ЗАПУШТЕНОСТ и НЕБРИГА: Високообразовани не знају довољно српски

Замислите, српски језик се не изучава на студијама новинарства, сценских уметности или права. С друге стране, како разумети чињеницу да су сви факултети схватили нужност да се на њима изучавају страни језици, а да познавање српског језика, који је свима основни језик у струци и животу, није значајно? Трудимо се да савладамо посебно енглески језик као да ћемо сви седети на двору британске краљице, као да нам ни познавање других светских језика није важно за нашу културу и економију, каже за „Политику” председник Одбора за стандардизацију српског језика Срето Танасић.

 

Н. Коцић

 

Он с правом скреће пажњу да наши високообразовани људи немају довољно знања српског језика, а да током целог радног века обављају послове на истом том језику.

– Одбор је често указивао на лош статус српског језика у Србији, о чему, између осталог, сведоче и слабо познавање српског стандардног језика, службеног језика у републици, слаба функционална писменост, ниска свест о његовом значају у свим видовима живота. Језичка култура је слаба и код већине факултетски образованих људи. Разлог томе је чињеница да факултетско образовање људи код нас данас не подразумева и обавезу да човек са таквим образовањем мора добро да влада српским стандардним језиком и да зна да га користи у својој струци, али и у друштву уопште. Објективно гледано, такво стање је и логично са оваквим статусом српског језика у нашем образовању, с малим бројем часова у основној школи и још мањим у средњој, а без изучавања српског језика на универзитету. Поразна је чињеница да српски језик није обавезан предмет чак ни на страним филологијама, где се образују будући наставници и преводиоци, да сасвим изостаје на другим наставничким факултетима – као језик образовања. Наравно, не изучава се ни на ненаставничким факултетима, где је као језик струке неминован – истиче Танасић, који се залаже за увођење српског језика на све факултете.

Према његовим речима, о српском језику често не знају ништа или знају врло мало они који доносе важне одлуке у вези са српским језиком. Отуда и последица: држава је доносила погрешне одлуке и тиме чинила тешко поправљиве штете, насупрот чињеници да је Одбор препоручивао другачије. Као што сви Срби мисле да о фудбалу знају боље од стручњака, изгледа да наша државна администрација мисли да о српском језику зна све, и више од струке.

Срето Танасић: „О српском језику често не знају ништа или знају врло мало они који доносе важне одлуке у вези са српским језиком. Отуда и последица: држава је доносила погрешне одлуке и тиме чинила тешко поправљиве штете, насупрот чињеници да је Одбор препоручивао другачије”

– У уређеним државама језичка политика је важан елеменат укупне националне политике, то је битно идентитетско питање. Она се утврђује и спроводи у сарадњи између државе и струке. Језичку политику осмишљава струка у сарадњи са државом, а језичку политику спроводи држава у сарадњи са струком. Ако једна од ових страна не ради свој посао, ако нема такве сарадње, немамо успешну језичку политику, а последице су велике. Онда држава у различитим ситуацијама доноси одлуке које често нису примерене и које могу бити мање или више штетне по националне интересе. Да немамо утврђену језичку политику, видљиво је где год и куд год погледамо. Какав нам је језик администрације, језик већине средстава информисања, језик јавног и политичког живота, или статус српског језика у светским славистичким центрима, какав је статус ћирилице? Све у свему – запуштеност и небрига, што не видимо у другим европским државама. Ка осмишљенијем и национално одговорнијем вођењу језичке политике водио би већ поoдавно урађен предлог измена Закона о језику и писму у Министарству културе и информисања, који би помогао да се боље уреди статус српског језика и ћирилице у службеној употреби – напомиње.

Наиме, тврди Танасић, за тридесетак година, од почетка потреса на просторима бивше државе Југославије, о српском језику и писму није вођена одговарајућа брига, а ни у време српскохрватског језичког заједништва последњих деценија није било боље.

Истиче да се после распада бивше Југославије у Србији, и код Срба уопште, чува много шта из прошлости што је на штету српских националних интереса и културе, а ако је нешто било добро, тога се одричемо.

