Када пишете остављате траг

Међународни дан младих, 12. август, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” обележила је завршном радионицом „На почетку беше реч” за средњошколце.

 

 

 

Језичка и калиграфска радионица одржана је периоду од 29. јула до 12. августа 2019. године, а полазници су током пет радионичарских дана савладали основе калиграфије, сазнали чињенице о настанку писма и његовом развоју кроз пет хиљада година дугу традицију.

Водитељи радионице Тања Вуковић и Марија Радуловић су кроз занимљиве презентације приказали етапе развоја писма и теоријски представиле лепо писање, а калиграфска правила и практични део радионице осветлио је Никола Пеулић.

 

 

Десет средњошколаца је имало прилике да се упозна и са техникама писања и првим материјалима за писање попут глине, воштаних таблица, тканине, метала, папируса, пергамента итд. Посебан акценат стављен је на настанак и развој ћирлице и прве ћириличке споменике. Полазници су сазнали и занимљивости о настанку калиграфије – краснописа чији почеци датирају из 4. века пре н.е. и везују се за Кину. Они су своје умеће приказали исписујући одабране цитате које су украсили вињетама, инцијалима, заставицама и илуминацијама, а Чачани ће те радове имати прилику да виде на завршној изложби „Лето у Библиотеци 2019” која је планирана за септембар.

 

 

 

 

Овим сусретима настављен је циклус језичких радионица за средњошколце започет прошле године. С обзиром на успех радионица и исказано интересовање младих за овакве садржаје, Градска библиотека ће и у наредном периоду организовати активности које афирмишу српски језик и писменост, негују љубав према писаној речи и књизи.

Извор: Градска библиотека “Владислав Петковић Дис” Чачак

Владимир Кузњечевски: Прави ослободиоци Београда су Црвена армија и генерал Владимир Жданов

Драги пријатељи,

Овај чланак постављамо из поштовања према совјетском борцима који су учествовали у ослобођењу Београда и са својим командантом Владимиром Ивановичем Ждановим били у првом ешалону ослободиоца нашег главног града.

Милорад Ђошић

Прави ослободиоци Београда су Црвена армија и генерал Жданов, док је улога титових партизана годинама преувеличавана

 

 

У годинама када сам радио у југословенском Београду, а то су биле седамдесете, више пута сам учествовао на свечаностима поводом ослобођења Београда. И сваки пут ме чудило како се у званичним наступањима југословенских и београдских руководилаца много пажње посвећивало улози бораца ЈНА у ослобађању њихове престонице и како се скромно помињала улога истинског ослободиоца овог старог српског града.

Односно, веома много се говорило о генерал-пуковнику ЈНА, тада још увек живом, Пеку Дапчевићу, који је готово сам ослобађао Београд, а веома мало о генерал-мајору Црвене Армије, команданту 4. механизованог тенковског корпуса, Владимиру Ивановичу Жданову, који је заправо и ослобађао југословенски главни град од немачких трупа.

Те далеке 1944. пуковник Пеко Дапчевић уистину је учествовао у ослобађању Београда. Али само учествовао. Надам се да ће овога пута Срби одати пуно признање хероју Совјетског Савеза и народном хероју Југославије генералу Жданову.

Становници Београда, који су у октобру 1944. славили победу, назвали су по имену свог ослободиоца једну од централних улица главног града Југославије. Међутим, времена су се мењала. После америчких бомбардовања Београда 1999, либерална проамеричка влада Републике Србије на челу са Ђинђићем одрекла се своје реалне историје и преименовала ту улицу дајући јој назив у част учесника Првог и Другог светског рата британског фелдмаршала Монтгомерија. Истина, касније се испоставило да тај британски војсковођа никакве везе није имао са ослобађањем Југославије, па је улици враћен њен стари српски назив.

НЕТАЧНИ ПОДАЦИ У ЕНЦИКЛОПЕДИЈИ

Иначе, од губитка историјског памћења не пате само Срби. Нимало нисмо бољи ни ми, Руси. Ево, преда мном је на 82. страни отворена засад једина Енциклопедија Великог Отаџбинског рата (Велики Отаџбински рат 1941-1944. Енциклопедија, главни уредник М. М. Козлов. М.: Совјетска енциклопедија, 1985). Обиман чланак на тему Београдска операција. 1944. године. На две странице се детаљно говори о томе како се у октобру 1944. развијала „офанзивна операција трупа Трећег украјинског фронта, Народноослободилачке војске Југославије и трупа Отаџбинског фронта Бугарске, која је вођена од 28. септембра до 20. октобра 1944. г.”.

