Сурогат српске ћирилице – средство правописног прозелитизма

Пише: Огњен Војводић

Текстове српских филолога о програмском потискивању српског ћириличног писма у Србији и потпуном прогону у бившим југословенским републикама, објављују главни штампани медији Србије. Српски књижевници и културни дјелатници у отаџбини и расијању пишу текстове о прогону српског ћириличног писма, изражавају протесте против званичне културне политике Србије, која до данас, тридесет година послије ратног распада Југославије, спроводи континуитет југословенске језичке политике. Организују се предавања и сусрети српских лингвиста, потписују се петиције. Написан је предлог Закона о заштити ћириличног писма као српског националног писма. Али, предлог Закона и јавни позиви за његово усвајање, упућени претходној и садашњој власти, бојкотовани су у потпуности. Међутим, предлог Закона о заштити ћириличног писма, декларације и текстови против потискивања ћириличног писма позивају на југословенски стандард равноправности латиничног и ћириличног писма у Србији, на заштиту ћириличног од премоћи латиничног писма, а не на природну припадност српског језика ћириличном предању православне писмености. Наиме, у свим јавним оглашавањима наглашавају да „нико неће да забрани коришћење латиничног писма у Србији“, а да ћирилично писмо треба да има заслужен статус.

Такође, српски језикословци програмски прикривају праве узроке садашњег стања српског језика и писма. Прво и друго писмо у службеној употреби, “двоазбучност“, “српска латиница“ – примјери су погрешних питања и претпоставки које орбитирају српском језичком сфером. Многи српски лингвисти настављају континуитет колонијалне југословенске језичке политике као да је Србија мала Југославија, уређујући српско-хрватске међунационалне односе, то јест третирајући и ужу Србију као terra misionis (земљу мисије). Заправо, дају допринос политици југословенске дубоке државе која до данас суверено влада Србијом. Због ограниченог образовања у области лингвистике, српски језикословци скоро двјеста година колонијалне југословенске језичке политике немају цјеловита знања о основама, сложености, нити о последицама погрешне лингвистике и језичке политике по друштво и народ. Такође, због ускраћеног основног вјерског образовања у Социјалистичкој Југославији и Краљевини Југославији, као и у предјугословенском и послејугословенском периоду, већина српских лингвиста не разумије и, рачунарским речником речено, не препознаје повјесне религиозне програме и процесе, вјерску политику и пропаганду, који чине саставни дио лингвистике и филологије, а посебно језичке политике. Српска православна црква, као једина српска установа која користи ћирилично српско писмо као предање православне писмености, а никако латинично као израз латинске религије и писма, не оглашава се о праву ћириличног писма у Србији, што је једно од основних питања вјерске припадности. Зато сам сматрао да је потребно сажето приказати основне податке о природи и програмској сврси српског савременог правописа и књижевног језика, приказати лингвистичке и религиозне разлоге реформе српског језика и писма.

ЈУГОСЛОВЕНСКИ ПРОГРАМ СРПСКОГ ЈЕЗИКА И ПРАВОПИСА

Српски правопис и књижевни језик који данас користимо назван је у српској савременој лингвистици језиком и правописом реформе и кодификације Вука С. Караџића, а у аутентичној аустрославистичкој –  српски језик и правопис југословенског језичког програма који су кодификовали њемачки слависти у програму аустроугарске културне колонијалне политике, а у чему су учествовали и српски сарадници. Аустрославистички југословенски српски правопис у Књажевину Србију је званично увео Књаз Михаило Обреновић 1868. године, чиме је укинуо закон забране коришћења аустрославистичког правописа, `хуле против божества и правитељства` и `да се не штампају књиге правописом Караџића Вука`, који је Књаз Милош установио као Правила о цензурисању, објављена 22. децембра 1832. у Књажевској српској канцеларији у Крагујевцу. Књаз Милош је спроводио савјете православне цркве – српских и руских филолога, ради спречавања аустрославистичке латинске југословенске језичке политике и унијатске мисије у Књажеству.  Југословенски језички програм је у латинској лингвистици одређиван као аустрославистика или „германо-славика“, у контексту и континуитету европске колонијалне културне политике, то јест као континуитет латинске славистике или еврославистике. Аустрославистика је била програмски континуитет средњовјековне латинске славистике и осавремењена средњовјековна стратегија латинске славистичке мисије.

Аустрославистички југословенски програм „српског или хрватског“ језика и писма кодификованог на српском средишњем дијалекату проглашен је у Аустроугарској 1861. године у Загребу, центру југословенске језичке мисије. У Загребу је званични говор био кајкавски српски дијалекат, који је екавског изговора (који је у у југословенској подјели одређен као словеначки). Аустрославистичка катедра је за југословенски „први“ програм „обраде“ одабрала штокавски дијалекат ијекавског изговора – као најраспрострањенији и средишњи српски дијалекат, који је најсложенији и најближи основи старословенског језика. (О српским дијалектима је писано много са различитих становишта, али је главна одлука зависила од политичке моћи наметања језичке политике присвајања дијалеката). Исте године 16. септембра, у знак захвалности за сарадњу, Вук С. Караџић је проглашен почасним грађанином Загреба, а Заступништво града Загреба је додијелило Караџићу повељу града. У Србији је југословенски језички програм званично прихваћен седам година касније, послије оснивања Југословенске академије знаности и умјетности у Аустроугарској у Загребу 1867. године – прве званичне установе југословенског језичког и државног пројекта. (Југословенска академија је била аустрославистички римокатолички пројекат, у контексту еврославистике, и мисионарска централа за простор јужних Словена. Покровитељ Југослевенске академије је био бискуп, Њемац, Јосип Јурај Штросмајер, а први предсједник – фратар и филолог Фрањо Рачки).

„Признање службености хрватског језика” озваничено је у Аустроугарској 1892. године, „усвајањем Хрватског правописа Ивана Броза у Сабору, на (и)јекавској основи и са њему прилагођеном редакцијом латиничког писма“, што се сматра почетком хрватског правописа. У југословенском језичком програму у Београду је 1894. објављена Српска граматика Стојана (Косте) Новаковића, екавског изговора и нове српске ћирилице – чиме је у Србији прихваћен југословенски принцип двоименовања и двоазбучности српског језика то јест давања дијалектима и изговорима српског језика статуса посебних књижевних и националних језика. Стојан Новаковић је граматику радио у сарадњи са Ђуром Даничићем као секретаром Југословенске академије у Загребу и руководиоцем израде „Речника српског или хрватског језика ЈАЗУ“. Као представник српске стране која је носилац повјесног права на назив српског језика, Даничић је ангажован у римокатоличкој мисији израде речника југословенског језичког програма чија је сврха била давање лингвистичког легитимитета двоименовању српског језика у „српски или хрватски“. (У овом контексту је важан податак да су Ђ. Даничић и С. Новаковић агитовали против руске и православне политике у Србији и српској језичкој политици).

Програм преименовања и формирања вишецентричних “вишеимених“ језика била је пракса европске колонијалне културне политике. Југословенским језичким програмом је планирано преименовање и вишеименовање српског језика – потискивање историјског имена и наметање нових назива према политичко-племенској или топонимској одредници политичких нација формираних у програму аустрославистичке католичке колонизације православних Срба. Назив српског језика је потискиван због: 1. изграђеног историјског идентитета православне припадности српског народа; 2. распрострањености српског језика најбројнијег православног народа на Балкану; 3. лингвистичке и правно-политичке признатости српског језика у свијету, првенствено у православној руској царевини и цркви, заштитницима повјесног права српског језика и писма; 4. и четврти разлог, али не по битности, јесте због преузимања повјесног права на назив  језика и народа.

