Трибина „Забрана ћирилице и подсећање на Саву Мркаља“

Српски културни центар „Ћирилица“ позива све да присуствују трибини на тему „Забране ћирилице и подсећање на Саву Мркаља“ током Сајма књига у Београду, у салу Борислав Пекић, у четвртак 25. октобра у 10 часова.

Штанд СКЦ “Ћирилица” налази се у хали 4. Београдског сајма у “улици” Владике Николаја Велимировића.

СКЦ “Ћирилица” издао је књигу афоризама “Зора пре свитања”  Јове К. Стојадиновића што је првенац њихове издавачке делатности. На овогодишњем Сајму књига СКЦ “Ћирилица” у својој понуди има велики број атрактивних издања на ћирилици међу којима издвајамо “Мрежне ратове” руских геополитичара Дугина и Савина.

На штанду СКЦ “Ћирилица” можете купити књиге руских геополитичара Четвртка политичка теорија (Дугин), Од шерифа до терористе (Савин), Мрежни ратови (Дугин и Савин),  Карл Шмит данашњице (Aлен Де Беноа) као и књиге Смак Света ( Драгош Калајић), Техника државног удара (Курцио Малапарте), Зелена књига (Гадафи), Право и правда (Никита Михалков), Доле школе (Иван Илич) и Уго Чавез (Ричард Гот).

У понуди СКЦ “Ћирилица” су и “Савински буквар” из ког је учио Његош, “Православни буквар” академске сликарке Олгице Стефановић, “Зашто је пао Книн” (пуковник Слободан Вукосављевић), Српска божанска имена (Слободан Филиповић) и многе друге наслове.

Гостовање председника СКЦ “Ћирилица” на ТВ Хепи погледајте ОВДЕ.

Извор: Правда

Штанд Српског културног центра Ћирилица на сајму књига

Тoком трајања Сајма књига, који је данас отворен на Београдском сајму, све књиге из понуде портала Правда можете купити на штанду Српског културног центра Ћирилица који се налази у хали 4 Београдског сајма у сајамској улици Владике Николаја Велимировића (штанд 4104).

На штанду СКЦ “Ћирилица” можете купити књиге руских геополитичара Мрежни ратови (Дугин и Савин), Четвртка политичка теорија (Дугин), Од шерифа до терористе (Савин), Карл Шмит данашњице (Aлен Де Беноа) као и књиге Смак Света ( Драгош Калајић), Техника државног удара (Курцио Малапарте), Зелена књига (Гадафи), Право и правда (Никита Михалков), Доле школе (Иван Илич) и Уго Чавез (Ричард Гот).

У понуди СКЦ “Ћирилица” су и “Савински буквар” из ког је учио Његош, “Православни буквар” академске сликарке Олгице Стефановић, “Зашто је пао Книн” (пуковник Слободан Вукосављевић), Српска божанска имена (Слободан Филиповић) и многе друге наслове.

Ту се можете информисати и о свим активностима које спроводи СКЦ “Ћирилица”. Штанд Српског културног центра „Ћирилица“ је у хали 4. Београдског сајма у сајамској улици Владике Николаја Велимировића (штанд 4104).

Kуповином књига на овом штанду помажете рад СКЦ “Ћирилица” и портала Правда.

Извор: Правда

 

Касиопи спава

О љубавној ноћи солуског ратника и Гркиње

– Касиопи* спава! – Молим деда? – шапућем. – Да, спава.

Приметих да деда бунца у сну.
– Ко је Касиопи деда? – почео сам тихо да га испитујем да га не бих пробудио.
– Девојка, зар се не сећаш да сам ти прич`о.
– Ниси ми причао – лажем ја бело, него, размишљам брзо, можда ће нешто ново да ми каже.
– Био сам тешко рањен. Арнаути ме погодили с леђа баш кад сам био близу Везировог моста, преко кога су ме пренели онако клонулог Лека Милин и Јосиф Станков. Јадни, носили су ме на смену. Говорио сам им да ме оставе, али нису хтели. Веле, док можемо носићемо те, а после нека нам је Бог у помоћи. Рекли су ми после да су ме једва унели у талијански брод који нас је довезао на Крф.

Бојао сам се да се деда не пробуди па сам тако јако стегао песнице да су ме руке болеле.
– И даље – рекох тихо.
– Довезли су нас на Крф, а мене су као најгорег са једнакима пребацили на Змијско острво, тако смо звали Видо, пусто Видо… Ниједно дрво, а киша сваки дан. Знаш да сам те водио тамо кад си напунио осамнаест година.

