Филозофија полемике

Најбољи, кратак приручник за полемичке двобоје сигурно је недовршен и тек посмртно објављен спис немачког филозофа Артура Шопенхауера „Еристичка дијалектика”, с поднасловом „или умеће како да се увек буде у праву објашњено у 38 трикова”

Артур Шопенхауер (Фото: Фејсбук)

Ко није пожелео да у полемичком окршају с противником буде бољи, да га надговори и у крајњем случају победи? Али, за то је осим образовања потребна и једна врста домишљатости која није свима урођена. За утеху онима који би да се докажу и у овој дисциплини она може и да се научи. Најбољи, кратак приручник за полемичке двобоје сигурно је недовршен и тек посмртно објављен спис немачког филозофа Артура Шопенхауера (1788–1860), код нас објављен у издању новосадских „Светова”, у преводу Душана Глишовића и с поговором покојног Милана Дамњановића.

Његов наслов је Еристичка дијалектика, с поднасловом „или умеће како да се увек буде у праву објашњено у 38 трикова”, и долази од грчке речи „ерис”, што значи завада, свађа, спор. Шопенхауер је и сам био мета полемичких напада, па је овај његов спис настао и из сопственог искуства, али и из филозофског и психолошког увида у људску природу, у чијој је основи уз све друге и потреба за расправом, дијалогом, па и спорењем у којем ћемо свом саговорнику показати да смо вештији од њега.

После античке Грчке у којој је дијалектика била веома цењена филозофска вештина (Шопенхауер и разуме дијалектику у њеном првобитном, грчком значењу као вештину расправљања), и то остала још дуго, Шопенхауер посебну пажњу обраћа дијалектици као једном облику полемике. Притом је пошао и од реалности људске природе и од тога да је полемичко сучељавање постало део свакодневног, културног, политичког и парламентарног живота.

Утолико нам се чини значајнијом појава овог списа са 38 трикова, од којих су неки филозофски компликовани, али има и оних који су за свакодневну употребу. Тако завршни трик гласи: „Када приметимо да је противник надмоћан и да нећемо бити у праву, треба прећи на ниво личног, вређати, бити груб.” Али, и ту има једно ограничење. Зато није на одмет да сваки заклети полемичар бар прелиста овај Шопенхауеров приручник.

(Из књиге „Предлог за читање” објављене 2000. године у издању Библиотеке града Београда)


За “Политику” приредила: Милка Лучић
За СКЦ “Ћирилица” и нашег друга Слобу, најтврдоглавијег удбаша којег сам срео у животу: Администратор

Успут прочитајте

Кад би се вратило све покрадено, свака стопа Црне Горе била би прекривена златницима. Од црногорских економиста, нећете чути којег је обима пљачка

Бећир Вуковић

За вријеме Краљевине Црне Горе, школске 1913/1914. године, у Црној Гори билио је 143 школа, и 11. 499 ђака.

За вријеме Краљевине Југославије, школске 1923/1924. године, у Црној Гори било је 342 школа, и 28. 756 ђака.

Шта говоре ове бројке: говоре колико је Краљевина Југославија водила рачуна о школству у Црној Гори.

За десет година у Црној Гори повећао се број школа за 199, а број ђака порастао је за 17. 257. Такав је био однос „окупаторске“ Србије, Краља Ујединитеља, унука Црне Горе. Александара који је створио Југославију, а не Броз.

У Црној Гори 2001. године, било је 9. 440 ђака првака, а 2019.год. првака има само 6. 980. Бројке говоре саме за себе. Шта се десило за 20 година. Овај податак има везе и са Бирачким списком. На једној страни број становника опада, али Бирачки списак расте. Како, ни врапци не знају.

Прва школа у Црној Гори била је Богословија, основана 1863. године. И прва Гимназија основана је на Цетињу 1880. године, такође при манастиру. Гимназија није имала никаквих писаних закона и правила. Митрополија је мајка школства у Црној Гори. Митрополија је мајка и државе Црне Горе.