– Имам утисак да у томе имамо снажну „подршку”, да не кажем – притиске, и са стране. То се може рећи за наш однос према националном језику и писму. Само таква подршка са стране и(ли) од некога у држави, и ниска свест високе државне администрације, могу бити разлог што измене Закона о језику и писму ни после више од годину дана нису дошле у Скупштину на усвајање – прецизира председник Одбора за стандардизацију српског језика.

Одбор је основан после распада бивше државе Југославије и српскохрватског језичког заједништва у њене четири истојезичне републике. Основале су га институције са српског језичког простора одговорне за проучавање и бригу о српском језику и писму: три академије наука и уметности и сви државни факултети на којима се студира српски језик у Србији, Црној Гори и Републици Српској, те Матица српска, Институт за српски језик САНУ и Српска књижевна задруга. Циљ Одбора је окупљање стручњака и научних институција ради изучавања српског језика које би водило осавремењавању књижевнојезичке норме, те језичко планирање које би водило језичкој политици примереној ситуацији насталој после распада бивше државе Југославије. Одбор за стандардизацију српског језика залаже се да српски језик као национални језик добије у нашој држави, као и на целокупном српском говорном подручју, статус какав имају национални језици у другим европским државама, те да се ћирилица, неправедно и беспотребно потиснута, врати на српске националне и језичке просторе.

 

 


Извор: Србин.инфо

Му­зеј Лу­жич­ких Ср­ба

Доњолужичка српска мањина се у свом културном центру у Немачкој, Котбусу, и данас бори, као и вековима раније, да очува национални, културни и језички идентитет

 

Тра­ди­ци­о­нал­ни све­ча­ни де­фи­ле Лу­жич­ких Ср­ба на ко­њи­ма (Фото Пиксабеј)

 

Упркос чињеници да су већ вековима изложени асимилацији, да живе у неколико држава, између Чеха, Пољака и Немаца, Лужички Срби се и данас, као и стотинама година раније, боре за очување властитог језика и културе. Лужички Срби у Котбусу, градићу око 100 километара јужно од Берлина, иако званично имају сва права која су гарантована националним мањинама, данас, у 21. веку, боре се за очување свог музеја, на коме стоји табла „Сербски музеј”. У ову зграду већ три године не може да се уђе, јер се музеј реновира.

Музеј Лужичких Срба у Котбусу постоји од 3. јуна 1994, а корене и традицију вуче још из давне 1908. године, када је у Музеју историје града Котбуса организована мала изложба лужичкосрпске народне културе. Ова изложба је опстајала све до нацистичког времена, када је потпуно ликвидирана, а експонати из прве поставке су изгубљени после Другог светског рата. Током постојања Немачке Демократске Републике, у замку Браниц била је отворена стална поставка о лужичкосрпској књижевности, а затим је организована и путујућа изложба. Након извесног времена експонати су одложени у складиште, а 1985. године је припремљена велика изложба која је укључила српску литературу, музику и остале уметности.

Захваљујући напорима неколицине људи, Музеј Лужичких Срба је поново отворен 3. јуна 1994. и ове године би обележио 25 година постојања – да, нажалост, није опет затворен 2016. Образложење је гласило да се музеј затвара због реновирања, али се оно већ три године одлаже из месеца у месец. Лужичким Србима је чудно то што су потребне толике године да се реновира овако мали музеј. Чудна је и одлука управе музеја, града Котбуса, да због реновирања затвори целу зграду музеја, а не да се то чини део по део. Јер, многи велики музеји су такође били реновирани, али нису никада били потпуно затварани, него је поставка, или бар њен део, била изложена у другом делу зграде.

 

Му­зеј Лу­жич­ких Ср­ба у Кот­бу­су (Фо­то Ј. Мих­њук)

 

Због значаја који овај музеј има за Лужичке Србе у Немачкој, поставља се питање зар реновирање није могло да се обавља корак по корак, остављајући део музеја отвореним за посетиоце. Нарочито у овом тренутку, када постоји велика опасност од изумирања језика Лужичких Срба у Доњој Лужици, у којој је овој националној мањини потребна подршка. Музеј је затворен на „неодређено време”, а директор Стефен Крестин ни данас не износи датум отварања. Приликом последњег разговора само је поменуо да би отварање могло да се догоди „на јесен”. У тренутној ситуацији у којој је доњолужики језик на црвеној листи језика који изумиру, Доњолужички Срби, који се питају „на јесен” које године ће бити поново отворен њихов музеј – знају да ће, ако га изгубе, изгубити и своју културу.

