Шта је штихпроба?

Председник Републике Србије Александар Вучић јуче је саопштио нове информације о формирању владе, па је између осталог рекао да је мандат будуће владе ограничен најкасније до 3. априла 2022. године, давши образложење за то на следећи начин: „Да знају да је ово штихпроба, да годину и по дана морају да раде даноноћно, да бисмо изгурали у тешким условима, и по питању ковида и преговора о Косову и Метохији, и ужасно тешке ситуације у економији.“

На потпитање да ли су грађани гласали за штихпробу, Вучић је рекао да грађани нису гласали за штихпробу, већ за владу која ће годину и по дана водити земљу, и додао: „И није она моја, то је Влада Србије, да нам нечије штихпробе не би завршиле с тим да имамо најнижу стопу раста у Европи и да немамо ниједну нову болницу“, поручио је.

Овде се може поставити више питања: шта уопште значи штихпроба? Шта су под том речју подразумевали председник и новинари?  Да ли се та два поклапају? Да ли су се разумели међусобно и да ли је порука пренета јавности прецизно и недвосмислено пренета?

Ако погледамо у речнике, И. Клајн и М. Шипка у Великом речнику страних речи и израза кажу да германизам штихпроба (нем. Stichprobe, према Stich у значењу убод) означава проверу напрескок, надохват, пробу на основу насумице изабраних узорака. У једнотомном Речнику српскога језика Матице српске ова реч пише се као полусложеница, дакле с цртицом, пошто се заиста чују два акцента штих-проба, и за њу се каже да означава проверавање исправности, тачности нечега не испитујући га у целини него на прескок, нпр. извршити штихпробу (пример из наведеног речника је ипак написан као сложеница, а не полусложеница). Сматрамо да је састављено писање сасвим прихватљиво у српском језику.

Данас се у немачком језику ова реч употребљава да означи било који случајни узорак, као што је рецимо полицијска контрола (нем. Stichkontrolle), односно насумично легитимисање или заустављање возача. Тако је настала и реч штих, са значењем бода, поена, на који само случајно налетимо играјући карте. А када је о етимологији реч, кованица штипроба настала је дословно да означи убодне рупе у високим пећима кроз које су се могли узимати узорци топљеног гвожђа приликом његовог топљења. Слично се радило и са житарицама – понека насумице одабрана врећа од јуте боцне се и узме се зрно да би се проверио квалитет.

Из овог објашњења чини нам се да ће следећа влада бити пробна и да јој је зато мандат ограничен.

 

Аутор: Др Марина Николић

Извор: Језикофил

Српско писмо је смеће – отарасимо га се

Који је разлог да се болест изазвана вирусом корона (Сарс-Ков-2) мора, са нагласком на МОРА ПИСАТИ ЛАТИНИЦОМ и страним језиком у српском тексту?

Културни историчари ће вјероватно покушавати дати одговор кад је српски народ у већини презрео своје писмо и свој језик, а овај наш чланак који иде под таг „Латиничење“, биће прилог за такву студију.

Одшколовали смо читаву генерацију, која је изродила дјецу и дигла кредите које отплаћује од пореза уплаћеној држави по имену Република Српска, а који сматрају за своју дужност да гдје год могу – убаце латиницу у ћирилични текст на српском језику.

То је вјероватно њихова дужност коју најсавјесније обављају.

Писање облика „КОВИД-19“, кад већ не може „КОВИБ-19“ (КОрона ВИрус Болест, дакле болест а не „disease“) просто је нешто што сваки односник са јавношћу плаћен народним парама сматра за своју обавезу. У супротном, изгледао би као крајњи кретен.

Они имају радног времена да мијењају код и пишу COVID-19, али не пада им на памет да би и Краљевина Шведска требала да се пише ћирилицом на српском језику у српској земљи. Поготово јер њихови службеници у амбасади воде рачуна да поред латиничног натписа Шведска, испод пише и име земље како је сами Швеђани зову – Свериге.

Борба за свој језик, своје писмо, своју културу је за наше државне службенике исто као писање КОВИД-19 – немогуће и неприхватљиво. За њих то представља тежак сељаклук и примитивизам, док је очито у питању сасвим обрнут случај.

 

Извор: Фронтал

Драгољуб Збиљић: Положај ћирилице међу Србима данас слика је страшног општег српског пораза

   Поводом 20 година рата „Ћирилице“ за ћирилицу (2001-2021), како га назива професор Драгољуб Збиљић, оснивач првог удружења „Ћирилица“, послао нам је још један текст у коме на енергичан начин саопштава истину о пропасти српске ћирилице. Чињеница је да постоји озбиљан проблем српског писма међу Србима, а о томе најречитије говори податак о употреби свега десетак посто ћириличког писма, наспрам латиничког у Србији. Али све док постоји и тих десетак посто и док постојимо ми који се боримо да Срби схвате колико им је важно њихово идентитетско писмо за опстанак и почну да га користе 100 посто, још увек није све пропало.