И сами провјерите колико је „окупатор“ саградио гимназија: на Цетињу, Подгорици, Беранама (прва генер. 1920/21.) Српска Гимназија у Пљевљима, најстарија је у Старој Херцеговини. И, шта је још подигнуто у вријеме  Краљевине Југославије, колико камених мостова (мост Ђурђевића Тара, Мојковац…), колико џада, ускотрачних пруга, бистијерни… Наравно, за попис није довољна једна успутна белешка. На броју су још увијек све грађевине (са Зетском бановином на челу), осим Капеле на Ловћену.

Неко је повикао: „Ватра, гори Александријска библиотека.“ „Нека гори. Она је сјећање на људску срамоту“, узвратио је Цезар.

Сви су Александри добили име по једноме, по којем је и Библиотека добила име. Хоће ли изгорети и сјећање на срамоту о Краљу Александру. Срамота је да Краљ нема улицу у граду у којем се срео са собом – гдје се родио. Срамота је да му сруше споменик. Срамота – Краљ је највећи неимар Цетиња. Срамота је прекрајати историју коју је и Краљ зидао.

Један Рус каже да се вријеме зауставља у материји, а тече у енергији. (Као да је мислио на Острог.) Острог је 1925. год. обновио Краљ Александар. Исте године у Острогу је засиједао и Св. Синод СПЦ. Другог дана Синод се преселио на Цетиње.

У Србији прва Гимназија основана је у Карловцима 1791. године, а у Крагујевцу 1883. У Гимазији у Карловцима двије године учио је и Вук Стеф. Караџић. До данас отворен је „спор“ која је Гимназија старија.

Указом кнез Милоша, у Крагујевцу 1883. год. основан је Лицеј, или Лицеум. Доцније, Лицеј се сели у Београд, и постаје Велика школа, која је 1905. год. прерасла у Универзитет.

Из Београдског универзитета 1960. год. издваја се Универзитет у Новом Саду. Универзитет у Нишу основан је 1965. год. Универзитет у Приштини 1970, у Титограду  1974. а Крагујевцу 1976. Годинама, проф. са Београдског универзитета предавали су на новооснованм универзитетима. Главни уџбеници и данас су проф. са Београдског универзитета.

Београдски универзитет прва је адреса Универзитета у Србији, Војводини, Косову и Метохији, и Црној Гори. Сада су ови универзитети толико далеко од Београдског, да им не цветају тикве. Скоро да ништа не значи завршити факултет на некоме од њих. (Ово само не важи за философију у Приштини, и марксизам у Кличеву.) На Правном у Подгорици, до јуче могла се јефтино купити диплома. Али, Мујо – са вић у презимену – више није на катедри.

Факултетлије из Момишића воде државу. Какав факултет таква и држава. Ништа друго нисмо ни рекли.

Кад би се вратило све покрадено, свака стопа Црне Горе била би прекривена златницима. Од црногорских економиста, нећете чути којег је обима пљачка. Кад би се вратили сви историјски фалсификати, и плагијати, плус дипломе, шта би остало.

Откако је света и века прича се о оригиналу и плагијату. Сумња се да је и „Дон Кихот“ – плагијат. Давно је са Истока допрла прича да је Сервантес на пијаци у Толеду купио рукопис, и одмах га дао неком Мавру да га преводе са арапског језика.

У причи се крије замка: јунаци „Дон Кихота“ раније су читали текст „Дон Кихот.“ Сјајне, паралелне приче – о двојницима, огледалима, лавиринтима, плагијатима – вековима дотичу са Истока. Али, на свим упоредницима, плагијат упорно трага за аутором. Једино, у Црној Гори, плагијат узалудно трага за оцем.

Ако је Белгија плагијат великих држава (Бодлер), онда је Црна Гора у приличној мјери и плагијат, и краљевство плагијата. Уза све, Црногорски универзитет је инкубатор плагијата.

Дуг је пут ауторства кроз ништавило свијета. И чешће страда аутор него  плагијатор: у науци понекад и страда, у умјетности скоро никада. У Црној Гори преписивачка и фалсификаторска школа буквално је схваћена.

Свуда и свагда влада – ништавило. Ријеч – ништавило – има већу прецизност на српском језику, него на језицима изведеним из српског. Битне су разлике. Свака ријеч је пјесничко дјело, осим – ништавило. Ништавило је филозофски појам. Знају то и  марксисти из Кличева. Они и сматрају да су интелектуалаци ближи грађанским идејама. Елем, само да додамо: јесу, ближи су квазиинтелектуалцима.

