Из лектире избачен „Јазавац“ Петра Кочића, а убачен Цецин „Гром“…

Из лектире избачен „Јазавац“ Петра Кочића, а убачен Цецин „Гром“, програми остадоше без родољубивих песама и народних бајки, учимо искривљену историју: Кроз уџбенике гуше ђацима љубав према отаџбини!

Да ли би школске књиге из историје,српског језика и књижевности и географије требало да штампа државна издавачка кућа. У лектири недостају текстови који би развијали однос према завичају. Историчари: Хоће да се стидимо својих херојa

Фото Н. Карлић

МИ одавно не пишемо своје уџбенике. Пише их Велики Брат. Он не образује само нас, већ образује цео свет. У школи је боље рећи – немам појма, то је одговор за петицу. Ако нешто знаш, е то је већ проблем. У уџбеницима се и раније лагало, мука је што се то и наставило

Ово нам говори академик Матија Бећковић поводом садржаја уџбеника из којих уче многе генерације наше деце, а у којима је „данак у крви прилика за напредовање“, „геноцид у Јасеновцу – догађај за неколико редака“… у којима је из лектире избачен Петар Кочић и његов „Јазавац пред судом“, а убачена Светлана Ражнатовић и песма „Лепи громе мој.

За ученике шестог разреда укупан број књижевних дела смањен је са 41 на 31. Професори књижевности упозоравају да у наставном плану и програму нема јасних препорука о томе колико је значајно да се код младих развија уважавање националних вредности и неговање српске културно-историјске баштине. У лектири, кажу они, недостају и текстови који би развијали саосећање, другарство, као и љубав према Србији и завичају.

У програму за 6. разред од три родољубиве песме преостала је само једна – наставници треба да бирају између песме „Грачаница“ Десанке Максимовић и „Свети Сава“ Војислава Илића. Смањен је број народних бајки и дела са мотивима из породичног живота…

САГОВОРНИЦИ „Новости“ кажу да спорни случајеви указују да одавно звони звоно за узбуну, препоручују да се издавање школских учила повери државном Заводу, као и да се за такозване националне предмете – историју, географију и српски језик и књижевност – издавају јединствени уџбеници.

– Када дођемо до једног доброг уџбеника знаћемо да смо изашли из таме – каже нам Бећковић.

По мишљењу Славенка Терзића, историчара и дописног члана САНУ, све се ради са циљем „душевног прерађивања“:

– Подсетићу на окупациону просветну политику Бењамина Калаја у БиХ 1882-1903. Говорило се о „душевном прерађивању Босне“. Сада за то постоје модернији изрази, али циљ је исти. Треба да заборавимо ко смо били и чему смо тежили. Да се стидимо својих националних хероја, да преузмемо на себе злочине који су други над нама вршили, да заборавимо наше земље и наше духовне и културне центре, да мислимо само у кругу Београдског пашалука, па и то стидљиво и са страхом. То је убијање духовног и културног бића једног народа и припрема за његово неко ново преобраћење.

Др Славенко Терзић

ТЕРЗИЋ истиче да је писање и објављивање уџбеника изузетно озбиљан посао за свако друштво, да је тако било одувек, а тако је и сада у друштвима које имају јасно дефинисане националне и друштвене приоритете. Уџбеници, каже он, дају на прикладан педагошки начин проверена научна знања о прошлости земље и народа, њеној култури, простирању, личностима – симболима који су оличавали тежње народа. Важан је, додаје, цео систем објављивања: избор аутора, стручне оцене, улога Завода за унапређење васпитања и образовања, и на крају Министарства просвете, науке и технолошког развоја.

– У том ланцу нешто дубоко шкрипи – оцењује Терзић, и упозорава да је Завод за уџбенике, чије смо штива деценијама користили – маргинализован.

Да су у издавачком послу грешке и пропусти неизбежни, чак и кад се свим фазама припремања рукописа за штампу приступи максимално стручно и одговорно, сматра проф. др Дарко Танасковић.

– Писање уџбеника, поготово за основну и средњу школу, није нимало лак посао. У складу са наставним планом и програмом једноставно, разумљиво и педагошки ефикасно саопштавати податке и знања о сложеним темама и појавама изискује вишеструку оспособљеност и компетенцију, а и нарочиту вештину – наглашава Танасковић за „Новости“. – У начелу, тим послом би требало да се баве најбољи стручњаци, при чему се показало да су често веома успешни коауторски тандеми састављени од једног универзитетског наставника или научног истраживача и једног основношколског или средњошколског наставника из просветне праксе.

