МАТИЦА СРПСКА на челу националног препорода северних Срба

Матица српска је основана као литерарно научно друштво Срба у циљу очувања и ширења знања о лужичким Србима и њиховој култури. Њени оснивачи су били писци Хандриј Зајлер, Јан Арношт Смолер и учитељ Корна Јан Смолер (отац Јана Арношта Смолера). Зајлер је био богослов Липског универзитета и оснивач Српско-лужичког проповедничког друштва.

Њега је, иако протестанта, на Липски универзитет лично упутио католички епископ Франц Јуриј Лок, такође великан српске културе. Новинар, филолог, писац и издавач, Зајлер је и аутор химне северних Срба, Прелепа Лужица. Био је познаник Симе Милутиновића Сарајлије, који је Зајлера одуешвио представљајући му свој спев Сербијанка. Јан Арношт Смолер, такође писац и издавач, оснивач и уредник неколико српских новина, основао је „Српски дом“ у Будишину, а учествовао је на Словенском конгресу у Санкт-петербургу 1867. г. Смолер је први објавио географску карту Лужице, домовине лужичких Срба.

Успех Матице српске је био плод спретног постављања великана српске културе према властима, слободољубивог духа времена и јединства Срба лутерана и Срба римокатолика. Оснивачи су се најпре обратили Суду Саксоније молбом да српски језик буде равноправан с немачким језиком.

Први председник Матице српске био је Бедрих Адолф Клин, члан лутеранког Српског проповедничког друштва, касније нотар у Будишину. Захваљујући својој непоколебљивој оданости владару 1848. године испословао је Клин дозволу за рад Матице Српске (на чијем челу је остао до краја живота) и добио дозволу за издавање њеног часописа.

На челу Матице српске је Клина наследио1856. године Ернст Рихтар, присталица либералних политичких идеја, судија а потом адвокат и уредник српских новина у Лужици.

Након Рихтара је на чело Матице српске 1872. године дошао њен оснивач Јан Арношт Смолер, о коме сам већ писао, а њега је 1882, године наследио римокатолички свештеник Михал Хорник. Овај вредни човек је био оснивач Друштва св. Кирила и Методија (Towarstwo swj. Cyrila a Metoda) које је окупљало националну српску римокатоличку омладину Горње Лужице и покренуо је неколико српскихчасописа у Горњој Лужици. Образовао се у Прагу (најпре у лужичкој семинарији, а затим на Карловом универзитету где је ступио у студентско братство римокатоличких Срба „Српкиња“ (Serbowka) из којег је стасало мноштво српских писаца, драматурга, филолога и песника. Основао је први римокатолички часопис лужичких Срба Католски посол (Katolski Posoł), Лужичан (Łužičan) и Српски господар (Serbski Hospodar).

Наследник Михала Хорника на челу Матице Српске је 1894. постао лутерански свештенослужитељ и филолог Корла Август Калих, а њега је наследио 1895. г. Јуриј Љусчански. Љусчански је био апостолски администратор римокатоличке цркве за Саксонију. Љусчански је с Михајом Хорником превео Нови завет на горњелужичко наречје ускладивши његове речи према терминологији римокатоличке цркве. Као некадашњи ђак Лужичке гимназије у Прагу, написао је и објавио Кратку историју лужичке семинарије.

На чело Матице српске је 1905. г. ступио лутерански свештеник, писац и песник Јан Павол Кшижан. Потом од 1923. г. Јакуб Скала који је успешно од папе Бенедикта XV испословао оснивање апостолске администратуре у Мајсену на чије чело је именован. Ова апостолска администратура је 1921. г. постала бискупија, па није претерано рећи да је обнова римокатоличке цркве у Саксонији српска заслуга. Међутим, потоње римокатоличко укидање Лужичке семинарије је била мера која је имала великог значаја за почетак раскида српско-чешких веза. Римокатоличка црква је вековну Српску семинарију у Прагу угасила, њену зграду предала прашким градским властима, а римокатоличке и српске студенте упутила да се школују у Немачкој.

Од 1925. г. је на челу Матице српске Арнхошт Херман који је у доба Вајмарске републике именован за председника Националног савета Срба. Био је оснивач омладинског народног сабора младих Срба „Сусрет“ (Schadźowanka) На чело Матице српске је 1934. г. допао Бено Симанк, а 1938. године Густав Алвин Мјерва. Мјерва је је на челу Матице српске остао до њене нацистичке ликвидације 1941. г, а следеће године су га нацистичке власти протерале из Лужице.

На чело обновљене Матице српске је 1946. г. дошао Јакуб Влацјавк, историчар и професор Колумбија универзитета. Педантан, вредан и детаљан, био је то један од најбољих познавалаца завичајних историја, етнологије и писаних споменика Саксоније. Био је саксонски академик и он је Матицу српску 1950. г. увео у чланство Саксонске академије наука у Липсику. Родном српству се посебно одужио прикупљајући податке и објављујући биографије значајних синова свог народа. После његове смрти Матица српска није имала председника све до 1990. г. када је на њено чело дошао Херард Вирт. После њега је 1991. г. на челу Матице српске био Мертин Вјелкељ, затим од 2008. Јан Малник, а од 2016. Јуриј Лусћански.

