На данашњи дан 1815. године, на брду Љубић код Чачка, Срби у Другом српском устанку потукли су троструко јачу турску војску

На Љубићу се налази меморијални комплекс посвећен Љубићкој бици, који је Република Србија 1983. године прогласила знаменитим местом од изузетног значаја. Комплекс се састоји од гранитног споменика Танаску Рајићу и православне цркве посвећене цару Лазару

Љубићка битка или Бој на Љубићу се одиграла 8. маја 1815. године, у току Другог српског устанка, између Срба и Турака.

После ослобођења Рудника, устаници под командом Лазара Мутапа нападају турску посаду Чачка, и сабијају је у окружење код џамије. За то време Јован Обреновић запоседа Љубић са својим људима. Турци под Ћаја-пашом, снаге око 5000 људи, углавном коњаника, стижу 6. маја из Београда у Чачак и нападају устанике с леђа.

Устаници се повлаче на Љубић пред бројнијим непријатељем, са рањеним Мутапом. Ту су већ пристигли Милош Обреновић и Јован Димитријевић Добрача, сваки са својим људима. Укупне српске снаге су износиле око 1.500 људи (200 на коњима).

Милош је израдио отворене шанчеве за главнину српских снага, а део снага је разместио по другим положајима и заседама. Турци су 8. маја са јачим снагама напали устанике на Љубићу, али су одбијени плотунском ватром. Уз веће губитке се повлаче ка Чачку, а устаници их прогоне до Западне Мораве.

Током борбе се истакао Танаско Рајић, који је јуначки погинуо бранећи српске топове од Турака. Његова погибија опевана је у народној песми стиховима: „Од сто рана од сто јатагана паде Рајић јунак од мегдана.”


Извори: Глас западне Србије/ Википедија

Напомена Администратора: Горњи чланак је у “Гласу западне Србије” објављен пре четири године. Зар нема данашњег? На стотињак српских и “српских” портала колико их пратим преко агрегатора вести,  до овог тренутка, а сада је 10:40,  ни један једини помен јуначког дела наших старих – и бољих.

Није добро сјећати се својих српских предака

Није се добро сјећати својих српских предака, свог дједе са Солунског фронта, ујака у униформи краљевске војске. Све то могле би бити илустрације твог ,,непријатељства” према Новој Црној Гори, која нема сјећања осим оног које је прописано по идеолошко-селективном кључу, а то се никако не може наћи у свим тим томосима неокомунизма

Мило Ђукановић, / Марко Ђукановић, дјед-стриц Мила Ђукановића, национални Србин и борац за уједињено српство

Тешко је у Црној Гори све разумјети иако ништа није нелогично. И оно што је најболније – све је стварно иако конрадикторно, не само историјски, просто културолошки.

Живот у негацији сопственог ,,ја“ је на извјестан начин и социјално суицидан, о томе је на свој начин некада писао покојни др Баковић говорећи о ,,депресивном оптимизму Црногораца“, чега се данашња Црна Гора највише боји скоро болесно, штавише сасвим извјесно – хронично патолошки: Страх од себе је оно сто држи Црну Гору у сталном унутрашњем немиру, подјелама и сукобима са временом.

Можда би исправније било рећи да је садашња црногорска власт изабрала сасвим спонтано, не знајући за њу, филозофију избјегавања, чији је творац Прајс одавно већ и у родној Британији свакако заборављен.

Дакле будућност Црне Горе, по сценарију садашњег главног режисера у њој, је избјегавање свега што није службено, у противном то би могло да буде и кажњиво на један или други, или који већ, начин.

Катекизам ,,новоцрногорства“ који није нико званично увео, иако се сви по космолошком разлогу усмјеравају на понашање у његовом духу, почива најмање на ових следећих пет закона избјегавања (наравно, уколико уопште желите рачунати на неки социјални успјех, минимално опстајање или толерантност власти).

Први је закон избјегавања сјећања.

Петар Други Петровић Његош

По том закону добро је заборавити све што не доказује да је ново латинично црногорство аутентично. Ћирилица је доказ да нијесте довољно заборавили и да је пропуштање њене употребе један од приоритета актуелног ,,државног пројекта“.

Други закон је избјегавање својих.

Није се добро сјећати својих српских предака, свог дједе са Солунског фронта, ујака у униформи краљевске војске. Све то могле би бити илустрације твог ,,непријатељства“ према Новој Црној Гори, која нема сјећања осим оног које је прописано по идеолошко-селективном кључу, а то се никако не може наћи у свим тим томосима неокомунизма.

Трећи закон је избјегавање вјере.

Цркве су допуштене ако служе власти (држави), не само Богу, у противном бивају сумњиве, надзиране и оптужене. То јест само једна – православна СПЦ. Њен проблем је што свједочи да је рођена прије власти и државе и што има сједиште изван Црне Горе (као да такво сједиште нема и католичка црква), зато њену имовину треба одузети, а свештенике без папира осудити на ,,избјегавање Црне Горе“.

Мило Ђукановић / Хапшење Митрополита Амфилохија и свештеника на Цвијете

Четврти закон је избјегавање српства.

Бити Србин у Црној Гори није само ствар људских слобода, права у одбрани индентитета, индивидуалног и породичног достојанства, то је истовремено политички атак на ,,право црногорство“, то је служење страним интересима, ,,колонијализму велике Србије“ и опасност по државу.

По овоме је Црна Гора можда једина земља која нескривено међу својим грађанима тражи непријатеље (не разлике које би требало уважити) и то међу онима који се осјећају Србима, а нијесу бирачи владајућих партија.

Пети је закон више политички, то је закон о избјегавању опозиције.

Опозиција, посебно православна, је не само против Власти, већ и ,,против државе (упркос безброј пута доказаном постреферендуском прихватању Црне Горе као сопствене државе), чиме идеолошки творци овог прописа сами признају онако Лујевски: Држава, то смо ми! (или Он… или Њих неколико).

Најкраће, ових неколико важећих, а ненаписаних закона објашњавају како је у Црној Гори данас тешко бити слободан и здрав. Једини начин да то будеш по овим законима је да се и сам ,,разболиш“ и будеш један од оних асимптоматских лојалиста, који све види – али о свему радије ћути.


Аутор: Теодосије

Извор: ИН4С

Данас је Марковдан

Српска православна црква и верници славе данас Марковдан, празник посвећен Светом апостолу Марку. Написао је Јеванђеље, а познат је и као сапутник и први помоћник апостола Петра. Свети Марко је честа крсна слава у Шумадији, али и слава појединих градова и места.

Свети Марко је био Јеврејин, из племена Левијева. Уврштен у 70 светих апостола Христових, најпре је пратио Светог Петра који га је и поставио за епископа.

На молбу верних римских хришћана, написао је Јеванђеље, које је лично Свети Петар прегледао и потврдио као истинито.

Проповедао је Христову веру у Аквилеју и Египту, саградио многе цркве и постављао свештенике.

Чинио је многа чудеса, па многи тада повероваше у Исуса Христа и крстише се. Наставио је пут у Александрију, где је многе превео у хришћанство, због чега га бацише у тамницу. У тренутку његовог погубљења, небо се отворило и догодио се јак земљотрес.

Његове свете мошти у 9. веку, пренете су у Венецију, и најпре покопане у дуждевој капели, а потом у 11. веку у нову, сада широм света познату Цркву светог Марка.

Данас се пољски радови избегавају. Не ваља на овај дан ни спавати, да се не би спавало преко целе године.

Свети Марко је честа крсна слава али и слава појединих градова и места.


Извор: РТС