Јевгеније Авдѣјенко: ЛАМЕХОВА ПѢСМА – КОНЧИНА ПРВЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

Пѣсма Ламехова је „подвукла црту“ под развојем цивилизације чији родоначелник и надахнитељ бѣјаше Каин; она се исцрпла на успону, живота у њој нѣма


Јевгениɪе АВДѢІЕНКО (1952-2014)

Каинов потомак Ламех је изобрѣо многоженство (вѣроватно се у његово доба родство почело прѣносити по мајци). Дѣца жéнā Ламеха, Каиновог потомка, бѣху изумитељи – номадског сточарства, инструменталне музике, ковања и оштрења метала, ритуалне проституције. Ламехово доба било је прѣломно: догодили су се истоврѣмено цивилизацијски прасак и смрт каинске цивилизације.

Постојао је човѣк који је посвѣдочио кончину – сâм Ламех. То дѣца његових жена бѣху проналазачи и покретачи „напрѣтка“, у њихово доба се све намах тако вишеплански и блиставо размахало. Али, Каинићани су религиозни људи: Ламех је све схватио и пропѣвао – ја ли пророчанство, ја ли плач. То је – Ламехова пѣсма. Прва цивилизација нѣстала је с пѣсмом.

Цивилизација каинског духа нѣ пропада због спољашњих разлога, она вене – пропада „сама од себе“ (Откр. 18: 2). Управо на успону она је слаба.

Ова истина је веома шкрто изложена у Књизи Постања, и сасвѣм детаљно је изложена у Апокалипси – примѣњено на послѣдњу свѣтску каинску цивилизацију „Вавилон“.

„Ламехова пѣсма је први споменик поезије у Библији. Главни умѣтнички поступак Ламехове пѣсме је упоредност чланова у стиху[1]

И рече Ламех својим женама:

Ада и Цила, чујте глас мој,
жене Ламехове, послушајте рѣчи моје.
Пошто мужа убих јер ме рани,
и јуношу – јер ме удари.

Стога што се седмоструко освети Каин,
а Ламех ће седамдесет и седам пута.

Пост. 4. 23, 24

Ламех убија Каина: минијатура, Француска, послѣ 1246.
Psalter-Hours of Guiluys de Boisleux MS M.730 fol. 11r

У тумачењу Септуагинте Ламех говори: „седмоструко се свети од Каина“ – ἐκδεδίκηται ἐκ Καιν. Ово он правилно каже, Ламех правилно схвата „Каинов печат“: на Каину лѣжи знамење од Бога, и одмазда (ако нѣко убије Каина) потѣче „од Каина“ – од нарушеног печата. И ТМ допушта схватање да ће одмазда потѣћи од Каина (букв.: „освети се Каин“). Ако се освета догађа „због Каина“ (нѣтачан прѣвод) – ко се онда свети? Бог никога нѣ проклиње и ником се нѣ свети[2].

Ламех каже: свети се од Ламеха „седамдесет пута седмоструко“ – ἑβδομηκοντάκις ἑπτά. „70 помножено са 7“ је символично повишавање појма до савршене пуноће. У Јеванђељу се говори о отпуштању грѣхова брату – до „седамдесет пута седам“ (Мт. 18: 22). У Христа Спаситеља „70 пута 7“ је пуноћа милости. У Ламеха је, природно, супротно. Кроз Ламехову пѣсму означено је оно што ће се јавити у апокалиптичка врѣмена: на завршним ступњевима развитка цивилизације појављује се особена крвожедност – као тотална беспоштедност и нови укус крви, кад је крвопролиће санкционисано.

„Цивилизација производи у човѣку само вишестраност осѣћања и ама баш ништа више. А кроз развитак те вишестраности човѣк ће још, можда доћи дотле да ће у крви наћи насладу… У најмању руку, човѣк је постао, ако нѣ крвожеднији, а оно свакако горе, гадније крвожедан него раније“[3].

*
Фигура Ламеха је гранична. Ламехова пѣсма допушта дијаметрално супротна тумачења. Каквих тумачења „Ламехове пѣсме“ има? Какав је њихов општи смисао?

