Стање ствари уживо 2: Србија мора да обнови везе са својом дијаспором

Извештај са трибине СТАЊЕ СТВАРИ УЖИВО 2 – МАТИЦА И РАСЕЈАЊЕ, одржаној 11. јануара 2020. у СКЦ „Ћирилица“ написала Драгана Трифковић

У просторијама Српског културног центра „Ћирилица“ у Београду, портал „Стање ствари“ је 11. јануара организовао трибину на тему: Матица и расејање – како повратити изгубљено поверење. На трибини су говорили: Александар Лазић, главни уредник портала „Стање ствари“, Мило Ломпар, професор Филолошког факултета, Милош Ковић, професор Филозофског факултета и Никола Живковић, публициста и преводилац.

Милош Ковић, Мило Ломпар, Никола Н. Живковић и Александар Лазић (Фото: Соња Ракочевић)

Ова тема је веома важна за српско друштво с обзиром на то да више милиона Срба живи изван своје земље, према проценама – једна трећина укупне популације.

Држава Србија је својевремено развијала односе са српском дијаспором и покушавала да институционализује сарадњу кроз Министарство за дијаспору што је имало одређене резултате, али променом власти 2012. године је то министарство укинуто, као и Министарство за Косово и Метохију.

У прошлости су се успостављањем веза матице и дијаспоре ванинституционално бавили и они који су изиграли поверење Срба који живе у иностранству, што је створило огромну препреку.

У уводном делу Александар Лазић је изнео мишљење да сви Срби који живе у расејању имају право да учествују у јавном животу Србије и да нико нема право да им то оспорава.

Он мисли да матица мора да успостави везу са дијаспором и обнови поверење. Његово цело излагање прочитајте овде.

Трибина СС УЖИВО 2 одржана пред препуном салом СКЦ „Ћирилица“ (Фото: Соња Ракочевић)

Професор Мило Ломпар је подсетио на мисао историчара Радована Самарџића да су Срби кроз историју били народ код кога се увек један део народа одвајао. То је подела Срба унутар верских прекомпозиција Балкана што је временом попримило облике различитих својстава. Једно од тих својстава је оно које је уочио Бенјамин Калај, можда један од најбољих познавалаца српског менталитета, да је регионална, односно партикуларистичка, свест код Срба, неко стање духа.

Професор Ломпар сматра да је тај увид Калајев веома сложен и тачан и да он показује да та врста неспособности за целину је нешто што битно обележава нашу културну ситуацију.

Он наводи пример недавне изјаве министра спољних послова Србије, која је била усмерена привидно против црногорске политике, а у ствари је имала за циљ да сакрије главну тему а то је сарадња подгоричког и београдског режима.

Мило Ломпар говори на трибини СС УЖИВО 2 (Фото: Соња Ракочевић)

Око тога се повела тема како се одиграла црногорска окупација Србије што је постакло страсти у тренутку када Српска православна црква трпи застрашујући удар у Црној гори и када њени великодостојници, превасходно митрополит Амфилохије и владика Јоаникије, управо делују интегралистички сматрајући да унутар православних људи у Црној гори не треба јачати оно што их разликује, већ треба јачати осећај заједништва.

Професор Ломпар је навео пример Јермена који су успели да интегралистичком свешћу повежу матицу и своју бројну дијаспору и да заједнички делују на остваривању својих циљева што се видело приликом лобирања и коришћења међународних околности што је довело до тога да Амерички конгрес и Француска и Шведска признају геноцид над Јерменима који је извршен 1915. године. Он сматра да Србима недостаје та врста свести усред различитих прилика и околности у 20. веку. По његовом мишљењу, највећа препрека успостављању и развоју добрих контаката Србије са дијаспором тај што држава нема културну политику и што је Српска православна црква практично једна једина интегралистичка установа. То је разлог зашто СПЦ трпи оволике притиске, како би се та комуникација прекинула. Он сматра да је пасивни отпор у овим околностима оно што има облик и садржај отпора. Овакав предлог може да наиђе на неразумевање због тога што то прво није у нашој традицији, а са друге стране наши људи често мисле да је пасивни отпор кад не радиш ништа. Ово што сада гледамо у Црној гори, то је пасивни отпор. То је мирно, али упорно показивање незадовољства у различитим садржајима јавног живота.

