Неколико речи о ћирилици

    Пре 7 година основана је Андрићев институт у Андрићграду.

    Пре 17 месеци промовисана је књига професора др Милоша Ковачевића „Борба за ћирилицу и српски језик“.

Професор др Милош Ковачевић

    Пре 7 дана у дневном листу „Политика“ објављена је вест да је професор др Милош Ковачевић добио награду „Мркаљ и Вук“ од Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“.

    Шта повезује ове три вести? Професор др Милош Ковачевић је добио награду за наведену књигу која је објављена у издању Андрићевог института из Андрићграда.

    Професор др Милош Ковачевић је један од групе професора са Филолошког факултета у Београду који се већ годинама бори за усаглашавање Закона о језику и писму са Уставом Републике Србије, организује предавања и округле столове на којима стручно и аргументовано разјашњава све „дилеме“ које имају они који сматрају да није грех, или да је чак „богатство“ писати на српском језику латиничним писмом, и даје конструктивне предлоге да се читава немогућа ситуација двоструког писма у српском језику разреши на стручан, научни и законит начин.

    Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ ће следеће године, 15. фебруара, „прославити“ 20 година свог постојања. То је прво удружење у Србији настало због потребе за очувањем ћирилице. У међувремену, формирано је још неколико удружења широм Србије са истим циљем. Наше удружење, Србски културни центар „Ћирилица“ је настало због исте потребе и са истим циљем пре три године, уз додатну потребу за бригом о србској култури, која је такође на ивици опстанка.

    Наредних година ће се можда оснивати још удружења којима ће приоритет бити да у наступајућим несрећним временима која нам прете гашењем идентитета пренесу долазећим генерацијама колико је важно да знамо ко смо, одакле смо и куда идемо. Професор др Милош Ковачевић је један у низу ентузијаста, али има нас још. И нећемо баш тако брзо изумрети.

 

Весна Арсић
главни уредник Билтена
Србског културног центра
“Ћирилица” Београд

 

 

Пол Крејг Робертс: Не рекоше нам цену мултикултурализма

Кад нам либерални бели гоји и Јевреји наметнуше диверзитет и мултикултурализам, без да питају да ли се слажемо, не рекоше цену и колико ће то утицати на срозавање квалитета живота нас осталих.

Не рекоше да ће цена бити губитак јавне безбедности и јавног реда и мира, али зато Полицијска управа Минеаполиса, на пример, неки дан посаветова своје суграђане да “одустану од свог мобилног телефона и новчаника/торбице” ако им приступе пљачкаши и да се “не свађају и опиру криминалцу, урадите шта вам каже”.

У градовима и државама под контролом демократа, некажњивост коју званичници дароваше пљачкашима, који су палили читаве квартове и грабили све што су стигли из радњи и уреда, подстакла је велики пораст ионако набујалог криминала црнаца. Полиција, због ограничења која јој прописују демократе, каже нам да нам безбедност зависи од послушности криминалцима. Ако ови хоће кључеве аутомобила, дајте им их. У супротном, можете бити убијени.

Кад нам либерални бели гоји и Јевреји наметнуше диверзитет и мултикултурализам, не рекоше да ће нас то коштати наше историје. Научени да су неправедно тлачени од белих гоја као што смо ми, бели расисти које треба сломити, љубимци разноликости сада захтевају да поново напишемо своју историју. Та мода већ неко време влада на либералним универзитетима, а сада се у јавно образовање уноси преко “Пројекта 1619” што га је покренуо “Њујорк тајмс”.

Либерални бели гоји и Јевреји нам не споменуше ни додатни трошак: губитак поноса због достигнућа наше земље у одгајању толико различитих људи, тако да су небелци гоји данас свеприсутни у управама корпорација, као универзитетски предавачи и администратори, медијски пропагандисти, капетани полицијских снага и агресивно отворени чланови Конгреса, док „расистички белци“ нестају из јавности.