1) То је побѣдна пѣсма, химна мачу који је исковао Тувал-каин. „Убих“ – каже Ламех – у значењу: „Убићу“ свакога, буди то човѣк или дѣте. „И ако је Бог за смрт Каина обѣћао да врати седмоструко, то ћу ја, снабдѣвен оружјем, умѣти седамдесет пута боље да се заложим сâм за себе!“[4]

2) Супротно гледиште има блажени Теодорит (његово мишљење дѣлио је св. Андрѣј Критски). Према смислу његовог тумачења, Ламех је спѣвао покајну пѣсму. Он је убио нѣ двојицу, већ „једног мужа, находећег се у јуношком узрасту. Ламех је избѣгао наказање признавањем грѣха и, сâм над собом изрѣкавши суд, тиме зауставио суд Божји“.

Нѣ може се искључити могућност ни првог ни другог толковања, али ћемо покушати „Ламехову пѣсму“ да укључимо у шири контекст. Седам Каинових поколѣња је створило развијену цивилизацију, чије срѣдиште је – „Каинов печат“.

Lamech en zijn twee vrouwen, Johann Sadeler (I), after Maerten de Vos, 1583. Ламех и његове двѣ жене које, слѣва на прѣдњем плану, сѣде прѣд својом кућом. Крај њих су
дѣца – Јувал и Ноема, а на прѣдњем плану здесна – Тувал-Каин и Ада (Op de voorgrond rechts de kinderen Tubal-Kaïn en Ada). Ламех се куне да он никада нѣће бити убијен. На задњем плану су пронађена два леша. Отисак је с латинским потписом.

3) У јудаизму постоји опит оваквог толковања Ламехове пѣсме – е да би питање Каиновог печата било скинуто. Ово јудејско толковање прѣдставља праву правцату измишљотину – жеља да се древном тексту прида свакидашња конкретност и психолошки разумљив смисао. Израз ТМ „свакоме ко убије Каина, осветиће се седмоструко“ тобоже значи: „Нѣ усуђујте се да убијете Каина! Он ће бити кажњен послѣ седам“ нараштаја (Раши; нѣће се осветити убици Каина, него ће сâм Каин повући освету). Седмо поколѣње од Адама, уколико се Адам рачуна првим, био је тобоже Ламех (примѣтићемо да се Адам никако нѣ може рачунати првим у низу поколѣња Каинићана. А Ламех је био пето поколѣње послѣ Каина). Измишљена прича живопише како је Ламех тобоже убио самог Каина и свога штитоношу. Ламех је пошао у лов заједно са момком. Ламех је био слѣп и његов лук је усмѣравао дѣчак. Праотац Каин је за то врѣме бѣжао из града Еноха и, прогоњен страхом, блудѣо, крио се, одѣвао у животињске коже. Момак је Каина узео за звѣр, усмѣрио Ламехов лук, овај је устрѣлио Каина, а Ламех је затѣм у гнѣву убио момка. „Смрт ‘мужа’ – Каина – за Ламехову савѣст је ‘јазва’, а убиство момка – ‘рана’. О нѣпријатељима тако нѣ би било речено“[5]. Постоји и друго јудејско толковање: Ламех је наводно убио Каина и свог сина Тувал-Каина. Али суштина је иста: Каин је убијен у доба седмог поколѣња, догодило се речено Богом о Каиновом печату и то је све, Каиновог печата више нѣма, питање је затворено.

4) Каинов печат нѣ нѣстаје с Каиновом смрћу. „Каин“ је и личност и општност. Смисао Ламехове пѣсме нѣје побѣдна химна мачу, нѣје покајање за прѣдумишљено убиство, нѣје туга због нѣхотичног злочина.

Пѣсма Ламехова је увиђање тога да је „Каиново знамење“ занавѣк утиснуто на самог Ламеха, на дѣцу његових жена („Ада и Цила, слушајте“) и на све Каинићане.

