Стоп харангама против Петера Хандкеа

Поштовани читаоци,

Придружујући се врхунским српским интелектуалцима у “црно-белом” листу коментарисао сам у име Удружења, где смо дали пуну подршку нашим врхунским интелектуалцима, а тиме и нобеловцу, нашем Хандкеу.

Запитао сам нападаче на Хандкеа где су били кад је миротворац Обама добио Нобелову награду за мир. Шта у ствари хоће да кажу? Мешајући књижевност у политику, политизирајући, почео је уствари крах иносрбијанаца.


За СКЦ “Ћирилица” Београд,
Милорад Ђошић


Стоп харангама против Петера Хандкеа

Писмо српских интелектуалаца Нобеловом комитету, иностраној и домаћој јавности

Фото EPA-EFE/Драган Татић

д тренутка када је Нобелов комитет за књижевност објавио  одлуку о додели награде за књижевност Петеру Хандкеу у једном делу регионалних, западних и домаћих  медија, односно политичке јавности, покренута је политичка кампања против књижевне одлуке, а посебно против некњижевних јавних ставова аустријског писца. Такви острашћени гласови негације ауторског погледа на  друштво и политику представљају претњу вредности слободног мишљења, оног мишљења по коме нема заштићених оцена и закључака о људима и догађајима. Немогућност ускраћивања права на слободно мишљење  о свему што се догађа у друштвима, поништава се онако како се то чини у Хандкеовом случају.

Овде истичемо само два далекосежна обележја демонизације  добитника Нобелове награде за књижевност.  Највећи број регионалних и западних критичара Хандкеа не реферира на његово дело већ на његове јавне политичке и националне ставове о Србима током разбијања југословенске државе и о Слободну Милошевићу. Оно што је карактеристично у жестоким критикама либерала и демократа, свакако је њихово преузимање  тоталитарних средстава у нападима на књижевника Хандкеа.  Писци који су се одважили да слободно  пишу и мисле у тоталитарним системима  били су изложени  нападима сваке врсте а понекад и осудама које су их коштале живота. Данашњи критичари некњижевних ставова  добитника Нобелове награде о Србима током последње деценије ХХ века само обнављају арсенал обрачуна  са писцима из тоталитарних времена. То су средства  дисквалификације  ствараоца због његових јавних ставова.

Друга последица ових критика је заправо највећа могућа  оптужба и Шведске академије и Хандкеа. Једна групација критичара тврди да је Хандке оправдавао геноцид а да је Шведска академија ушла у „геноцидални бизнис“. На ову дисквалификацију се мора одговорити на два начина. Ако тежимо истини о друштвеној стварности онда морамо да се ослонимо на научну а не политичку, медијску или судску оцену која се утврђује прегласавањем судија у одлучивању. Појам геноцида значи истребљивање  свих категорија становништва једне нације. У ХХ веку геноциди су забележени над Јерменима, Јеврејима, Србима. Друго, на простору бивше Југославије током ратних збивања 1991-1995 (1999) није било геноцидних радњи. Свака политичка употреба појма геноцида у Хандкеовом случају је увреда за милионе жртава током протеклог века на простору овог дела света.

Хандке нигде није говорио о геноциду. Он се увлачи у причу о геноциду, да би се Срби, упркос научним знањима и чињеницама, упркос истини о изузетно комплексном догађају као што су ратни сукоби и разбијање Југославије, демонизовали.

Ми, у име слободе мишљења, дижемо глас против  харанги у делу западне јавности против Хандкеа и  уједно се противимо обнови тоталитарних средстава  оспоравања права савременом човеку да каже шта мисли, а да не буде због тога разапињан и да му се при том  угрожава награда за књижевноуметничко дело.

