Касетне бомбе и ракете у Карабашком рату: ко пуца, а ко jе “краjње забринут”

Током потпуног рата у Карабаху, који траје преко три седмице,
навелико се користи забрањено наоружање, укључуjући
касетне бомбе.

Зашто је та муниција забрањена добро се зна у Србиjи, jер ју jе НАТО пуно кристио и у средишњој Србији и на Косову и Метохији. Расеjаваjу се над широм облашћу и могу да нанесу повреде великом броjу цивила.

Исте бомбе користе и jерменске снаге Карабаха. Макар тако тврди помоћник председника Азербејџана Хикмет Гаџиjев. Као доказ,
понудио jе фотографије коjе преносимо са jедне азербејџанске
електронске новине:

Овде се види пар десетина комада касетне мунициjе, расутих по земљи на веома блиској удаљености, у мраку. Нема никакве слике са
оштећењема објеката и рањеним људима. Ниједна међународна
организациjа, укључуjући Црвени Крст, није била позвана да
погледа рањенике.

Поређења ради, погледајмо снимке бомбардовања
азербејџанског града Гjанџа.

В Баку заявили, что число жертв обстрела Гянджи увеличилось до пяти

Не кажемо да jерменска воjска Карабаха
не бомбардује азербејџанске градове – има и тога (као одговор
на бомбардовање Степанакерта и других карабашких градова).
Желимо само да покажемо у чему је разлика између стварности и
фалсификата.

Јер са друге стране, омбудсман (заштитник грађана) Карабаха Артак
Бегларjан је више пута обjавио доказе о бомбардовању Степанакерта
(главног града Карабаха) и других градова касетном мунициjом. Ево извештаја на енглеском:

THE UPDATED EDITION OF THE SECOND INTERIM REPORT ON THE AZERBAIJANI ATROCITIES AGAINST THE ARTSAKH POPULATION IN SEPTEMBER-OCTOBER 2020

Jерменска страна сваки дан представља ове чињенице међународним организациjама, међу коjима су и Европски суд за људска права и Црвени Крст. Сасвим недавно, 15 октобра, са представницима Црвеног Крста у Jермениjи jе разговарао омбудсман
Jермениjе Арман Татоjан.

Jермени и Азербејџанци међусобно наносе ракетне ударе по цивилним обjектима. О томе се често пише из дипломатских разлога, да би се “поравњале” две стране сукоба.

Као доказ, азербејџанска страна је понудила снимак “ракетирања” значаjне термоелектране у граду Мингечаур. Ево га, сместа усвојеног од часописа “Тајм”:

An unexploded BM-30 Smerch rocket by the Mingachevir Hydro Power Station in Azerbaijan. Both Azerbaijan and Armenia have declared martial law and military mobilization over the conflict in Nagorno Karabakh.

Моћна ракета из вишецевног бацача а на асфалту
асфалт ни jедне напрслине?!

Срби стариjе генерациjе, коjи се сећаjу ратних разарења у Jугославиjи, сами ће донети закључак о сврси ове слике и циљевима аутора и објављивача. Ако азербејџанска влада то сматра ратним злочином, зашто ниjе известила међународне организациjе? Нису им потребне…

А да ли су потребне Jермениjи и карабашким Jерменима, ако рат већ траjе двадесет дана, а међународне организације су, бар до сада, само “краjње забринуте”?


Аутор: Арам Гарегинијан

Претходно од истог аутора:

Арам Гарегинијан: Турски F-16 и терористи из Сириjе не помажу Азербејџану – Арцах не се предаје

Арам Гарегинијан: Турски F-16 и терористи из Сириjе не помажу Азербејџану – Арцах не се предаје

Јерменски добровољци. Фотографија: Мелик Багдасаријан / ЕПА

У Арцаху (Нагорно-Карабах) бесни прави рат. 27. септембра азербејџанска војска је одпочела масиван напад. Овај пут уз отворену подршку Турске, која је овде упутила натовске борбене авионе F-16. Осим тога, са севера Сирије (који терористи, уз подршку Турске, још незаконито контролишу),војни транспортни авиони, преко Турске, превозе џихадисте за помоћ азербејџанским снагама. После пет дана, о томе су се, заједнички, изјаснили Француска, Русија и САД.