Једино поезија црногорских пјесника добија у преводу. Како, још није доказано. Зна се зашто у преводу свака поезија губи, али, не зна се како црногорска добија, и шта добија. Није проблем ни у језику.

Давнашња је прича да је боље гледати излоге у Кнез – Михаиловој, него студирати у Титограду. Важило је неписано правило: 70% уписаних на Правном у Титограду, морало је дипломирати. Требало је да се факултет захукта, ријечи су овдашњег професора, али не Веска Вукотића. У међувремену, критеријуми су олабавили – сада је програмирано да скоро 50% уписаних дипломира. Не знамо захуктава ли се и Медицински факултет, и журналистика на Политичким наукама. По свему судећи Медицински се захуктава. О журналистици немамо јасну представу, јер нема ни истраживачког новинарства.

Критеријуми на приватном факултету Веска Вукотића, нису за коментар, него за контејнер. Исто, ни запажања јавности о Весковом факултету, немају гдје  стати. Нема шлепера који би тај којтенер повукао ни равнином. Напосе, није важо да ли су запажања свјежа или бајата, важније је да ли су тачна. Углавном, све се своди на ововремено правило: ко плати, и заврши.

Врхунац инкубације Титоградског универзитета јесте приватни факултет Веска Вукотића.

Ствари су слично постављене у једној експерименталној верзији Хамлета: на позорницу подигли су нову позорницу, на којој се игра исти Хамлет са мање-више истим глумцима.

Како је постављена позорница на Факултету драмских умјетности на Цетињу, ваш драмски писац није гледао. Како ће и знати кад никад није био у неком црногорском позоришту. Не рачунајући некадашњи „Град театар.“


Аутор: Бећир Вуковић

Извор: ИН4С

МИРЈАНА МАОДУШ: Умјетница која слави ћирилицу

Захваљујући Галерији 73 београдска публика упознала је Мирјану Маодуш једну од најзнаменитијих Српкиња из свијета умјетности. Она живи и ствара у Паризу и Београду, повремено и у Јокохами.

Мирјана Маодуш (Фото: Трифко Ћоровић)

Мирјанин пространи београдски атеље налази у реконструисаној кући познатог сликара Васе Поморишца, а онај париски некада је користио широм свијета прослављан Хаим Сутин, а посјећивали су га Модиљани, Фужита, наш Растко Петровић и многи други гласовити умјетници.

Мирјана Маодуш није само посебна зато што су њене слике тражене на свим меридијанима. Ова поносна Личанка школовала се у Франкфурту, Венецији и у Паризу. Огромну славу стекла је и у Јапану, отаџбини свог супруга. Ипак, животна судбина која је водила широм планете није промијенила њен однос према личком камену са кога је потекла. Изузетно динамичан живот навео је да, поред матерњег српског, говори њемачки, италијански, француски, енглески и руски, а служи се и шпанским језиком.

Као хуманиста и умjетник, одлучила је да на свој начин кроз сликарство реагује на трагедију Срба. Учинила је то ћирилицом, сликајући писмо свог народа. Због тога се данас убраја у ред најзначајнијих представника летризма у свjетском сликарству.

Радила је фигуративне композиције блиске њемачком експресионизму, затим се усмјерила ка особеном фовизму. Експлозивним бојама, са изузетним осјећањем за материју, користећи слова, ријечи или строфе омиљених јој пјесника извела је много значајних дјела са ненаметљивом, а тако снажном поруком љубави према свом роду. Исто је показала и исписивањем стихова Ђуре Јакшића, посебно оних којима се обраћао Јевропи.

Инспирисана фрескама

Каже да је инспирацију за своје радове нашла у фрескама које је још као дијете видјела у Цркви Светог Јована у родном Медаку.
– Mоје сликарство је врста графита настала под утицајем свjетских трендова. Живим у Паризу у коме је велика концентрација умjетности из читавог свијета. У таквој средини природно је да човјек тражи себе. Ко сам ја?

