4С

Приредила: Весна Арсић