Др Танасковић додаје:

– С обзиром на то да се у писању уџбеника морају следити нека формална правила у начину излагања и распоређивања грађе, као и организовању пратећег дидактичког апарата, поједини стручњаци се специјализују за тај посао, па онда, условно речено, почну да „штанцују“ уџбенике, без потребног стваралачког уношења, што води у непрепоручљиву рутину. Због свега тога је у настајању уџбеника изузетно значајна улога и одговорност рецензента.

Др Дарко Танасковић

ТАНАСКОВИЋ сматра да би Завод за уџбенике морао бити средишња државна издавачка установа задужена за основношколску и уџбеничку литературу. Упозорава да је комерцијализација ове друштвено-приоритетне образовне и културне делатности ослабила позицију Завода, што никако није добро.

– Данас више уџбеника издају независни, приватни издавачи, од којих су неки озбиљни и одговорни, али не и сви, док су свима, разумљиво, у првом плану зарада и профит. Можда сам конзервативан, али држим да би ваљало имати јединствене уџбенике из националних предмета, уз поштовање, у складу са законом, свих загарантованих образовних права националних мањина. Кад би било тако, тешко да би у неком уџбенику насилно отимање и исламизовање хришћанске деце у османско доба могло бити приказано и као шанса за њихову друштвену промоцију – каже Танасковић.

Да је несхватљива равнодушност наше јавности према горућем питању школских уџбеника, сматра и историчар Милош Ковић.

– Невероватна је одлука да о уџбеницима из којих ће учити наша деца одлучује тржиште. То је посебно опасно и узнемирујуће када је реч о идентитетским наукама, међу којима је и историја. „Тржиште уџбеника“ донело нам је две погубне болести: корупцију у продаји уџбеника и морални релативизам у тумачењу историјских догађаја – упозорава он.

КОВИЋ пита и зашто је дозвољено потпуно потискивање и постепено пропадање Завода за уџбенике и наставна средства и зашто нам није довољан само један уџбеник историје за сваки разред, зналачки и квалитетно написан, у издању Завода?

Др Срето Танасић, председник Одбора за српски језик САНУ, каже нам да највећи број деце у Србији учи из уџбеника чији су издавачи приватне, најчешће стране издавачке куће, које су практично преузеле наше образовање, те из тога произлази и да из тих уџбеника долази највише лоших ствари.

– Последњих година често сам добијао примедбе и жалбе, а када је у питању српски језик примедбе су увек биле оправдане и односиле су се или на погрешно тумачење неких језичких датости или на начин како су представљене или објашњене, а у неким случајевима и на то како се српски језик у целини представља – објашњава Танасић за наш лист.

ПРЕДЛАЖЕ да се уради озбиљна анализа уџбеника националних дисциплина, али и свих других, па да се онда организује темељна расправа у коју би се укључили и најбољи наставници основних и средњих школа.

– Кажем најбољи, а не нечији. Питам се зашто држава нешто слично није учинила када већ годинама слушамо о овоме, а реформе образовања се проводе и проводе – истиче он.

Залаже се да све уџбенике издаје државни завод:
– Живимо у време разних извртања истина, а то онда посебно важи за уџбенике националних предмета. Образовање није смело бити препуштено приватном издавачу који има легитимно право да највише брине о заради. На држави је да не распродаје образовање.

НОВА ДЕЛА У ЛЕКТИРИ

Одломак из драме Виде Огњеновић „Кањош Мацедоновић“, драма за децу Душана Ковачевића „Свемирски змај“, као и путопис Јелене Димитријевић „Седам мора и три океана“, неке су од новина у лектири коју ће ученици седмог разреда обрађивати у наредној школској години. Од септембра наредне године по новом програму учиће ђаци трећег и седмог разреда. То је генерација која је кренула по реформисаном програму у први, односно пети разред школске 2018/19. године. Највише новина има у програму српског језика, посебно у лектири, односно избору наслова које ће ђаци обрађивати.

НАЦИОНАЛНО И ВЕРСКО САМОПОРИЦАЊЕ

КОМЕНТАРИШУЋИ лекцију из историје у којој се велича „данак у крви“, Дарко Танасковић истиче да ту није реч о грешци или пропусту, већ о накарадној интерпретацији једног историјског феномена, што је неупоредиво озбиљнији проблем.
– Познато је да турски апологети Османског царства, али и неки туркофилни османисти, заступају тезу да је „данак у крви“ објективно био и оно што би социолози назвали каналом социјалне покретљивости који је најспособнијима међу отетом хришћанском децом омогућавао да се, као султанови поданици, високо попну на друштвеној лествици, што не би било замисливо да су остали у неком босанском или албанском селу – каже Танасковић.

