Хрватска књига о Јасеновцу у српским библиотекама – о чијем трошку?

Сме ли се доводити у питање број страдалих у логору Јасеновац? И на који се број позвати? Та полемика отворена је ових дана и то поводом редовног годишњег откупа књига и дебате о књизи “Јасеновац” Иве Голдштајна, која одлуком Министарства културе Србије није откупљена за библиотеке. Подстакнути дискусијом која се о том питању повела, део српских историчара, академика и интелектуалаца тражи да се и порицање геноцида у НДХ у Србији кажњава као кривично дело.

Откупљених наслова је 2.747. Три која нису, а која су отворила питања о разликама коначног и прелиминарног списка. И коначно – полемика о књизи која је покренула питања из Другог светског рата која ни 75 година касније нису добила одговор. То је, у најкраћем, резултат овогодишњег државног откупа књига за библиотеке.

Уз једну специфичност: три књиге које су ове године биле упитне – све су из области историографије.

“Јасеновац” Иве Голдштајна, “Етничко чишћење: генеза концепта” Владимира Петровића и “Митови српске историје” Дејана Ристића. Те књиге су, како се наводи, биле на прелиминарном списку, али не и на коначном. Зашто?

“Зато што је Комисија на крају предложила други списак књига као коначан, након консултација које смо имали”, каже министар културе Владан Вукосављевић.

Појашњава да је процедура јасна и да, пошто Комисија начини прелиминарни списак, пошаље га библиотекама како би се видело какво је њихово интересовање мимо обавезног откупа. После тога представници Комисије и Министарства “утврде нијансе” и тако се формира коначан списак. А он се, ове године, од прелиминарног разликује за та три наслова.

Историчар Предраг Марковић, члан Комисије, каже да је у ствари веома мали број библиотека показао интересовање за тим књигама, конкретно – за Голдштајнову и Петровићеву, те да се у јавности непотребно подигла бука око нечег што је била препорука.

Није пракса да се појединачно појашњава зашто неки наслови јесу или нису за препоруку, каже министар културе, али подвлачи да је кључни критеријум да књига буде усклађена са општим интересом у култури.

“Министартво својим потписом на предлог Комисије заправо у име државе скреће пажњу библиотекама да су неки наслови врло важни за културну политику, за боље разумевање неких појава и феномена, за опште образовање и слично. Према томе, ове три књиге, по оцени Комисије са којом сам се ја сложио, једноставно нису у неким елементима испуниле услов да држава својим печатом и потписом баш те књиге
препоручи библиотекама”, каже Вукосављевић.

То што се његова књига није нашла на коначној листи најтеже је прихватио историчар Иво Голдштајн, који одлуку сматра нетранспарентном и тражи одговоре на питања зашто његова књига није откупљена.

“Мени је питање по чему сам ја неподобан, по чему моја књига није откупљена и зашто се инсинуира да су моје тезе чудне и да сам ја ревизионист”, каже Голдштајн.

Голдштајнова студија о Јасеновцу прошле године је представљена у Београду. Део присутних на промоцији која је одржана у Центру за културну деконтаминацију сада је стао уз аутора. И док Голдштајн одлуку Комисије и Министраства културе не би назвао цензуром, они који се залажу да се и “Јасеновац” откупи износе оштрије ставове: кажу да је књига ликвидирана са списка и да је то цензура. Министар те наводе одбацује.

“Врло је битно, и то наглашавам пошто је било неких бесмислених и детињастих порука о цензури, јер наш свет је склон да користи термине којима не зна занчење: библиотеке могу да од својих средстава набаве примерке и понуде својим читаоцима; према томе књиге су у продаји и све је то де леге артис у складу са законом урађено”, наводи министар.

Шта (не) пише у Голдштајновој књизи?

У чему је грех Голдштајнове књиге, када сам аутор каже да ју је писао не само као историчар него и као потомак страдалих у логорима НДХ. Шта онда у њој пише, због чега не може да носи печат државне препоруке? И да ли је кључни разлог питање о коначном броју жртава које још није добило одговор?

Голдштајн наводи да поседњих 20 година у Јасеновцу, односно у Јавној установи Спомен-подручја Јасеновац, једна стручна екипа ради ревизију података и да су у овом тренутку дошли до броја од 83.145 жртава именонм и презименом.

Тај број није коначан, а Голдштајн износи процену: “Можемо рачунати око 10 или 15 до 20 одсто више, значи око 83 или 85 до стотину тисућа страдалих.”

