Александар Б. Ђикић: Скочко, скочко па у кречану

Уредништво „Слагалице“ треба да буде свесно да је углед који имају стицан деценијама. Углед се тешко стиче а лако губи. Не дозволите да разочарате генерације које су стасале уз вас

Александар Б. Ђикић (Фото: Соња Ракочевић)

Када будем једнога дана „одозго“ гледао гоблен свог живота, сигурно ће једна од најсветлијих тачака на том гоблену бити, сада већ давна јесен 1997. године када сам победио у 13. циклусу квиза „Слагалица“. Много млађи, лепши и паметнији те јесени сам био врло популаран у мом граду. У време када су постојала само два ТВ канала, та популарност је заиста била велика. И касније, када је супервизор тог квиза била приштевачки професор српског језика госпођа Милка Цанић са својим незаборавним: „Добро вече“, било је уживање гледати са породицом надметања пристојних и интелигентних људи.

Госпођа Цанић, какву смо је познавали, врло је пажљиво пратила свако питање, како се репутација коју је тај квиз стекао током безмало 30 година емитовања не би довела у питање. И заиста можемо рећи да је и дан-данас ова емисија једна од ретких светлих тачака на нашем суморном медијском небу препуном неукуса, примитивизма, агресије и неписмености. Висок ниво није лако одржати, али то јесте обавеза, и зато је тако мало врхунских достигнућа.

Ипак, свеопшти атак на националне вредности који се преко медија спроводи на основу захтева немачког Бундестага за промену свести у Срба с времена на време продре и у ову врло квалитетну и вишедеценијску ТВ емисију.

Након одласка госпође Цанић, с времена на време провлачила су се и нека питања која пре тога нису проверена из релевантних извора па су гледаоци преко друштвених мрежа реаговали. Она су била резултат недовољне провере чињеница. Грешке се дешавају.

Једна од грешака: Кемал Гекић је пијаниста и професор клавира

Међутим у последње време провлаче се неке „грешке“ које по свему судећи нису последица недовољне будности аутора, него политичке климе која влада у друштву, медијима, па и у РТС-у, који је сервис свих грађана, а који се не либи да у свом Времеплову као значајан датум наведе и рођендан Хашима Тачија, на пример.

Било је одговора да је Панчићев врх највиши врх у Србији, иако на Шар-планини, Коритнику, Проклетијама има пуно виших врхова. Случајно или намерно аутор није видео планине које се налазе на Косову. И не само аутор.

Прошле године је на питање, који је једини језик на свету који има два писма, одговор био – српски, иако то нема никаквог утемељења у међународној класификацији језика и писама. Прошле недеље на питање, која је најбројнија национална мањина у Србији, одговор био – Мађари, иако су Албанци бројнији. Наравно, за онога ко поштује српски Устав. Већ у епизоди пре неко вече наставља се антинационални низ, који се сад већ  не може подвести под грешку. Питање је: Које је последње слово „српске абецеде“? И одговoр је Ж(Ž).

Ономе ко прати кретања на нашој медијској и културној сцени, потпуно је јасно да се ради о намери. Потпуно је јасно да се ради о одлично организованом нападу на једну од темељних вредности нашега народа (уз веру и Косово) – а то је српска ћирилица.

Међутим, поставља се овде много озбиљних питања. Основно је, како то да нико из редакције није реаговао и спречио тај скандал? Неко: редитељ, уредник, водитељ… неко?! Не, то је незапажено прошло.

Можемо ли да замислимо да је на хрватској државној телевизији неко на квизу поставио питање: „Које је последње слово хрватске ћирилице“? Не можемо! Не можемо јер би реаговао и редитељ, и водитељ, и камерман, и развлачивач каблова и теткица која кува кафе. Директор ХРТ би био избачен кроз прозор. У Србији директору не фали длака с главе ни кад слави Тачијев рођендан, ни кад нарушава темељне српске вредности.

Шта се то са нама дешава­? Како је могуће да не видимо оно што нам је пред очима. Све друго знамо: и шта раде масони, и шта доручкује који Ротшилд, и шта је Путин шапнуо Трампу… све, само не оно што је очигледно – не видимо да нам се отима Косово, да нам нападају Цркву, да су нам пуне улице, књижаре и школе латинице. Е то не видимо. А тек да на то реагујемо, о томе нема ни говора.

РТС „честитао“ рођендан Хашиму Тачију. После протеста честитка повучена

Уместо тога сервира нам се море изговора зашто је латиница за нас боља, које само ми у својој наивности прихватамо. Један од чешћих, а који најдубље вређа је забога да је то због тржишта, јер би се произвођачи, издавачи и други, приклањањем ћирилици одрекли муштерија који нису Срби. Дакле они савршено добро знају да се Срби неће љутити ако их вређате, али други хоће?! Не запитају се шта  би се десило са њиховим бизнисом када би Срби, као и сви други уосталом, одустали од те болесне снисходљивости и вратили свом изворном, српском становишту. Не питају се јер знају да је нешто тако све док Србија пузи ка западу, немогуће.