Мило Ломпар и Никола Н. Живковић (Фото: Соња Ракочевић)

Професор Милош Ковић је говорио о искуству које су он, професор Ломпар и Бранимир Нешић стекли на серији трибина одржаних у САД и Канади током августа и септембра прошле године под називом: „Темељи српске културе и заветна историја Срба“. Он сматра да се последњих десет година појављује једна нова генерација која није спремна много на компромис и која није расла у заблуди као што је то генерација њихових родитеља (мислећи на Југославију).

Професор Ковић сматра да смо сада у ситуацији да поново сагледавамо своју прошлост и размишљамо о низу тема које нисмо довољно разјаснили, а тичу се нашег идентитета.

„Ми имамо сјајне и веома способне појединце, велике потенцијале, али нам је јако тешко да саставимо тим“, додао је професор Ковић.

Милош Ковић на трибини СС УЖИВО 2 (Фото: Соња Ракочевић)

Он сматра да се мора артикулисати политичко вођство и да то људи не могу сами да ураде. Кључну улогу би требало да одигра наша држава, али она се тиме не бави. То је још један доказ посусталости и пропасти у коју су нас довеле политичке елите.

Нашу људи у иностранству би морали да се бави лобирањем за државне и националне интересе, али им је потребан утицај матичне државе.

Господин Никола Живковић је говорио о свом дугогодишњем искуству живота у Немачкој и проблемима са којима се српска заједница тамо сусреће.

У дискусију се путем Скајпа укључио и новинар Небојша Малић који већ годинама живи и ради у Вашингтону. Текст Небојше Малића који је настао на основу излагања прочитајте овде.

За укључење Небојше Малића заслужан Милан Матовић (Фото: Соња Ракочевић)

Професор Слободан Самарџић, који је био у публици, изнео је своје утиске о теми трибине. Он сматра да Влада има инструменталан однос према дијаспори и да нема никакву стратегију, што је одликовало и неке претходне власти. „Укидањем Министарстава за дијаспору и Косову и Метохију 2012. године назначено је да ове теме нису приоритет. С друге стране без државних институција се не може ништа урадити. Ми можемо да разговарамо на ову тему, можемо и спонтано да се организујемо и остварујемо везе са нашим људима у целом свету али све то нема снагу коју би такав један посао захтевао, а то је снага државне администрације. То не значи да треба чекати да се таква околност промени, потребно је деловати“, истакао је професор Самарџић.

Слободан Самарџић говори на трибини СС УЖИВО 2 (Фото: Соња Ракочевић)

Као пример навео је организацију „Група за просперитет Србије“ коју чине Срби-повратници из расејања.


Драгана Трифковић

Опрема: Стање ствари

(Њуз фронт, 13. 1. 2020)


Пренето са: Стање ствари

Млади Трстеничанин добитник Октобарске награде

Српски иноватор о коме прича свет својим проналаском задивио планету: “Знање желим да употребим за добробит нашег народа.”

Стефан Унић
Стефан Унић (21) студент је производног машинства у Високој техничкој машинској школи Трстеник, Академије струковних студија Крагујевац, студира производно машинство и на другој је години.

Иза себе има доста успеха, иако му је само 20 година. Добитник је бројних престижних награда у нашој земљи, али и ван граница. Чест је гост на разним сајмовима у иностранству, док је у Мађарској изабран за почасног госта на сајму ове године.

Стефанов проналазак „персонализованог оргонита“, уређаја који је будућност 21. века и који ће, како се предвиђа наћи на списку десет најтраженијих и најплаћених производа будућности – открива Стефан за Курир.

„Персонализовани оргонит“ је уређај који се користи за бржи и бољи раст биљака, окончава сушу, растерује кемтрејлове (трагови који авиони остављају за собом) и оно најважније што  ради јесте то да ШТИТИ ОД ЗРАЧЕЊА којим смо свакодневно изложени.