Одакле је генерал армије М. М. Козлов (сада већ покојни, умро је 1992) узео ове фантастичне податке да су Београд ослободиле ове три снаге очигледно остаје на његовој војничкој и историчарској савести. Међутим, оно због чега је занимљива ова енциклопедија јесте то да се у њој на два места (стр. 82-83. и 668-669) говори о операцији ослобађања Београда 1944. и да су наведени сви њени учесници, чак и они који нису учествовали у операцији, на пример, војска Отаџбинског фронта Бугарске. Чак је наведен и Хитлеров генерал – фелдмаршал М. Вејхс, који је држао Београд. У овој енциклопедији само нема истинског ослободиоца Београда, хероја Совјетског Савеза, народног хероја Југославије (звање додељено управо за заузимање Београда), генерала Владимира Ивановича Жданова. Сем тога, у регистру биографских података на слово „Ж” може да се прочита биографија члана политбироа ЦК КПСС, А. А. Жданова, генерал-пуковника авијације В. Н. Жданова, само нема хероја Великог Отаџбинског рата, генерал-пуковника тенковских трупа. В. И. Жданова. Зашто?

 

 

Генерал Жданов говори на митингу

 

Како сам схватио на основу података које лично поседујем и чувам у својим записима у дневнику за 1959. годину, због тога што је Владимир Иванович, једини од генерала са фронта, још 1955. нашао у себи храбрости да се успротиви партијском руководству КПСС на челу са Н. Хрушчовом и није дозволио да се искривљује историјска истина. То је епизода која је као парни ваљак прешла преко судбине генерала Жданова.

О том случају ми је лично причао Владимир Иванович. Године 1959. био сам на одслужењу војног рока у спортској чети Забајкалског војног округа у граду Чита. Тада је први заменик команданта округа, генерал-пуковника Јакова Крејзера, био генерал-пуковник Владимир Жданов. Међутим, први заменик се није бавио војном обуком, него организовањем спортских вежби, формирањем репрезентација округа за лаку атлетику и кошарку за учешће на шампионату Оружаних снага СССР.

Био сам у репрезентацији за лаку атлетику и често пратио рад В. И. Жданова у том његовом делокругу, и не кријем да ме веома изненадило зашто се ратни генерал, херој Совјетског Савеза, бави толико њему несвојственим послом. Било је разних гласина, поред осталих и да је лично Н. С. Хрушчов наредио да се Жданов пошаље у тај другоразредни округ.

Пошто сам морао лично да контактирам са Ждановим, и то више пута, једном сам – када сам изабрао погодан тренутак – поставио то питање Владимиру Ивановичу. Он је нерадо одговорио да се то тако десило, али том приликом није опширније говорио. Тек касније сам сазнао појединости не само о том случају него и много више – о томе да је генерал Жданов био баш онај човек који је у октобру 1944. од Немаца ослобађао главни град Југославије, град Београд, и лично познавао Ј. Б. Тита.

ДЕГРАДИРАНИ ХЕРОЈ

Тада још нисам могао ни да претпоставим да ћу у будућности објавити неколико књига о Југославији, одбранити магистарску и докторску дисертацију о југословенском социјализму, али ме и тада веома занимала историја нове Југославије. Због тога сам ретке разговоре са Владимиром Ивановичем уредно записивао у свој лични дневник, који сам почео да водим још 1953. године. Моји дневнички записи из тог далеког времена одражавају и онај апсолутно неизрециви утисак који је на све нас, војне спортисте, остављала личност генерала Жданова.