Стратегија разградње српског језика и народа је спровођена радикалном рационалистичком теоријом о језику као јединој одредници народности, и одбацивањем народа као рода – етноса, као континуитета културе, а прије свега религије. Из такве теорије је креирана екстремна рационалистичка, али римокатоличка, југословенска језичка теорија о дијалектима и изговорима као народима – као кајкавском, чакавском, штокавском и тако даље – што је усвојено као основа српског језикословља и националне политике. Наведени српски дијалекти су најопштија подјела српске дијалектологије, јер сваки од наведених има своје подјеле на бројне мање дијалекте. Последице  југословенске језичке подјеле српског језика и народа су данас „вавилонски“ видљиве, али не само у сукобу српског са преименованим српским дијалектима, него и унутар српског језика.Свођењем српског народа на штокавски дијалекат и давањем права другом `народу` да исти дијалекат назове другим националним именом, хрватским, а одбацивањем културе изграђеног српског књижевног језика као кохезивног филолошког фактора, српски језик и народ су уведени у процес разграђивања. Спуштањем језика на дијалекат, сама природа дијалекта, која је `дивља` и дјељива, непостојана и неодређена, доводи до раслојавања и дијалекатског дијељења језика, на исти начин као што дијалекти настају. Прихватањем од српске државе кодификовања дијалекта као књижевног језика прихваћена је политика разграђивања српског језика, доктрином „додијељивања“ дијалектима српског језика права самопроглашења за нове националне књижевне језике тј. нове народе. Кодификовањем српског дијалекатског језика раскинут је континуитет и култура српског књижевног језика који је био у употреби (у администрацији, штампи, књижевности). Увођењем новог књижевног језика раскинуто је не само са континуитетом древног језика хиљадугодишње писмености него и са књижевним језиком савременика и општом националном културом. Спровођењем аустрославистичке реформе српска књижевност и писменост су почели од нулe – негативне националне нуле, као народ нове писмености то јест народ у описмењавању.

Колико је југословенски језички пројекат био само политички и римокатолички, а најмање језички, говори чињеница да је, у југословенској језичкој подјели српског језика, право на назив националног књижевног језика (словеначког) додијељено кајкавском дијалекту српског језика сличном дијалекту Лужичких Срба, а није “македонском“ српском дијалекту, који српским говорницима штокавског дијалекта није много разумљивији од кајкавског. У аустрославистичком пројекту, право првенства на несрпски назив свог дијалекта су имали германизовани Словени, а посебно католици – то јест католици кајкавци. Данашњи “македонски језик“ је званично био српски јужни дијалекат до 1946. године, када је у ФНР Југославији у новоформираној Републици Македонији проглашен македонским језиком.

Европска пракса колонизације ваневропских језика била је и формирање мјешовитих језика комбинацијом домородачког са језиком европског колонизатора. Конкретно, Караџићев „Српски рјечник истолкован њемачким и латинским ријечма“ у аустрославистичком програму је рађен за Србе у границама османског Калифата, за које је програмски формиран туркофони српско-турски језички конгломерат, и за српски народ у Аустроугарској конгломерат латинско-српског речника – књижевне култивисане верзије. Избачени су из српског језика “славенизми“ – словенске – српске ријечи и уведени латинизми, турцизами и туђице других језика, ради удаљавања српског од словенских језика и потискивања православних Словена од Средоземља. У аустрославистичкој југословенској подјели, култивисани српски говор и речник је проглашен за „кроатизме“, а турцизми за „србизме“. Такав програм је био обостран интерес европске и исламске културне државне политике асимиловања словенског православног народа на Балкану.

СРПСКА САМОКОЛОНИЗАЦИЈА ЈЕЗИКА И ПРАВОПИСА

Програм аустрославистике и европске културне колонијалне политике у Срба је спроведен самоколонизацијом, сарадњом са српским династијама Обреновић и Карађорђевић, што је резултирало и формирањем Југославије 1918. године. Програмом српске културне самоколонизације заобиђена је православна црква, српски филолози и књижевници, а нарочито руска филологија и црква. Аустроугарска и германска славистика су, као колонизатор, тако избјегли право православне руске царевине да заштити права православних Словена на словенски црквени и књижевни језик и ћирилично писмо јединственог система и православног предања. Такође, југословенском српском самоколонизацијом је новоформираним називима језика и народа додијељено повјесно право на језик, народ и простор.

Спровођење југословенског језичког програма у Србији је започела династија Обреновић, а наставила династија Крађорђевић остварењем југословенског језичког и државног пројекта – у Уставу Краљевине Југославије је установљен хибридни назив троименог народа троименог језика српско-хрватско-словеначког. Југословенска језичка политика је програмски спровођена у социјалистичкој Југославији, а послије распада Југославије спроводи се у свим бившим југословенскм републикама. Зато реформу и реформисани српски језик и правопис можемо схватити само у контексту и континуитету југословенске језичке и правописне политике и праксе. Наиме, наш садашњи књижевни језик није формиран као само српски, за српски национални `препород`, како се у Србији до данас учи школи, већ као југословенски и српскохрватски – у почетној варијанти „српско-хрватско-словеначки“, затим „српски или хрватски“, касније састављен у двочлани један хибридни назив српскохрватски језик. Послије распада Југославије у бившим југословенским републикама језик је називан називима политичких југословенских народа.

Важно је објаснити тактичку теорију латинске лингвистичке и вјерске мисије, коришћену у процесу југословенске српске аутоколонизације. У спровођењу југословенског програма, у српском народу је пропагиран „податак“ о „Србима сва три вјерозакона“, ради релативизовања религиозног, а фаворизовања филолошког фактора, одбацивања вјерских вриједности и истицања ванвјерског „вавилонског“ језичког југословенског јединства. Заправо, релативизовања већинске вјерске православне припадности коју је чинило 90 одсто српског народа. Југословенском демократском демагогијом о религиозној равноправности и релативности, православни српски народ је таквом теоријом теоретски равномјерно распоређиван у „Србе три вјерозакона“ – према пројектованом југословенском троименом народу. Римокатоличка Конгрегација у словенским православним народима од средњег вијека пропагира теолошку теорију о грчкој византијској варијанти вјере као исквареном хришћанском учењу, приказујући православље као „грчки закон“ и национални програм, а коју су Грци Словенима подметнули као хришћанство. Српском православном народу је пропагирана теорија о три туђа наметнута вјерозакона, турском, римском и грчком, између којих су Срби подијељени према утицају та три народа. Као природна припадност српског народа представљан је паганизам и атеизам, као право `природног човјека` и народа на природни језик`, али латинична писменост као свјетски стандард. Таква теолошка теорија је међу православним Србима пропагирана као Караџићева `теорија` о „Србима три вјерозакона“, у којој је православље названо `грчким законом`, са сврхом релативизовања вјерске припадности српског народа и појма српства као синонима православне припадности. Караџић је практично посвједочио такву теорију и југословенски религиозни релативизам вјенчањем у римокатоличкој цркви.

ПРОБЛЕМ, ПРИРОДА И ПРОГРАМ ПРИВРЕМЕНОГ ПРАВОПИСА

Аустрославистички југословенско језички програм представља примјер латинског правописног прозелитизма и разградње књижевног језика словенских народа. Аустрославистичка реформа српског језика и писма се састојала у изради сурогата ћириличног писма и кодификовању књижевног језика на дијалекатској основи, то јест креирању српског сурогата ћирилице према латиничном гласовном простом правопису, и српског књижевног језика према дијалекатском књижевном језику који су користиле мањинске заједнице покатоличених Словена (Срба) на простору Далмације више од три вијека прије аустрославистичке реформе српског језика – заправо, према мисионарском модусу писма и књижевног језика који су били правописна прозелитска пракса латинског колонизовања словенских језика, које су креирали фрањевачки филолози на простору Балкана. (Дубровачка књижевност је примјер прозелитске правописне праксе у колонизацији српског језика, али култивисаног народног најбољег дијалекта средњим слогом и калемом књижевног језика; који је у југословенској језичкој подјели проглашен илирским хрватским језиком). Фрањевачка филолошка мисија се заснивала на начелима њиховог реда, првенствено на проповиједи пуку, широким народним масама, на општеприхваћеном најраспрострањенијем дијалекту. Наиме, на принципу упрошћавања, док је принцип просвећивања намијењен вишој културној класи – као код дубровачке књижевности. Фрањевачки ред је својеврсан папски протестантски програм проповиједи простом пуку, коришћен у католичком колонизовању ваневропских народа. Принцип “упрошћавања“ је са аустрославистичком реформом преузет као принцип српског језикословља. Реформом српског правописа нијесу само замијењена поједина ћирилична слова латиничним, већ је промијењена природа правописа. “Фонолошка“ функција савремене српске ћирилице се не односи на фонологију (фонетику) као науку, него на прости гласовни правопис. Савремени српски правопис је сведен на функцију регистра гласова за просто споразумијевање, на правопис подређен простом гласу, на писмо које није равноправан језички израз који има посебан смисао, симболику и континуитет писаног језика. Аустрославистичком реформом српска ћирилица је сведена не само на сурогат у прозелитском програму, као писмо прелаза на латинични еквивалент, већ на сурогат по себи.

