Десетогодишњица часописа за културу „Људи говоре”

У препуној сали Србског културног центра „Ћирилица“ у Београду (Скерлићева 12) је обележења десетогодишњица часописа за културу „Људи говоре”, која окупља српске ауторе који живе и раде како у Србији, тако и широм света – од Канаде до Аустралије.

Том приликом говорили су наши познати и значајни интелектуалци који пишу за тај часопис: др. Радомир Батуран, уредник часописа „Људи говоре”, др.Александар Петровић, редовни професор културне антропологије на Филолошком факултету у Београду, др.Мило Ломпар, редовни професор Историје књижевности на Филолошком факултету у Београду, иконописац Михаило Галовиц, а др. Лука Јоксимовић је гитаром и песмом додатно надахнуо присутне. Такође, глумац Лепомир Ивковић је прочитао есеј др Владимира Димитријевића, који је написан за ову прилику.

24. априла у Србском културном центру „Ћирилица” обележена десетогодишњица излажења двојежичног листа „Људи говоре”, који се бави лингвистиком, вером, културом и традицијом српског народа. На трибини, коју је водио пуковник авијације у пензији, Милорад Ђошић, се највише говорило о односу ћирилилице и латинице, у контексту за и против; као и о томе како међусобно, преко овог часописа, сарађују српски интелектуалци који живе у Србији са нашим уметницима и научницима који живе и раде широм света.

Најпре је глумац Лепомир Ивковић прочитао песму „Молитва за Косово”, споменувши да у српском народу треба пробудити наново светосаваски дух, као да је потребно да се очува једноазбуцност нашег писма да би се на тај начин сачувао наш српски идентитет.

Потом је иконописац Михаило Галовић причао о свом искуству живота и рада у западном свету као српски православни уметник који живи у Аустралији. У свом обрачању присутним описао је и како западни човек види и доживљава православну икону.

Након тога др.Александар Петровић говорио о односу ћирилице и латинице, када је у питању савремена српска култура истакавши да је то понекад као борба између Давида и Голијата. Он је, говорећи о часопису „Људи говоре” подвукао да је тој медиј који има глобални изглед и приступ (излази у Канади, а окупља наше интелектуалце расејане по целом свету), али и да су „Људи говоре” изнутра потпуно национални, окренути језгру проблема који се нас тичу и нису резлутат неког генератора привида.

 

https://www.youtube.com/watch?v=xZyDFjIZ0Qw

 

Затим је др.Мило Ломпар, говорио о то ме како се српски интелектуалци срећу, на разним културним догађањима у целом свету и како ти сусрете имају утицај, у додиру интлектуалаца који раде у Србији са уметницима и научницима који живе и раде у расејању, на српску културу. Он је, препричавши један догађај који се збио у италијанском ресторану у Торонту, на сликовити начин описао како људи, који су потпуни странци (у овом случају Италијани и Срби) преко својих митова међусобно комуницирају покушавајући да једне друге чују ако већ не могу да се разумеју.

Уместо одсутног др Владимира Димитријевића, глумац Лепомир Ивковић је прочитао есеј који је написан за ову прилику у којем се објашњавало о улози књижевних часописа за очувању српског идентитета, као и о значају часописа „Људи говоре” за српску културу, у времену када се све мање чита и када навика читање књига губи се код великог броја људи.

На крају представљања часописа „Људи говоре” присутнима се обратио др Радомир Батуран, као оснивач и уредник овог листа, откривши како је дошао, пре десет година, на идеју да покрене и уређује овај часопис. Он је истакао да су етички и естетски критеријум (јер без етике нема естетике), као критерујум духовног јединства свих аутора „Људи говоре”, најважније одреднице овог часописа јер како је сам подвукао „још антички мислиоци и мудраци су говорили да нема народа и државе ако у том народу и тој држави нема духовног јединства заснованог на истини и лепоти.”

 

Током трајања ове трибине а др. Лука Јоксимовић је уз помоћ гитаре и свог прекрасног гласа, са српски и руским романсама додатно надахнуо присутне.

А како је изгледала цела трибина и шта се све могло чути на представаwу часописа „Луди говоре” у Србском културном центру „Ћирилица”, погледајте у видео клиповима горе.