Сада, док гледам његове службене фотографије узете из архиве, сигуран сам да апсолутно не одражавају онај бујни динамички карактер какав је уствари био Владимир Иванович. На снимцима се не може увидети она узаврела енергија која је у дословном смислу избијала из њега док је пратио тренинге. Генерал није трчао за нама по стадиону. Не, његова омиљена позиција била је другачија. За време тренинга он је волео да стави столицу на ивицу терена или близу коша и обично је све поступке спортиста пратио енергичним коментарима, које је упућивао не само гласно већ у буквалном смислу лавовском риком и изразима који нису увек били у оквирима учтивог књижевног језика.

Увек зналачки, конкретно, мало грубо, али не увредљиво. Уосталом, ми се нисмо љутили и из другог разлога: имали смо по 19-20 година, а Жданов близу 60, генерал, херој СССР, наравно, ми смо га гледали не само одоздо већ са обожавањем. А тек када је поскакивао са своје столице и прилазио нам сасвим близу да разговара, онда је свако од нас настојао да не пропусти чак ни његов узвик који нам је био упућен.

Ево укратко резултата тих разговора које сам касније допунио мојим научним истраживањима. Године 1955. Н. Хрушчов је, како му се чинило, исправљајући Стаљинове геополитичке грешке, званично посетио Југославију у циљу успостављања односа између КПСС и Савеза комуниста Југославије и између СССР и ФНРЈ, а већ у јуну 1956. Јосип Броз Тито дошао је у званичну посету у СССР и потписао Московску декларацију. Односи између наших земаља развијали су се и напредовали. Међутим, у октобру 1956. десили су се мађарски догађаји, Москва је увела тенкове у Будимпешту и силом угушила мађарски бунт. Под изговором да Москва није сматрала потребним да се консултује с њим, Тито је оштро осудио ту акцију.

СУПРОТСТАВЉАЊЕ ХРУШЧОВУ

Односи између СКЈ и КПСС нагло су се погоршали, а Хрушчов је поновио Стаљинову грешку: довео је ствар до прекида односа са ФНРЈ. И у том смислу одлучио је да примора 13 совјетских грађана који су у октобру 1944. добили звање народних хероја Југославије за ослобађање Београда да се одрекну те награде. Почео је од генерал-пуковника Жданова, али је неочекивано наишао на чврст отпор.

Како ми је испричао Владимир Иванович, он је Хрушчову овако одговорио: „Друже први секретаре ЦК КПСС! Стаљин се 1948. није усудио да ми предложи такву глупост, зар мислите да ћете ви у томе успети?!”

Хрушчов није отрпео увреду, и наредио је да непослушног начелника Војне академије оклопних јединица пошаљу у ЗАБВО као генерала за спорт. Ипак, није се осмелио ни да такне остале носиоце ордена народног хероја Југославије. Тако се ратни генерал нашао на периферији војне службе.

Што се тиче ослобађања Београда, према речима генерала Жданова, све је изгледало овако. У септембру 1944. Су трупе Трећег украјинског фронта под командом маршала Фјодора Толбухина кренуле у правцу Београда. То је био значајан стратешки успех. Заузимање престонице Југославије повлачило је за собом излазак Црвене армије на комуникације групе немачке армије „Е”, које су биле лоциране у Грчкој, и потпуну блокаду Немаца на Балканском полуострву. Због тога је Београд бранила моћна групација немачке армије „Ф” под командом генерал-фелдмаршала Вејхса.

Сам јуриш на Београд почео је 28. септембра 1944, али је тек 12. октобра 4. гардијски механизовани корпус под командом генерала Жданова успео да изађе на границу града према мосту на реци Сави. Међутим, освајање моста у ходу уз орканску ватру из супротног правца није било могуће без великих људских губитака. На другој обали Саве Немци су били концентрисали 40 тенкова, 170 топова и минобацача и друго мање наоружање. Због тога је Жданов привремено зауставио офанзиву и затражио појачање.

У телефонском разговору командант фронта маршал Толбухин потврдио му је да ће добити појачање, да ће убрзо кренути јединице 1. армијске групације НОВЈ на челу са генералом Пеком Дапчевићем, на шта је командант механизованог корпуса рекао да му нису потребни партизани, него ваздушна и артиљеријска подршка. Толбухин га је уверио да се договара са генерал-пуковником авијације Судецом и да ће ускоро на располагање Жданова стићи неколико ескадрила 5. ваздушне армије и два артиљеријска пука.

