Може ли се преживети без грчког мора

Колико год се трудила, не могу да схватим порив да се без обзира на упозорења, препоруке, али и реалну опасност, креће на пут, и то туристички. Не знам, можда грешим, али питам се зашто немамо бар мало самопоштовања, кад већ немамо довољно одговорности према себи и својој породици. Зашто безглаво покушавамо да стигнемо до мора, као да нам живот зависи од тога?!

Боже, дај ми упорност Србина који жели да стигне до грчког мора! Размишљам како би „мисао“ која се ових дана дели по друштвеним мрежама имала сасвим другачију конотацију да је изречена у неком другом историјском тренутку.

Пре више од сто година, кадa су се хиљаде српских војника пробијале кроз беспућа Албаније, борећи се са хладноћом, глађу и бандама које су их нападале, изазивала би страхопоштовање, емпатију и неку неописиву тугу помешану сa поносом. Изазивала би бес и сузе, страх и наду, веру и очај.

Да је „скована“ крајем прошлог века, током мучних деведесетих, кадa је Грчка Србину била „прозор у свет“, поздравили бисте вероватно сналажљивост нашег човека. Дигли бисте палац у знак подршке „брату“ који је успео да превазиђе санкције, беспарицу, општу клонулост духа и стигне до грчке обале, било као туриста, било као печалбар!

Данас када, упркос корони, Србин-туриста „јуриша“ на грчко море, ова мудрост са интернета изазива смех (што јој је и био циљ), али и неку врсту стида. Бар је код мене такав случај.

Колико год се трудила, не могу да схватим порив да се без обзира на упозорења, препоруке, али и реалну опасност, креће на пут, и то туристички.

Не знам, можда грешим, али питам се зашто немамо бар мало самопоштовања, кад већ немамо довољно одговорности према себи и својој породици. Зашто безглаво покушавамо да стигнемо до мора, као да нам живот зависи од тога?!

Већ првог дана кад су Грци отворили границу, наши туристи су били на њој. И без обзира што је већ тог првог дана било проблема и контрадикторних одлука, наставили смо. Друштвене мреже биле су препуне победоносних објава – прешли границу, стигли, пусте плаже, само Срби у Грчкој. И поред малтретирања, затварања Евзонија, гужви у Бугарској, Срби су били упорни…

Вест о коначном затварању границе за држављане Србије као да је била додатни мотив да јурну сви који су планирали путовање. Било је важно стићи пре 6 ујутру кадa је најављено затварање. Ма, кога је још брига шта ће бити после, кадa се граница пређе…

У чуду сам читала вести о колони наших туриста који су буквално блокирали гранични прелаз покушавајући да се докопају жељене обале. У чуду су били и грчки медији. Ни њима није била јасна та неописива жеља српских туриста и славље оних који су ушли у Грчку. Изгледало је као да су постигли неки успех, остварили велики циљ, а не да су уствари изложили себе и породицу непотребном ризику и непријатностима.

Знам да ће многи рећи да је ризик од короне у овом тренутку већи у Србији него у Грчкој. То је вероватно тачно, али ако постоји реална могућност да сте већ заражени, зашто уопште кретати на пут? Зашто се излагати ризику да се разболите у страној земљи, да уместо на плажи завршите у неком карантину или, не дај боже, болници?

Мислите ли о томе ко ће бринути о вашој деци ако вам не буде добро, како ћете се вратити, колико ће коштати лечење? Ова питања нису, по свему судећи, забринула „храбре српске туристе“ који су се пар дана башкарили по пустим грчким плажама, али је ђаво однео шалу оног тренутка кад су откривени први случајеви заразе.

Грци су преломили и, колико год то било непријатно, некако ми се чини да је затварање границе добра одлука. Прво – јасна је и недвосмислена, па нико неће ни кретати на пут, друго – смањују се ризици и трошкови и треће – али веома важно – нећемо бар неко време „трчати“ тамо где нас у овом тренутку не желе.

Да се разумемо, Грцима не замерам ама баш ништа. Много пута су показали своје пријатељство и несебичност. Примили су почетком прошлог века оне гладне и болесне мученике на острво Крф, а и данас негују успомену на њих (вероватно боље него што бисмо ми чинили).