Извор: СРБИН ИНФО

Вредан српски рукопис откупљен и похрањен у ризницу манастира Хиландара

Српску књигу с краја 14. века, с карактеристикама које нема ниједан до сада познати рукопис, манастир Хиландар откупио је од једног грчког колекционара

Да се налази у фонду Народне библиотеке, била би међу двадесет најзначајнијих рукописних књига које ова институција поседује. Овако Владан Тријић, заменик управника Народне библиотеке, језгровито објашњава значај рукописа који је недавно купио манастир Хиландар. Ради се о изузетно вредној српској рукописној књизи, вероватно с краја 14. века. Била је у поседу једног грчког колекционара, чији је деда био трговац и који је до драгоцене књиге дошао негде у Русији. Власник ју је прво понудио Атинској националној библиотеци, али они нису били заинтересовани да је откупе. За њу су, затим, чули стручњаци, археографи из наше националне библиотеке: колеге из Русије су их обавестили да се на тржишту појавила књига више него вредна пажње.


Рукопис је писан крупним калиграфским полуострвом и указује на врло ученог писара (Фото архива: Јелена Чалија)

Када је утврђено да се без сумње ради о српском рукопису, почели су преговори националне библиотеке са власником о откупу. Они су, међутим, пропали из процедуралних разлога. Грк више није желео да чека и већ је био спреман да рукопис понуди некој од аукцијских кућа у Лондону. Тада је на сцену ступио Хиландар – манастир који има убедљиво највећу ризницу рукописних књига, када је реч о српским светињама. Тако је царска лавра на Светој Гори први пут ушла у подухват ове врсте, објашњава Миливој Ранђић, директор Задужбине Хиландар.

– Желели смо да та књига буде сачувана за српску културу, за наше истраживаче. Посебно смо поносни на чињеницу да ју је Хиландар купио од сопствених средстава, не из донација или прилога, већ од новца зарађеног од продаје манастирског вина. На питање колико је коштао откуп књиге од грчког колекционара, Ранђић каже да, мерено значајем рукописа, цена није висока, али да се радило о суми која би за сваки манастир била осетан издатак.

Рукопис чији је власник сада Хиландар је панегирик или хомилијар, књига која садржи изабране празничне беседе и слова за веће празнике током године, изложене по календарском редоследу. Њено детаљно истраживање тек предстоји, али оно што се са сигурношћу већ сада може рећи јесте да се ради о рукописној књизи веома брижљиво урађеној. Извесно је да су на њој радили прави мајстори и учењаци, неки веома образован писар или читава група људи, преводилаца, лектора, редактора. У конкретном случају реч је о панегирику за месец септембар који је српским истраживачима одмах привукао пажњу особеностима којих нема у до сада познатим рукописима.

– До сада познати панегирици имају саставе само за веће празнике, односно, ради се о избору текстова, док овај рукопис садржи саставе за готово сваки дан у другој половини месеца септембра. Са већом сигурношћу, према ознакама у овој књизи, може се рећи да је постојала и она за прву половину месеца, а претпостављамо да је намера била да се створи велики комплет за све месеце у години. То је био за оно време огроман подухват који се морао одвијати под патронатом неког великог властелина или владара. Претпостављамо да је то могао бити деспот Стефан Лазаревић. У његово време је била развијена рукописна и преводилачка делатност, на свом двору радо је окупљао врхунске стручњаке из тих области – напомиње Тријић.

Друга особеност ове рукописне књиге јесте што се у њој појављују нови преводи текстова познатих у јужнословенској традицији, али и преводи до сада у нашој рукописној традицији непознатих текстова.

Књига има 285 листова, писана је лепим и уједначеним, крупним калиграфским полууставом на квалитетној хартији. Нема много украса, има само једну бојену заставицу на почетку књиге, али писмо којим је написана недвосмислено указује на искусног и надареног писара, истиче Тријић. У рукопису нема забележених података када је настао, ко је писар нити за кога је она писана. Врло је могуће да су ови подаци остали у првом, за сада изгубљеном, делу. Два водена знака на хартији, која су до сада проучена, истоветна су комбинацији која се јавља на појединим хиландарским преписима из друге половине 14. века, а и писмо којим је овај рукопис писан умногоме подсећа на једну групу хиландарских писара из овог периода. И њени досадашњи власници водили су рачуна о рукопису: добро је очуван, а повез који има новијег је датума, вероватно из 19. века.

Пут овог рукописа од Хиландара или Србије до Русије готово је немогуће утврдити. Постоји исувише много претпоставки и готово ништа од конкретних података о томе како је рукопис завршио тако далеко од места где је настао. Ово је свакако једна од многобројних средњовековних књига које су изгубљене или нестале током ратова на овим просторима, али због небриге за ризнице опустелих манастира и одсуства одговарајуће заштите културног наслеђа. Српска православна црква окупила је пре неколико година тим стручњака који проучавају српско средњовековно рукописно наслеђе како би пописали српске рукописне књиге које се налазе у колекцијама и фондовима великих библиотека у иностранству.