У међувремену су у правцу моста преко реке заиста стигли југословенски партизани. Они нису повећали ентузијазам Жданова, стигли су раздрнданим заплењеним камионима са отвореним каросеријама у којима је седело неколико десетина партизана у изношеним униформама и наоружаних пушкама. У складу са њима био је и њихов командант потпуковник Пеко Дапчевић, не само мршав, него сув, у заплењеним војничким ципелама са немачким пиштољем у футроли за појасом.

ЖДАНОВЉЕВА ПРИЧА О БЕОГРАДУ

Пошто је салутирао руском генералу, југословенски партизан је рапортирао да се он, по наређењу врховног команданта НОВЈ, маршала Тита, ставља на располагање корпусу и да је дошао да заједно са Русима ослобађа Београд. Пошто се поздравио и руковао са југословенским колегом, Жданов је показао руком у правцу моста: „Преко моста је – главни град твоје Југославије. Јуришај!“ Баш у то време Немци су приметили активност совјетских трупа и отворили жестоку ватру на мост. Видевши све то и правилно проценивши, Дапчевић је одговорио: „Нисам луд да шаљем људе у сигурну смрт”.

„А ја сам, значи, луд?“, плануо је Жданов и, оставивши југословенског савезника, кренуо на пункт за везу. Поново је успоставио везу са Толбухином и објаснио му ситуацију. На крају разговора љутито је изговорио: „То је њихов главни град. Они желе да га ослободе. Ја немам ништа против. Нека јуришају. Ја своје људе нећу послати у бој док не добијем појачање”. Маршал је мало ћутао, а онда рекао: „Владимире Ивановичу, Газда (Стаљин) је наредио. Партизани морају ући у град заједно са твојим орловима. Не приговарај. Газда је наредио да их ставиш на твоје тенкове и да заједно са твојим борцима крену на јуриш. Добићеш појачање, већ иде. За заузимање Београда дајем ти три дана. Али да у град уђеш заједно са партизанима”.

Три дана после овог разговора јуришници су тукли немачке позиције на другој обали Саве, а онда су у битку ушли артиљеријски пукови. После тога је Жданов на своје тенкове заиста посадио совјетску пешадију и југословенске партизане и корпус је продро у главни град.

Судећи према причању Владимира Ивановича, за време јуриша на Београд, никаквих других трупа сем 4. механизованог корпуса и партизана Пека Дапчевића ни близу није било, тим пре, није било бугарских војника.

Са генерал-пуковником Пеком Дапчевићем имао сам прилику да разговарам 21 годину после разговора са генералом Ждановим. То се десило за време мог рада у Совјетској амбасади у Београду. На прослави редовне годишњице ослобођења Београда јавно сам испричао о разговорима којих ме удостојио генерал Жданов 1959. године. После званичног дела у сали за пријеме, пришао ми је са чашицом у руци омршав генерал-пуковник ЈНА и представио се: Пеко Дапчевић. Тада је већ имао 67 година, али је изгледао веома отмено и живахно. „Све си ти, први секретаре,тачно испричао“, рекао је он, „све је баш тако и било са ослобађањем Београда”.

РЕХАБИЛИТАЦИЈА И СМРТ

Нажалост, судбина није била благонаклона према Владимиру Ивановичу Жданову. Руководство Оружаних снага СССР, наравно, није могло да противречи првом секретару ЦК КПСС, али је ипак настојало да заштити генерала Жданова од гнева Н. Хрушчова и, кад год је било могућности, крило га је од очију партијског руководиоца. Већ у октобру 1961. Жданов је постављен за старијег војног стручњака у Народној армији Немачке Демократске Републике, а после кратког времена враћен је на раније место службе – за начелника Војне академије тенковских трупа.

У октобру 1964, одмах после пленума ЦК КПСС, који је Хрушчова разрешио дужности првог секретара, начелник Генералштаба Оружаних снага СССР маршал Бирјузов иницирао је додељивање Жданову звања генерал-пуковника и повео га са собом на пут у Југославију ради обележавања празника ослобођења Београда. Али 19. октобра авион са совјетском војном делегацијом срушио се надомак Београда. Погинули су сви који су се налазили у авиону. Владимир Иванович сахрањен је на Новодевичјем гробљу.