„Седамдесет пута по седам“ (ТМ: „седамдесет седам пута“)[6] је напечатано Каиново знамење на Ламеху; стога су убиства која је извршио Ламех њему „рана“ и „јазва“. Баш од Ламеха, који бѣше пети од Каина, могло се очекивати да Каиново проклетство на њега нѣће пасти. Десило се управо супротно: за Ламеха је постало јасно да је цивилизација направила заокрет ка изуму, проширењу, матријархалности, разврату и рату. Каиново проклетство ће заувѣк остати на његовим потомцима.

Ламех је у свему узео учешћа – и посрѣдно, преко жена и дѣце, и нѣпосредно, кроз убиство. Унутар прве, каинске цивилизације, убиство добија нѣки нови укус: то је и примѣна новог оружја[7], и то што је ново убиство у Писму обѣлѣжено првим пѣсничким опусом.

Ламех је други Каин.

Али Каин је још могао маштати о напрѣтку и желѣти срѣћу својим потомцима: Каин је изумѣо градски живот и назвао град по имену свог сина „Енох“. Ламех је већ искусио цивилизацију и схвата да нѣће бити никаквог „новог живота“. „Нови свѣт“ је изграђен, „нови живот“ је – опсѣна. А „Каинов печат“ – с тѣм трѣба живѣти, кад будућности нѣма.

Жели се знати, наравно, с каквим осѣћањем је била испѣвана та „пѣсма“. Јер прѣд нама је поезија. Поезија, као и музика, јесте амбивалентна умѣтност. Ево, Ламехова пѣсма – има у њој плача, унинија, ужаса… Има – заједно са гордом одлучношћу (све је рѣшено!) – живљења без Бога. По чувству, пѣсма Ламехова је оно исто „Каиново стењање“, кад он говораше Богу: „Кривица моја већа је него што ми се може опростити. Казна моје већа је него што ми је могуће поднѣти. Од лица Твога ћу да се сакријем“ (Пост. 4: 13). У свом стењању Каин се тресао и био одлучан: смртно униније и смртна одлучност – један звук.

Свето Писмо с великом шкртошћу рѣчи говори о збивањима прѣ Потопа. Ту је заиста свака рѣч злата врѣдна. И одједном – доста пространа пѣсма Ламеха, на њој се завршава прича о каинићанској цивилизацији. То је њен исход. Ламеха нѣје обмануо спољашњи процват сила, проналазаштво и подвизи Адине и Цилине дѣце, прѣ ће бити обратно: у кулминацији Ламех је видѣо кончину.

Нѣ сâм конац, већ (што је можда страшније) – обрѣченост, кончину. Ламех је увидѣо да у његовој родовској заједници смрти – има, проклетства – има, а живота и будућности у каинићанске цивилизације нѣма.

Каинићани нѣ могу живѣти изоловано од синова Божјих.

Када Каин одлазаше од Адама, њему ово нѣ бѣше јасно. Ламеху је све постало јасно, чак у потпуности – до „седамдесет пута седмицом“. У рају је ђаво искушао прве људе: „Отвориће се очи ваше“ (Пост 3: 5); људи прођоше пут грѣхопада до краја и „отворише се очи обома, и разумѣше да су наги“ (Пост. 3:7). У случају с Каином, ђаво га подбоде да оде од Адама; кад потомци Каинови прођоше пут своје цивилизације до краја (крај – то је „Ноема“, даље се нѣма куд), отворише се очи Ламеху и он позна да ту живота нѣма.

Као што је ђаво засвагда везан за човѣка, јер „према човѣку је обраћање његово“ (Пост. 4: 7), тако су и Каинићани занавѣк везани за синове Божије – без њих им живота нѣма.

Синови Божји и кћери човѣчије. Фреска из манастира Дечани.

И ово је најважнија карактеристика Каинићана као историјске општости: такав народ у изолованом стању почиње да се изрођава. Уколико нѣ долази уразумљење, а каински печат се дубље и дубље запечаћује на њему (како је то Ламех видѣо на себѣ), онда се народ везује за други народ, једна општост за другу општост. Каина нико нѣ прогањаше, Каинићане нико нѣ прогања на земљи, а они само иду и иду… Пѣсма Ламехова је свѣдочанство да су Каинићани кренули у поход синовима Божјим.

