Ћирилица и ми

Са латиничног сајта Окружног суда у Бањалуци

   Постоје бројне ствари из прошлости и садашњости нашег српског народа о којима, усуђујем се рећи, више не вреди говорити, јер су поодавно одмакле на погрешном путу са којег нема повратка. Једна од њих свакако је наш однос према ћирилици. Читам текст Драгољуба Збиљића објављен недавно у „Политици“. У тексту се исправно указује на нашу једностраност у окривљивању само политичара за полатиничење српског писма, па се износи и пример да је својевремено Вук Караџић одобрио нефункционално двоазбучје, потписавши 1850. године Књижевни договор у Бечу у ком су изостављени и име српског језика и српског народа, а текст договора је исписан само латиничним писмом.

   Последице таквог нашег односа према ћирилици, које трају вековима, су поразне, па осећам потребу да у кратком облику изнесем два моја непосредна запажања о томе. Прво од њих је са једног мог путовања кроз Србију, а друго доживљавам свакодневно, радећи посао судије у Окружном суду у Бањалуци који је по стварној и месној надлежности највећи жалбени суд у Републици Српској. Оба запажања износим јер свако од њих готово савршено потврђује наш нихилистички однос према ћирилици.

   Пре две године путовао сам кроз Србију, возећи се аутобусом из Београда у Грчку. Био сам разочаран не само натписима у Београду, већ и кроз целу Србију све до границе. Готово сви до једног исписани су латиничним писмом. Шта Србин који воли свој народ, а поштује друге, да осећа после тога него истинско разочарење. И ја сам се управо тако осећао.

   У Окружном суду у Бањалуци радим као судија дуже од седам година. За то време одржане су бројне седнице свих судија тог суда, за које увек унапред добијемо позив са дневним редом. И сваки пут ти позиви су били исписани латиничним писмом, а никада ћирилицом. Не буде ми тешко па пре две године, на једној од тих седница пред свим судијама (више од 30 нас), рекох председници Суда (која је Српкиња) да немам ништа против латинице, али да би био ред да се позиви за седнице пишу и ћирилицом. Указао сам ја истом приликом и на чињеницу да се и остала кореспонденција из кабинета председнице Суда одвија искључиво латиничним писмом те да то није у реду, јер чему нам онда служи одредба Устава Републике Српске (Амандман LXXI) да је и ћирилица службено писмо у Републици Српској. Наишао сам на зид ћутања, и то не само председнице Суда него и свих осталих судија. Како оних који се не изјашњавају као Срби, тако и оних који су се изјаснили на тај начин те и због тога били именовани за судије, јер се овде приликом именовања увек одлучује у складу са тзв. националним кључем.

   После тог мука једноставно је настављено са дотадашњом праксом, као да ништа није речено, па тако у суду где радим само нас неколико судија у својим предметима пресуде и друге судске акте пише ћирилицом. Због таквог односа према ћирилици, не чуди што је и садржај интернет портала Окружног суда у Бањалуци исписан искључиво латиницом.

   Ето, тако у пракси стоје ствари са нашом ћирилицом и нашим односом према њој, који је поражавајући. Кад се ми тако односимо према нашем писму (и тај наш однос преносимо на нашу децу, а она онда на своју децу), не треба да чуди чињеница, коју такође свакодневно примећујем овде у Бањалуци и широм Републике Српске, да су сви натписи приватних предузећа, радњи, кафеа и ко зна чега све не, исписани искључиво латиничним писмом. И зато овај текст почех, али га и завршавам речима да су ове и овој сличне ствари, које су од суштинске важности за очување нашег националног бића и државе,  поодавно одмакле на погрешном путу са којег нема повратка. Бојим се да сам у праву, мада бих био неизмерно срећан да нисам.


Др Милан Благојевић, судија Окружног суда у Бањалуци

 

Објављено у „Политици“, у рубрици „Погледи“ (стр.13), у броју 38062 од 30. октобра 2019. године 

 

СКЦ “Ћирилица” на 64. Међународном сајму књига из дана у дан

Србски културни центар “Ћирилица” Београд наставља са успешним гостовањем на Међународном сајму књига у Београду. Као и прошле године били смо на истом штанду у Хали 4 у улици Владике Велимировића. Сајам је отворио Милован Витезовић, овогодишњи Први витез књижевника сајма.

Милован Витезовић отвара Сајам књига

Сваког дана гост удружења био је по један књижевник или песник из Србије. Првог дана у организацији почетка, за штандом са домаћинима била је књижевник и иницијатор доласка књижевника за наш штанд, Наташа Радуловић са пријатељима

Наташа Радуловић и Милорад Ђошић

Пријатељи Дејана и Слоба

Ове године на Сајму књига наступили  смо са књигом “Мој пут кроз Балканске ратове и Први светски рат” Радована Радовановића коју је професор Пршић  у свом обраћању прогласио за врхунско дело сведочења те врсте.


За нашим штандом се нашао и син нашег хероја пуковника Миленка Павловића-пилота коме смо са задовољством даривали књигу.

Са младим Павловићем

21. октобар `19
На нашем штанду  Сајам је отворио Владимир Радовановић Чачанин са своим делима “Недовршено”, “Таштина празнине” и ” Плес жене лептира”.

22. октобар. `19
Душан Крстић из Чачка и његова књига под насловом “Пут љубави лавиринтом живота” која је по причи посетилаца проглашена за најлепше дизајнирану књигу Сајма `19, био је гост нашег штанда.

Душан Крстић и моја маленкост

23. октобар `19.
Дан песникиње, приповедачице, човекољубца, организатора, дан мајке храбрости 90-их и мајке четворо деце Наташе Радуловић, која је Удружењу слепих које води Лука Јоксимовић Барбат поклонила 100 књига са ЦД-ом.