 

Аутор:

 

Владимир КУЗЊЕЧЕВСКИ је саветник директора Руског института за стратешка истраживања

 

 

Извор: Факти

Преузето са: Нови стандард

Превод: Ксенија Трајковић

Горан Комар: Ћирилица је универзално балканско писмо

 

СТЕЋКОМ и његовим натписом човек Балкана је о себи рекао све. Сигуран сам да је у државно-црквеном програму кнеза Лазара и његових настављача државно-црквени план разорене Византије имао одличне подржаваоце. Када говорим о натписима на стећцима и приликама у Босни и Хуму 14. и 15. века, за мене средишња личност нису Косаче, или Павловићи, или Санковићи, или Ковачевићи, већ кнез Лазар. Процеси које је омогућио нису се задржавали на Орјену, Дрини, високом херцеговачком планинском кршу, него су се ширили западније. Такве трагове ја тражим.

Овако, за “Новости”, говори др Горан Комар, аутор капиталног дела “Ћирилични записи на стећцима”, које на више од 1.100 страница доноси обиље документоване грађе, тумачења, фотографија надгробних обележја на основу којих сагледавамо најдубље корене народа. Луксузно заједничко издање Компаније “Новости” и “Штампара Макарија”, недавно је проглашено за издавачки подухват на херцегновском фестивалу “Трг од књиге”.

– Моје књиге, па и ова награђена, намењене су првенствено српском народу у Босни и Херцеговини, Србији, Црној Гори и, наравно, дијаспори. Ми смо дужни да потпуно детектујемо и пренесемо свако слово које пронађемо на стећцима. Ова књига је такав покушај, а мој пут у централни Балкан није завршен – каже Комар, иначе лекар по професији и већ деценијама неуморни истраживач наше прошлости.

* Очекујете ли да ће будућа истраживања донети још старијих натписа?

– Очекујем. Озбиљне државе Срба треба да одвоје сва потребна средства у том циљу. Дрина и Орјен нису границе, већ племените линије жртвеног православног прегнућа да се народ и његова црква одрже у вековима таме. Код Стоца се и данас налази гробна плоча са ћириличним натписом монахиње Марије, жене попа Дабижива, датираним 1231. године. Молим вас, да ли је претерано питати се: ко је рукоположио њеног мужа? Да ли га је могао рукоположити Свети Сава лично, или његов епископ Иларије? Наравно да је могао. Само овим материјалним споменицима може се пред светом одговорити на прозелитске насртаје. А то деца у школама не уче.

* Шта значи то што су епитафи на стећцима ћирилични?

– Ћирилица је универзално балканско писмо. Кућно, домаће. На централном Балкану, углавном није познавано друго писмо. Културни амбијент и политика црно-жуте монархије донели су нове потребе и захтеве и римокатолици и муслимани су скоро потпуно прешли на латинично писмо. Само су Срби остали верни ћирилици којом су писали наши средњовековни владари и њихови писари. Ћирилицу је као писмо Срба почео да ломи тек 20. век. Ћирилица најстаријих епитафа је савршена. Ево, да поменем само Поваљски натпис са Брача из 1184. године. Свако, скоро потпуно једнако, као да је копирано. Све то говори да је тај најстарији корпус ћириличких епитафа само врх леденог брега.

* Како сте се упустили у овај подухват?

 

– Од 1994. године, тешко да је прошао иједан дан да нисам радио на рашчитавању и транслитерацији ћириличних докумената у архивима Боке которске, касније Дубровника и још касније великих светских архива. Код мене се налази велики број рашчитаних и преписаних кодекса, архивских листина из тог великог ћириличног архива српског народа који лежи у државним установама однедавно независних држава у опсегу јужног јадранског приморја. А тај простор представља традицијски политички и културни домен нашег народа. Мене, на пример, нико не може уверити да су Немањићи династија потекла са простора Рашке. Сигуран сам да је њихов историјски корак текао у обрнутом смеру.

 

 

* Да ли сте пронашли доказе за то?