Да ли је уопште потребно доказивати колико је овакво тумачење духовно безосећајно и цинично, а историјски недопуштено релативистичко, пита се Танасковић, и додаје:
– Нажалост, оно се пробило све до уџбеника, што је морално и васпитно штетно и посредно подстиче национално и верско, идентитетско самопорицање, као и бескрупулозни каријеризам.

ПУТ У КУЛТУРНО ПОРОБЉАВАЊЕ 

СРЕТО Танасић оцењује да је Завод за издавање уџбеника скрајнут због тога што немамо добру или немамо никакву стратегију образовања у чијем би склопу било дефинисано и издавање уџбеника и брига о њиховом кавлитету. – Немамо националну и државну стратегију у области образовања, културе, националних дисциплина… што свака уређена држава има. Ако је нешто и написано то никога не обавезује. Све то представља слободан пут за културно поробљавање које није мање опасно од економског и сваког другог поробљавања. Ако ми сами не бринемо о својим националним интересима у образовању, Европа нам неће то тражити кроз неко посебно поглавље – каже Танасић.


Аутор: Љиљана Бегенешић

Извор: Вечерње новости

СИМЕОНОВА ОПОМЕНА

Драги читаоци,
Преносимо вам и други текст „Нове галаксије“, преузета из Центра за промоцију науке, „Пристојан на матерњем“ од Иване Николић и овај од Миодрага Иванишевића из књиге „Ребуси и како их се решити“.
„Нова галаксија“ је преживела пет штампаних бројева. Кажу ко преживи шести иде даље, па зато Станку Стојиљковићу, барду новинарства, човеку који је у новинарство ушао из науке, желимо да са успехом настави на приказу овог прелепог листа.

Србски културни центар „Ћирилица“ Београд
Симеон Мироточиви
На самртној постељи свом сину, монаху (светом) Сави, у перо казује премудре мисли намењене потомству. „Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље него најмању и најнезнатнију ријеч свога језика!”, казује Стефан Немања. 

Миодраг Иванишевић

Хтели ми то признати или не, али сељаци су ипак старији од грађана. Невелика заједница вредних људи радила би свакодневно од свитања до сумрака. С времена на време, а углавном по окончању неког великог посла, орања, косидбе, жетве, брања грожђа или шљива, организовали би посело или прело. Kод јаког, виђенијег домаћина, сакупило би се и старо и младо да уз песму и игру, причу и шалу, заједно обележе завршетак „велике работе”. Стари су евоцирали успомене, а млади правили велике планове.

Постојао је устаљени ред и он се поштовао. Знало се ко седи у челу стола, коме се првом сипа пиће, ко и кад наздравља, ко и како дели комаде печења. „Глава глави – плећка харамбаши!” Поред домаћина седео је најстарији или почасни гост, с једне стране, а са друге гуслар или приповедач. Уз гусле би се певале јуначке песме, а понекад (истина ретко) и шаљиве. Сваки домаћин би се потрудио да доведе тренутно најбоље или најактуелније.

Велико поштовање уживао је човек који је знао причати приче. Сваки приповедач додавао је причи нешто ново, нешто своје и трудио се да честим променама ритма задржи пажњу слушалаца. Главни јунак већине прича, иако млад и неискусан (а, у суштини, неискварен, неукалупљен, онај који на неки начин одудара од своје околине), на самом крају, захваљујући пре свега својој проницљивости побеђује противника(е), стиче „небројено благо” и добија најлепшу девојку за жену. Закључци завидне околине увек су идентични: „И то ми је била нека велика мудрост! Могао сам то исто урадити и ја, само се нисам сетио”. Само? Па у томе и јесте разлика. И то повелика.

Приповедач је знао и велики број загонетки. Постављао би питања и најчешће сам давао одговоре које су присутни пажљиво слушали и памтили да би их после казивали својим укућанима. Често су се организовала такмичења која би на крају прерастала у финално надмудривање двојице „најјачих”. Kо зна више загонетки или пословица? Вук Kараџић их је сакупио велики број, али највећу збирку наших загонетки објавио је Стојан Новаковић 1877. године.

У књизи „Живот и обичаји Поповаца”, Љубе Мићевића из 1952. године, прочитао сам народну загонетку: „Ујутру иде на четири ноге, у подне на двије, а увече на три?”, коју је аутор чуо од неког анонимног сељака с којим се случајно срео на прашњавом макадамском друму. У праву сте – то је она иста загонетка коју је тебанска Сфинга (грч. Sphinx, од sphingo – стежем, давим) поставила младом Едипу. Сличну загонетку описао је и Вук. Данас је и мала деца знају, али како ју је за бога милога знао неписмени херцеговачки сељак који никуд није макао даље од свог села без воде и струје? Од кога је чуо? Kако је залутала међу „наше” загонетке? Понекад помислим (да ли с правом?) да постоји универзални фонд загонетки који је, неким чудом, познат свим народима, па чак и оним из најзабитијих крајева наше планете.