Српски универзитетски професори, научници, књижевници

У Београду, 30. новембра 2019. године

1. Проф. др Зоран Аврамовић, научни саветник

2. Проф. др Слободан Антонић, Универзитет у Београду

3. Микан Аничић, ликовни уметник

4. Петар Арбутина, књижевник

5. Др Дејан Антић, Универзитет у Нишу

6. Проф. др Мила Алечковић, Универзитет у Косовској Митровици

7. Prof. Yves Bataille (Iv Bataj), Pariz- Beograd

8. Проф. др Јован Базић, Универзитет у Косовској Митровици

9. Матија Бећковић, САНУ

10. Милош Биковић, сценски уметник

11. Благоје Баковић, књижевник

12. Данило Бећковић, филмски редитељ

13. Проф. др Милан Брдар, научни саветник

14. Проф. др Борис Братина,Универзитет у Косовској Mитровици

15. Лаура Барна, књижевница

16. Проф. др Драгиша Бојовић, Универзитет у Нишу

17. Проф. др Зоран Божовић, Универзитет у Београду и књижевник

18. Проф. др Раде Божовић, Универзитет у Београду

19. Проф. др Слободан Владушић, Универзитет у Новом Саду и књижевник

20. Милован Витезовић, књижевник

21. Димитрије Војнов, филмски сценариста

22. Проф. др Вера  Вратуша-Жуњић, Универзитет у Београду

23. Проф. Др Младен Вилотијевић, Универзитет у Београду

24. Проф.др Миланко Говедарица, Универзитет у Београду

25. Проф. др Небојша Грубор, Универзитет у Београду

26. Проф. др Јован Душанић, Универзитет у Београд

27. Проф. др Лазар Давидовић, Медицински факултет у Београду

28. Др Јелена Дамњановић, професор

29. Љубодраг Димић, академик САНУ

30. Бора Дугић, музички уметник

31. Проф. др Неђо Даниловић, председник међународног удружења методолога друштвених наука