– Знам деда, сад има дрвећа и ти си једно посадио – још сам тише шапнуо.
– Јосиф и Лека су се пријавили да и они пређу преко, да би видали борце. Јосифу је мајка дала два таина за не дај Боже, а Леки је деда спремио чутурицу вина. Сваки дан су ми давали помало. Тај Јоса је био болничар и знао је правила. Парченце таина и чеп вина, видиш како се римује, могла би и песма да се напише. Знам ја да ти вантазираш по тој песничкој науци.

Лагано сам се дизао у људе . Био сам гладан као старопланински вук при крају зиме, док ми Јоса једног дана не рече да могу мало више да поједем, јер нас пребацују назад на Крф у Дасију. Стигла нека италијанска прасетина. Лажу оно за Вранцузе*. Каква њихова лађа. Наплатили су нам последњу пертлу у злату и подвалили гранате за други калибар топова кад нам је било најтеже. Срећом Шумадинци у Крагујевцу су за ноћ решили муку.
Ух, што сам се слатко најео.

Остависмо иза себе 8000 другова, Митиће, Тошиће. Посебно се истицао бата Толе Пироћанац, јуначина. Умре од гангрене. Погодио га шрапнел у ногу. Није издржаа. Нису издржали.
Потону нам младост.

У Дасији је била наша јединица. Добили смо од Енглеза шаторе. Претргли се. Кад нисмо имали занимање могли смо да се крећемо.

Недеља. Ма реко’, морам да се попнем на Пантократор, највиши врх Крфа. Има тамо манастир. Пораним и устанем у четри сата. Обријем се, обучем чисту кошуљу па пут под ноге. И стиго’. Нисам ништа разумео од појања, али су се крстили као и ми. Дадоше ми после литургије мало хране и кренух назад, али уместо десно скренем поглед на лево и видим море и неке куће. Ближе је него Дасија. Идем на ту страну па ћу после обалом. Стрмо, али није страшно. Сунце зубато, али лепо греје. И пођо’. Низбрдо ми је онда било лакше, а сад ни по равном не могу. Наиђо’ на прве куће, а кад сам прошао село и био близу мора, појави се она.

– Добар дан, где сам ово? ¬– упитах је, показјући на село.
– Касиопи, – рече, додирујући са обе руке груди, а онда десном показа на село.
– Касиопи – понових.

– Не, не* – рече. Тада сам схватио да је то њено име, а после ми рекоше да је то село. Баш лепо, Касиопи. Сећаш се да смо имали једну ждребицу коју сам тако назвао.
– Касиопи. Коса црна, нос раван, зуби бели. Мала, права Гркиња – смеје се.
– Ела, ела – показивала је.

– Разумео сам. И ми кажемо јела овам’.
– Ушао сам у кућу која је била на крају села. Мала и трошна, исто као и она наша на Старој планини. За сваки случај сам ставио руку на нож. Приметила је и ухватила ме је нежно за руку одвајајући је од бајонета. Схватио сам да смо сами. Посадила ме је на столицу и дала ми је неке мале поморанџе. После ми Јоса рече да то само на Крфу расте. Никад нисам ништа слађе јео. Тада и никад више.
– Вече се примакло, а ми смо се гледали. Преко зенице ока јој пређе последњи зрак сунца тога дана, а онда је устала и загрлила ми је главу. Загњурих у њу као кад се умивам у Пасјачкој реци…

– Полако сам се извукао из кревета као млада када бежи из куће. Нисам затворио врата да је не пробудим. Окренух се. Касиопи је остала да спава.
– Где си до сада – рече Лека, свуда смо те тражили.
– Био сам на Пантократору да се помолим. Грешан сам. Сутра идем Гордани и деци. Одавде се иде само у победу у Србију.
– Него шта ме то испитујеш, балавче један – промрмља деда окрећући се на другу страну.
– Ништа деда, ништа.

 

*Касиопи је мало место на Крфу са прелепим стеновитим плажама. Нажалост све више се урбанизује.
* Вранцузи. У староштокавском дијалекту људи су уместо „Ф“ говорили „В“.
* Не (грчки) је „да“ на српском.
На Крфу има потомака наших бораца, а свих тих дана није било ниједног инцидента.

За СРБИН ИНФО
Милорад Ђошић

Прича је посвећена крфским плавогробничким јунацима и другу Драгану Симићу са молбом да напише песму.