Наредба о укидању ћирилице донета 1914. године

У склопу опште хистерије против Срба, која се после Принциповог атентата ширила целим подручјем јужне Аустроугарске, а највише на простору Босне, Далмације, Славоније и Хрватске, на удару је било све српско. Најчешће под оптужбом за шпијунажу хапшени су, затварани и убијани виђенији Срби – свештеници, учитељи, председници друштава, власници радњи… Пљачкана је и уништавана српска имовина, забрањен је рад српских друштава, затворене су српске школе, забрањена је ћирилица, забрањена је српска застава, укинута је крсна слава, забрањено је чак и ношење српске шајкаче.

Преносимо вам текст наредбе Хрватско-славонско-далматинске земаљске владе о укидању ћирилице у „јавним нижим пучким школама“ краљевина Хрватске и Славоније, донете трећег октобра 1914. године. Пошто је одлука закаснила и за наступајућу 1914/15. годину уџбеници су већ одштампани и „разаслани“, уредбом се одређује да се „они имаду одмах замијенити латиницом штампаним почетницама и рачуницама…“

Наредбу објављену у Новостима бр. 270 (05. октобар 1914.) можете прочитати у целини:


Наредба о укидању ћирилице на простору Хрватске и Славоније, издата у Загребу 03. октобра 1914. године; фото: Национална и свеучилишна књижница

Додајемо и обавештење које стоји на истој страни овога броја Новости, а односи се на јавне, званичне објаве у којима је такође укинута ћирилица:


Укидање ћирилице у јавним објавама; фото: Национална и свеучилишна књижница

Ћирилица је такође забрањена и у Босни, а пракса њене забране настављена је и у каснијем периоду. По уласку Аустроугарске војске у Србију скидани су и уништавани јавни натписи на ћирилици и замењивани латиничним. Сачувано је више уредби о забрани ћирилице у Србији, као и фотографије на којима аустроугарски војници скидају ћириличне натписе и замењују их латиничним.

Борба против ћирилице, започета 1914. године траје читав век и посебно је била изражена у периоду трајања Титове Југославије, када је кроз институције наметана латиница. Добро је познат такав пример забране ћирилице у свим документима и публикацијама Југословенске Народне Армије. А колико су појединци, институције и установе у Републици Србији данас уистину српски најбоље можемо да видимо у њиховом односу према ћирилици.

За Расен: Далибор Дрекић

Извор: РАСЕН

ЋИРИЛИЦА – тајно писмо босанских бегова

Курзивну (брзописну) ћирилицу, понајчешће као облик скривене коресподенције, босански бегови задржали су у употреби све до аустроугарске окупације. Ова вјештина се, као тајна, у муслиманским породицама преносила само најстаријем сину…

Историјска је чињеница да су се фрањевци у Босни дуго служили „босанчицом“, локалном односно аутохтоном варијантом ћириличног писма, оштро се противећи увођењу латинице.

О томе свједочи и проглас у којем се католичка провинција Босна Сребрена 1736. године обавезује и залаже да се „босанчица“ и даље задржи у употреби на овим просторима, пише познати хроничар Бањалуке и БиХ Славко Подгорелец (1951 – 2015) у својој књизи „Истините бајке или прошлост је у будућности“ (Медиа центар Прелом, 2002).

Подгорелец у својој књизи наводи да се из овога папира види да „часни Дефиниториј“ заповиједа „свој и појединој браћи“ да, уколико неко некоме буде писао на „илирскоме језику“, мора се искључиво користити „само илирским језиком и да нико илирских ријечи не изражава латинским словима“.

„Ово што слиједи сигурно ће изненадити многе, па и језички образоване читаоце: мање је познато да су се, осим фрањеваца, ћирилицом односно босанчицом служили (у вријеме освајања Босне) и Турци!

Ово поткрепљујемо чињеницом да је писмо, којим Махмуд-паша 19. јуна 1463. године извјештава султана о освајању града Јајца написано курзивном (брзописном) ћирилицом“, наводи Подгорелец.