Матица српска је током свог рада све време издавала „Часопис Матице српске“ (најпре под именом Časopis Towarstwa Maćicy Serbskeje а од 1872. г. Časopis Maćicy Serbskeje) на оба српска књижевна наречја. Први уредник часописа био је Јан Арношт Смолер, а потом Јакуб Бук (1853—1867), Михал Хорник (1868—1894), Арношт Мука (1894—1932) и Ота Вичаз (1933—1937). На сајту данашњег Српског института налазе се данас у електронском облику доступни сви бројеви „Часописа Матице српске“.

Наравно, национални препород северних Срба уопште није ишао глатко. Политичка удружења Срба никад нису дозвољена, њихови политички захтеви су одбијани, чешће игнорисани, новине су им забрањиване. По немачком националном уједињењу Срби су изложени германизацији која је спровођена државном политиком званом Kulturkampf.

Иѕвор: Србин.инфо

ЗАКОН ЧАМИ У ФИОЦИ: Запело око заштите ћирилице

Нацрт Закона о службеној употреби језика месецима чека на усвајање, а лингвисти тврде да он некоме не одговара. Танасић: Неко овај посао годинама гура у страну. Хамовић: Води се прави културни рат против Срба

 

КАД треба да се заштите и уреде српски језик и ћирилица, то се некако увек гурне у страну. Невероватно је да држава не жели да реши тако битно национално питање, какво је питање језика који је код Срба срж националног и културног идентитета. Неће нас Европа натерати да уредимо ову област. Плашим се да нас управо та Европа и спречава да заштитимо свој језик и писмо.

Ово за „Новости“ каже Срето Танасић, председник Одбора за стандардизацију српског језика, коментаришући то што предлог закона о службеној употреби језика и писма месецима чами у фиоци. Предлог је урадила радна група Министарства културе и информисања, у коју су били укључени и представници Одбора.

Такође, предлог закона предвиђа и усклађивање са Уставом Србије, а Танасић подсећа да је још у време доношења Устава 2006. био направљен сет закона, али они ни тада нису усвојени.

– Неко кочи овај посао – уверен је Танасић. – У време доношења Устава је, колико знам, Венецијанска комисија „шапнула“ да нам тај закон није неопходан.

Танасић подсећа и да је прошле године за Сретење најављено доношење Декларације о заштити српског језика и културе, али „ево ће скоро опет Сретење а од Деклариције нема ништа“.

А, у Министарству културе кажу да је кабинет министра Владана Вукосављевића питања језичке политике поставио у ред главних питања.

Али ова тема не би смела да пресудно зависи од тога ко је министар. На то нас не обавезују само обзири и дугови према основним културним тековинама, него и Устав наше државе, који препознаје српски језик и ћириличко писмо у службеној употреби, што је свуда синоним за јавну употребу – каже, за „Новости“, књижевник и посебни саветник министра културе и информисања Драган Хамовић.

Он подсећа да су предлози предати у процедуру још пре неколико месеци:

– Било је позитивних сигнала, али досад до померања није дошло. Нема валидног објашњења зашто. Остајемо при предлозима који су легитимни и утемељени, а сигурно да има места побољшањима. Неуређеност у овој области не одговара нашој држави и друштву. На питању бриге о језику и писму прелама се слика о нашем укупном стању, о спремности да се оснажимо и одржимо као културна и државна заједница, у доба растућих изазова. Широка јавност и језичка струка подржавају овакве кораке.

А на питање да ли неко кочи доношење закона, Хамовић одговара:

– Од утицаја су очито носиоци политике који све легитимне националне теме настоје да оспоре и обесмисле, у чему се води прави културни рат против нашег народа. Оно што се другим народима, као и мањинама у Србији, признаје као разумљиво право, српском народу и његовој култури се стратешки оспорава, спречавајући да се приберемо и дођемо себи. У томе учествује и део лакомислене и неодговорне елите, уз сталну сваковрсну подршку са стране, под разним, често смешним изговорима.

Хамовић истиче да се на примеру скоро створених народа и држава, може видети колико значаја придају идентитетским симболима, често историјски незаснованим.

А у Србији се, додаје он, негује становиште да се нечија културна изузетност и отвореност мери необазирањем на неупитне националне вредности.

Хамовић на крају цитира Милана Кашанина:

– Ко не воли своје, не може да воли ни туђе. „Може ли се не волети конкретне, своје ближње људе, а бити заљубљен у апстрактан појам човечанства? Може, али то није нормално“, поентира Кашанин. Али, ту болест негују и потхрањују чиниоци који дугорочно желе да наштете Србији, да је заробе и обезличе. А то није од јуче, само смо ми, укупно, у већој смутњи и пометњи.

НА ЧЕКАЊУ И САВЕТ

ПРЕДЛОГОМ закона је предвиђено и да влада формира Савет за српски језик, деветочлано тело које би се, паралелно са Одбором за стандардизацију српског језика, старало о нормирању, неговању, унапређивању и заштити службеног језика и матичног писма.

– То тело није формирано, јер нема закона – каже Срето Танасић . – Закочен је сваки посао. Ако бисмо и формирали Савет без закона, после би вероватно требало нешто поправљати.

Извор : Вечерње новости

Аутор: Љ. Бегенишић