32. Проф. др Љубиша Деспотовић, научни саветник

33. Гојко Ђого, књижевник

34. Љубиша Ђидић, књижевник

35. Проф. др Брислав Ђукановић, Универзитет Доња Горица, Подгорица

36. Проф. др Миша Ђурковић, научни саветник

37.  Младен Ђорђевић, филмски редитељ

38. Проф. др Ненад Живановић, Универзитет у Нишу

39. Богдан Златић, публициста

40. Срба Игњатовић, књижевник

41. Др Бојан Јовановић, научни саветник

42. Др Слободан Јанковић, научни сарадник

43. Живадин Јовановић, дипломата

44. Проф. др Александар Јокић, универзитет у Портланду

45. Проф. др Зоран Јевтовић, Универзитет у Нишу

46. Проф. др Мирољуб Јевтић, Универзитет у Београду

47. Душан Јововић, визуелни уметник

48. Владимир Кањух, академик САНУ

49. Др Снежана Кањух

50. Емир Кустурица, филмски редитељ и књижевник

51. Др Слободан Кањевац, председник Српског филозофског друштва

52. Владимир Кецмановић, књижевник

53. Проф. др Александар Костић, Универзитет у Косовској Митровици

54. Проф. др Милош Ковић, Универзитет у Београду

55. Проф. др Милош Ковачевић, Универзитет у Крагујевцу

56. Проф. др Воја Ковачевић, Универзитет Источно Сарајево

57. Драгољуб Којчић, дипломирани филозоф

58. Милош Кнежевић, политиколог

59. Проф. др Драгољуб Кочовић, Универзитет у Београду

60. Мр Анђелка Ковач, професор клавира, Источно Сарајево

61. Проф. др Александра Костић Тмушић, Универзитет у Косовској Митровици

62. Др Богдана Кољевић Griffith, научна сарадница

63. Проф. др Бисерка Кошарац, Универзитет у Источном Сарајеву

64. Небојша Лапчевић, књижевник

65. Милица Лилић, књижевница

66. Проф. др Мило Ломпар, Универзитет у Београду

67. Др Александар Лукић, професор

67. Проф. др Миодраг Марковић, дописни члан САНУ

68. Проф. др Божо Милошевић, Универзитет у Новом Саду

69. Проф. др Ема Миљковић, Универзитет у Београду

70. Проф. др  Љубинко Милосављевић, Универзитет у Нишу

71. Миодраг Максимовић, књижевник

72. Др Ненад Милорадовић

73. Проф. др  Софија Милорадовић, Универзитет у Косовској Митровици

74. Проф. др Срђан Милашиновић, Универзитет у Београду

75. Проф. др Љубиша Митровић, Универзитет у Нишу

76. Драган Нововић, адвокат, Нови Пазар

77. Желидраг Никчевић, књижевник

78. Др Нада Новаковић, научна сарадница

79. Проф. др Предраг Пипер, САНУ

80. Проф. др Александар Петровић, Универзитет у Београду

81. Проф. др  Душко Прелевић, Универзитет у Београду

82. Милош Петровић, књижевник

83. Братислав Петковић, драмски писац

84. Проф. др Биљана Павловић, Универзитет у Косовској Митровици

85. Проф. др Александар М. Петровић, Универзитет у Косовској Митровици

86. Проф. др Радомир В. Поповић, Богословски факултет

87. Проф. др Валентина Питулић, Универзитет у Косовској Митровици

88. Др Александар Раковић, научни саветник

89. Проф. др Иван Радосављевић, Универзитет у Београду

90. Проф. др Александар Растовић, научни саветник

91. Проф. др Бранко Ракић, Универзитет у Београду

92. Др Нада Радушки, научна саветница

92  Зоран Радисављевић, књижевник

93. Проф. др  Митра Рељић, Универзитет у Косовској Митровици

94. Селимир Радуловић, књижевник

95. Миодраг Радоњић, сценски уметник

96. Тиодор Росић, књижевник

97. Проф. др Јово Радош, Универзитет у Новом Саду

98. Проф. др Слободан Рељић, Универзитет у Београду

99. Милан Ружић, књижевник

100. Живјин Ракочевић, књижевник

101. Проф. др Миломир Степић,научни саветник

102. Проф. др Драган Станић, Универзитет у Новом Саду

103. Ђорђо Сладоје, књижевник

104. Бојан Суђић, диригент и професор на ФМУ

105. Др Миливоје Сребро, професор на Универзитету Монтењ у Бордоу

106. Проф. др Вук Дејан Станковић, Универзизиет у Београду

107. Проф. др Драгана Сарајлић, Универзитет у Косовској Митровици

108. Салих Селимовић, професор историје, Сјеница

109. Проф. др Дарко Танасковић, Универзитет у Београду

110. Проф. др Срето Танасић, дописми члан АНУРС

111. Проф. др Срђа Трифковић, Универзитет СТ, ФПН УБЛ

112. Милосав Тешић, академик САНУ

113. Славенко Терзић, дописни члан САНУ

114. Радомир Уљаревић, књижевник

115. Др Драган Хамовић, књижевник

116. Петар Цветковић, књижевник

117. Проф. др Љиљана Чолић, Универзитет у Београду

118. Проф. др  Срђанн Шљукић, Универзитет у Новом Саду

119. Проф. др Марица Шљукић, Универзитет у Новом Саду

120. Проф. др Богољуб Шијаковић, Богословски факултет

121. Проф. др Михаило Шћепановић, Универзитет у Београду

122. Проф. др Урош Шуваковић, Универзитет у Београду


Извор: Политика

У Трстенику мртва трка

     Поштовани читаоци,
     Радећи истраживање о заступљености ћирилице и латинице у Србији наставили смо са радом и у Трстенику, некададашњој дики наше индустријске револуције.
    У истраживању нам је помогао Момчило Ђошић, један од наших водећих чланова тог малог града. Пописане су све радње у ужем центру града и то у улицама Кнегиње Милице, Косовској, Др. Милуновића, Чајкиној, Радоја Крстића и Вука Караџића.
    У мртвој трци победила је ћирилица са 53:51.
    У сличној причи као и из Кнез Михаилове, овог пута не ради “Експрес ресторан” стециште ђака некадашње техничке школе.

Фотографија: Момчило Ђошић

    Трстеничани к`о Трстеничани увек су били склони шали што им неки никад нису заборављали.

Фотографија: Момчило Ђошић

    Али и збиљи када је време за то.

Фотографија: Момчило Ђошић

    Као што видимо само назив доње радње је фалио да латиница победи. Замислимо се.

Фотографија: Момчило Ђошић

Дуга историја аутодеструкције

Проф. др Милан Благојевић, редовни професор уставног права из Бањалуке

Гледам и слушам жучну полемику српских политичких странака, која се ових дана одвија у Републици Српској на тему њеног (не)уласка у НАТО. Једни кажу да тзв. Програмом реформи нисмо ушли у тај савез, док њихови опоненти тврде супротно. Али, та полемика не одвија се само у скупштинским клупама, већ и у нашој јавности која је и по том питању дубоко поларизована, при чему свака од страна за себе тврди да својим ставовима више брине о Републици Српској од оне друге стране.

Дакле, пуна су нам уста Републике Српске и, рекло би се, бриге за њу, али нас стварност снажно демантује. Ево само два примјера, у мору већ познатих, који то потврђују.

Већ годинама имам уобичајену маршруту којом идем на посао у Окружни суд у Бањалуци, гдје радим као судија. На том путу налази се на десетине објеката, разних приватних радњи, апотека, бензинских пумпи и чега све не. Гледам годинама и видим готово на свакој од њих да су њихови називи исписани само латиничним писмом, што је случај и са бројним билбордима поред пута. Ништа другачије није ни у осталим дијеловима Бањалуке, а ни у другим градовима у Републици Српској. Другим ријечима, готово да нигдје нема ћирилице као српског писма, па се просто изненадим, толико навикнут на латиничне натписе, када понегдје угледам понеки стидљиво исписан ћирилични натпис на ријетким приватним радњама чији власници су се одлучили да то учине.