ЋИРИЛИЦА: Мирјана Маодуш у свом београдском атељеу (Фото: Трифко Ћоровић)

Мала Мира која се крстила у медачкој цркви. Прве слике које сам видјела биле су иконе. Мама ме је као дијете водила у цркву у којој би док траје црквена служба имала осјећај да уз упаљене свијеће злато са икона има посебан сјај. Читав амбијент је прелијеп, јер и окупљени сељаци након напорне седмице долазе на недјељну литургију обучени у своја најбоља и најчистија одијела. Звуци хора, глас свештеника, мирис тамјана и рефлексија свијећа тај тренутак чини јединственим. Мислим да су те слике заувијек остале исписане у мом сјећању.

Један од радова Мирјане Маодуш који је завршио и на Унесковим новогодишњим честиткама (Фото: Трифко Ћоровић)

Зато сам се одлучила да пишем ћирилична слова која су и естетски врло лијепа. Код нас у Лици литургија је била на старославенском језику, а црквени календар био је исписан старославенским словима. Зато су моји графити исписани на мом језику и мојим словима. Једноставно, то сам ја – прича Мирјана Маодуш.
У њеном животу много тога је необично, па и сам чин рођења.

Рођена у војном логору

Наиме, у јеку Другог свјетског рата, рођена је 14. октобра 1942. године у италијанском војном логору у селу Медак код Госпића.

Каже да јој је мајка причала да је породио италијански војни љекар Коломбо који је, као пелену искористио војничку кошуљу.

– Моја мајка претходно је била заточена у затвору и свако јутро је гледала људе које одводе и бацају у јаму. Чекала је свој ред, да би стражар, видjевши је трудну, наговорио да побjегне уз обећање да ће пуцати у ваздух. Три дана је чучала у жбуњу, а ноћу би ишла док није стигла до Италијана који су тада држали центар Медака. Било је то вријеме када је наш народ Италијане звао „српском мајком”. Они нису дирали жене и дјецу, а код њих су уточиште налазили и Јевреји и Срби. Италијани су прихватали свакога. Ту сам рођена, а можда је то рођење предодредило да ми касније у животу Италија буде судбина.

УНЕСКОВЕ НОВОГОДИШЊЕ ЧЕСТИТКЕ

Слике ћириличних слова Мирјане Маодуш освајале су меридијане, а њој су донијеле и једну од највећих животних сатисфакција.
– У штампарији у којој су штампане Унескове новогодишње честитке случајно се затекао један француски официр из владине војне агенције. С обзиром на то да Унеско узме велики број радова од којих само поједине користи, он је дуго пребирао фотографије неискоришћених слика. За око му је запао један од мојих радова. Тако се десило да је Франкофонска војна владина агенција одштампала мој рад у 10.000 примјерака. Фотографија ћириличних слова завршила је и на њиховој новогодишњој честитки. Неколико година касније помислила сам да је можда баш тај исти официр наредио да се бомбардују Срби, можда и не знајући да је ћирилица наше писмо које је сам изабрао.  У симболичком смислу управо ту серију новогодишњих честитки доживљавам као врсту личне побједе.

Мирјана је од малих ногу цртала, али није имала подршку најближих.

– Кад сам била мала увијек сам цртала кријући се од маме. Знајући да међу умјетницима има оних који једва преживљавају или се одају алкохолу, мама се плашила шта ће бити са мном и хтјела је да ми љубав према сликарству истера страхом. Можда зато и данас имам утисак када сам сама, када се затворим и сликам, да радим нешто забрањено. Сликање је мој живот. У ствари, једино то и знам да радим.

Након преживљених ужаса и геноцида усташа над Србима у Лици током Другог свјетског рата њена породица преселила се у Београд.

– Пресељење у Београд оставило је трагове на језику којим сам причала што је некад наилазило на неразумијевање околине. Ипак, брзо сам стекла симпатије друштва, јер сам захваљујући дједу научила њемачки језик и помагала друштву из школе да га савладају.

Мирјана Маодуш у свом атељу (Фото: Трифко Ћоровић)

Познавање њемачког језика много јој је помогло када је љубав Мирјану одвела у Њемачку гдје је уписала Школу примијењене умјетности у Франкфурту.

– Учећи код Нијемаца стекла сам радне навике и дисциплину која ће ми касније пуно значити у животу. Када сам се срела са радовима изложеним у култном Музеју Штедел у Франкфурту била сам задивљена једноставношћу тамошњих умјетника. Један од мојих професора Јозеф Бојс, кога савремени теоретичари сматрају једним од најважнијих умјетника 20. вијека, био је веома скроман човјек који је возом долазио у Франкфурт да би држао часове студентима. По држању и гардероби није се разликовао од ученика. У Франкфурту се подразумијевало пуно рада. Све што сам током каријере касније стварала оставило је трагове њемачког експресионизма.