Посебну занимљивост представља податак да су курзивну ћирилицу, понајчешће као облик тајне коресподенције (и то само у међусобном комуницирању) босански бегови задржали у употреби све до аустроугарске окупације 1878. године, а до шездесетих година 20. вијека задржало се у неким муслиманским породицама.

Ова вјештина се, као тајна, преносила само најстаријем сину- тако се традиција очувала, а курзивна ћирилица босанских муслимана развијала, наводи Подгорелец.

У ово нису били упућени званични отомански државни чиновници који су у Босну упућивани на службовање – у првом реду због тога што нетрпељивост према њима босански муслимани нису крили, а овај начин међусобног споразумијевања босанских бегова задао је много главобоље Високој Порти, нарочито устанцима Хусеин-капетана Градашчевића и Али паше Ризванбеговића-Сточевића.

Ријетке сачуване текстове писане на курзивној ћирилици („беговици“) данас је могуће дешифровати захваљујући једном писму Мухамеда Ћенгића из Фоче (насталом 5. јуна 1953. године) уз које он даје превод стенограма.

Хусеин-капетанова „освета за Косово“

Хусеин-капетан Градашчевић био је вођа буне босанских бегова против централне турске власти (Прва половина 19. вијека). Устаници су дочекали и потукли султанову војску на Косову пољу, мјесту гдје су Турци 1389. године побиједили српску војску и убили кнеза Лазара. Занимљиво је да у босанскохерцеговачки устаници Хусеин-капетана сукоб са султановом војском доживјели као „освету за Косово“!

Аутор: Славко Подгорелец (Загреб 1951 – Бањалука 2015), остварио је запажену професионалну каријеру као новинар и публициста. Сарађивао у бројним југословенским часописима и радио и ТВ станицама, а посљедњих десет година живота био је запослен у РТРС-у, као аутор серијала „Медаљони у времену“ Подгорелец је аутор више књига које афирмишу суживот људи у БиХ, а носилац је и значајних новинарских награда, међу којима и „Златног грба Града Бањалука“ за остварења у новинарству и публицистици. Аутор је и либрета за оперу „Сафикада“.

Извор: СРБИН.ИНФО

Читанка српског језика за време Oсманског царства

Просто је невероватно какве мале драгуље можете купити по београдским антикварницама. Налетех тако једном приликом на читанку српског језика за 4. разред који се користио у Србији кад је још била под турцима .

Малени уџбеник из 1899. године коштао је 10 евра и ја сам морао да га имам.

Читанка је на ћирилици, на 95 стране, штампана у Константинопољу (Цариград). Ево пар страница са кратким причама.

”Најлепше одело и украс” је лепа прича о томе како је важна унутрашња лепота, а не мода.

”Савет” је нешто што би и данас требали деци да причамо, да се мало застане и размисли…

Нисам имао појма да су постојали уџбеници и школе у Србији за време турака. На задњој страни се може видети које све уџбенике сте могли тада да купите књижарници Л. Крстића која је била у Цариграду.

Још је интересантније где су се налазиле књижнице господина Крстића – Битољ, Охрид, Прилеп, Скопље, Приштина…. али и Корча у Албанији, Солун у Грчкој, Костур (Касторија) у Грчкој… Лепо да се човек замисли над речима историчара Радована Дамјановића који често помиње како је север грчке укључујући Солун и Халкидики био већински насељен нашим становништвом и како је након пропасти Отоманског царства и Балканских ратова ово становништво лагано хеленизовано. На ово је највише утицало насељавање Грка који су избачени из данашње Турске.

Слично је било са потурицама које је Карађорђе протерао из Србије. Населише се по Косову и Македонији где је турска власт још постојала. Касније од њих настадоше Албанци…

Главни утисак који добијам од разгледања ове књижице је да су овде пре само нешто више од 100 година Турци издавали наше уџбенике. Мислите о томе… чини ми се да не ценимо довољно то што имамо своју државу.

Извор: ЦАРСА