Зар то не говори о нама? Наравно да говори, због чега није на мјесту да само осуђујемо наше политичаре, а да истовремено не видимо и не признајемо сопствени гријех.

Ништа другачије ствари не стоје и када је ријеч о другом примјеру који је, као и онај претходни, доказ наше српске аутодеструкције. Прије неколико дана у суд у којем радим стигла је одлука Уставног суда БиХ, број АП-3174/17 од 19.9.2019. године. Не улазећи у изреку и образложење одлуке, овдје хоћу да истакнем бројне показатеље садржане у њој који нам, попут знакова поред пута, указују на нашу аутодеструкцију. У одлуци се наводи да је Парламентарна скупштина БиХ 2003. године донијела Оквирни закон о основном и средњем образовању у БиХ, којим је (у члану 1) прописано да се њиме уређују циљеви и принципи предшколског, основног и средњег образовања и да су сви органи власти дужни да их поштују и примјењују. Један од циљева образовања је, како стоји у члану 3. тачка д) Оквирног закона, “развијање свијести о припадности држави Босни и Херцеговини”. У члану 43. истог закона је прописано да ће заједничко језгро наставних програма “обезбиједити да се кроз васпитно-образовни процес развија позитиван однос и осјећај припадности држави Босни и Херцеговини”, након чега је чланом 59. прописана обавеза да се сви закони у ентитетима којима је уређена област образовања ускладе с одредбама тог Оквирног закона.

Дакле, овим је савезни законодавац (којег чине и посланици и делегати изабрани у Републици Српској) наметнуо обавезу не само законодавцу Републике Српске, већ и свим њеним установама васпитања и образовања да дјецу у предшколским установама те ђаке у основним и средњим школама могу васпитавати и учити да развијају позитиван однос и осјећај припадности само према држави БиХ.

Није споран однос према држави, већ је проблем (и вид наше аутодеструкције) то што је наведеним одредбама савезног закона на посредан начин забрањено Републици Српској да, на примјер, у свом закону о основном образовању пропише да је циљ тог образовања и развијање код дјеце позитивног односа, односно осјећаја припадности и Републици Српској. Усљед наведене забране ниједна основна или средња школа не смије то овдје, у Републици Српској, ни да спомене у својим наставним програмима.

Само тиме се може објаснити чињеница да у Закону о основном образовању и васпитању у Републици Српској (како оном из 2008. тако и важећем закону из 2017. године) законодавац приликом одређивања циљева основног васпитања и образовања није смио ни помислити да пропише да је један од тих циљева развијање позитивног односа и свијести код дјеце о њиховој припадности и Републици Српској. Таквих ријечи напросто нема нигдје у том закону.

У Закону о средњем образовању и васпитању у Републици Српској законодавац је отишао и даље, прописавши (у члану 29. став 7) да наставни план и програм у средњим школама мора бити усклађен са заједничким језгрима наставних планова и програма из Оквирног закона о основном и средњем образовању у БиХ. А у члану 43. тог Оквирног закона се, како је већ указано, прописује да тзв. заједничка језгра дозвољава само развијање позитивног односа и осјећаја припадности БиХ. То значи да се у плановима и програмима средњих школа може навести да је њихов циљ једино развијање позитивног односа и осјећаја ђака да припадају само БиХ, а не да припадају и Републици Српској.

Трагична страна цијеле ове приче је у томе што су за наведени Оквирни закон о основном и средњем образовању у БиХ гласали и они који су у савезни парламент изабрани из Републике Српске, а изабраше их и они на чијим су трговинским радњама, кафићима, бензинским пумпама и другим објектима називи фирми исписани искључиво латиничним писмом. У те изабране савезне парламентарце спада и свих пет делегата Срба у Дому народа Парламентарне скупштине БиХ, без чије сагласности ниједан, па ни овај Оквирни закон, не може бити усвојен. Но, ти српски делегати (и представници Српске) заборавише на то, као што су заборавили и на потребу да циљ образовања треба бити и развијање код дјеце и ђака њиховог позитивног односа и осјећаја припадности Републици Српској. Када то заборављају одрасли, онда нас наша дјеца не треба да чуде.


Аутор: Милан Благојевић, редовни професор уставног права из Бањалуке

Извор: Глас Српске