У уводу сам написао да увек постоји само једно решење, али да ретки изузеци потврђују правило. Шта рећи за народну загонетку: „Kућица у шумици на једној ножици”? На северу је тачан одговор печурка, а у јужним крајевима гљива. Ако на београдској пијаци затражите печурке сви трговци ће кренути руком ка шампињонима (!), никад за буковачом. Прихватимо ли, мирољубиво, да је, на крају, ипак реч о синонимима и да су у питању истоветна решења, шта ћемо са загонетком „Пуна школа ђака, ниоткуда врата?”

У јужним крајевима одговор је шипак, нар или мограњ, а на северу тиква или бундева. Неки као тачан одговор наводе и лубеницу или дињу, у зависности од тога шта се у том крају више гаји. Да ли је реч о истом решењу или у овом случају ипак можемо говорити о оном изузетку?

Био сам не тако давно на великој свадби и видео старе обичаје који се полако, али сигурно губе. Било је и ића и пића, стандардно претерано. Пуно овога, а превише онога. Па кад су кренула натпевавања, гости против домаћина и обратно… За сваку ситуацију постоји песма коју започиње један глас, а потом прихватају сви из тог табора. И када касни супа, и када је месо преслано, и када не долази дугоочекивана кафа. Ишла је отприлике овако: „’Оће ли та кафа доћи, чекаћемо до поноћи?” Потом им прозвана страна адекватно одговара – песмом наравно. Постоји и песмица коју певају домаћин и његова екипа којом поручују гостима да су предуго остали и да је време да иду својим кућама. Лудо је било!

У тој гунгули доминирао је лик гостујућег чауша. Чауш (дебели сват, шаљивчина) има скоро неограничена права и може рећи шта год хоће и коме год хоће. Његова реч увек се слуша с великом пажњом. Он држи здравицу или је препушта неком другом, по свом избору, наравно. То је особа коју не треба мешати са старим сватом који је по хијерархији ипак на првом месту. Чауш је само аниматор коме су широм одрешене руке. Овај је с невероватном лакоћом избалансирао изузетно озбиљне теме са неозбиљним и надмоћно се надмудривао с домаћином. Употребио је прегршт двосмислених речи и реченица и много, много ласцивних израза који су уобичајени на свадбама. Започињао је прастаре сватовске песме које се због свог скаредног садржаја не би ни смеле певати на јавном месту, али он је био чауш и имао је на то право.

Стари Римљани су имали сентенцију Quod licet Iovi non licet bovi! – Оно што је дозвољено Јупитеру није и волу! „Није свачије кроз село певати”, рекао би наш мудри народ. Зна се ред. Оно што је дозвољено чаушу није и нама!

Ту и тамо користио би неке изразе које одавно нисам чуо, а појединим млађим гостима почесто је била неопходна помоћ старијих да би правилно схватили о чему је реч. Помагао сам и ја колико сам знао и умео, али убрзо сам закључио да водимо битку са ветрењачама. Непрестано смо објашњавали, боље рећи симултано преводили, чаушеве доскочице са српског на српски. Нисмо преводили некакве туђице, већ наше властите речи, на нашем али и њиховом матерњем језику.

Деци рођеној у Аустралији, на Новом Зеланду или у Kанади, која су на наше згражавање говорила „матерњи” енглески чак и са својим поносним мајкама и очевима, нико више није ни покушавао да објасни значење појединих речи које су одједном, као неким чудом, постале потпуно стране и њиховим родитељима.

Певала се и стара песма „Ој, девојко под брдом спучи пуце под грлом…” Да ли вам је позната? Не? А да ли знате шта су пуцета или пуцад? Опет не? Ако досад нисте наишли на те изразе није смак света. Постоје квалитетни речници српског језика или питајте неког старијег – под претпоставком да вас све ово интересује. Пуцица је мало пуце, односно дугменце. Савесни младић песмом упозорава брђанку девојку да би из безбедносних разлога ипак морала што пре закопчати најгорње пуце на својој блузи – да не тражи ђавола да га не би и нашла!

У књизи „Завештање Стефана Немање” аутор Миле Медић на изузетан начин описује последње тренутке оца Симеона који на самртној постељи свом сину, монаху (светом) Сави, у перо казује премудре мисли намењене потомству. „Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље него најмању и најнезнатнију ријеч свога језика!”, рећи ће Симеон. Изгубљени град може се повратити када војска ојача, али једном изгубљена реч никада се више не враћа. Да ли ће се пуце изгубити зависи искључиво од нас!

