Српски допринос латиници

Враћајући се са Новог Београда, још прошле године сам приметио познато слово гајевичке абецеде. Ипак и поред многобројних чланака на ову тему моја маленкост није то, као што су неки, схватила као теорију завере, већ као израз гостопримства нашој одавно посрнулој браћи.  Ово су у ствари близнакиње које шаљу добродошлицу свима који долазе из Сербинова (садашњи Загреб). Хлебу и соли које неки једу на аеродрУму придружили смо и ово „U“.

Након овакве добродошлице сигурно више неће чекићати табле на ћирилици, скидати билборде и сл.

Погледајте и кажите да ли смо ми Срби врх демократије и дипломатије или нисмо?


Милорад Ђошић

Мирослављево јеванђеље од данас у Народном музеју

БЕОГРАД –Од четвртка 19. до 29. децембра у Народном музеју у Београду биће изложено Мирослављево јеванђеље, најстарија сачувана ћирилична рукописна књига.

Мирослављево јеванђеље настало је осамдесетих година 12. века, писана је на пергаменту и садржи 181 лист.

Мирослављево јеванђеље, страна 1. Извор: Википедија

Један од листова који је руски владика Порфирије Успенски однео 1845-46. године из Хиландара чува се у Националној библиотеци у Санкт Петербургу, а сада ће бити послат пут Београда и Народног музеја.

Запис на последњем, 181. листу Јеванђеља говори да га је поручио хумски кнез Мирослав, брат великог жупана Стефана Немање.

Мирослављево јеванђеље је,како се верује, било намењено његовој задужбини, епископској цркви св. Петра и Павла у Бијелом Пољу на Лиму, а претпоставља се да је тамо могло бити исписано и илустровано.

Писано је на старословенском језику српске редакције и рашке ортографије. По свом саставу је јеванђелистар – богослужбена књига која има делове четири јеванђеља распоређене према редоследу читања у току црквене године. Осим јеванђеоског текста испред сваког читања има исписане алилујаре. Текст Јеванђеља је писан пером у две колумне, мрком и црном бојом, а већина наслова црвеном.

Књига садржи 296 минијатура цртаних пером, а затим бојених четкицом црвеном, зеленом, жутом и белом бојом и украшених златом.

Кожни повез Јеванђеља није постојао кад је настало, већ вероватно у XIV веку, а претпоставља се да је преузет са неког другог рукописа.

Као најстарији српски, илустровани ћирилични рукопис Јеванђеље је актом Народне скупштине 1979. године проглашено за културно добро од изузетног значаја.

У јуну 2005. уписано је у листу Памћење света (Memory of the World), о чему је Народни музеј у Београду добио је сертификат УНЕСКА.

Народна библиотека Србије која је матична установа за заштиту ове старе и ретке књиге, прописала је посебан режим по којем Мирослављево јеванђеље уз одобрење Министарства културе и информисања и сагласност Народне библиотеке може бити излагано само десет дана током једне године.

Брижљиво чувано, Јеванђеље ће бити овога пута изложено у потпуно новој заштитној климатизованој комори, коју је за Народни музеј самостално финансирала Радмила Милентијевић, осведочени поштовалац културне баштине пријатељ Народног музеја.


Извор: РТВ

Борба за очување српских школа у БиХ

У 19. веку, од стране турске власти, донетим Хатишерифом из 1839. Хатихумајуном из 1856. и Законом за општу просвету из 1869. године, у Босни и Херцеговини почело је убрзано отварање школа. То су биле школе с конфесионалним или националним обележјима.  Оснивале су их и издржавале поједине верске организације. Постојале су школе за православне, католике, муслимане и Јевреје.

Српска школа у Босанској Градишци (Фото: www.zapadnisrbi.com)

Становништво Босне и Херцеговине било је просветно и културно много заостало. Око 97% становништва било је неписмено. Отварање школа и ширење писмености био је чин прогреса и наде у боља времена.

Српске школе, и ако с великом муком и  напором, биле су у сталном порасту. То је уједно био и вид борбе за црквено-школском аутономијом и вид отпора према окупатору.

Бенјамин Калај

Кад је почела окупација Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, с изговором Монархије да ће бринути о подизању свести у једној заосталој земљи, наредбом Земаљске Владе од 26.8.1879. године у Сарајеву су отворена два курса намењена образовању, која су се касније претворила у прве основне школе према концепцијама Аустроугарске. То су биле државне школе које су се издржавале из државне касе. Државне школе су служиле као инструмент развијања култа према Хабзбуршкој монархији. Те школе нису имале обележја верске или националне припадности. Издржаване су из општинских каса и државног буџета. Учитељи су исплаћивани преко државних органа тако да су били директно везани за власт и извршење њихове политике.

Окупаторска власт, на челу са Бенјамином Калајем, тежила је да ојача свој положај,  посебно у области образовања и васпитања, поништавајући и укидајући постојеће норме и правила, што се нарочито односило на српски народ. Сматрано је да је школа идеално место где се идеје шире или гуше. Успостављени су строги односи између државних, конфесионалних и верских школа. Сузбијани су народни покрети, друштва и удружења, све због наводне бојазности од долазећих идеја ван Монархије. Није било дозвољено никакво испољавање националних тежњи, па ни у просвети.

У школама које су биле намењене свој деци језик је прво преименован у хрватски а потом у „Земаљски језик„, да би од 1883. године преименован у „Босански језик„.