Весна Арсић, СКЦ “Ћирилица” Београд


 

Положај ћирилице међу Србима данас слика је страшног општег српског пораза**

 

1. Удари на ћирилицу и борба за њу потичу документовано из 11. века

Жестоки напади на ћириличко писмо, посебно на ону верзију коју користе Срби, и борба за њено (о)чување и трајање потичу из 11. века. Тачније, из 1060. године. Од тада у Европи, нарочито на Балкану, траје рат за затирање ћирилице и њену замену латиничким писмом. Та се борба везује за верске сукобе католицизма с православљем после познатог у историји тзв. хришћанског раскола (1054) и деобе хришћана на католичанство и православље. Ти су сукоби, наравно, само последица ранијих сукоба још у време ширења хришћанства у европским народима, па и у српском народу. Језик и његово писмо били су најчешћи разлози судара цивилизација. Економски и војно надмоћнији народи увек су тежили покоравању слабијих и наметању својих језика и писама приликом колонизација покорених.

Кроз свих тих десетак векова српска ћирилица је била посебно под жестоким ударима који су се завршили у планираној асимилацији дела Срба преко наметања католицизма и латиничења, после чега се средином 20. века у Југославији завршило то наметање асимилацијом покатоличених и поисламизираних Срба који су постали на једној страни Хрвати, а на другој данашњи Бошњаци који (и једни и други) имају данас промењено национално осећање које је неповратно десрбизовано. Таква појава била је позната и неким другим народима, а – стицајем друштвено-историјских и верских околности – она се код Срба показала изразитијом него код неких других народа. А многи Срби су и данас, после комунистичког утицаја на губљење православне вере код дела Срба, на путу одрођавања, преко развијања антисрпских (самомрзачких) осећања. То су најчешће они Срби који су претрпели процес „разверавања“ и „рашћириличавања“. Последњи су напустили српско писмо у свом (српском језику) и пригрлили латиничко писмо у хрватској националној верзији (гајевица или гајица). Они су данас највећи мрзитељи српске азбуке и они који се са српском ћирилицом и Србима „спрдају“ на најгрубље начине.

 

2. Обим наметнуте српске заблуде о писму српског језика недавно је посведочио Србима и председник Србије на овај начин: „И латиница је наша“

Продужавањем данашњег нерешавања питања ћирилице у српском језику у складу с уставном обавезом у Србији и с праксом у Европи и свету због пропуста српске државе и српске језичке струке („богатство двоазбучја“ и деоба Срба по писму), Срби су данас међусобно најразбијенији народ у Европи, а биће и у целом свету.

Заблуде о „богатству двоазбучја“, упорно и плански ширене у време комунистичке владавине у Југославији само за Србе, оплођавале су се деценијама – што силом, што „лепим а празним речима“ за лаковерне и податљиве – довеле су Србе и њихову ћирилицу после десетак векова до данашњег помора ћирилице замењеним хрватским националним латиничким писмом, чак 90 одсто у свему што се данас исписује на српском језику. Тако је данас, на пример, у Србији готово немогуће наићи на банку, продавницу и слично, а да у њој уопште има једног слова ћирилице. Изузетак у Поштанској штедионици само потврђује ову истину.

Обим плански и школски циљно раширених заблуда и лажи да су „оба писма наша“ (па да тако нико не жали што „нашу ћирилицу“ замењује тобож „наша латиница“ – потврдио је својим мишљењем недавно јавно изреченим и председник Србије на овај начин: „Заштитићемо ћирилицу, али и латиница је наше писмо“. Човек је тако научио у српској школи. Не само он. Што је то суштински раширена циљна лаж и фалсификат, он није обавештен као и многи други Срби који и данас говоре да су „писма равноправна“.

То што писма нису нигде могућа међусобно као „равноправна“ у једном језику и што она ни по српском и било ком уставу нису равноправна у истом језику, па ни у српском језику и српском, као и сваком другом, уставу, ко те за то пита? Смишљено раширена заблуда о комунистичком изуму „богатству двоазбучја“ само за Србе делује данас више него икад, па ни председник ни било ко други ни после 14 година од Устава Србије (2006) и не спомиње да ће се српска ћирилица (као и свако друго писмо у сваком другом језику) хитно почети да чува на једини легалан и могући начин – спровођењем Устава Србије у вези с правима (и) Срба у Србији и изван Србије на свој језик и своје писмо како се то чини у свим другим народима и државама. Истицањем неуставне и нелингвистичке „мегаломанске“ чињенице да јесте оно што није: „и латиница је наша“, председник је само потврдио да српска држава (читај: власт) још не помишља да спроводи Члан 10. Устава Србије, иако је то (и) његова прва обавеза.