Мада Мира Маодуш каже да је стицајем околности школовање наставила у Венецији, стиче се утисак да јој је Италија била суђена. Ведар дух ове медитеранске земље одредио је њену палету, односно допринио је да од тада на њој посебно мјесто заузима црвена – боја радости.

Преласком у Париз 1972, Мира Маодуш се усавршавала на угледном Бозару и наставила да излаже. Стручњаци су запазили њене слике од којих се неке репродукују на Унесковим новогодишњим честиткама од 1988. године. Наредних 12 година штампане су новогодишње честитке са потписом Мирјане Маодуш.

Ништа мање није битно ни то што су сликама Мире Маодуш најбољи француски сценографи изванредно и узорно опремали студио француског националног Другог програма, између осталог за гостовања Жискара Дестена и Карле Бруни.

Јапан као судбина

Током боравка у Италији, Мирјана Маодуш припадала је групи италијанских сликара Макијоли, који су почели своје радове да шаљу у Јапан.

У земљи излазећег сунца прву изложбу је имала 1975. године, да би 1978. године склопила први уговор са јапанским галеристима о излагању својих слика. Прилагођавајући се јапанској култури, са великих формата Мирјана се посветила минијатурама и успјех није могао изостати.

Да је Јапан њена судбина свједочи и чињеница да ју је током боравка у Венецији судбина спојила са животним партнером, јапанским дипломатом, др Риођи Наказато, професором, деканом и предсједником Кјорицу универзитета у Токију.

Свуда тражена и призната сликарка Мирјана Маодуш, како сама каже, исувише цијени своје слике да би тражила медијско присуство.

– Није ми стало до вjештачког публицитета, јер то је краткотрајно. Ако слике ваљају, саме ће наћи свој пут.

НИКАД СЕ НИСАМ ПОЗИВАЛА НА ТЕСЛУ


О преплитању живота и умјетности свједочи и чињеница да су 1993. године јапански стручњаци за корице Библије савременог доба, књиге са програмима Мајкрософта одабрали слику Мире Маодуш. Нису ни слутили да је њен рођак Никола Тесла, генијалан научник без чијих проналазака не би било ни компјутера ни ове књиге. Наиме, Мирјанин прадјед са мајчине стране (Софије) родом је из Радуча и рођени је брат оца Николе Тесле, Милутина.
Поносна на родну Лику: Мирјана Маодуш (Фото: Трифко Ћоровић)
– Из Лике сам понијела понос који је карактеристичан за наш крај. Никад нисам истицала сродство са Теслом који је код нас задњих година постао популаран попут Краљевића Марка. Док смо живјели у великој земљи били смо довољни сами себи, данас када се земља смањила ваљда из страха од нестанка, настала је потреба да чувамо оно што је наше. Тако је Тесла постао национални идол. У Америци се о њему понешто и знало, док у Европи његово име се више помиње тек развојем интернета. У сваком случају никада се нисам позивала на његово име.

Можда је то разлог што се Београд начекао да у ХХI вијеку ужива у сликама Мирјане Маодуш. Након 17 година управо у Галерији 73 Мирјана је приказала изложбу под називом Хроматска експлозија.
Директорка Галерије 73 Мирела Пудар и Мирјана Маодуш (Фото: Трифко Ћоровић)
– Било ми је задовољство да се одазовем позиву ове реномиране културне установе. Задовољна искуством обећала сам директорки Мирели Пудар да ћу на истом мјесту поново излагати.

Народни музеј у Београду чува и излаже слике Мире Маодуш, а уврстио их је и у монументалну ретроспективу под називом Српско сликарство 20. вијека, приређеној поводом преласка у трећи миленијум. Овај најстарији и најугледнији међу музејима Србије, у сарадњи са Руским домом у Београду, изложбом Мире Маодуш, обиљежио је 1.150 година словенске писмености.


ТЕКСТ И ФОТО: Трифко Ћоровић
Српско коло број 52. 

Извор: Слободна Херцеговина