Полако и неумитно се ближимо том страшном догађају: кад „синови Божји узимаху за жене кћери човѣчје“ (в. Пост. 6: 2) – кћери Каиновог рода. А онда – Потоп.

О каинићанској цивилизацији више се нѣма шта рѣћи: резултати су сабрани. Онда Св. Писмо о истом говори посрѣдно, нѣ отворено, и још једном подвлачи црту, залази са друге стране – толико је то важан прѣдмет.

*
Повѣст прѣлази на Адамовог сина Сита и Ситовог сина Еноса и прѣдлаже нам да рѣшимо задатак. О Ситу и Еносу говориће се дваред: први пут послѣ „Ламехове пѣсме, а други пут Сит и Енос ће да се појаве у засебном родослову (толдот’у) синова Божјих (гл. 5 књ. Постања).

Постоји такав начин приповѣдања у Св. Писму – „дваред о истом“; он се примѣњује кад ваља да на један догађај погледамо с разних тачака гледишта.

Прво спомињање Сита и Еноса иде одмах иза историје Каинита и било је потрѣбно зато да бисмо кориговали наше разумѣвање каинићанске цивилизације. Св. Писмо нас поставља на тачку гледишта тако да се можемо „осврнути“ на каинићанско друштво и осмотримо га у цѣлини. Прва прича о Ситу и Еносу је прѣ свега прича о Каину и Каинићанима. Каинићани су творци прве цивилизације са свѣм њеним тадашњим изумима. А чиме су се бавили Ситови потомци и ко је Сит?

И позна Адам опет жену своју, и она роди сина, и надѣну му име Сит [говорећи: Сит,] јер положи ми Бог сѣме друго умѣсто Авеља, пошто га уби Каин.

Пост. 4: 25

Поново (в. Пост. 4: 1) име сину даје Ева. Древни људи могаху у човѣковом имену провидѣти његов будући живот. Ситово име је врло високо: у Ситу је обновљен Авељов дух[8].

Праведни Сит. Фреска из манастира Дечани

Име Сит (Шет שׁת) потѣче од глагола шит – „почињати, заснивати“. Сит је „надомѣштење“ („намѣсто“ Авеља), „оснивање, утврђивање“ (истинског богопоштовања, вѣрског духа). Сит је од Бога, од Сита ће потѣћи Спаситељ. Сит се „прославио међу људима“ (в. Сир. 49: 16/18).

И Ситу се исто роди син, и он му даде име Енос. Тада се поче призивање имена Господа (Јахве).

Пост. 4: 26

„Енос“ – Енош значи „човѣк“. Рѣч „Енош“ אנושׁ има иста слова у корѣну као и глагол са значењем „бити слаб, нѣмоћан, подвргнут болѣстима“. Енош – синоним адам: Шта је човѣк (енош) да га се опомињеш, или син човѣчји (бен-адам), те га посѣћујеш?“ (Пс. 8: 5)

И за таквог човѣка, који се именује нѣ као силан, већ као слаб – започело је призивање имена Божјег? Зашто тако? Објашњава апостол Павле.

Апостол Павле је молио Господа да га избави од нѣке нѣмоћи и зачуо од Господа: „Доста ти је благодат Моја, јер се сила Моја савршава у нѣмоћи“. Апостол је спознао: у човѣка енош – слабога „усељава се сила Христова“ (2Кор. 12: 9).

Зато апостол каже: „Благовољан сам у нѣмоћима, у поругама, у нѣвољама (крајњим нуждама: ἐν ἀνάγκαις), у гоњењима, у тѣскобама за Христа, јер кад нѣмоћствујем, онда сам силан (2Кор. 12: 10). Узгред, име „Павле“ значи „мали“.