А Србија нема никог другог сем нас. Ако је ми не чувамо, ко ће?

Штавише, видели смо поводом забране Васкрса каквим смо хорским увредама били изложени ми који смо бранили ту темељну вредност. По питању ћирилице, Срби „латиничари“ ће уложити десетоструки напор да одбране неодбрањиво, смишљајући све могуће и немогуће аргументе, него што би се као сав нормалан свет замислили, и чували свој језик и писмо. Задивљујуће, ти исти багателизују и значај Косова за српски народ. И то није случајно. То је једна озбиљна, одлично организована, потпомогнута и финансирана кампања.

А уредништво „Слагалице“ треба да буде свесно својих вредности. Углед који има је стицан деценијама. Углед се тешко стиче а лако губи. Не дозволите да разочарате генерације које су стасале уз вас. Не дозволите да се затамни светла тачка на мом животном гоблену из јесени 1997.


Аутор: Александар Б. Ђикић

Бинџовање се наставља

Поштовани читаоци,


На предлог руководства канала ФРОНТ 69, направили смо емисију са нагласком на рогобатну реч бинџовање, а у циљу
оживљавања чланка о истом, који смо поставили пре неколико дана. Таман да пошаљем овај кратки увод, кад ми ћерка рече нешто о мулти-тасковању, што сам за сваки случај  одвојио средњом цртом, јер је вероватно ни Цезар не би успео прочитати у себи.

Милорад Ђошић

Читање у себи

Илустрација: Виолеткајпа/Депозитфотос

Јулије Цезар. Потомак древне породице Јулија, бивши римски конзул, понтифекс максимус, политичар и војсковођа, омиљени војсковођа, император коме Сенат из године у годину препушта све више моћи и диктатор Рима. Оно што Цезара чини јединственим, осим фантастичних ратних и политичких успеха, јесте да је заправо један од ретких људи Антике за које поуздано знамо како су умели да читају и у себи. Ова божанска вештина, способност да се текст погледа и прочита без гласа, да нико други то не чује, у неколико прилика даје Цезару значајно преимућство над супарницима.

Већина његових савременика по свему судећи написане текстове или слуша или чита наглас. Мада ће у историјском филму, роману или каквој другој представи из Старог света, јунаци често овлаш погледати депешу, размотати папирус или пергамент, а потом их прочитати без мрдања уснама, таква слика је анахрона – у античко доба је највероватније била реткост.

Истраживачи историје текста више од једног века сматрају да је читање у себи вештина која је карактеристична искључиво за људе модерног доба. Данас је читање свакодневна, лична, а често и усамљеничка пракса, док се у Антици, као и готово све друго што је данас приватно, попут исказивања вере, страха и мржње, одвијало јавно, на тргу или форуму.

Међутим, то питање није сасвим закључено и још увек је предмет силних академских расправа. Прву вест о читању у себи у науци је обзнанио угледни немачки класични филолог Едуард Норден (1868-1941) који ће 1898. закључити да људи Антике вероватно нису били у стању да читају у себи.

Амерички аутор Пол Сенгер (Pol Saenger) у издању Универзитета Стенфорд 1997. године објављује значајну књигу (нажалост, непреведену код нас) “Space Between Words: The Origins of Silent Reading”, у којој разматра технологије којом су класични текстови бележени. Наиме, људи Старог света нису познавали данашњу интерпункцију и још важније – при писању нису користили размак између речи. Размак ће тек у седмом веку открити преписивачи у манастирима Ирске, а техника ће се проширити Европом до краја деветог века. Са открићем размака, читање постаје много једноставније. Зато развој писмености и техника којима се текстови записују, као и потоње откриће штампе, доводе до омасовљења вештине читања у себи. И последично, промене поимања спољног и унутрашњег света.

Питање размака је, иначе, повезано са читањем наглас још у психолошком експерименту из 1962. године у коме се испоставило да испитаници нису били у стању да читају текст без размака, а да при том не субвокализују. Како, уосталом, уопште читати текст где речи нису раздвојене размацима?

Покушајте:

Данаспоузданознамодамодерничиталацувежбандапрепознајеречиокомпратитекстибезвокализацијемуприписујезначење…

Човек Антике је, међутим, принуђен да чита текст на овај начин, без размака. Да ли је притом у стању да то ради без гласа? Извесно је да појединци, миљеници богова попут Јулија Цезара, јесу владали том способношћу.

Текст: Слободан Бубњевић*

*По мотивима текста истог аутора објављеног у часопису Елементи, број 5

Извор: Наука кроз приче