Није проблем број познатих имена, него управо закључак о непознатим и укупним жртвама, кажу у Министарству културе.

“У Голдштајновој књизи се појављује његова процена од 80 до 100 хиљада и ми смо стали на становиште да када књига буде доживела озбиљније рецензије од стране српских научника који се баве темом геноцида над Србима или од стране међународних научника, да ће књига бити узета у разматрање.Голдштајн тврди да, без обзира на списак са именом и презименом жртава, у Јасеовцу је било око 100.000. Мораће да се озбиљније потруди да докаже те своје тврдње уколико жели да ова дрзава, понављам, својим печатом ту књигу купи и да српским библиотекама. Али, опет понављам оне то могу и саме ако процене да читалачка публика има интересовања за такву врсту лектире”, каже Вукосављевић.

Поставља и друго питање, које, каже, није пресудно за одлуку, али илуструје околности. А то је: колико је књига српских аутора у излозима хрватских књижара или у библиотекама, колико их је откупило Министарство културе Хрватске, као и колико је примерака Голдштајнове књиге откупљено у Хрватској. Иако се за њих нису везивали у одлучивању, ти подаци илуструју једну осетљиву тему, јер је, како каже Вукосављевић, “питање Јасеновца и геноцида над срспким народом у НДХ једно од кључних емотивних и историјских и психолошких питања”, те се књигама које третирају ту тему мора приступати са великом пажњом.

И по најнижој процени, опет међу најстрашнијим логорима

Да ли је време да тема која узнемирава јавност деценијама и која исто толико није добила јасан одговор коначно буде препуштена историчарима? И могу ли они донети одлуку без утицаја средине из које долазе?

Историчар Предраг Марковић сматра да је Јасеновац и по најнижој процени један од највећих логора у Европи, а по методама – најстрашнији.

“Чак је гори од Аушвица! Јасеновац је толико страшан, он је и са најмањом бројком већи од Бухенвалда, од Дахауа, од Маутхаузена…Једино су Аушвиц, Треблинка и Собибор већи. Чак и ако тај број није велик, он је страшан по методологији, страхота није у броју него у намери, ако је број мањи, није то због доброте усташа, него зато што су усташе дивљи људи, нису они организовани Немци, усташе су имале намеру да побију све Србе у НДХ и нису успели, а ја кажем – хвала Богу”, појашњава Марковић.

Голдштајн наводи како он “нема два дискурса” и да исто говори и у Београду и у Загребу.

“Мени је ружно да се једна тема грозна своди на то колико је жртава било. И 75 година од нестанка логора, ви ћете поставити питање – реци ми колико мислиш да је било жртава и ја ћу ти рећи ко си ти, политички”, каже Голдштајн.

На податак о 700.000 страдалих позива се и израелски историчар Гидеон Грајф, који тврди да је Јасеновац био гори од Аушвица и који је иначе био директор изложбе “Логор смрти Јасеновац – право на незаборав” коју је Србија организовала у Уједињеним нацијама у јануару 2018. поводом Међународног дана Холокауста.

Голдштајн каже да Грајф за ту своју тезу нема аргументе и тврди како је бројка од 700.000 ушла у јавни простор после 1945. и “како често бива у социјализму – кад је ушла таква бројка она је постала сакросанктна и није се смјела доводити у питање јер би то стварало некакву грижу савјести и нелагоду”.

“Реч је о великој рак рани наше укупне историје и културе сећања, свих ових седам деценија баратало се да је Јасеновац прогутао стотине хиљада српских, јеврејских и ромских жртава. Највише српских. Постоје максимизирања, алли постоје и минимизирања попут оног које се 90-их појавило у књизи Фрање Туђмана ‘Беспућа повијесне збиљности’ где он говори да је у Јасеновцу највише 60 хиљада жртава. Тако да је тај опсег од Туђманових 60 хиљада, што је проглашено као једна историјска јерес и ревизионизам најгоре врсте, па до 700.000 који се појавио у првим годинама после рата и ту се креће тај трагични распон”, наводи Вукосављевић.

Ако права истина није утврђена одмах по завршетку рата и када су сведоци још били живи, колико је тешко тај посао обавити готово осам деценија касније и након последњих ратова?

Голдштајн сматра да се мора “скинути прича о броју” јер је “високо политизирана” и да јасеновачке ћртве заслужују мир, а не “манупулацију каква се данас проводи интензивно на свим странама”.