*
У грчком тексту је о Еносу рѣчено: „Овај задоби наду призивати име Господа Бога“ (Пост. 4: 26). Друго је у ТМ: „Тада се поче призивати име Јахвеа (у име Јахвеа)“[9]. Разлика LXX и ТМ је суштинска:
1) у ТМ је неизвѣсно ко је започео призивање имена Божјег; сагласно LXX, започео је – Енос.
2) Он је „задобио наду, узнадао се“ ((ἤλπισεν) призивати име Божје. У Масоретском тексту „нада“ нѣје поменута.

Ако се грчки текст упореди са јеврејским, онда за разумѣвање кључних рѣчи: да је баш овај „људски нѣмоћан“ (по Богу снажан) „Енос“ почео призивати име Божје имајући „наду“ – тѣх кључних рѣчи нѣма у Масоретском тексту. Можда је грчки текст интерпретативан прѣвод? Таква могућност се нѣ може искључити. Међутѣм, онда ваља допустити да је прѣд нама богословска интерпретација прѣвођеног текста такве смѣлости и ширине, којој (ако се урачуна изузетан значај датог мѣста Књиге Постања) нѣма сличне можда у читавој Септуагинти.

Каква је богословска мисао садржана у грчком тексту о нади коју је због нечег задобио Енос кад поче призивати име Божје?

Сѣтимо се у каквим околностима је апостол Павле удостојен откровења од Бога („сила моја показује се у нѣмоћи“). Павле је био „узнесен до трећег неба“ које је „рај“ и „чу неисказане рѣчи, које човѣку нѣје допуштено прѣпричати“. А бѣше апостол у нѣмоћи: даде му се „анђео сатанин“ да га мучи (κολοφίζω: бити по лицу, по глави; тако су били Христа: ср. Мт. 26: 67). Тај анђео сатанин био је „жалац у плоти“. Кад је Апостол био на трећем небу, он нѣје знао да ли је „у тѣлу, да ли изван тѣла“, али је трипут молио Господа да тај мучитељ „одступи“ од њега (в. 2Кор. 12: 2-10).

Сад замислимо какву је вражбу са сатаном имао Апостол ако га је на трећем небу, у рају, нѣсвѣсног да ли је у тѣлу или нѣ, сѣћање – у души и у плоти – на свог противника натѣрала да се моли за избављење.

Право схватање да се сила Христова врши у нѣмоћи човѣчјој има онај ко је у сталној борби са сатаном.

Тако нѣмоћним био је Павле („мали“). И тако нѣмоћним бѣше Енос (слаби). Енос нѣје просто призивао име Божје, он је „задобио наду“ на то. А кад се појавила у човѣчанству нада? на шта је била та нада? чиме се нада разликује од маштања, жеље, повољне прогнозе, опсѣне?

Изгон из раја. Фреска из манастира Дечани

Нада је била повезана с неопходношћу да се спасава: до грѣхопада нѣје било наде. Послѣ грѣхопада човѣку бѣху дате нарочите силе (духовне способности) за борбу са грѣхом. О томе је Господ казао у проклетству змији:

Вражду ћу да положим између тебе и између жене, и између сѣмена твог и сѣмена њеног: Он (сѣме жене) ће бљусти твоју главу, а ти ћеш бљусти Његову пету.

Пост. 3: 15

Човѣку је од Бога стављена вражда са змијом и нада на спасење. Нада – као духовна способност – скопчана је са враждом.

Без наде нѣма вражде са сатаном. И обратно, без вражде са сатаном нѣма наде, а има маштања и жеља. Каин се прѣдао маштању о „новом животу“ (утемељио је град) и пожелѣо срѣћу својој дѣци (град је назвао именом сина) – тиме је Каин дао моћни подстѣцај развоју цивилизације. Сан о новом животу и желѣње срѣће будућим поколѣњима је покретач напрѣтка.

Напрѣдак је покретан маштом[10]. Пут „напрѣтка“ завршен је „Ламеховом пѣсмом“.