 

3. Српска језичка струка је утемељила практично спроводљив процес пораза српске ћирилице данас кроз настављање нормирања језика Срба на двописму

Српска језичка струка је – после убедљивих доказивања у 20-ак књига „Ћирилице“ да је задатак српске лингвистике да с народом (народна одлука је јасна у Члану 10. Устава Србије из 2006), за ћирилицу као једино потврђено национално српско писмо у српском језику – најзад почела да се „бори за ћирилицу“. Али, док једни (као проф. др Срето Танасић на челу Одбора за стандардизацију српског језика јасно каже (2018) – „латиница није српско писмо“ и да, у складу с тим, латиници „није место у службеној употреби српског језика“ – други лингвисти се на то углавном не осврћу, па се у употреби и даље користи неуставан Правопис српскога језика Матице српске, због чега и даље имамо у Србији и српском језику оно што је важило као раширена заблуда из „српскохрватског језика“ који је и данас задржан у наслову САНУ-овог Речника српскохрватског књижевног и народног језика.

Тако се у српској лингвистици и језику Срба задржава заблуда и обмањивање да су Срби и даље богати, најбогатији у свету јер „имају два писма“. „Имају“ то што никад нису нормално имали – два алтернативна писма која једно друго морају да истискују. А и даље се истискује српско писмо ћирилица којему је планирана таква судбина од комунистичке власти из времена Новосадског договора о српскохрватском језику и „равноправности писама“, при чему је планирано (до данас око 90 одсто) и спроведено полатиничавање Срба туђим писмом, наравно на штету српске, и у свету оцењене као најсавршеније, српске азбуке.

 

4. Спасење српске ћирилице је лако, али га ни власт ни лингвисти не спроводе

Спасење српске ћирилице је лако, али га нико од одговорних и задужених и плаћених за то (власт и лингвисти) не спроводи. Једноставно: ни власт, практично 14 година одбија да усвоји закон усклађен с Чланом 10. Устава Србије, ни српски лингвисти, неће по угледу на европску праксу у лингвистици да нормирају српски језик на једном (српском) писму, него задржавају буквално противуставан Правопис српскога језика Матице српске (1993-2010). Тако Србима и даље успева понекада да спроведу и оно што је готово немогуће (да победе надмоћнијег окупатора у Првом и Другом светском рату и да врате српско писмо у употребу после забране ћирилице под окупацијом, а сами данас неће (као да је то стварно немогуће) само да сачине један закон усклађен с уставном (народном) обавезом и да то примене у пракси, јер се српским лингвистима омилила „сербокроатистика“ и комунистичка заблуда о некаквом српском „богатству двоазбучја“ у једном језику, чиме се само један народ (српски) дели (и) по писму, по чему се други народи не деле.

Дакле, закључак је: може се лако спасити ћирилица у Срба, али се неће оно што је могуће и лако, него се држимо само ми Срби онога немогућег и у Европи и свету непримењивог.

Докази за све ово речено постоје у 20 објављених књига чији су налази стручно и на све друге начине документовани и материјално непобитни. Ради уштеде у простору, ми овде наводимо само две књиге од тих 20 које говоре о истој теми. Једна је из Хрватске која се у историји показала као најупорнија земља чија власт не примењује деценијама уставно право Срба на ћирилицу, а друга књига је из Србије у којој српска власт такође већ 14 година неће да спроводи обавезу из Члана 10. српског Устава. То су књигa Ante Lešaje „Knjigocid – uništavanje knjiga u Hrvatskoj 1990-ih“ (Zagreb, 2012; наравно, реч је о књигама пре свега на ћирилици и књигама српских аутора на оба писма) и, друга – књига Д. Збиљића и Д. Ј. Ивановића (Нови Сад, 2014).

(20. октобар 2020)


Две књиге (једна из Хрватске из 2012. и друга из Србије 2014) које су од укупно више од 20 књига детаљно предочиле насилне и лукаве, добро осмишљене начине пропасти српске азбуке и њено замењивање туђим писмом које је Србима први пут масовно наметнуто и у Србији у време окупације у Првом светском рату када је српска ћирилица била строго забрањена свуда међу Србима као „српско борбено средство“, како је оглашена од окупатора.


*Овај кратак (сажет до крајњих могућности) текст је послат:

Од телевизија само РТС-у,

Од новина:

Политици,

Вечерњим новостима,

Дневнику,

Од периодичних новина:

Илустроавној Политици,

НИН-у

 

Од стручних часописа:

 Језику данас (Матица српска)

Новој Зори

 

Од сајтова:

СКЦ-у „Ћирилица“

Балканској геополитици – блогу проф. др Зорана Милошевића

Видовдану

Стању ствари

Искри

Фронталу РС

Србин инфу


**Зашто да не кажемо: на (не)објављивању ове истине о проблему срспке ћирилице показаће се колико су српска средства обавештавања склона да објаве истину (ма како некоме била горка), а несрпска средства обавештавања показаће колико су спремна да пренесу оно што је истинито о ћирилици објављено у неком српском средству обавештавања.

 *** Кад се, коначно, устроји Влада Србије, овај текст ће бити послат и Влади Србије и Министарству културе, затим председнику Србије и светој Српској православној цркви – на увид.

 

Проф. Драгољуб Збиљић, оснивач прве „Ћирилице“