– Примарна државна језгра средњовековних српских држава леже у зони између Боке и Неретве, па чак и северније. Но, како било, данас у Боки которској постоји ћирилични архив српских бокешких општина које су формиране под влашћу Млетачке републике између 1423. и 1718, између Паштровића и Топле, и он најпотпуније казује српску историју на Јадрану. Захваљујући томе архиву чију сам грађу објављивао и објављујем, као и уважени и заслужни претходници и савременици, нико никада неће моћи научно побијати чињеницу присуства српског народа у Боки. И то народа који је изградио једну велелепну политичку аутономију, огромни трговински поморски раст и високи културно-црквени принос своме роду. Сетимо се Светог Стефана Штиљановића. На тај начин, бавећи се ћириличним документима, као природни наставак дошло је занимање за ћириличне натписе на споменицима средњег века и оне млађе исписане старим ћириличним писмом које је реформисао Вук Караџић.

* Колико сте старих ћириличних натписа открили током вишегодишњих истраживања?

– На десетине. Они су објављени у овој књизи. Али, пазите, динамика откривања је таква да ми данас, тек што је књига објављена, располажемо са још пет новооткривених. Дакле, “југословенска” наука је открила мало. Није то последица било какве лоше немере. Истраживачи који су ангажовани на истраживању стећака, попут Бешлагића, Вега, Кајмаковића и других, били су часни људи и одлични научници, али је претходна одлука, донесена на нивоу неколико државних научно истраживачких установа нове Југославије, да се истраживања изводе екипно, брзо изневерена, па је терет рада на терену пао на неколицину упорних и веома заинтересованих.

 

* Које је ваше најзначајније откриће?

– Мислим да је једно од најкрупнијих открића стигло у августу 2007. године, када сам захваљујући Мирославу Вуковићу Хрги из Гацка открио натпис калуђера на стећку извађеном из темеља обновљене џамије у гатачкој Придворици, оном српском селу које је уништено од усташких муслимана на Бадње вече 1942. године. Пронашли смо поломљени високи надгробни крст са ћириличним натписом, а на једном споменику представа светитеља са ореолом. На тај начин су прибављени материјални докази о истинитости предања српског народа Гатачког Борча да је џамија саграђена на манастиру.

* Шта стећци уопште приказују?

– Стећак је термин који сам користио у нужди, а изворни народни назив који је најчешће у употреби је “грчки греб”, дакле назив који носи одјек славе хиљадугодишње Романије – царства Источних Ромеја. Управо писани ћирилични споменици Босне и Херцеговине са њиховим гробљима и црквиштима сведоче револуционарни, снажни културни замах нашег народа, који је генерисан у очекивању смрти заједница на простору централног Балкана – извесношћу пропасти православних држава коју је коначно донео продор султана Мехмеда ИИ Фатиха 1463. године. У мирнијим историјским периодима, када заједница пред собом гледа живот, одржање и мир, тако нешто не би било могуће.

* Зашто смо вековима били резервисани према вредности стећака?

– Због тога што је наука 20. века у Срба била прикраћена за непосредне увиде у пределима њиховог најгушћег посејања. Такође, наслеђене су одређене представе – кривотворине из доба црно-жуте монархије, а још је нешто било од крупне важности. То је став званичних цркава да стећци припадају јеретичким организацијама које су обитавале у старој Босни, такође наслеђен од аустроугарске науке и југословенске и светске науке 20. века. Настојимо да правимо оштру разлику између богумила и Цркве Босне која је уживала независни положај, па је тако била трн у оку и Риму и Цариграду. Данас све више схватамо да је та црква била источна, православна, како казују њене сачуване књиге, јеванђелистари и зборници.

САЧУВАТИ НАСЛЕЂЕ

СРПСКИ народ је остао везан за гробља начињена од стећака. То је кључно. Биће необично важно да српске научне установе и Српска православна црква разумеју да се не смеју одрицати материјалног наслеђа свог народа, јер тим одрицањем оне се одричу од земљишта, од простора и државне и црквене традиције. На српском катастарском и гробаљском земљишту лежи највећи део ових споменика. Дакле, у портама српских цркава и манастира. Уколико наша црква донесе одлуку о заштити стећака, највећи део тог осебујног наслеђа ће бити сачуван – каже Комар.

 

Аутор. Драгана Матовић

Извор, где можете наћи и више фотографија: Вечерње новости