Министар културе Србије подвлачи да је Јасеновац једно од најтрагичнијих питања у историји спрког народа и да је жалосно што ни седам деценија касније нису извршена потпуно поуздана научна истраживања о тачном броју жртава именом И презименом.

“Мада је то и немогуће, с обзиром да су читава села и области спаљивани и црквене књиге уништаване и ми не можемо доћи до сваког имена и презимена, али се може доћи до резултата који су приближнији истини”, каже министар.

У вези са књигом о Јасеновцу, историчар и члан Комисије Предраг Марковић указује на још један проблем – недостатак одговарајуће литературе у Србији.

“Оно што је направио Голдштајн то није нека нова књига то је синтеза постојећих сазнања, а нажалост – код нас се не праве, а ја бих волео да видим такву књигу код нас, у српској историографији”, каже Марковић и појашњава: “Потребно је да за велике темеимамо одговор академске заједнице, који немамо, а ми не можемо да криткујемо Голдштајна а да нисмо ниједну такву модерну синтезу направили којом би могли да, ако се не слажемо с тим, да изађемо са неким новим ставовима.”

Протест против порицања геноцида над српским народом

Ако је изостао такав одговор историчара, није изостала полемика не само историчара него и јавности. Последња у низу реакција на дебату о томе да ли је требало да Министарство културе Србије откупи Голдштајнову књигу: група академика међу којима су Матија Бећковић и Василије Крестић, историчара међу којима је Милош Ковић, затим редитељ Емир Кустурица, неки књижевници (око стотину потписника), покренула је петицију против порицања геноцида над српским народом.

Позвали су и етичке комисије Филозофског факултета и Универзитета у Београду да се изјасне о ставовима историчара и професора Дубравке Стојановић и Николе Самарџића о Благоју Јововићу, НДХ, Јасеновцу и Олуји.

Август је месец у којем је пре готово осам деценија настао један од најмонструознијих логора на свету.

Август је месец оптерећен годишњицом И сећањем на догађаје из последњег рата и на годину коју је отац Иве Голдштајна Славко описао као “годину која се враћа”.

2020. је година у којој се јавност у Србији враћа питањима из Другог светског рата, али И даље без заједничког става о највећој колективној трагедији у историји овог народа.

 

Аутор: Драгана Игњић

Извор: РТС

Професорка Весна Тодоровић на “Тргу од ћирилице”: Српски језик у званичној и незваничној употреби у Црној Гори

“Нажалост, наши политичари, а ни народ великим дијелом, нијесу схватили да стављајући знак једнакости између српског и тзв. црногорског језика, који је садржајно и изражајно веома скучен, сведен на демагогију и пропаганду, није мање погубно од изједначавања праве и лажне цркве, само што језик, за разлику од Цркве, од имовине има само нас који га волимо, његујемо и чувамо.”

Професорка српског језика Весна Тодоровић говорила је синоћ на “Тргу од ћирилице” у порти храма Светог Спаса на Топлој на тему: „Српски језик у званичној и незваничној употреби у Црној Гори“.

Њено излагање преносимо у цјелости:

Српски језик у званичној и незваничној употреби у Црној Гори

Велики историјски моменти: падови или успони једнога народа дуго се припремају и сазријевају, ништа не настаје одједном нити се одједном може ријешити. Знамо да све озбиљно у животу једне заједнице почива у њеној духовности и култури, зато су и ти најтежи насртаји на неки народ у ствари насртаји на културу и духовност, а првенствено на језик, који је свезнање тј. добро чувани народни архив, који све памти, све записује, свему даје смисао и који је као свједок који је преживио вјекове, најпоузданији тумач свијета, историје, догађаја и људских судбина у којима народ и појединци учествују. Језик ствара смисао, а смисао одређује и уређује начин живота. Као колективна свијест народа, језик је и најважнији градивни материјал за генерације које долазе. Као такав српски језик је засметао онима који су, безумно бјежећи од самих себе, на почетку 21. вијека кренули да у срцу Европе стварају новог човјека, новог Црногорца, који су ријешили да разједине, раздоме и раскуће све оно што је један страдални хришћански народ с муком кућио и баштинио кроз вјекове. Али, како наш народ каже: много ашова треба док се истина сахрани, тако смо и ових дана свједоци да су погријешили они који су на Црну Гору гледали само као на земљу садашњости, то је и стара земља богате прошлости и искуства, која је из дубине вјекова проговорила снагом вјере и вјерности Богу и светињи, позивајући нас све на пут покајња, праштања и љубави. Вишемјесечне литије и молебани показали су да је часни крст најтврђи громобран над идентитетом овога народа.

