Драгољуб Збиљић: СТАЛНО ОТВОРЕНО СРПСКО ПИТАЊЕ – ДА ЛИ СМО (ЗА)КАСНИЛИ?

 

Да ли смо каснили с ванредним мерама за сузбијање короне, али и антићириличког вируса који много дуже, без икаквих практичних, у Европи и свету одавно познатих противмера, редовно хара свуда међу Србима и у превисоком проценту (данас 90 одсто) сахрањује српску ћирилицу?

  Често се у ово време, у време владавине смртоносног вируса короне у готово целом свету, у свим земљама поставља питање: да ли су (за)касниле спасоносне мере за спасавање живота људи? То се питање, логично, поставља и у нашој Србији.

  Иако су одговори на та питања тренутно у другом плану, јер је важно сада да се што успешније и што доследније спроводе уведене мере, то не значи да је непотребно и бескорисно бавити се и тим питањима. Ако ни због чега другог, а оно зато да нам се кашњење с мерама не понови у неким будућим сличним опасним приликама и појавама.

Ванредне мере, него шта друго?

  У свим земљама света и стручањци из медицине и власти на којима је да, у корист народа, помогну стручањцима да се оствари што већа доследност и поштовању прописаних мера, постоји готово усаглашена оцена о кашњењу у борби против короне. У већини земаља, па и у Србији, узимајући у обзир предлоге стручњака из медицине, уведене су тзв. ванредне мере. Негде више, а негде мање „жестоке“. Ретке су земље (изузетак је увек правило) које или нису увеле никакве посебне мере или оне минимално одступају од свакодневних правила понашања. Србија, очигледно спада у земље које су при врху „строгоће“ у ванредним мерама, што се може показати корисним. У мерама, наравно, нема гаранције да се не погреши. Али је увек важно да се претерано не погреши, па да буде већа штета од мера него користи од њих. А и то је могуће.

  У свему томе увек су могуће и злоупотребе. Мисли се на злоупотребе у примени мера и злоупотребе у критиковању уведених мера. Ми припадамо онима који мисле да треба поштовати стручњаке из дотичне области (у овом случају реч је о медицинским стручњацима, због опасности од овог смртоносног вируса). И мислимо да није страшно помало и „претеривања“, ако то претеривање не значи озбиљније онемогућавање елементарног живота. Ванредне мере, наравно, подразумевају ограничавање неких права или обичаја који владају у тзв. нормалним приликама, кад нису сигурно, тј. неизбежно угрожени животи људи. Ако се вирус корона преноси  само с људи на људе (ко ли први поче да га преноси и откуд му тај вирус?), нормално је онемогућити до крајњих могућих мера масовне „контакте“ међу људима. Ако стручањци тврде да су корисне маске на лицима, треба носити маске, ако кажу да треба носити рукавице, треба навући рукавице. Ако кажу да се не треба грлити и љубити, наравно да треба избегавати интимности свих врста, па до директних љубавних интимности. Проблем је, међуттим, што су и српски и још неки други народи с веома ниском стопом наталитета, па ће корона утицати на још мање рађање.

  (Сетисмо се видовитости великог редитеља поч. Живка Николића. Он је у свом филму „Лепота порока“ применио у љубави здравствено сигуран начин у крајњем чину љубави: стављање партнерки не само маске на лице, неко је цела глава партнерке била прекривена густом црном марамом коју је стављао у том чину глумац Мима Караџић. То је, изгледа, данас у љубави један од најсигурнијих начина спасавања од короне.)

  Дакле, ванредне мере, него шта друго?

Зашто нису одавно уведене ванредне мере за спас српске ћирилице

          Ако су за спас живота народа од короне уведене ванредне мере, макар и с мањим закашњењем, сведоци смо да се за спас српске ћирилице у Србији касни најмање пуних 14 година, а резултат тог трагичног кашњења однео је из српског језика међу Србима чак 90 одсто српског писма. Дакле, српска ћирилица је, практично, готово неповратно покошена. Она је већ била покошена у Југославији, а у Србији је само настављено њено кошење и затирање. Тако данас у Србији имамо мнноге области у којима се више уопште не пише српски језик српским писмом. Готово сто одсто влада замена ћирилице туђим (хватским латиничким) писмом.

  Зашто се догодило у Србији да више ћирилице нема ни у изузецима, на пример, у банкама, у продавницама… На нашим улицама у исписима ћирилице има тек у једноцифреним изузецима, у декларацијама на производима има је у најређим изузецима, у рекламирању производа итд. Од телевизија, на пример, данас ретко која користи ћирилицу. Дневне новине готово све су на латиници. Највеће издавачке куће (нпр. „Лагуна“) књиге за Србе објављују на српском писму с мене па на уштап. Једино Српска књижевна задруга редовно објављује књиге на српском језику српским писмом у складу с оним што, као обавеза за све, пише у Уставу Србије.

