Шестоперна дипломатија

Целокупна дипломатија је наставак рата другим средствима.
( Чу Ун Лај, премијер Кине )

Чланак је посвећен успомени на највећег српског обавештајца и дипломату Саву Владиславића

Сава Владиславић
Сава Владиславић

Дипломатија је скуп радњи и поступака чији је задатак постизање крајњег циља, а то је достизање идеје за коју се боримо и то не само као држава и народ, већ и као појединци. С обзиром на то може се закључути да је дипломатија све. Једина препрека на том путу може бити част, која је данас згажена у квазидипломатским односима. Кад кажем квазидипломатски односи, сматрам да су они у последњих стотинак година еволуирали и достигли дно, тј. када смо ми од великог народа који је успешно одолевао петовековном покрштавању, сведени на мали народ. Колико ће здраво језгро да издржи, питање је?

Како је кренуло са дипломатским односима то сами Бог зна, али је вероватно једног тренутка дошао час када су друмски разбојници поставши државници морали билатерално или мултилателарно да реше некако међусобне односе које су започели успостављањем граничних линија.

Установљење дипломатских односа по западним изворима почиње у 15-ом веку, али свакако су дипломатски односи вођени и раније, па потребу да свако почиње од себе треба избегавати. Дипломатија је вођена како у античкој Грчкој тако и у Риму, али се у Риму након распада Римског царства на источно и западно нагло развја јер није више била унутрашње питање. Ипак можда треба дати за право кардиналу Ришељеу да је утемељио модерну дипломатију, а да је исту још више унапредио његов наследник Мазарен, када су државе почеле да оснивају своја дипломатска представништва. У свему овоме треба споменути и наше Немањиће који су мудро водили дипломатију.

 

https://www.youtube.com/watch?v=piFG8csh9HU

 

У савременим односима дипломатија jе практично све, па се односи на војне, економске, спортске и остале међудржавне односе. Како да се ми „мали“ уденемо у свет великих, кључно је питање наше дипломатије, када се зна, а можда и не зна, да је Вудро Вилсон још 1919. године у Паризу у својих 14. тачака практично одредио понашање малих, где они не требају да делују у оквиру својих савеза него само у оквиру колективне безбедности. Одговор је прост. Само, ако дипломатију вратимо у оквире система.

Како, јер сама реч дипломатија потиче од грчке речи диплома што значи пресавијено на двоје, повеља? Згазивши диплому као институцију згазили смо и дипломатију, а српску дипломатију Срби су престали да воде још од почетка 20-ог века па све до данас, а сигурно и много раније, јер ако је ћирилица четири године после раскола 1060. године у Солину, тадашњој Солани, проглашена као ђаволско писмо, онда је јасно како прави систем треба да ради. Како је то могуће да српски систем не ради, процените сами, али да се подсетимо шта су нам радили у последњих сто година, онда када су нам као победницима смањивали чинове, а пораженима давали чин више ради лажног братства, онда када смо „сами“ почели да рушимо Жрнове, онда када нису слушали обавештајце и када нису облачили панцир кошуље, што доводило до катастрофе, па све до данас када бетонирамо базилике, а о храстовима и да не говоримо. Узалудни су светли тренуци били отелотворени у Јовану Дучићу, Иви Андрићу, Борисаву Станковићу, када они уствари и нису били део система, већ само сјајни појединци који су га надвисили. Оног тренутка када се у систем уткала тетка Живка, која је врло Живка и данас, тог тренутка дипломатија је изгубила значај, а тетка је постала систем лоше селекције кадрова. Сетимо се само нашег амбасадора у кратким панталонама, игре заставама, непоштовања реда и поретка из чега је проистекао протокол да на победничкој страни са победницима стоје непостојећи и поражени, а победници на клупи за разервне играче. То је само мали део онога до чега долази, ако се пренебрегне систем, а на уништење истог утицали су пре свега:

Незнање и непоштовање правила под један, самовоља, лажне величине, необавештеност, гажење стручних савета и као и увек српско удворништво и менталитет паланке нас је довело у позицију из које ће нам требати године да се извучемо, ако не направимо оштар рез и не окренемо се пре свега сами себи и својим интересима, али на мудар начин, начин који даје до знања великима да им не сметамо. Како то учинити када се зна да се САД одавно не држе Вилсоновог принципа немешања преко океана и да су са Рузвелтом обелоданиле ширење демократије, али на свој начин, који још увек траје, а то је начин да су Друштво Народа, а данашње УН уствари само амерички сервис, а да је Вилсонова политика арбитраже практично благи мелем на љуту рану? Како опет наћи новог Вилсона који Пупину даје оловку и каже „нацртај оно што мислиш да је исправно“ ? Како из практичног пораза као Немачка у Првом светском рату изаћи у геополитичког победника?***

Све су ово питања за неусијане главе, а не за усијане које и даље воде шестоперну дипломатију, а какав бих ја дипломата био кад бих неком рекао шта је шестоперце? Онај који треба да зна, сигурно зна.

 

Милорад Ђошић

Српски културни центар  „Ћирилица“ Беорад

 

 


*** Хенри Кисинџер – Дипломатија

Повратник – Сима С. Мраовић

Повратник

Kраишкој и Kосовској браћи Србима

 

Kако се давним прецима
све ближе приближавам
тако ме храстово стабло
на пропланку испред очеве куће
све гласније дозива.

Kад сам најзад приспео до рушевина очеве куће
на њеном прагу некадашњих укућана није било.
Ни гнезда ластавица испод крова више нема,
нити топле ватре из опустеле кухињске пећи,
ни лавежа паса ипред бистрог потока више нема.

 

Око мене само задах туђина и злочинаца траг.
Прогнаник и повратник, нисам сломљене вере.
Враћам се у постојбину очева да на своме огњишту
и даље вековима слободно трајем.
Да у њеном окриљу неправди и злу одолевам,

 

да се на њему недам,
да на ударац ударцем узвраћам,
да нови пород стасавам,
све док ме друга страна времена
у свој неповрат не пригрли.

 

Сима С. Мраовић

МАТИЦА СРПСКА на челу националног препорода северних Срба

Матица српска је основана као литерарно научно друштво Срба у циљу очувања и ширења знања о лужичким Србима и њиховој култури. Њени оснивачи су били писци Хандриј Зајлер, Јан Арношт Смолер и учитељ Корна Јан Смолер (отац Јана Арношта Смолера). Зајлер је био богослов Липског универзитета и оснивач Српско-лужичког проповедничког друштва.

Њега је, иако протестанта, на Липски универзитет лично упутио католички епископ Франц Јуриј Лок, такође великан српске културе. Новинар, филолог, писац и издавач, Зајлер је и аутор химне северних Срба, Прелепа Лужица. Био је познаник Симе Милутиновића Сарајлије, који је Зајлера одуешвио представљајући му свој спев Сербијанка. Јан Арношт Смолер, такође писац и издавач, оснивач и уредник неколико српских новина, основао је „Српски дом“ у Будишину, а учествовао је на Словенском конгресу у Санкт-петербургу 1867. г. Смолер је први објавио географску карту Лужице, домовине лужичких Срба.

Успех Матице српске је био плод спретног постављања великана српске културе према властима, слободољубивог духа времена и јединства Срба лутерана и Срба римокатолика. Оснивачи су се најпре обратили Суду Саксоније молбом да српски језик буде равноправан с немачким језиком.

Први председник Матице српске био је Бедрих Адолф Клин, члан лутеранког Српског проповедничког друштва, касније нотар у Будишину. Захваљујући својој непоколебљивој оданости владару 1848. године испословао је Клин дозволу за рад Матице Српске (на чијем челу је остао до краја живота) и добио дозволу за издавање њеног часописа.

На челу Матице српске је Клина наследио1856. године Ернст Рихтар, присталица либералних политичких идеја, судија а потом адвокат и уредник српских новина у Лужици.