Овај производ је Стефан понудио на регионалном такмичењу и освојио друго место од 300 идеја које су се нашле на том такмичењу. Добитник је и Октобарске награде Општине Трстеник за 2019. годину, управо за стварање новог производа „персонализованог оргонита“.

О овом младом и успешном студенту се чуло и ван граница наше земље, добијао је разне понуде, изабран је за почасног госта на више од десет сајмова у Европи, члан је и једног тима који се бави научно-истраживачким радом са седиштем у Будимпешти.

Стефан Унић је млади иноватор (истраживач) који жели да остане и школује се у својој земљи. Основну школу „Јован Јовановић Змај“ је завршио у Стопањи, а средњу техничку, смер машински техничар за компјутерско конструисање у Трстенику. Сада је студент друге године Високе техничке машинске школе у Трстенику, смер производно машинство.

“Од основне школе учесник сам разних општинских и регионалних такмичења из хемије, из српског језика и књижевности, успешно сам рецитовао и глумио. Бавио сам се глумом три године у Крушевцу и пливањем седам година. У Крушевцу сам освојио друго место на регионалном такмичењу за најбољу бизнис идеју на конкурсу Бизнис инкубатор центра, који је подржао кабинет министра за иновације и технолошки развој Србије Ненад Поповић. Представио сам се идејом „персонализовани оргонит“ – еколошки уређај који ублажава електромагнетно зрачење којима смо свакодневно изложени, добро је средство против суше (окончавају сушу) и сматрају се одличним утицајем за заштититу од кемтрејлсова.”

Оргонити имају широки дијапазон примене, а нажалост нису довољно познати у јавности. Оргонити су уређаји који се постављају код извора зрачења (рутер, компјутер, телевизор…). Раде тако што ублажавају зрачење тих техничких уређаја. Они све прикупљају са доње стране и прерађују у оргонску енергију. Све је почело од др Вилхелма Рајха који је успео да детектује и измери постојање етеричне енергије коју је назвао оргонском енергијом – оргонити, наводи Стефан.

Научници са Универзитета Марбург (Немачка) су 1986. научно доказали постојање оргонских акумулатора, док је др Николај Којзирев научно доказао да та енергија која се налази свуда око нас заиста и постоји. У састав оргонита улази више различитих материјала (гвожђе, бакар, месинг и др.), кристали (шпиц горског кристала, хематит, тигрово око, пирит, црни турмалин итд…). Као везивни елемент користи се смола која може бити полиестерска, природна (борова), синтетичка и друго. Оргонити се затим суше 24 сата и ваде из калупа, па су спремни за даље коришћење. Они су трајни, немају век трајања, и за њих ништа није потребно за одржавање, амортизација не постоји, па су практично неуништиви. Оргоните не може свако да направи, мора да се поштују правила (50:50), односно оргонит мора да садржи 50%смоле и 50%металне струготине, јер у случају да се не направи у тој размери, оргонит неће имати никаквог деловања и оргонитом се не може назвати.

“Од своје 16. године сам се бавио науком, много читао и истраживао. Иза ове идеје био је дуг временски период и велики и напоран рад. Иначе, и даље радим и истражујем. Кући сам направио један оргонит, после педесетак покушаја. Тестирао сам га и доказао да ублажава зрачење за око 50%. Поставио сам га поред телевизора и измерио са ЕМ детектором и зрачење се знатно смањило. Поставио сам га и поред биљке у башти. Биљка је брже и боље расла и нису је нападали паразити. У оргонитима се налази оргонска енергија, која је благотворна за сав живи свет. Поред позитивног ефекта они се сматрају и сувенирима. Да би направили оргонит потребна је креативност и посвећеност. Све награде које сам до сада освајао плод су сарадње са менторима, професорима и научницима којима се још једном много захваљујем. Освојене награде су ми најдраже, јер оне нису само мој успех већ је то и заслуга свих који су ми помагали”, искрен је Стефан. Своје знање не намерава да користи у богатим друштвима у иностранству и нема дилему да ли треба остати у Србији.