Либерални бели гоји и Јевреји нас не обавестише да се морамо одрећи споменика, подигнутих углавном белцима јер је наша држава била претежно белачка – па се монументи белачким супрематистима морају срушити, али не да бисмо удовољили већини америчког становништва, него шареној мултикулти мањини странаца, које либерални бели гоји и Јевреји доведоше да нам упропасте живот.

У чему се успева. Индоктринирани смо да делујемо против себе самих, мозгови су нам испрани, обрвани смо кривицом и превише емоционални и политички слаби да би ишта учинили у вези с тим.

Свет неће жалити због пада Америчке империје, која је била више хегемон него империја. Али, амерички бели гоји ће зажалити – због губитка сопствене безбедности, сопствених прихода, самопоштовања и што постадоше расељена лица у сопственој држави, а све због освајача имиграната које доведоше либерални бели гоји и Јевреји.

 

Аутор: Пол Крејг Робертс

Извор: We Were Not Told The Cost to Us of Multiculturalism и Ћирилизовано

Превод: Александар Јовановић / Ћирилизовано / Линукс Такс Чачанин, на Дебијан Линуксу

Да ли је сова заиста мудра?

Није необично да нам се на помен сове јави слика мудрости, односно птице која симболизује мудрост, па се тако у популарној култури ова ноћна птица повезује са саветодавством, дипломским капама и сличним симболима високог образовања и непресушне памети. Из популарне културе нам одмах падају на памет Хедвига из „Харија Потера“, симпатични Архимед из цртаног филма о младом Краљу Артуру или Бубо, напредна механичка сова као верни Персејев пратилац у филму „Борба титана“ (1981).

Међутим, симболика сове као мудре птице није нешто што је изворно словенским народима, иако често можемо да чујемо да се неко назива мудрим као сова. Док је у антици сова верни пратилац Атине, богиње мудрости, и самим тим симбол знања, сналажљивости, интуиције и ерудиције, у словенском свету спада у нечисте и злослутне птице с обзиром на то да ординира ноћу.

„Верује се и да је сова настала од ђавола, па зато живи ноћу, као и да је вечна. Њена основна злослутна предсказивачка тема је смрт … За сову се везују различите врсте предсказања, а углавном се сва тичу лоших најава по човека. Она тако предсказује човекову смрт, девојци – безбрачност, невреме или лепо време, поплаву или сушу, родну или гладну годину, пожар и др.“ (Т. Ђорђевић, Природа у веровању и предању нашега народа, према Појмовник српске културе).

„За сову и смртни исход с њом у вези, тј. за њено оглашавање које се често повезује са речима сахрањуј или укопај, везује се и следећа бугарска клетва: Нек ти буљина хукне на комину!“ (А. Гура, Симболика животиња у словенској народној традицији, 425).

С друге стране, вероватно због совине способности да види у мраку, многе културе је виде као чувара древних, мистичних знања, некога ко предсказује будуће догађаје, заштитника од злих духова, али и весника лоших догађаја, као симбол смрти, вештичарења, својеврсну мистерију која повезује онострани са земаљским животом.

У српском лексикону ипак не налазимо примере који повезују сову са мудрошћу, нпр. речници не бележе израз мудар као сова, нити паметан као сова, нити именице као што су сова, совуљага, кукувија, јејина, буљина, букавац, ћук, ћукавац, ушара, хуктача, улавица и сл. имају секундарна значења у вези са мудром особом. Напротив, јејина може да буде и зла жена (РМС), a кукувија особа која кукумавчи, злослутница (РСАНУ).

Занимљива значења нам нуди и Двосмерни речник српског жаргона и жаргону сродних речи и израза Д. Андрића – сова је ту допадљива, згодна девојка, глупача, проститутка, старица, особа која носи наочаре, особа која води ноћни живот и сл., тј. има секундарна жаргонска значења која су у вези са њеним изгледом или ноћним животом.

У сваком случају, симболика сове је врло богата и распрострањена у готово свим културама, од ангоамеричке до јапанске и индијске, а сова делује као једна од ретких птица која и даље интригира проучаваоце културних и симболичких вредности, фолклора и митологије.

Сребрни новчић са тзв. Атинином совом.

 

Извор: Језикофил