А Сит нѣје градио цивилизацију. Наш заједнички свѣм људима прѣдак Сит, Адамов син, нѣје маштао о „новом животу“ нити се заносио жељама за срѣћом. Сит је „надомѣстио“ собом Авељов дух, а Ситов син направио слѣдећи корак: Ситов син је већ имао такву борбу са сатаном да је „задобио наду“ да призива име Божје.

А „нада нѣће посрамити“ (Рим. 5: 5). Машта ће посрамити: „Нада је нѣстала заувѣк, а живота има, и много живота прѣдстоји. Умрѣти нѣ могу, мада бих хтѣо“. Ово је – Лав Шестов[11], ХХ вѣк – по чему се разликује од „Ламехове пѣсме“? Али нада нѣће посрамити: Ситови синови призиваху име Божје, и над њима се нарѣче име Божје – Ситови синови почеше да се називају „синови Божји“ (Пост. 6: 2).

*
Дакле, пѣсма Ламехова је „подвукла црту“ под развојем цивилизације чији родоначелник и надахнитељ бѣјаше Каин; она се исцрпла на успону, живота у њој нѣма, Каинићани нѣ могу живѣти одвојено од синова Божјих. Ово је био поглед „изнутра“ каинске цивилизације. Свето Писмо нам прѣдлаже да погледамо и „споља“ – са стране синова Божјих, а први од њих бѣху Сит и Енос.

Овај поглед „са стране“ јединствен је макар зато што живимо у свѣту гдѣ је „Каин“ увѣк поред нас и мѣша се, он се свакојако противи одмакнутом погледу.

Каин се као историјска општост највише боји директног погледа.

Синови Божји – они никуд нѣсу одлазили из земље која је одговарала мѣсту гдѣ раније на земљи бѣше рај. Они живљаху гдѣ се родише, и живљаху на земљи. То бѣше заједница којој нѣ бѣху потрѣбни никакви проналасци цивилизације нити сама цивилизација.

Синови Божји посѣдоваху највишу умѣтност – живота. Они су „просто“ живѣли[12].

Једно су „започели“ синови Божји, једино на потрѣбу – да призивају име Божје. И то је све, то се показало довољним. Нѣје човѣку потрѣбна цивилизација, него је он потрѣбан њој: да би човѣк све више узимао од њених достигнућа, да би се умножавале његове потрѣбе, а он сâм од цивилизације све више зависѣо и од ње хтѣо.

Tubal-Kaïn in zijn smidse, Johann Sadeler (I), after Maerten de Vos, 1583. Тувал-Каин у својој ковачници. Десно његова сестра Ноема преде.

Култу истинског Бога цивилизација супротставља култивисање потрѣба. Проналасци ће нудити себе, а понуда ће рађати потражњу. Корѣни овог процеса су у грѣхопаду. Упознајући ново, човѣк преуређује свѣт „према себѣ“, самог себе смѣштајући у центар свемира. Овај процес је тако давно почео и тако далеко зашао да се може помислити као да се у њему састоји природан ток ствари. Свето Писмо нам говори да је то противприродан ток ствари. Чак и ако ништа с тѣм нѣ можемо учинити, нѣ трѣба мислити да је то добро.

Посрбио Драган Буковички


[1] Овај поступак постаће карактеристичан признак семитске поезије. Примѣр такве упоредности: „Помилуј ме, Боже, по велицѣј милости Твојеј“ је први дѣо стиха. И други, паралелни: „И по множеству штедрот Твоих очисти беззаконије моје“.

[2] В. „Проклета је земља у дѣлима твојим“.

[3] Рѣчи човѣка „из подземља“. Ф. М. Достојевски, Записи из подземља, М. 1985, стр. 244.

[4] Толковая Библия. Т. 1. Петербург, 1904, с. 38, 39.

[5] Д. Шћедровицки, указ. дѣло, стр. 69, 70.

[6] Постоји такав приступ у хришћанској егзегези (он иде од блж. Августина), који сравњује историју Ламеха с родословљем Исуса Христа. Толковање блж. Августина нашло је одјек у срѣди јудејствујућих хришћана.