Скоро сто година трајалo je противљење коришћењу садашњег српског правописа, као отпор према спровођењу југословенске латинске лингвистичке и религиозне мисије. Послије званичног увођења аустрославистичког правописа у Књажевини Србији било је физичких сукоба између бранитеља православног предања писмености, «дебело-јероваца», како су их називали проевропски реформисти, и «јероваца», како су православни називали пролатинске реформаторе због латинског слова `Ј` које су увели у измијењени правопис као културни симбол споја ћирилице са латинском писменошћу. (Уношење латиничног слова Ј у српски сурогат ћирилице имало је практичну сврху избацивања ћириличних слова која су означавала глас Ј у различитим контекстима). Писмо које има један знак графички и семантички несродног правописа припада мјешовитом моделу писама. Српска `савремена` ћирилица има латинично `Ј`, а свака ћирилична фонема и фонем еквивалент у хрватској фонетској латиници – према којој је и формиран српски ћирилични сурогат. Караџићев и Даничићев предлог аустрославистичкој катедри да се у југословенском језичком програму у хрватску латиницу унесу поједина ћирилична слова ради формирања југословенског синкретистичког сурогата латинице одбијен је са образложењем о потреби очувања културног континуитета, идентитета и интегритета хрватске латинице у систему латинске графике и семантике.

Караџић се категорично залагао за равноправно коришћење латиничног и ћириличног југословенског правописа у српском народу – данас у Срба познату праксу „двоазбучности“ , a што је била латинска пракса правописног прозелитизма примјењивана у православним народима, као у програму аустрославистичке реформе српског правописа. Караџић се потписивао и латиничним писмом, као на доктинарном документу о једном југословенском језику и писму Срба, Хрвата и Словенаца – Бечком књижевном договору 1850. године, који су потписали Караџић и Даничић са словеначким и хрватским филолозима.

Бечки књижевни договор

Српска фолклорна форма ћириличне графике у креирању сурогата српске ћирилице коришћена је ради симулирања српске националне писмености, у процесу правописног превођења православног народа преко ћириличног сурогата на латинични еквивалент правописа. Аустрославистички лингвисти су српским сарадницима препуштали произвољне и фолклорне фризове ћириличне графике као самостално формирање слова ван система и смисла ћириличне графике и писмености, али која имају еквивалент у хрватској варијанти латинице. Германски слависти су се тако, преко српских сарадника простих и примитивних рационалистичких назора, изругивали предању ћириличног писма, и креирали „ћирилични“ антићирилични правопис.

Креирање мјешовитих правописа комбиновањем латинског правописа са графемама графике фолклорних форми домородачких народа пракса је колонијалне политике латинске лингвистике. Савремена српска ћирилица припада категорији мјешовитих правописа, а не семантичком и графичком систему ћириличних писама. Европска културна колонијална политика према православним народима Балкана била је радикалнија него према колонијама на далеким континентима, због близине конкурентне православне културе. Тако су српска фолклорна филологија и ћирилица креиране као културна колонизација индијанских резервата, са фолклорним шарама у систему латинске систематизације и схоластике.

Садашња српска ћирилица је креирана као прелазни а не као коначни правопис, то јест као правопис који у југословенском језичком програму служи за привремену прелазну употребу, као сурогат ћириличног писма ради прелаза православних Срба на коришћење латиничног еквивалента према којем је формиран ћирилични сурогат. Српски сурогат ћирилице је креиран према мисионарским модусима латинских простих прозелитских правописа који су коришћени у латинској мисији од средњег вијека. Хрватска латиница, која је у југословенском програму упоредо установљена са српском савременом ћирилицом, кодификована је варијанта вјековима коришћених правописа у латинској мисији на Балкану.

Зато је српски ћирилични правопис једноставан за учење јер је прост и гласовни, има функцију регистра гласова, а не језичког израза, и то упрошћеног и редукованог фонетског фонда; посебно у пуку популаран јер његово учење не захтијева интелектуални труд. Да би такав `ћирилични` правопис прозелитске природе био једини национални правопис, мора се законски строго установити као први, јер постоји његов латинични еквивалент према којем је формиран ради поступног прелаза на латинични правопис. Данас Срби у мањој мјери користе савремену српску ћирилицу и већински су прешли на хрватску латиницу, коју многи Срби називају српском, што је такође била сврха правописног прозелитизма латинске лингвистичке и религиозне славистичке асимилације.

Српски сурогат ћирилице се данас користи у школском програму Србије као континуитет југословенске језичке политике, као правопис прелаза на латинично писмо, као прозелитски програм превођења православних Срба на латинични правопис, према југословенској језичкој политици равноправног учења два компатибилна правописа, ћириличног и латиничног. Заправо, у српским основним школама се примјењује прозелитски програм симулације учења ћириличног писма учењем сурогата ћирилице – својеврсног симулакрума ћириличног писма који има латинични еквивалент који ђаци уче као равноправно писмо, а које је у „јавној“ „југословенској“ употреби доминантно и политички пожељно као «свјетски стандард» писмености.

Латински славистички програм у аустрославистичком колонизовању српског језика и писма је у потпуности спроведен, и представља примјер примијењеног програма правописног прозелитизма латинске славистике. Тако је креиран и кодификован нови књижевни језик и правопис као нови стандард српске националне културе. Наиме, нова политичка нација под псеудонимом српског језика са сурогатом српског ћириличног писма, као средство симулације српске словенске православне припадности. Заправо, спроведен југословенски језички програм у форми српског филолошког фолклора, са сврхом правописног прозелитизма превођења српског народа у латинску писменост, али, и мисије међу словенским православним народима – „српско“ средство унијатске мисије учинковитије од унијатског утицаја новоформираних римокатоличких политичких нација. Данашњи српски ћирилични правопис представља праксу практичног правописног прозелитизма и, речено религиозним речником – мисионарски модел унијатског правописа.

ЕВРОСЛАВИСТИКА И СРПСКИ ФИЛОЛОШКИ ФОЛКЛОР

Када су у Књажевини Србији аустрославистички југословенски српски правопис и књижевни језик уведени као званични, последице такве реформе нису биле очигледне, јер је спровођење језичке културне политике процес. Али, послије сто педесет година југословенске језичке политике: коришћења гласовног простог правописа и књижевног језика кодификованог на дијалекту, преименовања српског језика у шест „језика“ са програмом даљег преименовања српских дијалеката, потпуног потискивања српског ћириличног писма и из Србије – то више није питање лингвистичког, већ питање логичког расуђивања и здравог разума, и способности опажања и повезивања узрока и последица. У свим друштвеним наукама се користи пропаганда, као и у политици, а посебно у језичкој политици као дијелу националне политике. Тако се у хибридној југословенској језичкој политици користе филолошке флоскуле о „савршеној српској ћирилици“ и „живом језику“ који се стално мијења итд. Таквом пропагандом се сто година Југославије прикривао узрок лошег стања српског језика, погрешан програм реформе српског језика и правописа.

„Најсавршенији“ правопис не може бити потиснут, него „савршен“ правопис потискује „несавршене правописе“. Парола о језику као „живој ствари“ служи да говорнике језика наводи на представу о произвољности језичке културе, ради разграђивања језичке културе и језика, а последично друштва и народа. Када се уђе у погрешан воз и све станице су погрешне. Језик се не може поправљати и изграђивати на погрешној основи, посебно не принципом „пиши као што говориш“, који се примијењује као колонијални принцип разграђивања језика. Култура језика се изграђује принципом „говори као што је писано“, који учењем и усавршавањем писаног и литерарног језика осигурава континуитет, културу и изграђивање књижевног језика, а никако разговорног или само руралног језика, каква је била караџићевска пракса аустрославистичке колонијалне категоризације српског језика и народа. Наиме, на лингвистику, и културу уопште, не примјењују се принципи политике као што су права демократске просте већине и политичке равноправности, јер су принципи и процеси култивисања супротни политичким демократским принципима.

