Драган Буковички: БИТАНГЕ И ШАРОМИГЕ

 

 

Према једном народном прѣдању, израз битанга се у српском језику појавио за врѣме I свѣтског рата. Тачније, послѣ Церске и Колубарске битке, док је разгромљена аустроугарска војска безглаво грабила ка Дрини, унезвѣрени, изгладнѣли и прѣстрављени војници залазили су у српске куће и молећиво, с испруженом руком говорили „Bitte“. Кад би од сељака добили нѣшто за јело, понизно би захваљивали са „Danke“, па настављали бѣжанију. И тако је од тог bitte и danke настала рѣч битанга.

Ту причу сам чуо још у детињству. Зато ми се учини врло занимљивим кад, послѣ много година, код историчарке Наталије Нарочницке набасах на слично прѣдање поводом руског израза сродног значења шаромыга, шаромыжник, шаромыжка (џабалебарош, преварант, лупеж). Овдѣ су главни јунаци Наполеонови војници који у позну јесен 1812. године, промрзли и гладни, на челу са својим величанственим војсковођом, одступивши из Москве, у нереду бегају ка руској граници: они се руским мужицима такође обраћају с испруженом руком и рѣчима „Cher Ami!“ („Драги пријатељу!“).

 

 

 

Ове двѣ причице, настале потпуно независно једна од друге, без сувишних наклапања рѣчито илуструју сличност историјског искуства српског и руског народа с нашим заједничким западним „пријатељима“. Ако се пажљивије услушамо у обѣ рѣчи, примѣтићемо да је израз битанга набијен горчином, једом и прѣзиром; што, уосталом, нимало нѣје чудно: уколико је рѣч настала послѣ Церске и Колубарске битке – дакле, недуго послѣ нечувених звѣрстава аустроугарске солдатеске над женама и нејачи у Мачви и Подрињу – природније је очекивати да сељаци поражене зликовце избоду вилама или овоште врљикама него да их испрате с хлѣбом и сољу. Али народно прѣдање нам уопште као узор истиче радије човѣчанске и хришћанске идеале и врлине умѣсто старозавѣтног „око за око, зуб за зуб“.

У шаромыги се, са друге стране, више осећа нѣка доброћудна, незлобива, мада и подсмѣшљива сажаљивост. Наполеонова војска се у Русији нѣје обрукала с таквим звѣрствима као аустроугарска у Србији, па је након пораза могла изазвати више сажаљења него прѣзира и огорчености.

Према ономе што се зна, међутим, излази да ниједна од горе наведених прича нѣје тачна.

Рѣч битанга је забѣлѣжена још у Вуковом Српском Рѣчнику из 1818. године. Нѣке иначице прѣдања о датој рѣчи, истина, њено прихватање код Срба помѣрају у доба Немањића, гдѣ се у улози аустроугарских војника појављују незапослени Саси – германски гастарбајтери у рудницима средњевѣковне Србије, па чак и још раније, у доба Стефана Немање и цара Фридриха Риђобрадог, познатијег као Барбароса, чији се војници са тим bitte-danke обраћаху мѣштанима пролазећи кроз Србију с пролѣћа 1189. године у Трећем крсташком походу. Али, то не мѣња ствар. Већина домаћих рѣчника тврди како нам је реч битанга дошла из мађарског, а нѣ нѣмачког језика (премда је и у мађарски она, разним путевима, дошла опет из нѣмачког језика).

Шаромыга такође, по свему судећи, нѣје настала од француског cher ami у доба Наполеона, већ из аргоа офења – слоја ситних руских путујућих трговаца-торбара бар 200 година прѣ но што је, срѣдином XIX вѣка, први пут забѣлѣжена у рѣчницима – да се нѣ упуштамо сад у њену замршену етимологију.

Занимљивије је нѣшто друго. Битанга је дуги врѣменски период прилично распрострањена реч у Српству, њено значење је свакоме јасно без сувишних објашњења. Откуда уопште потрѣба за тумачењем једног тако широко познатог израза?