29. септембра је председник Азербејџана Илхам Алијев изјавио да је његова држава од Јерменије пет пута јача по броју становника. Али „велики“ Азербејџан и “огромна” Турска не могу да успешно доврше агресију против Јермена.

Напади десетинама тенкова и вишецевних бацача ракета настављају се већ пети дан. По проценама Армије одбране Арцаха, непријатељ је изгубио преко стотину тенкова и оклопних возила, неколико хеликоптера. Исто колико за све време војне у Карабаху у 1992-94. Тада су стране у сукобу углавном користиле наоружање преостало из доба Савјетског Савеза, док сада употребљавају оно што су куповале од тада – све време.

У неким годинама је војни буџет Азербејџана био већи него цео буџет Јерменије. Али ни то не поможе Азербејџану и Турској: нису успели да напредују.

Председник Турске Ердоган је више шута изјавио је да ће помоћи турски Азербејџан, да би, једном заувек, било “решено питање”, које се не решава 30. година. У јулу је Азербејџан напао границу са Јерменијом и, после још једне неуспешне провокације, спровео јзаједничке војне маневре са Турском. Сада се против јерменских снага користе турски авиони F-16 (Азербејџан их нема, јер натовске авионе не купује). До сада, савезници негирају њихово присуство. Азербејџан је од Турске добио плаћенике исламисте, који су ратовали у Сирији под окриљем те исте Турске.

Арцах има у већини јерменско становништво, али је средином 1930-их, одлуком совјетске владе, прикључен Азербајџану. Крајем 80-их, Нагорно- Карабашка аутономна област је, у складу са тадашњим законодавством Совјетског Савеза, изгласала резолуцију о издвајању аутономне области из тада још совјетског Азербејџана. После распада СССР-а, Баку је планирао да потпуно освоји Арцах и етнички га очисти од Јермена. Али се Рат за Нагорно-Карабах 1994. године завршио победом јерменских снага. Нагорно-Карабах није укључен у састав Јерменије, да се не би спалили сви мостови за мировни преговор и трајно решење сукоба. Тако се, уз Републику Јерменију, појавила још једна јерменска република – Арцах.

Вође Азербејџана су све време изјављивали да ће решавати сукоб по своме, а статус кво (непризнати, али стварно постојући јерменски Карабах) је користан само за Јерменију. Значи ли ово да Азербејџан покушава да нешто измени? Не – све провокације чине Јермени, каже влада у Бакуу.

У реду, треба само одговарати на питање, зашто процвоцирати ако имаш корисни статус кво? На ово питање нема одговора, осим једног: аутор овог чланка је Јерменин, који међу Србима спроводи пропаганду за јерменски новац.

Али новца Азербејџан има много више. На милијарде долара од нафте, због којих неки политичари и организације у Србији култивишу мит о томе, да Јермени у сваком сукобу, због својих интереса, подржавају право народа на самоопредељење, што значи и незакониту владу такозване Републике Косово.

Али у стварности Јерменија до сада није признала “Косово” и не намерава да то учини. Али држава, једна од првих која је признала “Републику Косово”, била је… Турска, која свим снагама пдржава Азербејџан. А када је у Београд из Бакуа пристигао авион са помоћи против коронавируса, амбасадор Азербејџана беседи о “древном српско-азербејџанском пријатељству”.

Можда је човек у праву. Турски зуби јесу се “дружили” са српским песницама, стотинама година, и 1389. године. Сада исто такво “пријатељство” Турцима и Азерима указују Јермени – да би заштитили своје родитеље и децу.


Арам Гарегинијан