Град Котбус је иначе насеобина основана у 10. веку. Лужички Срби су тада подигли замак на пешчаном острву на Шпреји, а град се први пут помиње 1156. године. У време немачке источне колонизације, у 13. веку, ово подручје су населили немачки досељеници, и од тада су живели заједно са Лужичким Србима. У средњем веку, Котбус је био познат по производњи вуне, а текстил је продаван и на околним територијама. Током 1462. Котбус су присвојили кнезови изборници Бранденбурга, који су касније постали краљеви Пруске, којој и Котбус припада од 1701. године. Према другом Тилзитском споразуму, који је Наполеон 9. јула 1807. потписао са Пруском, Котбус је припао Саксонији. Тилзитским миром Пруска је изгубила цело подручје између Рајне и Лабе и већи део земаља стечених деобом Пољске. Била је дужна да смањи војску на 40.000 војника и плати ратну штету од 100 милиона франака. Краљевина Саксонија је 1815. уступила околне округе – Горњу и Доњу Лужицу – Краљевини Пруској, а Котбус је остао и до данашњих дана културни центар доњолужичке српске мањине.

И данас многи географски називи река, поља, језера и насељених места у покрајинама Меколенбург, Саксонија, Брандербург, Померанија и другим, носе српска имена (Каменица, Бела Гора, Бела Вода, Ратибор, Дубравка, Рогозно, Стрела, Дреново, Трново итд.). На овим подручјима више нема Срба, осим у Лужици, остатку некада моћне српске територије из средњег века.

 


Аутор: Јустина Михњук – Биљана Митриновићнедеља,

Извор: Политика.рс

 

Двогодишњица акције „Негујмо српски језик“ у Амбасади Србије у Берну

У Амбасади Р. Србије у Берну, 01. јуна 2019. године одржана је акција „Негујмо српски језик“, коју Министарство културе и информисања Р. Србије и Амбасада већ две године заједно спроводе у Швајцарској.

Пред препуном двораном у којој су се окупили ђаци Допунске школе на српском језику из читаве Швајцарске, њихови родитељи и наставници, приказана је дечија представа са српским народним бајкама, у извођењу Светислава Булета Гонцића, Аните Стојадиновић и Душана Матејића, који су за ову прилику допутовали из Београда.

 

Присутнима се обратила и проф. др Кајоко Јамасаки Вукелић, редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду, песник и књижевни преводилац са српског и јапанског језика. Проф. Јамасаки Вукелић, која већ скоро 40 година живи и ради у Београду и изврсно говори српски језик, пренела је ученицима поруку о значају очувања матерњег језика у страној средини, као и о лепоти и јединствености српског језика и ћириличног писма.

 

 

„Ваш језик је ваш завичај“, поручила је професорка Јамасаки Вукелић.

Отварајући скуп, амбасадор Србије у Швајцарској Снежана Јанковић навела је да је основни циљ Министарства културе и информисања и Амбасаде да кроз спровођење ове акције помогне очување језика, писма, културног и духовног идентитета нашег народа у расејању, при чему је посебно значајно то што је акција пре свега посвећена деци школског узраста.

 

 

Светислав Буле Гонцић, члан Одбора акције „Негујмо српски језик“, подсетио је да је она започела у Србији пре четири године на нивоу Града Београда и да је ступањем тадашњег градског секретара за културу Владана Вукосављевића на дужност министра културе и информисања подигнута на републички ниво. Он је оценио да је спровођење ове акције у иностранству најбољи начин да се стратешки поставимо према питањима нашег језика и писма код српског народа у дијаспори.

 

Публика је имала прилике и да погледа постере и спотове акције „Негујмо српски језик“. Народна библиотека Србије, Завод за уџбенике и наставна средства и издавачка кућа из Београда „Evro Book“ донирали су књиге на поклон српским ђацима у Швајцарској, док је Министарство културе и информисања поклонило мајице са натписом „Негујмо српски језик“.

 


Извор: Дијаспора.гов.рс