Биће да се наши велики прѣци нѣсу задовољавали тек пуким разумѣвањем значења нѣчега, усвајањем спољашње стране ствари. Они су тежили да умом и бићем својим допру до сржи, главне суштине и смисла посматраног предмета те да тај смисао нѣкако повежу и ускладе са сопственим искуством. Појаве и ствари су именоване тако да се рѣчју укаже на њихов истински смисао и природу. С туђим изразом битанга, примљеним у језик готово без икаквог прилагођавања, пред њима се појавио проблем, будући да у свом језику нису имали ништа са чим би овај појам искуствено могли повезати и дубље осмислити, па се указала потреба за додатним тумачењем у виду наведене причице. Њом нѣсу покривена сва значења која појам носи, али су наговѣштене главне особине што „красе“ једну битангу: бестидност, улизиштво пред јачим и немилосрдност према слабијем, бешчашће, лењост, обескорѣњеност, кукавиштво, скиталаштво, гребаторство… Са битанги сродним, пак, чисто домаћим рѣчима, као што су неваљалац, пропалица, обајгора, опајдара, гмизавац, улажица, лезилебовић,покварењак и туцетом других, па ни сложеницама мѣшовитог домаћег и страног корѣна, попут бескичмењака, лижисахана, чанколиза, муктождера – никаква даља домишљања нѣсу била потрѣбна: оне објашњавају саме себе.

 

Мачва, августа 1914.

 

 

Могло би се навести прѣгршт сличних примѣра народне етимологије.

Саврѣменим Србима, површним и затрпаним свакојаким софтверима и адвертајзинзима, одвикнутим од размишљања и надмоћно уљуљканим у своје уображено свезнање и обавѣштеност путем лако доступне Википедије и гуглања све ово се може учинити чудноватим, али наши прѣци нѣсу бркали пуку информацију с истинском спознајом и знањем.

Најзад, кад се ствари уцѣло сагледају, све и ако прихватимо да народно тумачење порѣкла рѣчи битанга нѣје тачно – смѣмо ли се заклети и да оно нѣје истинито?

 


 

Аутор: Драган Удовички

Извор: Словен.орг.рс

 

Са блога Волим Сурдулицу: Ћирилица се чува употребом – други ћирилички пасош у јужној Србији

У овој нашој лепој држави често можемо наићи на људе који се поносе својим националним идентитетом, који особито величају патриотизам, баве се културном делатношћу, поштују традиционалне вредности српског народа, проучавају српску историју. Међутим, мало је оних који се могу похвалити практичним очувањем ћириличког писма. Посебно је то реткост на југу Србије, јер су људи, окупирани свакодневним проблемима заборавили на своје матерње писмо и језик. Тако имамо случај да огроман број натписа на радњама исписан латиничким писмом. Да несрећа буде већа и школа, као темељ писмености, не улаже много напора да то исправи. Последњих година смо сведоци да држава покушава да уреди ову материју, међутим у пракси то изгледа много другачије, па долазимо у ситуацију да у својој држави морамо да захтевамо наше писмо, да се за њега боримо, као да се не подразумева његова употреба.
Ово је искусио један Сурдуличанин 2013. године, када је тражио, у складу са законима Републике Србије да му у пасошу име и презиме буде исписано ћириличким писмом. Пут је био тежак, али је ипак успео, чиме је постао трећи грађанин са таквим пасошем, а први у Пчињском округу. Мислио је да ће ове године бити лакше када је дошао у просторије полицијске станице како би поднео захтев за пасош свом детету, међутим систем се побринуо да још мало отежа ствари. Због увођења новог програма за израду пасоша, одговорни из врха МУП-а нису дали упутства како да службеници израђују овакве пасоше. Дакле, неко се својски труди да ћирилицу у Србији затре тако што ће осмислити нове системе који ће њену употребу отежати, па чак и онемогућити. Ипак, пошто се закон не “равна” према техничким могућностима, већ је то обрнути случај, упорни Сурдуличанин се изборио да име и презиме детета буду исписани на српском писму, чиме је на делу показао да је важно борити се за културне идентитете који нас као народ одликују.
Сада је питање, да ли су намере некога ко ради у Министарству културе, а ко и сам не користи српско писмо, часне и искрене или је човек из провинције одговорнији за сутрашњи спас ћирилице?
С овим у вези, запитајте се колико смо одговорни према ономе што нам је остављено пре 1000 година. Смемо ли дозволити луксуз и опходити се према нашем писму као нечему неважном и пролазном? “Одрећи се ћирилице исто је као када бисмо отишли код зубара и захтевали да нам извади здраве зубе и угради протезу.” Нестанак ћирилице биће цена коју ћемо платити због тога што је не користимо.
То један Сурдуличанин није хтео да дозволи, а то могу и многи други. Сада када постоји могућност да вам у пасошу име и презиме буде исписано ћирилицом, не дозволите да вас лажу да је то немогуће, да је за то потребно више времена и да је то бескорисно. Искористите добру вољу службеника који раде на пасошима и остварите своје право, али пре свега учините нешто корисно за друштвену заједницу.
Аутор: Свитац