У Ламеховој пѣсми израз шивим ве-шива (оно што LXX разумѣ као „70 помножено са 7“) прѣводе као „седамдесет седам пута“ (70+7) и закључују да ће се Ламех осветити – то јест, његова кривица биће искупљена(?) – у 77 поколѣња. Због чега освета јесте искупљење – овај проблем занесени тумачи нѣ запажају. Они обраћају пажњу на друго: у родослову Исуса Христа, које води до Адама је – 77 имена (Лк. 3: 23-38; напоменимо да се то родословље нѣ поклапа с Масоретским текстом). „Дакле, у 77 поколѣња од Адама биће искупљен грѣх нѣвољног убице“ Ламеха (Д. Шћедровицки, указ. дѣло, стр. 69, 70; курзив наш – Ј. А.). – Тако Ламех говори о Каиновом печату (Каин ће се се осветити седмоструко) и о себѣ (Ламех ће се осветити седамдесет седам пута). Тумач говори о Ламеху и Исусу Христу; питање Каиновог печата је скинуто, освета се разумѣва као искупљење.

[7] Нови смисао убиства повезују с примѣном кованог оружја. Историчар религије примѣћује да се у нѣким пастирским друштвима ковач може поштовати или прѣзирати, али увѣк изазива страх. Сматрало се да је ковач „господар ватре“. Свака техника је сродна магији (Mirča Elijade, Istorija verovanja i religijskih ideja, knj. 1, Od каменог доба до Елеусинских мистерија, Prosveta, Beograd, 1991, стр. 144-145.

[8] У јудаизму Сит је човѣк душеван. Сит је тип, Сит је – амблем. „Тројица главних Адамових синова прѣдстављају праузоре трију типова будућих људи: Каин – људи тѣлесних, Авељ – духовних и најзад Сит – душевних људи“, а „душевни човѣк нѣ прихвата оно што је од Духа Божија“ (1Кор. 2: 14). – Овако јудејствујући богослов (Д. Шћедровицки, указ. дѣло, стр. 70, 71) вуче Апостола на своју страну. Поступак се користи стандардан: рашчлањавање човѣкове личности на саставнице и оличавање сваког дѣла у једном од библијских ликова. Каину су одрѣкли духовност, и Ситу су одрѣкли духовност, а Авељ – он је умръо – нѣк Авељ буде Духован. Сит (од кога је потекао Исус из Назарета, Галилејанин) – ма онако, „душеван тип“. А шта ћемо с рѣчима Писма да је Сит (Шет) – „надомѣштење Авеља“? Нѣ разматра се.

[9] У јудаизму постоји мишљење да су се за Еноса именом „бога“ почела називати друга бића те да се тако појавило идолопоклонство (Раши). Тако у Ситу никако нѣје обновљен Авељов дух, како о томе говораше матер Ева, него је, савршено супротно, већ при Еносу почело богоодступништво.

[10] Беспримѣран случај када машта покреће „напрѣдак“ је – „амерички сан“. „Нове елите управљача и стручњака нарочит нагласак стављају на појам „социјалне покретљивости“. Појам социјалне покретљивости садржи у себѣ прилично касно и тужно осиромашено схватање „америчког сна“. „Сан“ је, како говораше о томе Л. Ворнер (1953. године), чинило се, живѣо својим сопственим животом: он се прѣтворио у неопходну илузију, чије очување је мирило људе с нѣравноправношћу“ (К. Леш – Устанак елита и издаја демократије, дѣо I, глава III). К. Леш наводи рѣчи Е. Чиноја да је амерички сан био „народним јеванђељем отворености могућности и успѣха“, „главним извором лажне самосвѣсти међу америчким радницима“ (исто). „Американци се, по мишљењу К. Сиракузе, држе савршено далеке од стварности прѣдставе о друштву као лѣствици, којом се доспѣвању на врх може надати свако ко посѣдује енергију и частољубље; и поред тога што је одавно морало постати очигледним да су они што су се већ попели уз њу, повукли лѣствицу за собом“ (исто).

[11] Л. Шестов, Достојевски и Ниче, 11.

[12] В. Живот и енергенти.

Извор: