Античка истина о Београду

Када су Аргонаути посетили наше просторе и још много тога послушајте у овој емисији.
Гости трибине су били Илија Огорелица, Миодраг Милановић, Милутин Јаћимовић, Драган Филиповић и Драган Јовановић
Милорад Ђошић

 

 

Језик пчела и језик Илира

1927. године, аустријски професор зоологије Карл вон Фрисч објавио је књигу “Aus dem Leben der Bienen” (Из живота печела) у којој је доказао да језик није својствен само за људе јер и пчеле имају комплексан систем комуникације. Требало је проћи 46 година да научна заједница прихвати то откриће, те је Фрисч коначно 1973. награђен Нобеловом наградом.

Пчелињи језик је језик плеса. Кроз плес пчела преко апстракних симбола познатих другим пчелама показује где се налази храна у односу на кошницу и сунце и на којој удаљености. Пчеле увијек плешу у правцу сунца, праве осмице, а покретима репом означују удаљеност хране од кошнице. Написане су стотине радова и књига о језику пчела.

Чудно је да толико знамо о језику пчела, а о језику Илира свезнајућа бечко-берлинска историографија не зна ништа, или неће да зна. Тако највећи енглески стручњак за Илире, John Wilkes каже да су Илири говорили језиком од којег ни један траг није преживио.

Ако је ико требао запамтити језик Илира онда су то Цинцари. Они су на Балкану више од 2.000 година. Потомци су аутохтоног становништва (Илира, Трачана, Дарданаца) и римских легионара, припадника 5. римске легије. Име им долази од латинске ријечи “quinque” која значи пет. Очекивало би се да је њихов језик мешавина латинског и језика античких становника Балкана. Језик Цинцара је мешавина латинског и србског. Да су Илири, Трачани и Дарданци говорили неки други језик, онда језик Цинцара не би био спој латинског и србског, него латинског и тог фантомског језика. Да су Илири говорили албански, онда би цинцарски био мешавина латинског и албанског.

Зашто се у албанском не осећа утицај старог латинског језика из времена Римског царства? Него само италијанског и румунског, а знамо да су им Италијани и Румуни стварали језик у 19. и 20. веку. Зашто се у латинском не осећа утицај албанског? Ако су Албанци Илири, онда су вековима живели поред Римљана што би се морало осетити и у међусобној размени речи латинског и албанског, а та размјена не постоји. Са друге стране, имамо стотине латинских ријечи у србском, али и стотине србских речи у латинском.

Кад заступнике бечко-берлинске секте питамо зашто баштинимо толико пуно обичаја, традиција и веровања аутохтоног становништа Балкана прије 7. столећа, они нам кажу да смо то преузели од њих кад смо се доселили. Ако смо преузели култове, начин израде украса, начин печења хлеба, погребне обичаје, одећу, капе, опанке… зашто нисмо преузели ни једну једину реч?

Да су Илири говорили албански, у данашњем србском би морало бити бар 20-30 посто албанских речи. Да су Илири говорили било који језик који није србски, те речи би морале постојати у нашем језику, бар део њих. Није могуће да смо од Илира преузели све осим речи.

Како то да бар на неком усамљеном јадранском отоку (острву) као што је Сусак где није било додира са вањским светом није остао неки “илирски” језик? Или бар његови трагови? Како то да ни једна изолована планинска популација, ни једни сточари, ни једни номади, у Црној гори, Далмацији, Херцеговини… нису задржали тај језик или бар неке његове ријечи? Хрватско Загорје је место где можда и више од 2,000 година није било озбиљнијих ратних сукоба. Регија коју су заобилазиле војске и ратови. Како то да бар тамо, у осамљени селима Бедње нема ни једне једине речи тог “илирског” или албанског језика?

Од Вардара до Триглава нигде, ни у једном селу не постоји нека популација која је задржала бар једну реч тог “илирског” или албанског језика. Да ли је могуће да су Словени у 7. вијеку ишли од села до села и затирали баш све говорнике тог фантомског илирског језика? Мађари су хиљаду година владали Хрватском, па никад нису наметнули мађарски, чак ни у Међумурју које је на самој граници са Мађарском, а Словени су наводно наметнули свој језик на целом Балкану без да су неким деловима Балкана икад владали. Турци нису 500 година успели наметнути турски у Македонији, Млечани 1.000 година романски у Дубровнику, а Словени наводно свој језик намећу као заразу, чак и у местима где никад нису ни били власт.

Столећима су Ватикан, Беч и Цариград ”српско-хрватски” у својим документима називали илирским. Сви наши древни писци су наш језик називали илирским. Постоје десетине речника још од средњег вијека који србски називају илирским. Никад нико албански ни неки други језик није звао илирским. Једино логично решење је да су становници Балкана исти језик причали и прије 7. века и после њега. И у антици и у средњем веку и до данас.

Иако стручњаци тврде да од илирског није остало ништа, нашао сам неколико речи. Свети Јероним који је био Илир из данашње Босне и Херцеговине преводи име “Тихиус” на језику Илира као тих. И данас постоји име Тихомир, не код Албанаца, него код нас. Брат Стефана Немање звао се Тихомир. За пиће од зоби које су Илири пили св. Јероним пише да се звало “зобаја”. Антички писци попут Псеудо-Аристотела наводе да су Илири правили одличну медовину. Римски историчар Priscus који је рођен и живио у Панонији каже да су аутохтони становници Балкана ту медовину на свом језику називали “медос”. На којем се језику мед каже мед? Ни на албанском, ни на латинском ни на енглеском. Једино на нашем.

Према легенди пчела и мед су дар који је Бог дао Адаму и Еви кад их је истерао из Рајског врта. У словенској митологији пчела је митски предак Словена (Срба) и помоћник Белобога. Од пчелињег меда прави се медовача коју су пили наши древни преци – Илири, Трачани, Дарданци, касније Немањићи и Краљевић Марко, а до данас се пије од Истре до Шумадије. Не знам како се мед каже на језику пчела, али се на језику Илира звао – мед.

Горан Шарић

Заборављени србски кнез

Једно од највећих аномалија југословенске историографије јесте олако ,,предавање” србских националних хероја у неки други етнички корпус. Тако смо, поред разних краљева и витезова, остали и без Борне.

Борна је био србски кнез Гудушчана и Тимочана, а од 818. кнез ,,Далмације и Либурније”. Први пут се помиње у ,,Gesta Francorum” илити ,,Франачким аналима”, средњовековном извору из 9. века писца Ајнхарда. Године 818., бележећи како су два словенска посланства ступила пред цара Лудовика II жалећи се на Бугаре, он у наставку износи да су то били “legati Abodritorum ac Bornæ, ducis Guduscanorum et Timocianorum, qui nuper a Bulgarorum societate desciverant et ad nostros fines se contulerant” (посланици Браничеваца и Борне, кнеза Гудушчана и Тимочана, који су недавно из заједнице с Бугарима отпали и у наше крајеве прешли).

Борна, Тимочанин, био је заједнички кнез Гудушчанаца и Тимочана. Гудушчанци су српско племе тада настањено у долини Пека. Име су добили по античком граду Гудусцум, данашње Кучево, чији се слабо истражени остаци налазе недалеко од данашње варошице Кучева, на супротној страни Пека, при ушћу речице Кучајне. Темељи грађевина овог града, зидани од опеке и камена, протежу се дуж Пека дужином од 4 километра. Дакле, племе Гудушчанаца географски се налазило између Браничеваца и Тимочана.

Борна је склопио савез са франачком државом и са својом војском послат да угуши устанак кнеза Људевита Посавског у Славонији. Након неуспешне жалбе Лују 818. године, а на подстицај Романијума (,,Византије”), Људевит је подигао устанак против франачке власти. Иако су му се придружили Словенци и Тимочани, Борна то није учинио, зато што му је била потребна франачка заштита у односу на Романијум. У сукобу с Људевитом на Купи 819., Гачани су напустили Борну, променили страну и придружили се Људевиту. Борна је извукао живу главу само захваљујући својој личној стражи. Побуну Гачана против Борне водио је Људевитов таст Драгомуж. Но, на повратку из битке, Борна је поново успео да покори Гачане и да учврсти власт. Године 820. Борна је прво послао изасланство, а онда и лично отишао франачком цару како би се договорили о будућим корацима против Људевита.

Способни кнез Борна убрзо постаје господар у северној Далмацији и Либурнији (у историографији погрешно називано ,,приморској Хрватској”). Године 818., пре избијања устанка, он је код Ајнхарда записан само као кнез Гудушчана и Тимочана (dux Guduscanorum et Timocianorum). Већ идуће године, кад је водио на Купи велику битку с Људевитом, био је већ “dux Dalmatiæ”. У трећој години устанка (821.) Борна постаје “dux Dalmatiæ atque Liburniæ”, дакле кнез целе далматинско-либурнске области.

Из градације ових титула, може се извући закључак: да су Франци Борни, као награду и помоћ, давали све већу власт, на све већој територији, док му најзад нису дали и кнежевски положај. Занимљиво је како је, пише Ајнхард, Људевит ,,побегао код Срба, који држе >>велики део провинције Далмације<<“. Њега је тамо ,,међу Србима” убио Борнин ујак, дакле Србин, из чега закључујемо да је Борнина мајка Србкиња, што је још један доказ кнежевог етничког порекла.

Борна је умро 821. године, а за његовог наследника постављен је његов синовац Владислав. “Interea Borna, dux Dalmatiæ atque Liburniæ, defunctus est, et petente populo atque imperatore consentiente, nepos illius nomine Ladasclavus successor ei constitutus est” (У међувремену умро је Борна, кнез Далмације и Либурније, и по жељи народа, као и сагласношћу цара, његов синовац по имену Владислав постављен је за његовог наследника).

Иако се у примарним историјским изворима нигде не помиње као хрватски кнез хрватски историчар Томислав Раукар га сматра првим хрватским кнезом чије је име записано у историјским изворима, што је сада одомаћено код хрватских историчара. А што и не би било, када га србски олако заборављају – и то првог записаног србског владара територије данашње Хрватске, у 9. веку! Колико ли је србског становништва тада насељено у Далмацију? Где је Борна у нашим уџбеницима?