Срби од давнина на Балкану – И богови су говорили српски

Академија Републике Српске Крајине „Никола Тесла“ Вам, у име 800.000 прогнаних Срба из Републике Српске Крајине и хрватских градова, од 1990. до 1995, и хрватске окупације Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН), скреће пажњу да одавно траје  међународна завера против Срба православне вере, чији разлози се у свету не истражују – ни у једној грани друштвених наука. Иначе, да се наука тим бавила последња два столећа, онда над Србима не би били обављани злочини геноцида, за које није одговарала ниједна држава, нити државници западноевропских земаља, које су окупирале српске земље у Првом и Другом светском рату (1914. и 1941), а није одговарала ни Хрватска, која је од 1990. до 1995, обавила злочин геноцида над Србима и прогнала из Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН) и хрватских градова 800.000 Срба са српских древних историјских и етничких територија  – у чему су јој помагале чланице НАТО и Европске уније.

 

Древни словенски гуслари. Фото: Wikipedia/Виктор М. Васнецов

 

Пошто се државне и научне установе света не баве разлозима вековног биолошког истребљења Срба православне вере, почели су тиме да се баве поједини умни и честити људи у многим земљама света. Овај пут ћемо вас упознати са двојицом од њих – један је професор универзитета у Сједињеним Америчким Државама, проф. Иво Вукчевић, а други је историчар у Италији, Ђанкарло Томецоли Тицијано. Оба часна човека су написала да су Срби (Ссловени) староседеоци Балкана и других европских држава, да су српско име имали пре неколико хиљада година и да су записи из тог времена на старом српском језику, јер пре другог миленијума пре нове ере није постојао ни грчки, ни латински језик, а романски и германски језици су (као и мађарски, румунски, фински…) настали од 12. до 19. столећа Нове ере.

Да не бисмо набрајали детаље од великог броја злочина геноцида над православним Србима, упућујемо Вам један изврстан чланак о радовима америчког и италијанског историчара, који је написао члан Академије и члан Удружења књижевника Србије, Слободан Јарчевић – 2012. године. Тај чланак је понудио редакцијама више јавних гласила у Србији, али ниједно гласило није пристало да га објави. А у њему су планетарне вредности, јер открића о скривеним подацима Цивилизације износе Американац и Италијан, а односе се на Србе (Словене) и њихове давне претке, који су били утемељивачи прве писмености у свету, што се не налази ни у једном уџбенику светских универзитета!

Свест човечанства се мора пробудити и признати да су преци Срба (Словена) творци светске писмености и Цивилизације!!!

Молимо вас да о овој истини обавестите у својој средини: државнике, научнике, писце, новинаре, академије… И да им скренете пажњу да би била обавеза да се на међународном нивоу покрене научно истраживање о светској писмености, чиме би се то везало за претке Срба (Словена), те би се уклонили фалсификати да су Срби (Словени) описмењени и покрштени тек у 9. столећу Нове ере, „до кад су били варварска племена“!

Достављамо вам о свему овоме чланак академика Слободана Јарчевића: „И богови су говорили српски“. Под тим именом је Издавач „Мирослав“ објавио књигу.