Можда ће вам звучати невероватно, али заиста не претерујем када кажем да нам енигматика, поготово решавање укрштеница и ребуса, умногоме помаже у очувању нашег прелепог језика који ће добити чувара више чим и ви почнете сами решавати ребусе.


 Текст је преузет из књиге „Ребуси и како их се решити”, Миодрага Иванишевића, коју можете наћи у свакој боље снабдевеној књижари или наручити поузећем на телефон: 066/240 499 или e-mail: miodrag.ivanisevic@gmail.com

Извор:

https://galaksijanova.rs/simeonova-opomena/

 

ПРИСТОЈАН НА МАТЕРЊЕМ

Недавно истраживање је показало да се у свакодневним интеракцијама људи најмање захваљују особама с којима су блиски.

Захваљујем! (Википедија)

Пре него што је почела да ради на тексту који управо читате, ауторка се запитала колико се често захваљује члановима породице или најближим пријатељима након што испуне неку њену молбу или захтев. Осим што је схватила да је то прилично ретко, схватила је да и када би то чинила, најчешће би наилазила на одговоре попут: „Нема потребе да ми се захваљујеш” или „И ти би исто урадила за мене”.

Резултати показују да се говорници
пољског, руског, енглеског, италијанског,
лаоског и језика сиву којим се говори у
једном делу Гане, ћапала којим говори једн
племе у Еквадору, и муринпатског који је
језик аустралијских Абориџина, најмање
захваљују својим најближима.

Да ли се у социјалним интеракцијама са блиским људима „хвала” подразумева па се зато и не изговара? Колико се често захвалите мајци када вам причува децу или најбољој другарици када вам позајми хаљину? Биће да су ова питања мучила и међународни тим истраживача на челу са Сајмоном Флојдом са Универзитета Сан Франциско де Квито, у Еквадору, који је у својој студији објављеној крајем маја у часопису Royal Society Open Science истраживао колико често говорници осам различитих језика изражавају захвалност у свакодневном говору.

Резултати показују да се говорници пољског, руског, енглеског, италијанског, лаоског и језика сиву којим се говори у једном делу Гане, ћапала којим говори једно племе у Еквадору, и муринпатског који је језик аустралијских Абориџина, најмање захваљују својим најближима.

„Хвала” реткост (Википедија)

Посебно је занимљив начин на који је Флојдов тим дошао до резултата. Они су пронашли добровољце са пет континената и уз сагласност инсталирали микрофоне у њиховим кућама и местима на којима се њихове локалне заједнице окупљају. Снимили су укупно 1.057 разговора и избројали колико пута је неко у њима саговорнику рекао ту чаробну реч „хвала”.

Истраживачи су открили и да током
нормалног разговора људи од других нешто
траже у просеку на сваких минут и по,
али и да када се не захвале, друга особа
то најчешће не примети и не наљути се.

Анализирајући материјал истраживачки тим је утврдио да се људи захваљују много мање него што можемо да претпоставимо, макар када је реч о члановима породице и блиским пријатељима. Тек око 5,5 одсто испитаника захваљивало се након што си им испуњени захтев или молба. Међутим, истраживачи тврде да чињеница да се блиским људима ретко захваљујемо не значи да са њима имамо већу слободу да будемо некултурни, већ је то пример основног стандарда реципроцитета.

Истраживачи су открили и да током нормалног разговора људи од других нешто траже у просеку на сваких минут и по, али и да када се не захвале, друга особа то најчешће не примети и не наљути се. Особа која тражи услугу да смислен одговор тек када чује „не”. Исто важи и за особу од које се услуга тражи – она има потребу да нешто објасни тек када одбије да уради оно што је од ње тражено.

„Увидели смо да су изрази захвалности у овим околностима изузетно ретки, што указује на то да друштвени реципроцитет у свакодневном животу значи прећутно подразумевање права и дужности када је реч о међусобној помоћи и сарадњи”, тим наводи у студији.

Један од разлога је, како тврди Флојд, то што смо у свакодневном животу мотивисани да учествујемо у заједничким активностима са људима, а оне укључују очекиване доприносе свих учесника. Такође смо мотивисани и да испуњавамо обавезе које проистичу из наших друштвених улога, а захвалност се изражава тиме што поступамо реципрочно.


Аутор: Ивана Николић, ЦПН

Преузето са:

https://galaksijanova.rs/pristojan-na-maternjem/