Као лингвистички, значи природни и стандардизовани језик, српски језик у нашој држави почетком 21. вијека почиње угрожавати његова локална и вјештачки исфорсирана варијанта под именом тзв. црногорског језика, мада је о црногорском као посебном језику, већ раније говорио и писао професор Војислав Никчевић, који је тада на Наставничком факултету у Никшићу предавао Словеначку књижевност, и кога, руку на срце, нико од тадашњих професора а ни многе генерације студената нијесу узимали много за озбиљно…

Али, када је политика надвладала здраву друштвену стварност,  у Црној Гори је на мала врата преименовањем у школама наставног предмета српски језик у матерњи 2004. године уведен у ствари тзв. црногорски језик, иако се огромна већина грађана изјаснила да говори српским, и упркос томе што је тај језички израз само верзија или варијанта српског језика ијекавског изговора, са мањим локалним специфичностима, и уз вјештачко јотовање без граница.

У тренутку кад језички и уопште идентитетски инжењеринг, који се граничи са опасним лудилом, почиње да се остварује  посткомунистичко црногорско друштво, дубоко атеизирано и морално посрнуло, намеће нове вриједности а као врховно божанство истиче државу, захтијевајући да се том идолу, принесе на жртву све: и савјест, и вјера и памет и наука, и језик и нација, умјетност и медији, образовање и васпитање, једном ријечју све видљиво и невидљиво. Намеће се један нови свецрногорски, начин размишљања и уско- националистички модел у разумијевању свијета. Из конвертитског осјећања немоћи и комплекса све што као предзнак има придјев српски преименује се, поништава, излаже порузи и покуди. Постепено потискивање одређених ријечи, које означавају српски етнос, а поготово потискивање ћирилице као вјековног писма врши се како би свака непожељна и „политички некоректна“ мисао постала незамислива. Ограничавањем броја расположивих ријечи власт перфидно ограничава и људско мишљење: ако не постоји језички израз за нешто, не може постојати ни мисао о томе. У тој транзицији из српске културе у црногорску, које се постављају као два непомирљива пола, релативизује се свака истина, па и она научна и лингвистичка зарад идеолошке користи. Као каква цигла од папира узидава се тзв. црногорски језик у грађевину црногорске државности.

2004. године нас 27 професора средњих школа из Никшића и покојни Вуко Велаш из Херцег Новог добијамо отказе са посла због противљења преименовању српског језика, које није било законито јер се противило тадашњем Уставу у коме је стајало да је службени језик у Црној Гори српски. Почињемо са протестима у Никшићу, за које смо у почетку имали и солидну подршку. Смијем да тврдим да су ти свакодневни четворомјесечни протести, све док нас у јануару није омео снијег, били и нека врста претече, претходнице данашњим литијама за одбрану светиње. Наша отпуштања са посла наређује тадашњи премијер Мило Ђукановић, уз образложење да смо, о гле чуда, „питање своје егзистенције ставили у функцију политичких и партијских интереса“ (Новости, 7. октобар 2004). Идентитет је често и начин да кажемо шта нијесмо и шта никада и никако не можемо прихватити.

У мају 2006. на покраденом референдуму Црна Гора објављује своју независност, да би 2007. изгласавањем новога Устава црногорски језик био проглашен службеним, док су српски, босански и хрватски језици „у службеној употреби“. О каквој се језичкој вратоломији и правничкој разлици овдје ради, ни до данас нијесмо успјели да сазнамо. Нажалост, и као посљедња тачка о нестанку званичне употребе српског језика у Црној Гори послужио је 2011. године договор опозиционих првака са тадашњим премијером Игором Лукшићем о наставном предмету црногорски-српски босански и хрватски језик, као условом да Брисел утврди датум почетка преговора о пријему Црне Горе у ЕУ. Овај несхватљиви пристанак опозиционих политичара о изједначавању  тзв. црногорског и српског језика, гдје је црногорски као први у предности,  је још чуднији, ако се има у виду да се и те 2011. године на попису  поново значјна већина изјаснила за српски језик. Несхватљиво је опет њихово нечињење у јулу 2013. године када је на захтјев Матице црногорске Уставни суд донио решење у којему се каже да је употреба српског језика у школама неуставна и незаконита. Нажалост, мада то стално морамо да понављамо да бисмо схватили своје грешке, као да су опозициони политичари око питања језика више размишљали о прагматичној страни политике него о суштини нашега бића које се дроби и разара. Влада Игора Лукшића (читај ДПС) их је народски речено „превела жедне преко воде“, а они је ни до данашњег дана нијесу позвали на одговорност и оптужили за превару.