С поштовањем,

Академик и књижевник Алекса Мрђен,

Председник Академије РС Крајине „Никола Тесла“

 

И богови су говорили српски

 

Слободан Јарчевић

Слободан Јарчевић: (Редакцији „Судбине“, по предлогу Д. Мораче)

Професор америчког Универзитета „Санта Барбара“ у Калифорнији, проф. др Иво Вукчевић, објавио je књигу „Срби Германије, Етрурије и Илирије“. У њој пише, да су Срби (Словени) покривали, у Антици, све крајеве Европе и да су творци светске писмености. Скупио је и велики број извора о српској држави у северној Италији у петом столећу после Христа – кад је с политичке карте нестајала Римска Империја. Тад је становништво ових италијанских крајева, поред латинског, користило и свој српски (етрурски) језик, који је, у географским именима Италије, оставио дубоког трага – до данас: Милано, Пескара, Трст, Падова, Болоња, Верона, Новара, Нови, Равена…

Због овакве античке распрострањености српског народа у Европи, остајали су свукуд српски натписи и српски споменици, па и српски календар, по којем је ова 2012. година, 7520. година.  Српски календар и ово присуство Срба у целој Европи, упућују на обавезу уважавања српског језика, јер су научници, без тешкоћа, читали (помоћу савременог српског и других словенских језика) записе из Лепенског вира (старе око 7000 година), из Винче (нешто млађе), из Етрурије (из другог миленијума пре Христа), из Пруске (неколико стотина година пре Христа), из Мале Азије (други миленијум пре Христа) и са Крита (два миленијума пре Христа). А кад су овакви закључци најпознатијих научника света, онда није чудо што овај чланак у нашем часопису носи име: И БОГОВИ СУ ГОВОРИЛИ СРПСКИ ЈЕЗИК.

Проф. др Иво Вукчевић је одбацио могућност, да се игде неки народ звао „Словенима“ пре 6. столећа Нове ере. Тврди, да су староседеоци Балкана, у античким документима, бележени као Срби – или: Венди, Илири, Дачани, Венети, Трачани… Његов закључак о античком становништву Балкана и о Словенима у искону – пружа податке о Србима на европском континенту:

„Као што следеће кратке тврдње показују, сви гореспоменути су апсолутно сигурни (европски слависти, које је наводио професор др Иво Вукчевић, СЈ), да су древни Словени: Венди, Анти и Склавини – били познати као Срби:

1) ‘Срби’ је изворно, првобитно, домаће и заједничко, име свих Словена;

2) Рани грчко-римски историчари не знају ништа о имену ‘Слав’, они говоре само о Вендима, или Србима;

3) У почетку, Словени су се називали својим домаћим именом, Срби, док су их странци, нарочито Германи, звали Венди или Винди; …

7) Временом је изворно име Срби изгубљено, име Анти нестало је у 6. веку пре Христа, а од 6. века Нове ере, па надаље, у хроникама се појављују имена Слави и Славини. У време када су се данашњи Словени били један народ, звали су се Сарбаци, Сораби, Сорби, Срби…

11) У старини, сви Словени су се звали Венди или Срби. Не могу рећи, да ли је једно претходило оном другом, или су се оба појавила у исто време. Већа је вероватноћа – да су у исто време једно име, ‘Срби’, користили изворни носиоци“.[1]

 

Распрострањеност венетских споменика на северу Италије и у Словенији и Истри

 

И многи други савремени истраживачи упозоравају (ових година), да стари историјски извори спомињу у Европи Србе – понекад под другим именима, која бисмо могли означити завичајним, или племенским: Венди, Венети, Далмати, Трибали, Илири, Дачани, Трачани, како то наводи и католички свештеник са Хвара, Винко Прибојевић, у 16. столећу…[2] а завичајна имена и данас красе преостале Србе, па се радије зову завичајно, него национално: Србијанац, Личанин, Кордунаш, Банијац, Босанац, Далматинац, Македонац, Славонац, Војвођанин, Црногорац… Ево, како значајан податак грчког историчара, Апијана из Александрије, о Србима у Далмацији, Херцеговини, Србији и другим крајевима на Балкану, објашњава један од трагалаца за исконским српским коренима на Балкану, Илија Петровић, из српског племена Куча – у Црној Гори:

Књига писана етрурским језиком; фото: www.oldest.org

Апијан из Александрије сведочи, да је 135. године, у долини Неретве, римски војсковођа Флавијус Флакус ратовао са Србима, које називају Илирима или Далматима, а најславнија илирска племена су Срби (Сордиски) и Трибали. Бројни аутори из старијих времена, нарочито, под Трибалима подразумевају Србе, тако да и српске владаре из лозе Немањића идентификују као краљеве трибалске. Византијски хроничар Ђорђе Кедрин (11. и 12. век), земљу Трибалију, у крају у којем је много касније откривен Лепенски вир (на Дунаву), назива ‘област Срба’, а Леоник Халкокондил, рођени Атињанин, без икаквих ограда, каже да ‘род Трибала, Срба, на целој земљи је најстарији и највећи, то поуздано знам’. Идентификујући Трибале као Србе, он каже да се ‘Трибали, Мизи, Илири, Пољаци и Сармати служе, између себе, истим језиком… Бораве с ове и с оне стране Дунава, широко и надугачко владајући… овај људски род… такав је мој закључак… борећи се с различитим бурама судбине, запосео је област око Јонског мора… и тамо учврстио седишта’. Знак једнакости између Трибала и Срба је стављан и много касније – чак и у 19. веку. Тако су, например, француски енциклопедисти Едме Мантел и Конрад Малт-Брен (1775-1826) објавили у Паризу (1803), у 16 томова, дело названо: ‘Географија, Математика, Физика и Политика свих делова света, написана према ономе што је било објављено као тачно и ново од географа, природњака, путника и твораца статистика међу најпросвећенијим народима’. У десетом тому, на страни 69, написали су: да су Срби оно што су и Трибали…“.[1]

 

Трибали

А да су Срби били становници Западне Европе, посебно Немачке, то потврђују текстови на камену, зидовима, оружју, керамици… крило се, да су писани на старом српском (словенском) језику. Све их је прочитао, нeдавно, руски истраживач старина, Генадиј С. Грињевич и то објавио у књизи: „Прасловенска писменост“, Москва, „Летопис“, 1999. године. Њоме је уклонио сваку недоумицу – текстове у Западној Европи, пре Христа, написао је народ који је говорио српским (словенским) језиком. То откриће је помогло руским лингвистима и историчарима, па су приступили даљим истраживањима. У Санкт Петербургу је (2008, на Међународном конгресу историчара) прочитано неколико реферата, написаних захваљујући открићима Грињевича. Овог ученог Руса, нису завеле европске научне тврдње, да су творци писмености били: Египћани, Грци, Сумерци, Индуси, Кинези, итд. Пошао је од једноставног закључка – да је то један од ових народа, онда би се мноштво текстова писаних рунама у Западној Европи могло читати помоћу језика тог народа. Но, то није полазило за руком ниједном Европљанину – последњих хиљаду година. Грињевич је дешифровао то тајанствено писмо на најједноставнији начин – користио је свој руски језик. За европске научнике је рекао да нису могли прочитати руне, јер их је заслепио евроцентризам. У свом истраживању су користили само старолатински и старогрчки језик. Није им помогао ни стари језик Јевреја, а узалуд су покушавали – да руне прочитају помоћу младих европских језика: енглеског, немачког, француског… Антички записи се могу читати само помоћу српског и осталих словенских језика, па није никакво претеривање тврдити, да су и богови у Антици говорили српски.

Грињевич је један од ретких руских научника који признаје да су најстарија имена за Словене: Сораби, Сурби, Сабри, Сибри… од којих потиче и име руске северне области: Сибира. Ту се потпуно слаже са српским истраживачима: др Јованом И. Деретићем, Милошем Милојевићем, др Олгом Луковић-Пјановић и другима.

На Конгресу у Санкт Петербургу је потврђено да су Срби староседеоци и Немачке. О томе је изричито написао закључак проф. др Иво Вукчевић:

„Од прадавних времена, све до данас, Срби Германије су себе називали Србима и једино Србима. Од прадавних времена, све до данас, Срби Германије су своју земљу звали Србијом. Од прадавних времена, све до данас, Срби Германије су свој језик звали српски, или сербска реч“.