У текстовима српских језикословаца наводе се последице и другостепени узроци, али су прикривени основни узроци и погрешни правописни принципи који су омогућили разграђивање и разграбљивање српског језика. Наиме, наводе се неистине о томе ко је кодификовао савремени српски језик, а ради „поједностављивања проблема“, јер српски језикословци сматрају да проблем не треба отварати пошто би то био велики захват на отвореном, а народ наводно не може да схвати сложене проблеме. Заправо, у питању су идеолошке намјере и политички ставови, слични манипулацијама вакцинама и вирусима у Свјетској здравственој организацији, али на локалном лингвистичком српском простору и у организацији југословенских лингвистичких либерала.

Један човјек не кодификује књижевни језик ни примитивног племена, а поготову не једног народа, али у колонијалној културној политици и пропаганди као кодификатор и реформатор може бити потписан један и „самоуки филолог из Тршића“, ради колонизовања једног језика и народа. Српски сарадници аустрославистичког програма, С. Мркаљ, В. Караџић и Ђ. Даничић, су српском народу представљени као српски филолошки фолклор ради симулирања спровођења српске језичке политике. Аустрославистичка колонијална културна политика је креирала култове нових југословенских просвјетитеља писмености, као антимисију просвете Светих Ћирила и Методија: Доситеј Обрадовић као нови Свети Сава који је побјегао из манастира и посветио се позитивистичком просветитељству; Даничић и Караџић као нови Ћирило и Методије ванвјерског вавилонског југословенског језичког јединства. Српски лингвисти левичари и еврослависти до данас пропагирају караџићевски култ приписивањем Караџићу својства божанског, злоупотребљавањем и текстова јеванђелских молитви, као у слоганима: «Вук наш насушни» или «Бог је само већи од Вука», и сличним. Такозвани србисти штите Караџићев култ у југословенском српско-хрватском племенско-политичком престижу као право на штокавштину, његовим исказима о српском језику ван контекста југословенског његовог рада прикривају Караџићево југословенско језичко и политичко српско-хрватско опредјељење, то јест да је због учешћа у двоименовању српског штокавског дијалекта у „српски или хрватски језик“ проглашен почасним грађанином Загреба.  Германској славистици је битан караџићевски култ ради одвајања српског од руског правописа и књижевног језика, а припајања словенским народима латинске славистике и религије. Српским лингвистичким либералима караџићевски култ је важан идеолошки као брана од повратка српског језика православном предању правописа и књижевног језика.

У српском процесу програмског прикривања повјесних података се, као у хистеричном српском сљепилу, посебно не помињу актуелни програми хрватске језичке политике, нити програми бугарске језичке политике према српском језику и народу, као континуитет еврославистичке колонијалне културне политике који српско говорно подручје и данас третирају као terra misionis, а што је условљено југословенским ставом језичке политике Србије. Југословенску језичку политику Србије потврђује пракса релативизовања правописне припадности српског језика спровођењем двоазбучности у школском образовању и “јавној“ употреби, и релативизовања назива српског језика истрајавањем Института за српски језик САНУ у изради „Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ“.

Оно што су спровели Обреновићи и Карађорђевићи у Србији, то данас спроводе „црногорски“ и „бошњачки“ југословенски језикословци као караџићевску хард-кор варијанту упрошћавања српског језика. Поред простачења језика, југославизам је познат као антиславизам од аустрославистичког караџићевског избацивања из српског језика „славизама“ и „русизама“, то јест српских ријечи, и убацивања германизама и турцизама, преко „бошњачког“ спајања словенских и семитских самогласника и сугласника у какофоничне конструкције оријенталистички обрађеног и оријентисаног српског дијалекта, до “црногорске“ југословенске антиславистике, као првог повјесног примјера да словенски језик буде увршћен у област славистике под латинским називом – монтенегристика. У еврославистичком југословенском језичком програму формиран је хибрид заједничког југословенског језика као филолошки франкенштајн, правописни хермафродит, средство разграђивања не само српског језика него модел глобалистичког новоговора – средство свеопштег упрошћавајућег вавилонског мијешања језика и народа.

 

Извор: Блог Огњена Војводића

Задатак из завршног испита против здравог разума

Илустрација: Лајнартист

На комбинованом тесту из физике било је питање (број 4) колико ће прећи метара за 10 секунди жена која убрзава по 20 метара у секунди (линк). Мени познат младић је тачно одговорио на питање, а то је 1.000 метара, а затим се замислио над одговором и посумњао (упозорен је од родитеља да не буде брзоплет, и да има врема да свако решење и провери). Да ли је могуће да девојка/жена за 10 секунди претрчи 1.000 метара? Да ли је могуће да у последњој секунди трчи брзином од 190 метара по секунди, што је 684 километара на сат? Немогуће је да постоји таква суперсонична жена.

Младић прецрта тачан одговор и упише 200 метара, мислећи да је то разумно, мада је и даље два пута брже од мушког рекорда на 100 метара. Да је оно убрзање заправо просечна брзина.

И због сумње остаде без поена на комбинованом тесту.

У Србији је, очигледно, опасно и штетно водити се здравим разумом. Мислити, уопште.

 

Аутор: Мирослав Здравковић

Извор: Макроекономија

Стари Рас: престоница првих Немањића

СКЦ “Ћирилица” Београд: Препоручујемо вам

АРХИВУМ – ПОРТАЛ АРХИВА ВОЈВОДИНЕ

И не само као пример шта све тамо можете наћи:

Стари Рас: престоница првих Немањића

 

АУТОР: Др Небојша Кузмановић

Апстракт

У раду је указано на проблематику утврђивања локације Старог Раса, односно на различите интерпретације истраживача које се односе на утврђивање места на којем се налазила прва престоница династије Немањића.

Кључне Речи: Стари Рас, Рас Постење, Немањићи, археолошка истраживања

Династија Немањића владала је Србијом од 1168. до 1371. године. У осам генерација Немањића, колико их је било по мушкој линији, од којих нам је поименце познато више од шездесет, као светитеље славимо деветнаест Немањића, а и више од овог броја, имајући у виду и женске потомке. Родоначелник лозе Немањића био је велики рашки жупан Стефан Немања, син Завиде. Стефан Немања био је повезан са Вукановићима по мушкој линији и са Војислављевићима по женској линији. У династији Немањића било је једанаест владара, с тим што се династија наставља бочном, женском линијом у династију Лазаревића, а касније и Бранковића, који владају делом Срба до прве половине шеснаестог века. Владари из династије Немањића: велики жупан Стефан Немања (1166–1196), краљ Стефан Првовенчани (1196–1228), краљ Радослав (1228–1233), краљ Владислав (1233–1243), краљ Стефан Урош I (1243–1276), краљ Стефан Драгутин (1276–1282), краљ Стефан Урош II Милутин (1282–1321), краљ Стефан Урош III Дечански (1321–1331), краљ и цар Стефан Урош IV Душан (1331–1355), цар Стефан Урош (1355–1371).1

Као најзначајнија српска династија, Немањићи воде порекло од лозе рашких жупана, који су управљали једним делом српског народа у епохи византијско-угарских сукоба XII века. Једна од неколико српских земаља које су се формирале након досељавања Словена – Рашка, у XII веку се издвојила као окосница и средиште српског народа. Рашки велики жупани су у везивању са Угарском видели могућност јачања и ослобађања од византијске превласти. Победивши своју браћу, Немања је након победе код Пантина успео да обезбеди врховну власт. Стефан Немања се сматра оснивачем и родоначелником најпознатије српске, светородне династије, који је у Старом Расу основао своју престоницу.

Историјски извори, археолошка истраживања и различите интерпретације око утврђивања локације стоног места првих Немањића

Стари Рас као престоница првих Немањића, aли и као област која је представљала епицентар тадашње Србије друге половине XII и прве половине XIII века, већ дужи низ година привлачи пажњу научника и истраживача. У домаћој науци су присутни различити ставови појединих истраживача око идентификације саме престонице првих владара династије Немањића, али и о самом појму назива „Рашка” као централне области тадашње српске државе. Веома је битно напоменути да Стари Рас нипошто није представљао прву престоницу Србије као организоване државе, већ да сама „институција српске државе” сеже много дубље у прошлост, што је поткрепљено читавим низом релевантних доказа и чињеница које су поједини истраживачи често негирали или су их једноставно игнорисали. Такође је постојала и извесна врста немањићке пропаганде, која је настојала да Стефана Немању прикаже као првог зачетника и творца организоване српске државне творевине, при томе често посежући и за омаловажавањем ранијих династија које су владале у српским земљама попут Дукље, али и саме Рашке. Додуше, овакви поступци се на неки начин могу оправдати, пошто је сасвим природно да је једна нова тек изникла моћна династија, припајајући себи новоосвојене области, настојала да се на што ефикаснији начин реши конкурентских пређашњих династичких кућа и то пре свега у Зети.