Данас, званично се у Црној Гори српски језик учи само на Одсјеку за српски језик на факултету у Никшићу, а незванично га у његовој стандардизованој књижевној или исквареној, провинцијалној  црногорској форми говоре сви, јер овдје другог језика осим српскога и нема. Нажалост, наши политичари, а ни народ великим дијелом, нијесу схватили да стављајући знак једнакости између српског и тзв. црногорског језика, који је садржајно и изражајно веома скучен, сведен на демагогију и пропаганду, није мање погубно од изједначавања праве и лажне цркве, само што језик, за разлику од Цркве, од имовине има само нас који га волимо, његујемо и чувамо.  Поред тога, наука, па онда и лингвистика за разлику од политике, не зна шта је компромис. Убудуће не би више смјели, политичари  без питања струке и науке, да рјешавају овако важна, суштинска питања. Како би рекао Вук Караџић: „Kако који зареже перо да пише, он већ одмах почне мислити како ће језик поправљати, а не како ће га учити.“

На крају постваља се питање шта нам ваља радити. Познато је да човјек, упркос свему и изненада, често највишу снагу покаже тамо гдје је најболније сломљен. Све је мање простора за узмицање и попуштање. Прво што треба да учинимо, и на шта имамо потпуно право и обавезу, то је да српски, као већински језик у Црној Гори вратимо у школе и у наставне програме. Поуздани показатељ да је то неопходно је српска књижевност. Да бисмо се опоравили морамо се подићи и супротставити онима који су хтјели и имали чврсту намјеру да ријеку нашег бића скрену у туђе корито, бришући наше завјетно опредјељење, наше претке, свети језик на коме је прво што је записано била молитва Богу, наше слике и предања, нашу књижевност и умност до које је српски народ у свом прегнућу према Богу, истини и правди стигао.

 

Извор: ИН4С

Подржавамо филм “Кошаре” , али не и плакат, ако је на латиници

      Жељни новог српског епопејног филма, којег нема после славног “Марша на Дрину”, Жике Митровића, сви нормални Срби су пожурили да буду селектори са жељом да филм буде што лепше и што тачнији. Међутим међу нормалним селекторима има и оних других који увек желе нешто да покваре и убију све што је лепо. Режисер филма Ђого је под притиском. У жељи да филм буде што лепши све извлачи из петних жила и у најбољој намери креће да снима митовићевским стилом нови историјско митски догађај, како би јунаке нашег времена придружио јунацима Курсули и бата Колету.

      Ипак канцери којих је увек било, упали су у здраво ткиво у жељи да разводне ситуацију, а Ђого им на културан начин ставља до знања “така и така ствар” .

     Поштовани Ђого, са таквима се не разговара дипломатски него живковићевски, а да се подсетимо шта је генерал Михајло Живковић, командант одбране града Београда одговорио Аустријанцима на ултиматум о предаји Београда.
Одговор генерала Живковића (Из књиге Avec l’Armée serbe )

     Подсетимо се и славног Лордана Зафрановића, који такође није хтео да мења сценарио и да скрати сцену бестијалног оргијања усташа у аутобусу, иако му је Карл Малден обећао Оскара.

      Вратимо се ипак Жики Митровићу, коме су, кажу, рекли “све можеш да радиш, али плакат и најава иде латинично”. Жика је то прогутао кнедлу и снимио најлепши српски ратни филм.



     Ипак рецимо и то да Жика Митровић тада није имао члан 10 Устава Републике Србије, па је морао да прогута кнедлу и снимио је филмчину, а Ти добри наш Ђого не гутај кнедле него ради по савести, а сматрамо да ти је добра, па ће и ћириличка победа на Кошарама пунити биоскопе као некад “Еп о батерији”.*


  * Батерија – ранг чете у артиљерији, која је прославила филм “Марш на Дрину”.


НАПОМЕНА:

     Све српске војводе биле су артиљерци, а и први српски пилот са значким број 1 наредник Михајло Петровић је био артиљерац. Част пешадији, али слава артиљерији.


Милорад Ђошић,
Србски културни центар
“Ћирилица” Београд