На Међународном конгресу историчара у Санкт Петербургу (2008) италијански историчар Ђанкарло Тицијано Томецоли је прочитао реферат: „Подаци о раном словенском присуству на Криту“.[1] У првим реченицама, отклонио је сваку сумњу у словенско староседелаштво на Балкану. Изричито је прочитао:

„Такозвани касни долазак Словена у Европу је тотална бесмислица. То мора бити замењено чињеницом – да су Словени у палеолитику били становници Југо-источне Европе“.

 

Ђанкарло Тицијано Томецоли

 

Чудио се да историографија Европе не потврђује да су Словени били на Балкану у Антици. Рекао је да су сви топоними и хидроними из тог времена на Балкану словенски. Цитирао је више европских историчара, који су утврдили да су Трачани, Илири и Пелазги словенска племена. Додао је – ово су три гране истоветног етноса, користили су један језик и често су називани и другим именима. Рекао је да треба подразумевати словенско становништво и кад се спомињу земље: Тракија, Скитија и Илирија. После овога, прочитао је нешто што је изненадило све учеснике и слушаоце:

„Археолошки налази потврђују, да су Крит насељавали балкански становници – из Тракије, Скитије и Илирије и да је то обављено у 3. и 2. миленијуму пре Христа“.

После тога је изнео још невероватнију тврдњу (таква је ако је упоредимо с подацима у званичној историографији Словена) – да је линеарно А писмо с Крита словенско. За линеарно Б писмо на Криту, у 3. и 2. столећу пре Христа, каже, такође, да је словенско. За главни град Крита је рекао да му име (Кносос) нема значење у грчком језику и да оно потиче из словенског језика.

Борба Илира и Римљана

Ђанкарло Тицијано Томецоли је показао на филмском платну златну плочу с писмом – за које се дуго тврдило да је нечитљиво. Прочитано је – писано је словенским језиком. Ево превода на савремени српски језик:

„Ареју, главару, првом (или, старијем) сину поштеног Ајака“.

Реч „поштени“ је у том старом запису истоветна као и данас. „Старији“ је обележен речју „ситарке“, а то је веома блиско данашњој речи у руском: „старик“. Иначе, Ђанкарло каже да је у првом падежу та трачка реч гласила: „стари“. „Син“ је обележен речју „кето“, што је скоро истоветно старобугарској речи за „дете“ – „кедо“. То је у савременом српском језику „чедо“. Критско лично име „Ајак“ је, каже Тицијано Томецоли, од речи „јак“ – присутна у српском и другим словенским језицима. За име „Ареј“, наводи да је то старији облик имена – касније ће гласити „Јареј“. Творен је према старом словенском богу рата – „Јароста“, „Јарило“, „Јаро“, „Јаромир“, „Јарослав“, „Јаровит“.

Ђанкарло Тицијано Томецоли је истакао да се сви текстови с Крита, без обзира да ли су писани на камену, оружју, посуђу или тканини, могу читати само помоћу словенских језика и никако помоћу грчког, латинског или јеврејског језика. Он закључује, да су, у претходним миленијумима, Крит насељавали људи различите етничке припадности, али да су Трачани (Словени) били владајући слој. Наводи, да су шпански и македонски стручњаци за древну историју закључили 2001. године – стари Крићани су били сроднији Словенима Македоније, него Грцима. Томецоли је закључио, да је Минојска држава на Криту (основана 2000 година пре Нове ере) словенска, а не грчка – како то пише у историографији свих земаља света. И на Криту се говорио српски језик, па су богови, тада, кад је био Тројански рат, могли с Ахилом и Хектором говорити само српским језиком. А поред језичких текстова, на Криту је нађена и керамика с ликом Ахила. На његовој одећи су били урезани знаци данашњег српског грба – крст са четири оцила. А у старим записима пише, да је Ахил јахао коња „Шарца“, као и Краљевић Марко и да је волео гусле, које су српски инструмент.

