„Надрљао као Жути“

Наш народ једноставно обожава свакојаке изразе који се користе још од давнина, а толико су стари да се више нико ни не сећа када су настали. Један од њих је термин „Надрљати као Жути“ која означава да је неко био лоше среће, а везује се за веома стару причу о извесном младићу неупућеном у наша веровања.

Најстарија легенда је у ствари давна мостарска прича, али су је многа наша места присвојила и уобличила. Где се, наводно, одиграо судбоносни догађај, нико не може са сигурношћу да потврди. Углавном, везан је за старинско веровање да Свети Илија кажњава оне који се оглуше о његову заповест да се на његов празник не купају у рекама. Наиме, 2. августа када православна црква слави овог светитеља, наше реке не смеју имати купаче, јер се на овај дан окупљају водене виле и друга створења подводног света и маме жртве у речне дубине.

Према нашем народном веровању, на Светог Илију не сме се купати у реци, јер тада морске виле вабе своје жртве

Тако је једном известан странац изразито светле пути, плаве косе и обрва, дошао у Мостар (у оригиналној верзији). Локално становништво га због његовог изгледа прозва Жути. Не знајући локалне обичаје, скочи у реку да се окупа и расхлади. Догађај је хтео да се странац нашао на овом месту управо на Светог Илију. Жути никада није испливао на површину, а једини траг који је остао од њега, била је гардероба остављена на обали. Као успомена на несрећног младића, у народу је настао израз „Надрљао као Жути“.

Будући да је овај термин стално изнова подсећао на немио догађај, прича временом добија и наставак. Жути се појавио у оној истој остављеној одећи и тумарао улицама не проговарајући ни са ким. Водене виле су га, верује се, заробиле у речним дубинама, али се једна од њих заљубила у плавокосог младића. Када је сазнала да се нехотице огрешио о правило реке, издејствовала је код свог моћног оца да младић добије другу прилику. Жути је послат натраг на копно, али као нем, да не би одао тајне виле и воденог света.

Ова легенда, као и већина других има бројне верзије. Младић се спомиње везан за многе наше градове, реке или језера, али је у свакој причи познат под надимком Жути. Као успомена на овај догађај, нашем народу остало је веровање у забрану купања на Светог Илију и израз „Надрљао као Жути.

 

Извор: Опанак

Другосрбијанци о Косову, Немањићима, ћирилици и СПЦ

Слободан Георгиев (62.600 пратилаца): „Косово није било срце немањићке Србије (!? – С. А). Није било срце ни деспотовине (!? – С. А). Није било срце ни устаничке Србије (али је пре тога, више од двеста година [1557-1766] било срце Пећке патријаршије! – С. А). Постало је Срце када се Србија одржавила (!? – С. А) после Берлинског конгреса“.

Биљана Лукић (108.800 пратилаца): „На Газиместану су погубљени кнез Лазар и Милош Обилић, а српска војска доживела је ужасан пораз уз огромне жртве – славна српска традиција слављења пораза, представљеног као победа“ (сама битка завршена је, заправо, војнички нерешено, а краљ Твртко је чак прогласио и победу – С. А).

Антонела Риха (35.300 пратилаца): (на питање: „Шта је спорно у уџбенику историје у ком пише како је `данак у крви` омогућавао дечацима напредовање на друштвеној лествици?“, одговара) „Ништа. Не можемо вредновати историјске периоде из садашњих стандарда“ (наравно, јер су раније родитељи мање волели своју децу и налазили добре стране њихове отмице – као што су налазили и позитивне аспекте Ћеле куле [иновативност у употреби нових грађевинских материјала] или позитивне аспекте турских силовања [прилика за повећање генетске разноврсности и наталитета] – С. А)

Милан Антонијевић (8.207 пратилаца): „Турци нису много дирали домаће становништво у првим вековима своје владавине. Одмах након освајања живот се враћао, цркве су сачуване, тако да те молим да не вређаш оне који су некада владали овим просторима“ (нарочито су Турци били фини, након пада Београда 1521, према београдским Србима, које су колективно одвели на путовање до Истамбула и тамо им обезбедили трајни боравак око Београдске капије – С. А).

Редовне и омиљене теме негативних (ниподаштавајућих) коментара нашег секуларног свештенства јесу и сви уобичајени знакови националног идентитета.

Химна

Антонела Риха: „На Боже правде не реагујем. Док се неко не дигне уопште не капирам да свира химна“. „Кад чујем Хеј Словени и даље имам импулс да устанем, неку чудну реакцију да се нешто догађа, да нпр. следи нека свечаност, нешто важно“.

Ћирилица

Срђан Драгојевић: „На ћирилици инсистирају само неписмене битанге без прочитане књиге у животу“.

Дашко Милићевић: „Кад видим ћирилицу једва се убедим да прочитам“.

Иван Виденовић: „Ћирилица је постала писмо мржње. Већина увреда, псовки и претњи на мрежама долазе писане ћирилицом“.

Милан Ћирковић: „`Одбрана` ћирилице је скупо и бесмислено србовање“.

Саша Миленић: (исмева) „грађанске слободе и људска права на руско-православној ћирилици“ (да прочита православно-ћирилични Сретењски устав и Устав из 1888, па да се јави – С. А).