  Уставна обавеза је јасна. члан 10 актуелног Устава (2006), изгласана на референдуму народа, обавезује да се службени српски језик пише српским писмом, како је то у свим другим језицима у вези с њиховим писмима. Та уставна обавеза јасно гласи већ у првом ставу члана 10 који се односи на писмо српског језика:

  „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ Уз тај члан, наравно, нема никаквог додатка који би дозволио употребу било ког и било чијег другог писма осим ћириличког за писање српског језика. Друго писмо није екплицитно наведено а и имплицитно га није могуће пронаћи, тј. српски језик је, сасвим логично, повезан само са српским писмом, као што то важи за све друге језике у Европи и свету у вези с њиховим писмом.

Антићирилички вирус већ је однео 90 одсто српске азбуке

  Када је то већ доказано тако, мора се поставити питање зашто је то тако и ко је закаснио што је вирус затирања српског писма из Југославије пренет и у Србију и зашто се нико из власти није сетио да, макар после 2006. године, уведе ванредне мере за спас ћирилице, кад се већ избегавало редовно спровођење уставне обавезе у свим областима у којима су службени српски језик са српским писмом? Ко је то хтео и смео да тако дуго у Србији игнорише уставну обавезу, да понижава српски народ туђим писмом и да тако убија српски културни и општи ћирилички многовековни идентитет и ко је смео да одлаже усаглашавање Закона о службеној употреби језика и писма с реченим чланом 10 у Уставу српске државе?

  Ко је, дакле, толико и хтео и смео да касни у увођењу ванредних мера за осигурање опстанка српском културном и идентитетском добру првога реда, као што је народно писмо у народном језику?

Замислимо да је српска држава толико година као у случају с истиснутом ћирилицом каснила у ванредним мерама у вези с короном?

Истраживања стручњака су недвосмислено открила  да је убиствени „вирус“ против ћирилице створен у „лабораторијама“ власти окупаторских држава

  Сва истраживања стручњака за српски језик и писмо у вези са затирањем (убијањем) српског писма у језику Срба чињенично су показала да је антићирилички вирус произведен одавно у лабораторијама држава са којим су Срби живели под окупацијом. (Он је произведен од (не)људи, али није вештачки.) Истини за вољу, у тој окупацији азијска Турска царевина није била ригорозна против српског писма, па је она, чак и у време када је била и на врху моћи, дозвољавала да се ћириличко писмо користи и на Порти. А тзв. напредније европске окупаторске државе доносиле су, касније, „модерне“ уредбе и законе о забранама ћирилице и наметању хрватске латинице (гајице) уместо српске ћирилице! Најжешћи закони о забрани ћирилице донесени су у време постојања АУ Царевине, посебно у току Првог светског рата и, нарочито ригорозно, у НДХ.

  Следећи забрањивачи ћирилице, истина без закона о забрани, али још успешнијом добро осмишљеном фаворизацијом и сејањем заблуда о лажној „равноправности писама“ и „богатству двоазбучја“ (наравно само за Србе у њиховом језику) коначно су постигли оно што  су окупатори одавно желели – да се српско ћириличко писмо међу Србима сведе на данашњи занемарљив проценат.

  Према томе, ако данашњи медицински стручњаци још нису стигли да истраже вирус корону и да пронађу ефикасан лек против ње, српски стручњаци за језик и писмо открили су истину – да је антићирилички вирус створен деловањем стручњака и власти у земљама окупаторских земаља, који су осмислили забрану српске ћирилице, њено спаљивање у ћириличким књигама и, најзад, у 21. веку њено буквално чекићање с јавних табли.

„  Најмудрији“ владари у 20. веку у Југославији (комунисти) отишли су корак даље, па су у својој лабораторији власти осмислили „демократско“ затирање српске азбуке. Они је нису формално забранили законима као у ранијим окупацијским земљама, него су је до 90 одсто докусурили фаворизовањем туђег писма Србима, кроз осмишљен систем фаворизације латинице до изазивања заблудног „самолатиничења Срба“. Нажалост, кроз оштре политичке притиске комунистичке власти, данас је знатан део Срба насео на теорију о „равноправности писама“ и „богатсву двоазбучја“. А то је, наравно, примењено само у Србији и међу Србима. А онолике државе које су моћне да командују целим светом нису успеле да себи обезбеде „богатство двоазбучја“, него све најбогатије земље имају „само“ по једно писмо у својим језицима. То „богаћење“ у туђем, а сиромашење у свом писму измишљено је само за Србе.

За убијање антићириличког вируса још нема воље у власти и лингвистици!