Крајем тог истог века, слали су помоћ, давали подршку и примали нас када нико други није хтео. Захвална сам на томе што су бројна избегличка деца, захваљујући Грцима, први пут видела море и бар на тренутак заборављала сурову ратну стварност. Захвална сам и свима који су дигли глас против НАТО агресије, онима који су одбијали да у њој учествују и тако угрожавали свој живот и каријеру.

Сада су Грци поступили другачије, али ја им то не узимам за зло. Били су ту кад су нас к њима терале невоље, а данас свакако није тако. На грчке плаже пожурили смо из чистог конформизма, навике или, најбоље речено, непромишљености!

 

Аутор: Ђурђица Драгаш

Извор: РТС

СКЦ „Ћирилица“ Београд: Итекако има замене за грчко и ина мора. Рецимо:

Јутарња кафа уз цвркут птица и одмор под јабуком – нетакнута природа Ресавског краја

Српске школе у Пећи

(Новица Коцић)

Срба, српске деце и српских школа у Пећи било је вековима уназад. Руски конзул у Сарајеву, историчар и путописац Александар Ф. Гиљфердинг који је посетио Пећ 1857. године записао је тада да је у Пећи било српских школа и пре и после сеоба Срба 1690. године. У турско време, у 19. веку је у Пећи основана српска школа 1817. године при цркви, а градска мушка српска школа основана је 1840. године. Српске школе су тада финансирали имућни Срби из Пећи , занатлије , трговци. Тада је Гиљфердинг записао да женску школу у Пећи похађа 40 девојчица, да такве школе „не постоје у целој Босни и Херцеговини” и да у Сарајеву српски богати трговци не желе женске школе, јер „девојка чим научи читати и писати, прво ће момцима слати љубавна писма”.

У Пећи, угледни занатлија Риста Аврамовић основао је у својој кући 1854. године прву српску женску школу коју је похађало 27 девојчица. Идуће године, Турци су спалили Ристову  кућу и школу, али их је Риста обновио, па је ова школа наставила са радом у 20. веку.

Српске школе у Северној Метохији детаљније је описао Михаило Ј. Бојичић у својим књигама „Школство у Метохији у 19. и 20. веку” (Београд, 2017.) и „Биографије српских наставника у Метохији у 19. и 20. веку” (Београд, 2016.) Ове књиге су од фундаметалног државног и националног значаја, као и доказ да је у Пећи и Метохији одувек било Срба и српске деце. Из Пећи су Срби протерани 1999. године, данас их тамо у граду нема, а има ево двадесетак година само прича политичара о повратку избеглих и расељених лица. То је резултат овог „демократског” и „цивилизованог” времена.

 

Проф. др Бранислав Николић

Извор: Политика

Изашао јулско-августовски двоброј „Летописа Матице српске”

    Објављен је јулско-августовски двброј „Летописа Матице српске” (год. 196, књ. 506, св. 1-2) у којем су у сталној рубрици „Поезија и Проза” објављени прилози: Јовице Аћина, Предрага Марковића, Гојка Божовића, Ранка Павловића, Душка Бабића, Виктора Радуна Теона и Та-Нехаси Коутса. Посебан одељак посвећен је књижевној награди „Бескрајни плави круг” установљеној у част Милоша Црњанског, а која је први пут додељена 2019. године за 2018. и то Слободану Мандићу за роман „Панонски палимпсести” (у издању Агоре из Новог Сада – Зрењанина и Градске библиотеке „Жарко Зрењанин“ из Зрењанина). У оквиру овог блока објављени су текстови Александра Јовановића, Слободана Мандића и Јелене Марићевић Балаћ. Рубрика „Есеји” доноси други део текста Тање Крагујевић о Стевану Раичковићу. Рубрика „Сведочанства” посвећена је дубровачкој књижевности кроз текст Ивана Негришорца: „ Матица српска и књижевност старог Дубровника: између српске потребе за разумевањем и хрватске страсти за поседовањем”. Рубрика „Разговор” доноси причу Јовице Аћина о предосећању написаног и ненаписаног (разговор је водила Радмила Гикић Петровић). Стална рубрика „Критика” прати актуелну књижевну продукцију, а у овом броју текстове потписују: Драгана Бошковић, Никола Живановић, Александар Дунђерин, Маја Белегишанин, Срђан В. Тешин, Срђан Орсић, Горан Максимовић и Владан Бајчета.

    Часопис је доступан и у електронској форми и може се преузети овде.

 

Извор: Матица српска