Уколико бисмо покушали да генерализујемо ставове истраживача у најопштијем смислу, онда бисмо заправо уочили два основна тумачења, односно две различите потенцијалне локације које истраживачи настоје да представе као Стари Рас. Марко Поповић у свом делу Тврђава Рас настоји да утврђење на градини које се налази на стени изнад ушћа Себечевске реке у реку Рашку прикаже управо као једно од владарских средишта и да га идентификује као тврђаву Арсу (Рас), али оно се по њему ипак не може сматрати престоницом у ужем смислу те речи, већ као једно од управних средишта.2 Јованка Калић, насупрот томе, у читавом низу објављених чланака одбацује поистовећивање ове градине удаљене неких седам километара од Новог Пазара, а самим тим и од цркве Светих апостола Петра и Павла (Петрове цркве) за тврђаву Рас. По њој, локацију Старог Раса као „столног места Србије” треба управо тражити у окружењу цркве Св. Петра као најзначајнијег црквеног средишта тадашње Србије. У том правцу она Стари Рас види на локацији коју данас заузима Нови Пазар, у близини епископског средишта.3 Такође, као локацију тврђаве Стари Рас наводи и утврђење Градина у Постењу (Новопазарска бања).

У настојању да учврсте и докажу своје тврдње, оба аутора износе низ аргумената, служећи се при томе поред археолошких и историјских метода и лингвистиком, односно конкретно, значењем самог топонима Рас (Арса), а самим тим и појма Рашка, као еквиваленту назива Србија у другој половини XII века, као и тачног распростирања тадашње „Рашке жупе”.

Област Раса у средњем веку, детаљ секције. Слика је преузета из: Поповић Марко,Тврђава Рас – Тhe fortress of Ras, Археолошки институт, Београд 1999, стр. 32

Најстарији сачувани помен топонима Арса (Раса), потиче из дела Прокопија из Цезареје, који је живео у шестом веку. Он је описивајући градитељску делатност цара Јустинијана (527–565) у свом делу навео велики број тврђава и других здања, које је овај знаменити владар обновио или изнова подигао широм царства.4 Једно од тих утврђења било је и Рас, или како се код њега појављује под именом Арса. Византијски извори нам пружају најобјективније и најбројније податке, како о самом утврђењу, тако и о Расу као географском простору. Значајне податке о Расу нам је оставио и чувени Константин VII Порфирогенит, чије нам дело De administrando imperio пружа читав низ веома битних података за нашу националну историју. Из његовог дела Спис о управљању државом или како се још често назива Спис о народима налазимо информације о Расу у XXXII глави. Овде је изнет податак који се односи на српско-бугарски рат у деветом веку (880. године). Наиме, наводећи разлоге због којих је до сукоба дошло, Порфирогенит помиње поред осталог и то како су после бугарског пораза синови кнеза Мутимира, као гарант да му се ништа неће десити, допратили пораженог бугарског владара Михајла Бориса до границе код Раса, где их је он из захвалности наградио бројним даровима, а они су му том приликом поклонили два роба, два пса, два сокола и осамдесет крзнених хатељака, што су Бугари примили као гест „склапања пријатељства”.5 Овде примећујемо да се „Раса” налазила негде на граници између Србије и Бугарске. Отвара се, међутим, питање на шта конкретно Порфирогенит мисли под овим појмом. Многи аутори су се бавили овим проблемом (М. Динић, С. Новаковић и Н. Новаковић) и неки од њих су видели у овом називу град, док су га други сматрали именом области, реке или жупе.6 Такође, остаје и отворено питање да, уколико се радило о граду као утврђењу, са чије се стране границе он налазио; при чему га одређени аутори стављају у Бугарску. Ј. Калић је изнела проблематику самог назива Арса, при чему надовезујући се на лингвистичка истраживања истиче следеће: „Наиме, данас се у стручној лингвистичкој литератури сматра доказаним да је словенски облик ’Раса’ могао настати једино метатезом ликвида од предсловенског ’Арса’ и то се убраја у добро знане језичке појаве у Европи”.7 У овом делу њеног чланка уједно наводи извесне примере и аналогије.

Из података које даје Костантин Порфирогенит, такође јасно уочавамо да он под појмом Раса никако не мисли на Србију, пошто помиње Рас као место (област) на граници, а поред тога засебно помиње Србију као земљу Срба којом у време овог сукоба влада Мутимир. Ово значи да се у периоду деветог и десетог века под појмом „Раса” није мислило на „земљу Срба”.8 Назив Рашка као еквивалент земљи Срба, тј. Србији, први пут уочавамо тек након што је Рас као град (по коме је вероватно цела област добила име), освојен од стране Срба и постао нека врста престонице државе, а никако пре тога. Овом тематиком се посебно бавила Ј. Калић, а резултате својих запажања је изнела у свом опсежном и веома темељном раду у којем је обрадила назив Рашке у периоду од IX до XII века. Судећи по закључцима до којих је дошла, до XII века нема помена о називу Рашка за српске земље у унутрашњости Балкана, као што исто тако није присутан појам Рашана као становника, већ се увек помињу Срби и Србија.9 Она у даљем тексту истиче још неколико аргумената у прилог овој тези, попут оног да се српски владари из династије Немањића до краја XII века нису називали рашким него искључиво српским владарима.10 Најранији помен Рашке као еквивалента српској држави срећемо прво у которским и барским изворима, а касније и код неких угарских аутора, тј. најраније 1186. године.11

Веома битан извор о Расу представља и повеља цара Василија II (976–1025) из 1020. године, коју је сачинио убрзо након коначне победе над Самуиловим царством. Ова повеља је једини изворни податак о Расу, односно тамошњој епископији за читаво раздобље XI века.12 Повеља је издата на захтев охридског архиепископа Јована како би се разграничила његова дијацеза са суседним црквеним областима.13

Значајан податак о Расу датира и из времена владавине Манојла I Комнина (1143–1180), по многима последњег великог владара Византије. Његов царски секретар Јован Кинам, пратећи цара на његовим ратним походима, забележио је у његовом опису царевих ратова са Србима два пута тврђаву Рас.14 По њему су Срби, спремајући се за рат са Византијом, срушили ову тврђаву. То се десило негде у време док је Византија била заокупљена ратовањем против Угарске (1127–1129). Други пут Кинам помиње Рас приликом Манојловог похода против Срба 1149. године.15 Овај сукоб је заправо онај који је Манојло имао са Стефаном Немањом. Како наводи Кинам, тада је Немања био заробљен, а Рас још једном разорен.16

Из истог овог периода постоји још један историјски извор, а то је Никита Хонијат. Без обзира на то што попут Кинама описује сукоб са Србима, он нигде не помиње тврђаву Рас. Извори на грчком језику последњи пут помињу Рас у трећој деценији XIII века, када охридски архиепископ упућује протестно писмо Св. Сави и наводи како Србија има епископа у Расу, али овде није поменут Рас као тврђава него као област.17

Извесне податке, додуше са великом дозом опреза, можемо црпети и из поприлично непоузданог Летописа попа Дукљанина или како се још назива Барског родослова који је настао на темељу скупа старијих списа средином XII века. Није потребно напомињати да целокупно дело обилује низом података легендарног карактера и бројним неисторијским деловима. Управо због тога његова вредност као донекле поузданог историјског извора веома је дискутабилна. Писац дукљанске хронике, који тако често помиње Рашку и Рашане у своме тексту, наводи Србију као суфраганима барског архиепископа.18 Појам Рашке, Рашана и Раса је у целокупном родослову често неодређен и недефинисан. Како то наводи аутор овог списа, Сурбиа или Трансмонтана, односно загорска Србија дели се на земље источно и западно од реке Дрине, тј. Рашку и Босну.19 Иако писац овог дела нигде не наводи Рас као тврђаву, поједини топографски подаци се могу сматрати у извесној мери тачни.

Данас се поуздано зна да је Вуканово јеванђеље писано у манастиру у Расу, како то сведочи последња страница овог дела. Претпоставља се да је старац Симеон своје дело завршио у пећинском манастиру који се налазио у комплексу града Раса. Веома је интересантно да су се и овде, поново у науци, изнедрила различита тумачења око тачне локације настанка Вукановог јеванђеља. У овом делу се иначе први пут помиње Рас у нашим домаћим средњовековним списима.