          Основу за уништавање вируса против ћирилице поставио је темељно и успешно један стручњак у сарадњи с народним Удружењем за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“, данас, нажалост, почивши лингвиста, тада саветник министра културе – Бранислав Брборић. Његова формулација у члану 10 Устава Србије вратила је српском писму, после 50 година, пуни суверенитет у језику Срба. Народ је његов предлог у име Владе Србије 2006. прихватио и озваничио на референдуму за усвајање највишег правног акта у држави. Остало је било да се после проглашења Устава у Скупштини Србије усклади Закон о службеној употреби језика и писма с реченим чланом Устава и да Србија поново постане оно што је била – ћириличка земља, као што је била од свог оснивања па све до, практично, 1954. године, до доношења за српски језик и писмо погубног Новосадског договора о српскохрватском/хрватскосрпском језику. После тога је ступила лажна „равноправност писама“ и „богатство двоазбзучја“, што је, вољом комунистичке власти, за петнаестак година ћирилицу сасекло и претворило је у мањинско (једва данас видљиво у јавности) писмо.

  Ко је директни кривац што је ћирилица остала и до данас далеко мањинско писмо међу Србима и што је задржано параписмо (туђе писмо) у Србији и међу Србима изван Србије. Истраживања су то јасно прецизирала. Кривци су они који су плаћени у државним институцијама да се спроводе уставне обавезе и прописи и они који су у српској лингвистици у српским језичким институцијама задржали решење питања писма у складу с Новосадским договором о српскохрватском језику. Пре свега, правописци који су у оквиру Одбора за стандардизацију српског језика одобрили ново издање неуставног „Правописа српскога језика“ у издању Матице српске. Ти су стручњаци сматрали да се на њих не односи уставна обавеза из члана 10, па су у решењу питања писма српском писму супротставили параписмо (туђе писмо) које је остало да влада у Србији у реченом проценту.

  Нова (актуелна, последња) власт, као и све претходне власти после 2006. године, уместо да усвоји, макар и с великим кашњењем, припремљен пре две и по године усаглашен с Уставом Закон о службеној употреби језика и писма, она задржава стари неусаглашен закон и ништа не чини да преко одговарајућих министарстава наложи да се сачини српски правопис за српску децу и писмени народ, сагласно обавези из Устава и сагласно општој пракси у решавању питања писма у свим другим језицима у Европи и свету.

  Сада је остало да будућа власт, пошто се много касни у убијању антићириличког вируса у Србији, одмах после избора (ако их буде под претњом короне) уведе ванредно стање у коме би се, прекоредно и брзо спровело оно што налажу обавезе из Устава и општеевропске праксе.

  Не смемо ни да замислимо колико би, не дао Бог, страдало Срба и свих других с њима у Србији да није уведено ово ванредно стање због короне. Зар је мало 90 одсто убијене српске ћирилице до данас да бисмо и даље то толерисали као „редовно стање“?