– Ради се о рукописима за које знамо или претпостављамо да се налазе у одређеним установама у иностранству. Дешавало се, међутим, да на лицу места откријемо да у одређеној колекцији има још српских рукописа за које нисмо ни знали да постоје, а колеге су имале само претпоставке да припадају нашем писаном наслеђу. Дакле, ни дан-данас не знамо шта се све од српског рукописног наслеђа налази чак ни у великим европским и светским библиотекама, на разним универзитетима. А што се тиче приватних колекционара, ту је тек немогуће утврдити шта све они имају у свом поседу – каже Тријић.

Он истиче да посебну вредност за српску културу и традицију представљају управо манастирске библиотеке каква је она у Хиландару која је од непроцењивог значаја. Та колекција аутентичнија је од оних које се чувају у библиотекама, јер рукописи који су ту настајали везани су непосредно за живот манастира: стварани су за његове потребе или у његовој преписивачкој школи, што није случај са онима који се чувају у библиотекама.

Аутор: Јелена Чалија

Извор: РАСЕН

Планина у Канади носи име српског војводе

По завршетку Првог светског рата једна планина у Канади названа је Путник, по српском војводи Радомиру Путнику. Канађани су желели да на овај начин одају почаст савезничким – српским борцима који су поднели велике жртве у Првом светском рату и под Путниковом командом задали први пораз Централним силама.

 

У далеким Стеновитим планинама Канаде, у планинском масиву Кананаскис који броји неколико планина чије је називе тешко запамтити, постоји једна чије је име нама, грађанима Србије, веома познато. Путник. Ни мање, ни више, названа је по нашем војводи, Радомиру Путнику.

Канађани су је тако назвали још 1918. године, након страшног рата који је тутњао светом четири године и у коме смо били савезници. Знајући да цене пожртвованост начелника Врховне команде српске војске који је у Церској бици са својом војском нанео први пораз Централним силама у Првом светском рату, посветили су им делић своје земље.

Косовско порекло Радомира Путника

Радомир Путник се родио у Крагујевцу 1847. године, али његови преци су потицали са Косова. Наиме, његов деда Арсеније, доселио се са Косова у Белу Цркву. Арсеније је тада имао око седам година, а када су га упитали како се зове, одговорио је да је он путник у непознатом правцу. Тако је настало презиме славног војводе.

Војвода је знао да побеђује надмоћног непријатеља, али и када је губио, губио је тако да очува част Србије. Тако је након тројне инвазије Централних сила на Србију, крајем 1915. године, уместо понижавајућег сепаратног мира, наредио повлачење српске војске ка Косову и Метохији и Албанском приморју преко Албанских планина. Овај догађај је познат као “Албанска голгота” због страшних губитака које је претрпела српска војска. Претпоставља се да је од почетка повлачења живот изгубило око 72.000 људи.

Ретко поштење

Након Кумановске битке (23. и 24. октобра 1912.) у Првом балканском рату, којом се великим словима уписао на странице историје ове земље победивши турску Вардарску армију, генерал Путник постао је први српски војвода. Међутим, по жељи војводе Путника, његова плата остаје иста као и плата потпоручника, три динара дневно.

Сто година након завршетка Првог светског рата, Равногорски покрет из Калгарија, највећег града канадске покрајне Алберте (којој припада планина Путник) и група људи из Едмонтона, овековечили су планину Путник откривањем и освећењем спомен-плоче на којој су на енглеском језику уклесане речи:

„Планина Путник названа је у знак вечног сећања на мушкарце и жене из савезничких оружаних снага у Србији и њиховог вође, војводе Радомира Путника (1847–1917). Србија је изгубила четвртину свог становништва, како припадника војске, тако и цивила за време Првог светског рата (1914–1918). Ова жртва била је део канадских и савезничких борби у Европи против три царевине у циљу заштите људских права и слободе човечанства”.

Планински масив Кананаскис је изузетно популарна туристичка атракција Канаде. Самим тим, канадски Срби су веома поносни што се на овом делу Земљине кугле налази нешто “њихово”. Па иако можда никада нећемо видети планину Путник, поносни смо и ми у Србији, хиљадама миља далеко од ње.

Извор: СРБИН ИНФО