Помени Раса у нашој средњовековној књижевности нису чести. Жичка повеља Стефана Првовенчаног нам не пружа никакве податке што се тиче помена Раса. Он помиње стоно место као духовно средиште које се налази у цркви Св. апостола Петра и Павла, где је Немања по други пут крштен.20 Ни Свети Сава у својим списима не даје ближу одредницу Раса као града (утврђења), него га помиње само у контексту да се у њему налази манастир Свете Богородице и славна задужбина Стефана Немање Ђурђеви ступови.

Иако не пружа много више података о Расу, већ га поново одређује као географско подручје, епископ Данило II у опису догађаја предаје власти Драгутина његовом брату Милутину, која се одиграла 1282. године, помиње Рашку жупу и место Дежеву у њој.

Од домаћих средњовековних извора, топоним Раса помиње још краљ Стефан Урош II у својој повељи манастиру Бањској око 1315. године, где се наводе села Дежево, Сути и Бегова.21 Да је црква Св. Петра у Расу имала веома велики значај показује и писмо српског патријарха Јована, које је упућено папи Клименту VIII, где патријарх тражи помоћ за рат против Турака. Овде монаси Дамјан и Павле описујући Србију, истичу значај овог храма и при томе помињу да се налази у Расу. Иначе, овај документ је знатно млађег датума и потиче из 1597. године, те свакако нема апсолутно никаквог споја са Расом као утврђењем.

Ситуациони план комплекса на Пазаришту. Слика је преузета из: Поповић Марко, Тврђава Рас – Тhe fortress of Ras, Археолошки институт, Београд 1999, стр. 34

Марко Поповић Старим Расом сматра утврђење на градини, изнад ушћа Себачевачке реке у реку Рашку. Он јасно напомиње да Стари Рас није могуће сматрати једином, већ једном од неколико престоница. Оваква своја виђења поткрепљује многобројним доказима добијеним пре свега археолошким истраживањима. Он додуше напомиње да је Петрова црква условно речено „столно место” српског великог жупана, односно да као седиште епископа уједно представља и сакрално средиште жупанове власти.22 Међутим, такође истиче да се „владарска резиденција” није налазила уз или у близини цркве, већ на више места у разним областима Раса.23 Овакви његови закључци су веома блиски оним, знатно ранијим, до којих је дошао својим истраживањима Стојан Новаковић у свом раду о немањићким престоницама. Новаковић одбацује тезу о једном централном владарском средишту као урбанизованој агломерацији, већ помиње целокупни простор Рашке области као целину са низом владарских средишта из XII и прве половине XIII века. Истиче и значај, како га он назива „Престоничког села”, што би представљало скупину кућа у којој борави владар са својом породицом и својом личном пратњом.24 Поповић се дакле надовезује на старији Новаковићев рад, при чему као аналогије за овакве тврдње износи и чињеницу да ни код каснијих владара династије Немањића није могуће одредити само једну престоницу. Делимично је ову појаву о непостојању једног „градског средишта” Србије, када су на западу већ јасно одређене престонице, покушао објаснити и Александар Дероко. По њему се у средњовековној Србији нису градили стални дворови, односно није постојала само једна престоница, због сталне потребе владара да путује. Он ово објашњава неповерењем владара према његовим великашима, због чега је он морао бити стално у покрету и обилазити земљу.25

Према Поповићу, главни владарски комплекси, односно неутврђени дворови у овом периоду, налазили су се у Дежевској долини, али и у подбрђима уз обалу Рашке.26 При томе би тврђава Рас, са својим дворским комплексом у доба првих Немањића, могла имати значење рефугијума, односно утврђеног замка где се владар повремено склањао у немирним временима и када је био у опасности.27 На изузетан значај овог утврђења такође указује и чињеница што се у њему почео ковати и први српски новац у време краља Стефана Радослава (1228–1233), што такође на неки начин поткрепљује чињеницу да се ово утврђење заиста може сматрати градом, Расом. После коначног заузимања ове тврђаве од стране Срба, што је било у другој половини XII века, уследиле су значајне обнове целокупног комплекса фортификације о чему нам сведоче резултати археолошких истраживања. Утврђење је ранијих година у време сукоба Византије са Србима претрпело озбиљна оштећења, стога је обнова била неминовна. Познато нам је да је цар Манојло разорио Рас 1149. године, о чему нам сведочи Кинам.

Током ратова са Византијом половином XII века, наступа најзначајнији период у историји Раса. Дотадашње гранично подручје постаје средиште Србије.28 Самим тим само утврђење, а природно и затечени објекти у њему, добијају нову намену. Било је неопходно обезбедити нови центар тек створене државе Немањића. Дотадашње византијско утврђење које је служило одбрани од Срба, постаје главно одбрамбено упориште државе Немањића.29 Иако је утврђење доживело значајну обнову када се дефинитивно нашло у поседу Србије, овде ћемо навести само оне редукције репрезентативнијег карактера које би могле представљати потврду да се ово утврђење заиста може сматрати Расом и да је оно представљало једну од престоница. Дворска здања која су подигнута у овом периоду налазила су се на северној страни утврђења и имала су зидове грађене од камена. На тај начин су била прилагођена већ затеченим фортификацијама и рељефу. Битно је напоменути да је једна од две резиденцијалне грађевине имала укопани подрум који је публикован као житница, а друга је имала подрум са прилазном рампом. Како наводи Поповић, та житница је највећа до сада позната у балканским земљама византијског света.30 Претпоставља се да су обе ове грађевине могле бити повезане. У том случају би „стамбени простор” на приземљу имао површину од неких 300 квадратних метара. Изузев спољашњих зидова који су били од камена, унутрашње преграде, као и целокупни ентеријер били су већином од дрвене грађе. На комлекс „двора” надовезивала се директно једна кула која је са њим била на неки начин спојена и чинила саставни део резиденцијалне грађевине. Кула је уједно имала и одбрамбену функцију на шта указује и њен положај у северозападном углу тврђаве. Веома је интересантна оваква намена куле, која је имала примарну улогу – стамбеног простора и секундарну – одбрамбеног карактера.

Иначе се и овде могу повући аналогије са каснијим периодима где на различитим локацијама сусрећемо куле које су коришћене за становање. Још један веома битан податак који указује да ово утврђење заиста јесте Стари Рас – једно од средишта српских владара – јесте и постојање манастира, односно „пештерног комплекса под његовим бедемима”. Претпоставља се да је овај манастир који делом обухвата пећину био станиште најугледнијих аскета. Судећи по досад расположивим подацима, он је био веома важно преписивачко средиште, што доказује и чувено Вуканово јеванђеље које је настало у њему око 1202. године. У овом случају се наговештава изузетно битан однос владара и аскете као један од доказа да се овде налазио двор и резиденција Немањића. Овом приликом Поповић истиче веома битну улогу цркве и самим тим монаштва на тадашњу политику, па би зато било природно да владар, конкретно Стефан Немања, уз себе жели да има и потпору у „духовном смислу”, тј. ослонац у цркви као институцији.

Тврђава Рас, замишљени изглед у другој половини XII века. Слика је преузета из: Поповић Марко, Тврђава Рас – Тhe fortress of Ras, Археолошки институт, Београд 1999, стр. 303

Оваква схватања, садржана у српским текстовима XIII века, представљала су идејни оквир у коме треба сагледавати блискост тврђаве и пећинског светилишта у Расу.31 Велика је могућност да је ово утврђење такође служило и као нека врста „државне ризнице”, што је само још један у низу доказа који указује на значај ове тврђаве као резиденцијалног средишта, а томе знатно доприноси и постојање велике житнице. Од покретних налаза датованих у овај период, потребно је издвојити налазе који су окарактерисани као „ситни предмати личне побожности” при чему се конкретно мисли на камене крстиће, чија се израда приписује манастиру у комплексу. Присутан је и већи број „луксузних импортованих предмета”, посебно трпезаријског посуђа и неких предмета израђених од метала.32 Утврђење је током своје средњовековне историје такође претрпело више разарања и више обнова као и у ранијим периодима. Према подацима добијеним археолошким ископавањима, као и судећи по историјским изворима, ова тврђава је дефинитивно последњи пут разорена негде око 1233. године, што се приписује борбама око престола између Стефана Радослава и новог краља Стефана Владислава. Уједно, после ових бурних догађаја, „Стари Рас” нестаје са историјске сцене и постепено тоне у заборав.