Аутор: Драгољуб Збиљић

Извор: Видовдан

Приредикла: Весна Арсић

Друже, одо ја а ти назови…

Драги пријатељи, а посебно белоруски пријатељи,
Овај чланак посвећујем свима вама неволиоцима силе, а волиоцима слободе, јер се по мом скромном мишљењу и до слободе долази силом, јер „тирјанству ногом стати заврат…“ знамо сви.
На данашњи дан у праскозорје, а ја вам пишем у предпредвечерје, ескадрила зликоваца је бомбардовала Србију, Београд наш лепи. Тада, баш тада, једни од највећих јунака били су пилоти. ИК-3 и  Месершмит 109 били су узданице тадашњих Мандушића Вукова, а Пирцови и остали потоњи команданти храбро су се повукли. Батуранови јунаци Жуњићи и Стојановићи  су тада 6-ог априла 1941. године стварно доминирали небом Србије, тада када су из кафане „Зора“ само на један позив телефоном отишли у легенду.
Зашто сам на почетку писма рекао белоруски процените сами, Да ли зато што је велики Батка  и те 99-е  једини дошао код нас, а када је свим Коронама света рекао НЕ или због нечега другог, на вама је да оцените.
Доњи чланак је приљученије јунацима из `41.
Браниоци Београда 6-ог априла 1941. године
Чланак је посвећен пуковнику Слободану Перићу, једном од наследника лучи Михајла Петровића, првог српског пилота који је изгубипо живот на борбеном задатку, и жртвама НАТО-а.
Не знам колико је нас тог 23. марта 1999. годинe, на рођендан наших ћерки, кренуло са надом да ће да се врати, али сам сигуран да је свака ћерка плакала. Мој друг Славко је вратио моја кола, а супруга ми касније рече да је помислила оно: „Почело је“. Помислиле су и знале то све наше супруге, а мајке са том зебњом живе.
Куршумлија. Мој рођак са још једним другом Божијим чудом у рупи остаде жив, а два нам другара погинуше. Бог је чудо, а чудо нас је тих дана чувало. Зашто нам нису дали да одмах напустимо аеродром опет вероватно Чудо зна, али кад смо га напустили ОНИ су га сравнили са земљом, а на аеродрому Ниш сам после избројао ваљда 67 рупа. То је било само на писти. Ми опет Чудом остадосмо живи. Сви, али са ранама у срцу због погинулих другова у другим ескадрилама и јединицама. Нас нису погодили, а сигурно су хтели, како рече наш другар, херој Буца Перић неки дан на телевизији.
Поћи у рат у витештво не може свако, а то је оно што не могу да нам опросте, а не могу чак од Свевлада, преко Немањића до Цара Лазара Највећег, прешколованог деспота Стефана са којим смо изгубили племство, за које кажу да није за нас, а за њих јесте. Ипак морамо се сложити, да смо губитком Деспота дефинитивно право племство изгубили.
Бити у срцу витез не може свако, а сви они који су тамо пошли су сигурно били витезови. Бити у срцу витез показао нам је свима наш узор пилот Михајло Петровић, прва ваздухопловна војна жртва на свету, наш Пилот Михајло са србским летачким знаком број 1, а прудружио му се много касније његов друг и класић из артиљеријске школе Радивоје Рака Љутовац из села Пољна код Трстеника. Е, баш тај Рака је био узор нашем Ђорђу Аничићу, да витешки са друговима обори ЊЕГА. Погодио га је руском „праћком“ типа Нева, баш као што је и Рака погодио немачког Фармана топом те давне 1915. године. Све новине света су писале и тада и сада о СЛУЧАЈУ. Ипак, да се зна, ниједног тренутка та витешка дружина није помислила да убије тог несрећника коме је командир ескадрона сигурно дао пилуле за смирење, а то смо гледали на каналу Хистори коме овога пута морамо нешто и да поверујемо. Сви ти несрећници, како су сами признали, када су се нашли на нашем небу плакали су у „страшним“ Шеснаестицама, а гласови су им, како рече Слоба Перић, били као у девојчице. Они знају да ми знамо све њихове страхове. И њихов највећи од онда.
И сад би ми требало све да заборавимо, све од нашег Михајла са Кошарцима Лозанчићима* (прим. аут.) заједно и да заборав спустимо све до Владисављевића и да нам узор буду рецимо генерал Крук и Џеки Оназис, а не Царица Милица.

Пуковник Слободан Перић
Нећемо. И не можемо. То морају прво да знају они наши помирљиви који деведесетих нису били овде, док су им другови и комшије резервисти гинули, и они што не воле и не служише војску, иако их је отхранила. То морају да знају и они наши који се три пута љубе са непријатељем и иду у узвратне посете, а то морају да знају баш због тог витеза Буце кога смо неки дан опет гледали и слушали на телевизији, и који први није хтео да се помири са тим Зелкама или како се већ зову, а морају да знају и због већег дела бригаде која се дистанцирала баш због тог љубљења.
Заборав мита, а наши су митови улепшане истине, су оно што би требало да уђе у ове тврде србске главе. Заборав мита је одавно ушао у оне главе које само на мито мисле, али то и није тако страшно док постоје клинци који пркосно у школи носе пркосне мајице и сваке године пркосно због ћирилице праве проблеме професорима. То и није тако страшно док има оних Милоша Чешких који Србе у Терезину пуштају у Храм историје бесплатно и док има Срба који живе у Чешкој и само због Јиндриховчана „пале“ ауто и возе „непознате“ другаре да се поклоне сенима Срба, који би се у гробу окренули да могу кад би знали да им на епитафу пише да су Југословени.
Све ово око мита уклапа се у реченицу незнаног Турчина, да је боље изгубити рат него изгубити мит, а њихов мит је да су победили на Косову. Наша је истина.
НАТО је створен и проћи ће. НАТО кампањује и кампањоваће, али престаће, јер нестаће, али ми никад нећемо заборавити Милице, Сурдулице, сломљене крстове, као ни сузне очи ћерки наших рођених дана 23. марта, дана уочи почетка, као ни оно, како херој Буца рече: „Тата немој да идеш“.


Нећемо због лучоноше и Свевлада Првог.


Пуковник авијације у пензији
Милорад Ђошић, ратни командант 712 похе Ниш

(Срећом) и ћирилица је домаћа

Осим производа имамо и домаће писмо, које нам је бесплатно остало од предака, те би га и домаћи привредници требали користити више, а не само при позивима на (економски) патриотизам.

 

 

Иначе све похвале за овај акт азбуковаскрсенија.