Након Рихтара је на чело Матице српске 1872. године дошао њен оснивач Јан Арношт Смолер, о коме сам већ писао, а њега је 1882, године наследио римокатолички свештеник Михал Хорник. Овај вредни човек је био оснивач Друштва св. Кирила и Методија (Towarstwo swj. Cyrila a Metoda) које је окупљало националну српску римокатоличку омладину Горње Лужице и покренуо је неколико српскихчасописа у Горњој Лужици. Образовао се у Прагу (најпре у лужичкој семинарији, а затим на Карловом универзитету где је ступио у студентско братство римокатоличких Срба „Српкиња“ (Serbowka) из којег је стасало мноштво српских писаца, драматурга, филолога и песника. Основао је први римокатолички часопис лужичких Срба Католски посол (Katolski Posoł), Лужичан (Łužičan) и Српски господар (Serbski Hospodar).

Наследник Михала Хорника на челу Матице Српске је 1894. постао лутерански свештенослужитељ и филолог Корла Август Калих, а њега је наследио 1895. г. Јуриј Љусчански. Љусчански је био апостолски администратор римокатоличке цркве за Саксонију. Љусчански је с Михајом Хорником превео Нови завет на горњелужичко наречје ускладивши његове речи према терминологији римокатоличке цркве. Као некадашњи ђак Лужичке гимназије у Прагу, написао је и објавио Кратку историју лужичке семинарије.

На чело Матице српске је 1905. г. ступио лутерански свештеник, писац и песник Јан Павол Кшижан. Потом од 1923. г. Јакуб Скала који је успешно од папе Бенедикта XV испословао оснивање апостолске администратуре у Мајсену на чије чело је именован. Ова апостолска администратура је 1921. г. постала бискупија, па није претерано рећи да је обнова римокатоличке цркве у Саксонији српска заслуга. Међутим, потоње римокатоличко укидање Лужичке семинарије је била мера која је имала великог значаја за почетак раскида српско-чешких веза. Римокатоличка црква је вековну Српску семинарију у Прагу угасила, њену зграду предала прашким градским властима, а римокатоличке и српске студенте упутила да се школују у Немачкој.

Од 1925. г. је на челу Матице српске Арнхошт Херман који је у доба Вајмарске републике именован за председника Националног савета Срба. Био је оснивач омладинског народног сабора младих Срба „Сусрет“ (Schadźowanka) На чело Матице српске је 1934. г. допао Бено Симанк, а 1938. године Густав Алвин Мјерва. Мјерва је је на челу Матице српске остао до њене нацистичке ликвидације 1941. г, а следеће године су га нацистичке власти протерале из Лужице.

На чело обновљене Матице српске је 1946. г. дошао Јакуб Влацјавк, историчар и професор Колумбија универзитета. Педантан, вредан и детаљан, био је то један од најбољих познавалаца завичајних историја, етнологије и писаних споменика Саксоније. Био је саксонски академик и он је Матицу српску 1950. г. увео у чланство Саксонске академије наука у Липсику. Родном српству се посебно одужио прикупљајући податке и објављујући биографије значајних синова свог народа. После његове смрти Матица српска није имала председника све до 1990. г. када је на њено чело дошао Херард Вирт. После њега је 1991. г. на челу Матице српске био Мертин Вјелкељ, затим од 2008. Јан Малник, а од 2016. Јуриј Лусћански.

Матица српска је током свог рада све време издавала „Часопис Матице српске“ (најпре под именом Časopis Towarstwa Maćicy Serbskeje а од 1872. г. Časopis Maćicy Serbskeje) на оба српска књижевна наречја. Први уредник часописа био је Јан Арношт Смолер, а потом Јакуб Бук (1853—1867), Михал Хорник (1868—1894), Арношт Мука (1894—1932) и Ота Вичаз (1933—1937). На сајту данашњег Српског института налазе се данас у електронском облику доступни сви бројеви „Часописа Матице српске“.

Наравно, национални препород северних Срба уопште није ишао глатко. Политичка удружења Срба никад нису дозвољена, њихови политички захтеви су одбијани, чешће игнорисани, новине су им забрањиване. По немачком националном уједињењу Срби су изложени германизацији која је спровођена државном политиком званом Kulturkampf.

Иѕвор: Србин.инфо