 

 

Ђанкарло Тицијано Томецоли је истакао да се сви текстови с Крита, без обзира да ли су писани на камену, оружју, посуђу или тканини, могу читати само помоћу словенских језика и никако помоћу грчког, латинског или јеврејског језика. Он закључује, да су, у претходним миленијумима, Крит насељавали људи различите етничке припадности, али да су Трачани (Словени) били владајући слој. Наводи, да су шпански и македонски стручњаци за древну историју закључили 2001. године – стари Крићани су били сроднији Словенима Македоније, него Грцима. Томецоли је закључио, да је Минојска држава на Криту (основана 2000 година пре Нове ере) словенска, а не грчка – како то пише у историографији свих земаља света. И на Криту се говорио српски језик, па су богови, тада, кад је био Тројански рат, могли с Ахилом и Хектором говорити само српским језиком. А поред језичких текстова, на Криту је нађена и керамика с ликом Ахила. На његовој одећи су били урезани знаци данашњег српског грба – крст са четири оцила. А у старим записима пише, да је Ахил јахао коња „Шарца“, као и Краљевић Марко и да је волео гусле, које су српски инструмент.

Богови су, у Тројанском рату (а Скадар је био Троја, или Илиј), могли да говоре, како рекосмо – с Ахилом и Хектором, само српским језиком (13. столеће пре Нове ере). Грчки је развијен тек по грчком доласку у Европу – 8. столеће пре Нове ере. У Италији се говорио у Антици етрурски (српски) језик, а латински се почео развијати тек од 6. столећа пре Нове ере. Других језика у Европи и на Средоземљу (осим српског – словенског) није било. Да бисмо се у то уверили, погледајмо како су и када творени (боље је рећи, склепани) савремени европски језици. Пише у енциклопедијама:

1.     Португалски језик:

„Основни рјечник португалског језика потјече из вулгарног латинског језика римске провинције Лузитаније; он садржи – као шпански ријечник – нешто предлатинских иберских, затим келтских и германских (посебно западноготских) и арапских ријечи“.

2.     Шпански језик:

„Развио се из вулгарног латинског језика, који се, након римске окупације Пиринејског полуострва, почео ширити путем администрације, војске и колонизације и још од другог столећа Старе ере, те потпуно потиснуо старије ‘иберске’ језике“.

3.     Француски језик:

„Припада групи романских језика, који су настали из латинског. Развој француског језика из латинског до данашњег модерног, вршио се у више етапа. Римски легионари, који су у Галију дошли већ у другом столећу Старе ере говорили су вулгарним латинским језиком, тј. слободним говорним језиком, а не књижевним, писаним по правилима класичне латинске граматике“.

4.     Енглески језик:

„Германски језик с много романских и нешто келтских елемената, устаљен као књижевни језик у току 15. и 16. столећа. За викиншких инвазија (9-11. столеће), енглески језик долази под снажни утицај данског и норвешког. Период средњеенглеског језика настаје послије битке код Хастинга (1066), кад се у управу, судство и школу уводи француски језик норманских освајача. У 13. и 14. столећу, продире у енглески језик сва сила француских ријечи; нешто касније (у 14. и 15. столећу), књижевношћу је овладала мода посуђивања из латинског, што доводи до романизације енглеског вокабулара“.

***

И тако, ови и други европски језици су закаснили, да би њима говорили богови с Ахилом и Хектором – у време Тројанског рата. Тад се говорило само српским језиком – у Европи и деловима Азије.

Београд, 9. 5. 7520 (2012)

Украс 1

Напомене:

[1] Проф. др Иво Вукчевић: „Словенска Германија“, Београд, „Пешић и синови“, 2007, стр. 78.

[1] Прибојевић, фра Винко: „О подријетлу и слави Славена“, Загреб, „Народне новине“ и „Golden Marketing“, 1997.

[1] Илија Петровић: „Ка пореклу Дрекалову – по књигама староставним“, Нови Сад, ауторово издање, 2009, стр. 51-60.

[1] Лењинградски државни универзитет „А. С. Пушкин“, Санкт-Петербург: „Докириловскаја славјанскаја писменост и дохристијанска славјанскаја култура“, први том, стр. 337.

 

Извор: Расен