И школска терминологија је мењана у корист окупаторских идеја. Школе су могле да набављају књиге само оне које је Влада прописивала. У читанкама се избегавала народна поезија, нарочито епске песме. У књигама историје Хрвати, Срби, Мађари и Млечани стављани су у исти положај. Право коришћења ћирилице често је мењано, од ситуације до ситуације, како је одговарало окупатору.

Говорило се да окупација има привремени карактер али се видело да су им идеје на дугорочном плану. Окупатора су посебно интересовале политичке тенденције међу оснивачима и носиоцима школства.

Све су то били поводи за неразумевање и сукобе власти и домаћег становништва.

Српски народ у Херцеговини залагао се за очување свог језика, писма, историје и вероисповести,  што су били елементи очувања идентитета српског народа. Борба и залагање одвијали су се на свим фронтовима и пред свим надлежним органима.

У Мостару је 1881. године, уз јединствену подршку свих српских црквених општина у Херцеговини основан Покрет за слободу школа, са захтевом како би се притисак на школство окончао.

У то време, истакнути учени Срби, схватили су да без опстанка својих школа, својих школских програма, штампања уџбеника и књига на српском језику нема ни опстанка српском народу.

Но, нису само монархистичке уредбе спутавале рад српских школа. Тај проблем су представљале и оскудне финансије црквених школских општина.

О примерима ангажовања за очувањем и опстанком српских школа писала је и  „Босанска вила„ , лист за забаву, поуку и књижевност, у свом броју 10, од 15.5.1898. године, обавештавајући своје читаоце да ће се на други дан Троичиндана столачка омладина, на позив Црквено школске општине, окупити у селу Доњем Поплату, котор столачки, и приредити забаву у просторијама православне основне школе. Чист приход био је намењен тој школи, чији је опстанак био доведен у питање.

Ово је био први пример у Херцеговини да се забава наменски организује у једном селу од стране становништва града, како би се помогло својој браћи.

https://bs.wikipedia.org/w/index.php?curid=154071

И у свом следећем броју „Босанска вила„ је најавила да ће 30. јуна 1889. године српско-православна омладина у Љубињу приредити забаву у корист проширења зграде српске основне школе. У програму је поред осталог најављен наступ мешовитог хора и позоришни комад „Смрт Стефана Дечанског„.

И наредне 1889. године српска омладина у Љубињу је за Петров дан организовала забаву чији је приход био намењен у корист српске школе.

Ово су само неки од примера тешке и сталне борбе  и бриге српског народа за очувањем и унапређењем образовања и школства у Херцеговини.

Срби су водили непрестану борбу и бригу на пољу образовања свог народа, како по градовима тако и по селима широм Херцеговине. Нарочито су биле активне Црквене општине. Српски народ је схавтио да је незнање скупље од образовања.

Један од примера који нам ово потврђујe је и тај да је у Гацку 1903. године подигнут парохијски дом који је служио за потребе православне школе.

На Митровдан 1904. године у Поцрњеву, селу између Љубиња и Стоца,  уз помоћ прилога српског народа и Српске православне општине столачке, освештана је нова зграда за потребе рада српске основне школе.

Срби требињских села Струјићи, Дола, Додановићи и Котези својим радом и добровољним прилозима изградили су у порти цркве Свете Варваре српску школу, која је почела са радом 1906. године.

Са градњом храма Светог Преображења Господњег у Требињу, започетог 1888. а завршеног 1908. године, упоредо је грађен и објекат у коме је 1908. започела рад Српска школа у Требињу.

Све просветне тортуре, од стране Аустроугарске, које су одговарале њиховим просветним, економским, политичким и војним циљевима настављене су и после анексије Босне и Херцеговине. По неким питањима у нешто блажој форми, захваљујући упорној борби и  настојањима јавних радника, представника Срба.

Али, већ по избијању Првог светског рата, српске школе су затворене, по наредби Земаљске Владе од 13. октобра 1914. године,  а сва српска друштва распуштена или им је био забрањен рад. И рад мостарске државне гимназије обустављен је 1914. и 1915. године због тога што се у њој развила организација националне омладине.

Као и у другим местима широм Херцеговине тако су и српске православне основне школе у Невесињу, Биограду и Кифином Селу биле затворене а није било ни учитељског кадра јер су свештеници похапшени а учитељи или похапшени или мобилисани у аустроугарску војску.

Фото: Национална и свеучилишна књижница

Земаљска Ввлада је 10. новембра 1915. године донела наредбу о забрани коришћења ћирилице.

По наредби од 27. априла 1916. године Српска православна општина у Мостару је морала да скине натпис са своје школе јер је био написан на ћирилици.

Широм Херцеговине, уз помоћ људи из државне полиције и шуцкора, вршена је тиранија над  српским народом, па и на просветно-културном плану.

Завршетак Првог светског рата, поред слободе, донео је српском народу у Херцеговини плодове рада и борбе за правилним и признатим начином образовања. Наставак те борбе представља пут којим се још увек иде и стреми ка циљу очувања српског идентитета. Кроз унапређење и препород образовног система циљ мора бити на видику.

Давно је Еразмо Ротердамски рекао „Највећа нада сваке земље лежи у примереном школовању младих„, а Доситеј Обрадовић је упозоравао рекавши „Нема горих људи од оних који се противе просвећењу и образовању народа. Такви, да могу, и сунце би угасили…


Припремио: Миливоје Мишо Рупић

Извор: Слободна Херцеговина