Исти дан је био и увод представљања нашег удружења. Миле Бјелајац и професор Пршић означили су издаваштво наше књиге врло добром оценом, а професор Пршић је дело сврстао у врхунску књигу сведочења.
Професори Пршић и Блелајац у средини

24. октобар. 19.
Дан песника Душана Генца из Црепаје који је знао како да почне својим делом “Не знам како да почнем”.

Душан Генц

Такође смо се представили у салама “Васко Попа” где смо били организатори гостовања писца Винка Ступара као и  у сали “Добрица Ерић” где смо се представили предавањем “Један час о ћирилици”, а гости су били господа професори Александар Милановић и Драган Хамовић, уз нас двоје из СКЦ “Ћирилица”, Весну Арсић и потписника ових редова (фотографија – професори у средини). Филип Тодоровић и његови млади другари обишли су сајам и издаваче. Предавање и истраживање које је подстакла Весна Арсоћ погледајте у чланку Само 12% ћириличних наслова на Београдском сајму .


25. октобар. `19. 

 Гост је био Владимир Петровић књижевник из Ваљева са делом “Анђели сломљенигх крила”. Па рече, “да ли сте се некада упитали шта нас може учинити трајно срећним….” Прочитајте.

Владимир Петровић из Ваљева десно

Штанд су посетили и наши пријатељи професор Срето Танасић председник Одбора за стандардизацију српског језика као и пуковник Стевица Карапанџин директор Медија центра „Одбрана“.


Професор Срето Танасић у средини

Са пуковником Стевицом Карапанџино

26. октобар. `19.

Дан хуманости који је организовао песник Бојан Илић из Београда, а кад је то чуо наставио је и Владимир Радовановићиз Чачка.

Књижњевница Нада Дринска, Габријела Ђошић, Бојан Илић и пуковник Владимир Бабошин из Русије

Сав приход од продаје уплаћен је за лечење малог Матије.


Сајам је прошао, а утисци се своде. Можемо да кажемо да су сви били задовољни.

Придружите се драги пријатељи

Милорад Ђошић

 

 

 

 

„Службена” и „јавна” употреба језика

„Политика” је опет задужила српски језик, овога пута тиме што је прекинула тринаестогодишњи мук о уставној одредби, и закону којим се уређује да су „у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо”. Показује се, наиме, да ту одредбу у Србији нико не поштује, па ни Скупштина која је тај Устав донела. Кад тако говорим, имам на уму баналну чињеницу да су некад правници знали рећи да је Устав „највиши закон” и док се нешто не пропише „другим законом”, мора се поштовати онај „највиши”, али то, изгледа, не важи кад је реч о српском језику, па се свако у земљи према њему може понашати по мери сопствене памети, па ће неки министарски чиновник „пресудити”, рецимо, „да је црногорски језик службени језик у Црној Гори, коју Република Србија признаје и са којом остварује међународне односе и сарадњу” и при томе ће глатко превидети чињеницу да се законском регулативом о којој говоримо не „уређује” језик у Црној Гори него у Србији.

За разговор о тој теми „Политика” је (13. октобра) окупила компетентне саговорнике и за њихове ставове штедро отворила своје странице, а ја ћу се овде осврнути само на један аспекат тих разговора и на крају додати и једну недоумицу.

Доношење закона о језику, према неким интерпретацијама, „запело је” око тумачења појмова „службена” и „јавна употреба језика”. Та је бесмислица лансирана да би се могло чинити управо оно што се са српским језиком чини током много последњих деценија: неко је српски језик прогласио српскохрватским, а кад су се Хрвати тога термина брзо одрекли (и вратили се „хрватском”), Срби су наставили да га „експлоатишу” (да сународницима у Хрватској не би „отежавали живот”) и после се показало да су они заборавили и свој језик и своје писмо и дозволили онима који су их дотле терорисали да то и даље чине као да се ништа у међувремену није догодило.

А основни је проблем у томе што су службена и јавна употреба бесмислени синоними: језиком се нешто објављује, обзнањује, саопштава, чини се јавним оно што јавност треба да зна и то се увек чини у облику који је примерен знању, писмености и свим другим особеностима личности која информацију формулише. И та је информација адресована на сваког појединца до кога допре и реакција ће на њу бити различита: онај на кога се она односи реаговаће на одређени начин, а онај други проћи ће поред ње као и поред свега што га се не тиче, при чему информација може бити објављена на осмој страници новина или у 13. минуту ТВ Дневника, а може и на раскрсници код Мијине кафане.

И све би то била јавна употреба језика, а поред ње може да постоји још једино приватна употреба језика и за њу се не могу успостављати правила јер нико не може учити бабу како ће тепати унучету или ружити деду због тога што је у кућу ушао у прљавим чизмама. Биће да у свему томе ипак нема неке посебне мудрости и то у неким демократијама није требало посебно разјашњавати: првим законом после успостављања НДХ усташки законодавац у је забранио ћирилици у јавној и у приватној употреби и то им образлагао у Јасеновцу, Јадовну, Пребиловцима или у Кечиној јами на Радовчу (и/ли Мачковој јами на Штитову). Или: кад је у Арбанији дошао на власт Ахмет Зогу, тамо су Србима били забрањени и језик, и писмо, и имена, и презимена, и вера и слава, и све оно што их је карактерисало као народ. И све то и јавно и приватно. И тиме се разјашњава све оно што нашим „тумачима закона” није јасно и на чему истрајавају у настојању да над српским језиком задрже туторску позицију и да му одређују и мере и обележја.


Аутор: Драгољуб Петровић, професор у пензији

Извор: Политика