“Желим да останем у Србији и своје знање употребим за добробит свога народа и државе. У Србији сам рођен и њој припадам. Многи успешни ђаци и студенти по завршетку школе одлазе из наше земље. Ја знам да су услови за студирање у свету бољи, али по мени су одлични и у Србији. Ако одете у иностранство ви постајете странац, а овде сте свој на своме. Круна мог успеха је дошла 15. октобра прошле године када сам проглашен за добитника Октобарске награде, највишег признања које додељује Општина Трстеник. Ова награда ми је најдража из најмање три разлога: прво јер сам је добио од своје општине, друго зато што се добија једном у животу и зато што сам је добио за свој рад. Локална самоуправа је препознала мој рад и одлучила да баш ја будем њен лауреат. Ова награда ме обавезује да не будем добар само у ономе што радим него да будем бољи и јачи него што сам био до сада. Награда ми је додељена од стране оних који су ми најближи и најдражи, а најважније је да су то моји Трстеничани”, наводи Унић.

“Препоручио бих свим младим људима да по завршетку школовања остану у својој земљи, нашој земљи су потребни истраживачи, иноватори, научници, данас их у Србији има толико да могу да се наброје на десет прстију. Ја сам се увек држао циља и визије – да мењам свет на боље, да чиним ствари које ће људе да усреће, никада нисам подлежао притисцима других људи, увек је мој став имао тежину, срећан сам што људи препознају мој рад, што млади људи препознају мој рад, срећан сам што сам некоме узор и трудићу се да увек будем што бољи. За сва такмичења на којима сам до сада ишао, трошкове сам увек сносио сам, и никада ми није било жао, јер сам увек посећивајући разне сајмове нешто ново, лепо и паметно научио, што ће ми требати за цео живот, и младим људима препоручујем да крену у истраживачке воде већ данас”, закључује овај млади иноватор.


Извор: Курир

Фотографије су из приватног архива

Чланак упристојио: Милорад Ђошић

Протести у Црној Гори и насељавање Србије

Мало који историчар у Србији је упознат са чињеницом да не постоји „Велика сеоба“, већ да се 1690. догодио један од највећих геноцида у историји човечанства који су починили Турци (и Албанци) над Србима на територији Србије и садашње С.Македоније линк. Територија Србије је готово у потпуности опустела, султан је свестан опасности да толика територија остане без становништва (и пореских прихода, саобраћајне инфраструктуре…) гарантовао „збег раји“ безбедност и пореска ослобођења што је био предуслов за Карађорђеву буну више од 100 година након аустријског првог повлачења из Србије.

Помор српској народа у Србији пратила је албанска најезда, јер су од почетка 18. века почели упади Албанаца из околине Скадра у Метохију, па у Дреницу, на Косово поље, у косовско поморавље и даље на исток и на север.

На графикону подршке протестима можемо замислити како је са географске територије садашње Црне Горе и из источне Херцеговине долинама Дрине и Лима или преко Пештера и Златибора текло поновно насељавање територије Србије. Велика већина Срба у Србији потиче са подручја садашњеЦрне Горе и Херцеговине, а мањи део је пореклом (укључујући и Здравковиће) са Косова и Метохије, који је избегао пред албанским насиљем у источне делове Србије.

Дробњаци су населили околину Сарајева, Никшићани су се долином Дрине спуштали ка Мачви и овде се може уцртати много стрелица како су ишле сеобе и насељавање Србије.

На карти се види да протеста није било у две општине са албанском већином и у једној са бошњачком, у Црној Гори, и Цетиње је потпуно разочарало јер је од српског поноса генетски мутирало у комунистички одрод.

https://www.in4s.net/video-svi-ka-u-obranu-svetinja-pogledajte-mjesta-gdje-su-odrzani-molitveno-protesni-skupovi/


Аутор: Мирослав Здравковић
Извор: Макроекономија