DCIM100MEDIADJI_0009.JPG
Комплекс утврђења на Градини изнад ушћа Себечевске реке у реку Рашку (Стари Рас). Једна од престоница првих Немањића. Снимци су настали непосредно после археолошких истраживања

Јованка Калић се у свом опширном раду посвећеном проблематици Раса, Рашке епископије и Рашке области, изузев истраживања порекла топонима Рас, као и његовог конкретног значења, такође базирала и на тражење „столног места Србије”, тј. на престоницу Стефана Немање. У низу објављених чланака, она се у почетку бавила појмом Раса као области, односно појмом „Рашка” као алтернативном називу српске државе, а касније и трагањем за градом Расом као престоницом првих Немањића. Да бих у одговарајућим оквирима изнео резултате њених истраживања, као и закључке до којих је дошла, првенствено ћу се користити са њена два чланка и то: „Престо Стефана Немање” и „Столно место Србије”.

Калић истиче потребу да Рас као престоницу треба тражити око цркве Св. апостола Петра и Павла надомак Новог Пазара, или у његовој непосредној близини, при чему указује на градину у Постењу као најизвеснију локацију. Приликом доказивања својих теорија, Калић се првенствено служи историјским изворима. На првом месту истиче податак који је Стефан Првовенчани забележио у биографији Стефана Немање, почетком XIII века. Овде сазнајемо како то Првовенчани наводи да је Стефан Немања рођен у Рибници (близу данашње Подгорице), тадашњој Зети, „где је примио латинско крштење”.33 По повратку у Рашку, како наводи исти извор, Немања се поново крстио примивши православну веру у „столном месту” усред српске земље у храму Св. Петра. Овом приликом Калић упозорава на чињеницу да је Стефан Првовенчани сасвим поуздан извор и да његовом тврђењу није потребан никакав други доказ, јер сам владар именује столно место своје државе.34

Као још једну потврду да је столно место Србије, тј. град Рас био у непосредној близини цркве Св. апостола Петра и Павла, помиње установу „државних сабора”. Државни сабор је било најутицајније тело у политичком систему оновремене Србије, који је владар сазивао уз свој двор.35 На њему су се решавала најбитнија питања од националног и државног значаја. Калић конкретно помиње два сабора одржана поред храмовног седишта Рашке епископије и то државни сабор који је Немања са свештенством сазвао пре 1180. године услед ширења богумилске јереси у Србији. Овде је, поред владара, веома битну улогу имао и тадашњи рашки, односно српски епископ Јевтимије. Као други пример, помиње се скуп који је Стефан Немања сазвао када се повукао са власти у корист свог сина Стефана Првовенчаног, од кога лично сазнајемо овај податак, што значи да је био очевидац догађаја. Првовенчани описује детаљно саму церемонију предаје власти која се одвија уз присуство породице, кнезова, војника и, наравно, свештенства на челу са рашким епископом. Како наводи писац и учесник овог догађаја: Немања је окупљенима саопштио своју намеру да власт преда „ономе који је остао међу вама да влада на престолу мојем”. Затим „устав с престола својега предаде му га са оваквим благословом”.36 Саму церемонију је водио рашки епископ као врховно духовно и црквено лице земље. Исти догађај је забележио и Растко Немањић (Св. Сава), као и Доментијан у XIII и Теодосије у XIV веку. Из овога непобитно сазнајемо да је црква Св. апостола представљала црквено средиште земље, и да су се самим тим сабори сазивали око ње, најчешће на отвореном простору. Вероватно је да се тада у самој цркви, судећи по историјским изворима, налазио престо. Без обзира на престони карактер цркве Св. Петра, то још увек не доказује да се и световно седиште владара, тј. његов двор налазио близу ње. Служећи се компарацијом у случајевима Београда и Ниша које су као епископије у близини храма имале утврђене градове у време византијске власти, Калић наводи да је исти случај морао бити и са Храмом Св. апостола код Новог Пазара. Држава Немањића је наследила овакву традицију и своје средиште успоставила на старијем утврђењу, из византијског периода, односно у утврђењу које би имало намену да штити епископски храм. Овим утврђењем, тј. у овом случају, градом Расом Калић сматра локалитет Градина у Постењу. Овде је археолошким ископавањима пронађен велики број стамбених и „службених објеката”, као и базилика, па и палата.37

Црква Светих апостола Петра и Павла код Новог Пазара. Главни храм и епископско средиште у доба првих владара династије Немањића. Представљала је црквено средиште тадашње српске државе. На слици је приказан данашњи изглед овог сакралног објекта.

На основу истраживања са око 500 квадратних метара добијени су подаци који поуздано упућују да налазиште Рас – Постење није само велико утврђење, него је у питању један од најзначајнијих средњовековних утврђених градова.38 Д. Мркобрад, попут Ј. Калић, овај локалитет идентификује као Стари Рас, престоницу првих Немањића, при чему се позива на везаност овог налазишта као средишњег утврђеног града жупе са црквом Св. Петра као централног црквеног храма.39 Ј. Калић у једном од својих радова наводи локалитет у Постењу као једино одбрамбено утврђење које је штитило целу новопазарску котлину, а да при томе није поменула локалитет Градину западно од Новог Пазара који је неоспорно имао исти, уколико не и већи значај у одбрани котлине јер је штитио прилаз уз долину Рашке са запада, као што је Градина у Постењу штитила котлину са истока.40 Такође је веома интересантно поменути да је Калић своју идентификацију Раса са локалитетом у Постењу изложила након што је већ дужи временски период Градина на ушћу Себечевске реке у Рашку била окарактерисана као Стари Рас. Као још један прилог својој тези да се Стари Рас налазио у близини цркве Св. Петра, износи и чињеницу што су Ђурђеви ступови у просторној и идеолошкој спони са епископским храмом Св. апостола, тј. у његовој непосредној близини, а самим тим и недалеко од световног седишта тадашње немањићке државе.41 Ј. Калић искључује поистовећивање Градине изнад ушћа Себечевске реке са Старим Расом и наводи погрешна тумачења ранијих истраживача попут Ц. Новаковића и чешког слависте К. Јиричека који су овај локалитет поистоветили са Старим Расом.42 Овде се такође напомиње да Трговиште не представља исто што и град Стари Рас, те да самим тим Градину изнад њега није могуће сматрати Расом, пошто је Трговиште настало као подграђе тврђаве на Градини. Међутим, ова хипотеза је свакако демантована већ првим археолошким истраживањима, која су показала да ова два локалитета нису ни у каквој међусобној вези.43

Otkopane osnove gra?evina (3)

Калић као аргумент за свој став да ова Градина није исто што и град Рас напомиње и Турски дефтер на основу којег тврди да се насеље на месту познијег Новог Пазара још 1468. године звало „варош Рас”.44 Овим историјским извором она поново истиче потребу да се „столно место Србије”, тј. Стари Рас, мора тражити у близини катедралне цркве Св. Петра. Међутим, ове њене ставове оспорава М. Поповић позивајући се на Турски дефтер као непоуздан и прилично фрагментован извор, при чему наводи како Калић „не коментарише и не наводи” резултате археолошких истраживања градине изнад ушћа Себечевске реке у Рашку, као и веома значајан податак из Вукановог јеванђеља.45 Он такође напомиње и да би било веома чудно када би се у XIV и XV веку у непосредној близини налазила два значајна трговачка средишта као што су Трговиште испод Раса и Нови Пазар као новоформирано турско насеље, која би била међусобно удаљена свега непуна три сата хода. Самим тим се поистовећивање Новог Пазара са Расом искључује, што су потврдила и археолошка истраживања на простору самог Новог Пазара. Међутим, остаје отворен проблем који се тиче локалитета Рас – Постење, чији је значај веома велики, као утврђења у периоду првих владара династије Немањић. Због тога је потребно размотрити хипотезу коју су поставили Ј. Калић и Д. Мркобрад, који су овај локалитет идентификовали као „Стари Рас” и као престоницу Стефана Немање.

