Расписан конкурс за уметничку колонију „Крст патријарха Павла“

У манастиру Благовештења у Овчар Бањи и Чачку, 27. септембра биће одржана традиционална манифестација „Дани патријарха Павла“ у оквиру које је планирана и изложба победничких радова уметничке колоније „Крст патријарха Павла“.

Организациони одбор позвао је све заинтересоване уметнике који раде у дрвету да своје учешће пријаве до 30. јуна, а радове: израђене крстове у дрвету или у комбинацији са неким другим материјалима доставе најкасније до 31. августа.

– Патријарх Павле је посебно био везан за овај крај, будући да се његово духовно рођење одвијало, управо, у манастирима у околини Чачка, које је, с нескривеном радошћу, посећивао све до краја свог овоземаљског живота, посебно манастир Благовештење свечаност њему у част почиње светом литургијом управо у том манастиру где се и 1948. замонашио. Истовремено, као искушеник Гојко Стојчевић је боравио у манастиру Вујан где је изрезбарио дрвени крст који се чува у ризници тог манастира. Тако је и 2016. заживела моја идеја о образовању колоније „Крст патријарха Павла“ из које је затим настала манифестација „Дани патријарха Павла“ – истиче оснивач и старешина колоније Драго Милошевић.

Милошевић објашњава да укупна висина крста да не прелази 33 сантиметара, а да ће стручни жири уочи Крстовдана изабрати најбољи.

– Аутору се додељује годишња награда, а радови свих других радова се трајно чувају са идејом да у будућности буду излагани како у Србији тако и у дијаспори – каже Милошевић.

 

Извор: Вести онлајн

Госпођица је остала с Циганима

Пише: др Марина Николић, Институт за српски језик САНУ

Интернетом последњих година кружи заблуда како је реч госпођица забрањена и како се више не сме користити приликом обраћања особи женског пола. Кажу – госпођицу је, без обзира на године и брачни статус, у сваком појединачном случају заменила госпођа.

Неколико ствари овде треба објаснити. Ниједна се реч не може декретом забранити. Ниједан ауторитет, језички, друштвени или политички, не може из приватне употребе избацити неку реч.

С друге стране, неке се речи употребљавају шире и налазе се готово у свим стиловима (за њих се каже да су необележене или немаркиране), док су друге ограничене на ужу сферу употребе, на пример, псовке, па за њих кажемо и да су обележене или маркиране.

Госпођица, оптерећена обележјем да је у питању млада и неудата женска особа, односно узрастом и брачним статусом, почиње да се избегава у званичној, формалној употреби, управо због ирелевантости и година и брачног статуса у датом комуникативном чину. То се објашњава чак и најједноставнијим практичним разлозима. На пример, када пишемо мејл непознатој женској особи, не знамо колико она има година и да ли је у браку, па је најлакше употребити неутралн(ниј)у форму, а за то нам преостаје госпођа. Некада, давно пре ере мејлова, писма су се најчешће госпођицама и писала, али се тачно знало која је госпођица у питању. Између тога писало се – другарицама.

Може се, дакако, рећи да госпођица одлази у архаизме захваљујући друштвеним променама, јачању свести о потреби за родном равноправношћу, потписивањем Истанбулске конвенције, проевропском оријентацијом Србије, јачањем феминистичког покрета и тако даље. Мада, чини се да је то само стицај околности. Политичка коректност подудара се са потребама конкретног говорног чина, односно епистоларног дискурса. У усменој комуникацији, која је непосреднија, латићемо се госпође ређе него у писаној форми, персирање ће бити довољан показатељ формалне комуникације. А и у писмима или мејловима формулације попут Поштована госпођо Петровић, или Поштована госпођо декане, представљају изразе највишег степена поштовања у етикецији. Говорна етикеција је, да подсетимо, скуп правила којима се регулише ословљавање и обраћање у једном друштву. Да додамо, за започињање обраћања на скупу, који чине више особа и мушког и женског пола, може се користити формулација Даме и господо, али и Госпође и господо. У првој конструкцији реч дама у множини нема значење отмене жене, већ означава женску особу уопште, па феминисти немају аргументацију када захтевају избегавање овакве конструкције.

Из наведених разлога госпођица се повлачи на маргину заједно с Циганима, који су тамо већ дуже време. Политички коректан говор подразумева употребу назова Ром уместо Циганин иако се у насловима и садржају више дела високе књижевне вредности, посвећених том народу, употребљава етноним Цигани без икаквог негативног призвука. Иако многи припадници тог народа за себе кажу Цигани, уосталом као што косовски Албанци на свом језику себе зову Шиптарима, у званичној употреби коришћење оваквих назива у српском језику није прихватљиво. Како ствари стоје, Андрићевој „Госпођициˮ остаје само да чита Лоркин „Цигански романсероˮ и прави друштво Пушкиновим „Циганимаˮ у историји светске књижевности.

 

Извор: Језикофил

“Сага доктора Долечека” – књига сећања великог пријатеља српског народа

Др Рајко Долечек критиковао бомбардовање СРЈ, отцепљење Косова, Хашки суд…

Рајко Долечек

“ЧЕШКИ сам лекар. Непрекидно радим 67 година, од 1950. до 2017. Ово је инвентар моје 92 године живота”.

Овако почиње књига “Сага доктора Долечека” коју је издало ИП “Принцип”, а која представља животну причу чувеног ендокринолога др Рајка Долечека, рођеног у српско-чешком браку 1925. године у Прагу.

– Осим у медицини, др Долечек је славу стекао и борећи се за истину о разбијању бивше Југославије, што је укључивало и разоткривање и осуду демонизације српског народа и његових политичких представника – пише у предговору књиге. – Износио је своје непоколебљиве и принципијелне ставове о агресији на СРЈ, а годину дана пре бомбардовања написао је књигу “Оптужујем”. Такође, осуђивао је и проглашење косовске независности и погром Срба на КиМ.

У књизи др Долечек описује своју породицу, време када је његов отац, као учесник рата након напада Аустроугарске на Србију 1914, дошао на наше просторе, мајци која је била пореклом Српкиња из Босне… Кроз причу о себи и породици, овај врхунски познавалац српске историје и културе описао је и многе преломне догађаје у 20. и на почетку 21. века.

Овако описује један свој сусрет:

– Четвртак је, 24. април 2014, десет часова пре подне. У великој просторији за посете затвора у Схевенингену братским загрљајем поздрављам генерала Ратка Младића кога сам дошао да посетим из далеке Чешке… Ратко ме упита: “Рајко, видиш ли Радована који ти се смеши тамо у углу”? Окренем се и видим да ми у сусрет долази др Радован Караџић, први председник РС. И са њим се братски поздрављам.

ЗАПОЧЕО СТУДИЈЕ У БЕОГРАДУ

Др Долечек је студије започео у Београду, а завршио на Карловом универзитету у Прагу. Лекарску каријеру почео је у Факултетској болници у Острави 1950. године. У Острави је и умро 2017. године. Био је дугогодишњи председник Друштва српско-чешког пријатељства.

 

Извор: Вечерње новости