Биљана Лукић: „`Поштовање ћирилице` је преслатка флоскула. Небитно што нема никакво значење (!? – С. А), баш добро звучи“. „Ако је ћирилица српска, а латиница хрватска, јесмо ли сви ми са латиничним тастатурама Хрвати?“ (нисте, али ко се тиме поноси или је сноб, или незналица који не уме да намести тастатуру – С. А).

Бранислав Михаљев: „Апсолутно је правило да кад нешто пише ћирилицом, то су најобичније фашистичке баљезгарије“. „То је писмо геноцида, фашизма и мржње. Стога га од данас више не користим и блокиран све што пише њиме“.

Предраг Стојадиновић: „Ћирилица и јесте заштитни знак српских нациста“.

СПЦ

Биљана Лукић: „Молим да се црква, пошто се изјасни о Косову, изјасни и поводом возних паркова и педофила“. „И кога сад боли уво шта СПЦ има да каже о Косову? Гледам их онако на гомили и у глави ми једино питање ко су Качавендини јатаци“. „Шта каже СПЦ, за шта је казна ова кишурина?“ (али заправо, шта брига Лукићку шта СПЦ каже о било чему, када је она лично опсесивно не подноси?; нека пусти да о мишљењу СПЦ воде рачуна они који разумеју да се Црква не може изједначити са сваким јерархом, а поготово не са сваким њиховим грехом – С. А).

Антонела Риха: „Нисам верница. Ту смо дошли до разлике између вере као интимног осећања и цркве као организације. Мени је свака религија блиска, иако сам атеиста, али мало свештеника било које вере поштујем“ (ова изјава, као код Лукићке, заправо значи: „Атеисткиња сам, али највише мрзим СПЦ, а то је зато што сам много паметна; и ти да будеш као ја!“ – С. А).

Горан Јешић (22.900 пратилаца): „А у чему је проблем ухапсити попа?! Јахати је већ мало незгодно због короне, али ухапсити га с маском и свим мерама заштите је сасвим ок“ (а у чему је проблем рећи да је Јешић парадигма суши-левичара: одрастеш у малом радничком стану, али онда уђеш, као левичар, у ГСС и ДС, постанеш председник општине, и убрзо, како и доликује левичарском ударнику транзиције, кушиш стан од €250.000 у Инђији и стан од €300.000 у Бечу, па на свој твитер налог окачиш петокраку уз напис „Ужичка република“ и наставиш да с левичарске висине пљуцкаш по СПЦ [овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде…], по српском фашизизму [овде, овде, овде, овде…], по недавачима Косова [овде овде овде овде…], по Русима [овде, овде, овде, овде…], и по осталим српским страшилима – С. А).

Марија Ратковић (поводом литија у ЦГ): „Мени је супер кад људи телима бране цркву и њену имовину која је настала у рату (?! – С. А), крви (?! – С. А) и од њихових сопствених тела (?! – С. А), и не сети се (СПЦ – С. А) да уложи у људе да их учи или утеши, већ само траје да би паразитирала на најемотивнијим тренуцима, даље ширила моћ, изазивала хаос и поделе“. „Људи, браните људе од цркве и њених одвратних крвожедних упосленика, који штите ратне злочинце, убице, педофиле, насилнике, лопове и криминалце“ (ове и друге објаве помоћнице градоначелника Шапца за питања младих показују колико је само Ћирјаковић био у праву када је Зеленовићев Шабац описао као својеврсну вишијевску престоницу Друге Србије, за коју се сада каже: „Хоћемо ли у Шабац на аутошовинизам“).

Извор: Видовдан

Кивот Стефана Дечанског и вредни рукописи у Историјском музеју

Кивот краља Стефана Дечанског (Музеј Српске православне цркве) (Фото: ИМС)

У оквиру изложбе „Краљеви и светитељи српски” у Историјском музеју Србије до краја августа посетиоци могу да се упознају са кивотом краља Стефана Дечанског, који се износи пред јавност само у посебним приликама, и рукописима од изузетног значаја, попут Синтагме Матије Властара из Зете, из средине 15. века и Житија Стефана Дечанског са службом Стефану Дечанском од Григорија Цамблака из 16. века. Ови предмети ће након тога бити враћени матичној институцији – Музеју Српске православне цркве.

Изложба „Краљеви и светитељи српски”, ауторке Вање Вуксан, биће отворена до 20. новембра, а посетиоци могу да виде бројне драгоцености које сведоче о најзначајнијој српској средњовековној династији Немањић и епохи која јој је претходила. Међу највреднијим предметима је печатњак кнеза Стројимира, владара преднемањићке епохе, део каменог трона цара Душана из манастира Студеница, парапетна плоча из Дежеве, део збирке Музеја „Рас” у Новом Пазару, прва Дечанска хрисовуља, оснивачка повеља манастира Дечани из 1330, која се чува у Архиву Србије и многи други важни предмети.

Публика може да посети изложбу сваког дана, осим понедељка, од 12 до 20 часова. Из музеја подсећају да је мерама здравствене превентиве предвиђен ограничен број посетилаца и обавезно коришћење заштитне маске, уз одржавање физичке дистанце.

 

Аутор: Милица Димитријевић

Извор: Политика