Да би се могла направити потпуна и свеобухватна компарација између две потенцијалне локације Старог Раса, тј. између градине на ушћу Себачевачке реке и градине у Постењу, морају се првенствено користити подаци који су добијени археолошким истраживањима. Овакав приступ је неопходан како би се избегла већ ионако велика конфузија настала услед различитих тумачења историјских извора, који очигледно не пружају релевантни одговор о томе где се налази престоница првих Немањића. Утврђење на Градини код села Постење смештено је на северним обронцима Рогозне близу Новог Пазара и Петрове цркве. Досадашњим истраживањима је утврђено да се не ради само о утврђењу него и о утврђеном граду, чије су димензије 230 x 90 метара, а уколико се рачуна и плато – 350 метара.46 Унутар бедема констатовано је такође и преко тридесет камених објеката.47 Међутим, озбиљнија истраживања овог локалитета су започета тек пре неколико година и не спроводе се у континуитету тако да још увек не постоје подаци који би на прави начин омогућили извођење поузданих закључака. Свакако се досадашњим ископавањима дошло и до многих драгоцених података из којих се ипак могу црпети бројне информације. До 1997. године истражена је била површина од приближно 15 процената целокупне површине локалитета. Генерално посматрајући, већина грађевина на овом локалитету потиче из античких времена, које су током средњег века претрпеле веће или мање редукције и преправке. До сада су истражени само објекти или њихови делови који се налазе са унутрашње стране североисточног бедема, од капије до источне куле.48 Битно је напоменути да се габарити утврђења из XI и XII века не разликују у значајнијој мери од оних из нешто ранијих периода, али ипак постоје одређене адаптације и промене.49 У овом периоду је код велике цркве дозидан са северне стране параклис облика неправилног правоугаоника, чиме су се уједно повећале и димензије цркве, а створен је и нови улаз у њу. Изграђено је и неколико стамбених објеката као и једна нова кула на постојећој траси североисточног бедема.50 На утврђењу је констатована и палата чији је део истражен и која је своју намену вероватно задржала и у периоду првих Немањића. Уз палату је пронађена и једна мања црквица која је саграђена још у VI веку и која се тумачи као дворска капелица. Она је своју намену задржала и у каснијим периодима.51

У време Јустинијанове обнове, ово утврђење је претрпело бројне корекције, првенствено на бедемима и одбрамбеним структурама. На основу истраживања дошло се до закључка да је локалитет Рас – Постење представљао војно и административно средиште области у периоду VI и VII века, после чега је претрпео извесна оштећења, да би касније поново био обновљен.52 Међутим, степен истражености утврђеног града на овом локалитету не дозвољава да се још увек изведу неки одређенији закључци.53 Ово се посебно тиче намере да се овај локалитет представи као престоница оновремене Србије и поистовети са Расом. Будућа истраживања ће вероватно довести до нових података који ће омогућити да се претпоставка професорке Калић темељније размотри.

Закључак

Без обзира на различите ставове појединих истраживача, односно другачијег виђења професорке Калић о локацији Старог Раса као престонице, ипак се археолошким истраживањем на локалитету Градина изнад реке Рашке дошло до прилично уверљивих доказа да се ово утврђење може идентификовати као „Стари Рас”. При томе се оно нипошто не сме окарактерисати као једина престоница оновремене српске државе, већ као један од најзначајнијих државних центара, али свакако не и једини. Сасвим је могуће, као што је то наведено, да се овде налазила ризница првих владара династије Немањића, као и нека врста утврђеног замка у коме је боравио владар у случају опасности.

Проблематика око већ вишедеценијског трагања за „столним местом” или прецизније престоницом првих Немањића, и даље остаје актуелна. Ипак, највероватније да престоница у правом смислу речи никада није постојала као таква, на шта су већ упутила истраживања Стојана Новаковића. Упркос тежњи појединих истраживача да одреде један конкретни центар државе ране епохе Немањића, резултати и даље изостају. Данас се са сигурношћу може тврдити да је на простору тадашње српске државе постојао већи број дворова и резиденција владара у ужем региону Рашке као епицентра Србије тог времена. Ту се свакако мора истаћи и црквено средиште српске државе које је представљала црква Св. апостола Петра и Павла, иначе седиште Рашке (српске) епископије.

Значај самог Раса је немерљив и његовом истраживању се приступило на изузетно професионалан начин. Обимна интердисциплинарна истраживања су подразумевала учешће археолога, историчара, лингвиста и историчара уметности. Формирање посебне комисије за истраживање комплекса Раса 1971. године, која је започела истраживања под руководством професора Јована Ковачевића, довело је до значајних резултата. Најбољи доказ да овај локалитет превазилази оквире споменика од националног значаја јесте и чињеница да је заједно са манастиром Сопоћани стављен на листу Светске културне баштине Унеска 1979. године.54


ФУСНОТЕ

1 Кузмановић 2020.

2 Popović 1999, 304.

3 Калић 1989, 14.

4 Popović 1999, 37.

5 Popović 1999, 37.

6 Калић 1989, 12.

7 Калић 1989, 12.

8 Kалић 1979, 82.

9 Kалић 1979, 90.

10 Kалић 1979, 90.

11 Kалић 1979, 91.

12 Popović 1999, 38.

13 Калић 1989, 13.

14 Popović 1999, 38.

15 Popović 1999, 38.

16 Kалић 1979, 84.

17 Popović 1999, 38.

18 Kалић 1979, 87.

19 Popović 1999, 39.

20 Popović 1999, 40.

21 Popović 1999, 40.

22 Popović 1999, 305.

23 Popović 1999, 305.

24 Новаковић 1911, 14–15.

25 Дероко 1951, 13.

26 Popović 1999, 305.

27 Popović 1999, 305.

28 Popović 1999, 302.

29 Popović 1999, 302.

30 Popović 1999, 303.

31 Popović 1999, 304.

32 Popović 1999, 304.

33 Калић 1988, 14.

34 Калић 1988, 14.

35 Калић 1988, 17.

36 Калић 1988, 18.

37 Мркобрад 1996, 121–122.

38 Мркобрад 1996, 122–123.

39 Мркобрад 1996, 128.

40 Popović 1999, 25.

41 Калић 1988, 17.

42 Калић 1994, 7–10.

43 Popović 1999, 26.

44 Popović 1999, 26.

45 Popović 1999, 26.

46 Мркобрад 1997, 205.

47 Мркобрад 1997, 205.

48 Мркобрад 1997, 205.

49 Мркобрад 1997, 214.

50 Мркобрад 1997, 214.

51 Мркобрад 1997, 209–210.

52 Мркобрад 1997, 212.

53 Мркобрад 1997, 217.

54 http://whc.unesco.org/en/list/96

БИБЛИОГРАФИЈА

Popović 1999 – Popović Marko, Tvrđava Ras – The fortress of Ras, Arheоloški institut, Beograd 1999.

Kalić 1977 – Kalić Jovanka, „Ras u srednjem veku – Pravci istraživanja”, Novopazarski zbornik 1, 1977, 55–61.

Калић 1990 – Калић Јованка, „Престо Стефана Немање”, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор LIII – LIV, 1990, 21–30.

Калић 1979 – Kалић Јованка, „Назив ’Рашка’ у старијој српској историји”, Зборник Филозофског факултета у Београду XIV – 1, Београд 1979, 79–92.

Калић 1988 – Калић Јованка, „Столно место Србије”, Новопазарски зборник 12, 1988, 13–23.

Калић 1989 – Калић Јованка, „Прокопијева Арса”, Зборник радова Византолошког института 27–28, Београд 1989, 9–17.

Калић 1994 – Калић Јованка, „Трговиште и Рас”, Саопштења Републичког завода за заштиту споменика културе Београд XXVI, 1994, 7–10.

Калић 1995 – Калић Јованка, „Предтурска историја Новог Пазара”, Новопазарски зборник 19, 1995, 301–304.

Кузмановић, Небојша. 2020. Кровови, год. XXXIII, бр. 106–110.

Мркобрад 1996 – Мркобрад Душан, „Рас – Постење, истраживања 1995. године”, Гласник Српског археолошког друштва 12, Београд 1996, 121–128.

Мркобрад 1997 – Мркобрад Душан, „Рас – Постење: Фазе развоја утврђења”, Зборник радова Византолошког института 36, Београд 1997, 203–219.

Новаковић 1911 – Новаковић Стојан, „Немањићке престонице Рас – Пауни – Неродимља”, Глас Српске краљевске академије, LXXXVIII, Београд 1911, 1–54.

http://whc.unesco.org/en/list/96