Вукова улога у разједињењу српског бића

Данас као резултат Вукове „несмотрености“ имамо у свијету незапамћен случај стварања језика на основу вјерске опредјељености

Фотографија: Зоран Цветковић / Wikimedia Commons

„И сада имате Вуково и Доситејево везивање за језик. Наравно да и Доситеј и Вук знају шта је Косовски завет, јер Вук пред лице Европе ставља косовску епику. Није лако говорити о ономе што је Вук урадио и лошим стварима које је урадио за Србе, за српску идеју. То везивање за језик, по мом мишљењу, то је тај аутопут који јесте водио ка југословенској идеји. Неспремност да се Срби одрекну своје католичке браће, као што каже М. Екмечић, није у питању сукоб Срба и Хрвата, већ католичких, православних и муслиманских Срба. То је проблем 16, 17. и 18. века. Покушава се са овом идејом језика, а то је идеја просветитељства, то је идеја романтизма – то је немачка идеја преко које су Немци покушавали да превазиђу ту поделу између протестаната и католика. С друге стране, Вук записује све оно што Срби познају већ вековима – преводи, пре свега на немачки, а онда и на остале европске језике.
                                                                                                                                                                                                                Милош Ковић


Које год проблематике да се дохватимо у Босни и Херцеговини, а и шире, на простору некадашње Југославије, увијек наново, као кључно, искрсне питање идентитета. Зашто? Зато што је идентитет потврда наше вриједности као људских бића, или са аспекта оних који вјерују, као бића Божијих. И колико год хоћемо да живимо у миру са другима, као и са Богом, тај мир на овим просторима постаје готово немогућа мисија. Разлози су многобројни, али, ипак, сви извиру из националне проблематике. Све некако почиње и све се завршава у том зачараном кругу: вјера, нација, језик. Питање језика увијек нас враћа на Вука, односно с њим у вези, на питање шта је то он урадио како треба, а чиме је трајно искомпликовао међуетнички живот на овим просторима.

До Вука, писци католици, али штокавци, већином се нису осјећали Хрватима већ Србима. У вријеме када Вук ступа на историјску позорницу католици се налазе под влашћу пет држава. На подручју данашње Хрватске у средњем вијеку доминира чакавки говор, а од 17. вијека, хрватско име се шири на кајкавштину. Штокавица и илирски покрет направиће интеграцију између Срба католика и Хрвата католика. Зашто су Хрвати одбацили кајкавско и чајкавско  наречје, а изабрали штокавско?  Да ли, између осталог, да би преузели Дубровник из српског насљеђа и направили увезивање, под окриљем католичке цркве, хрватске нације? Остаје отворено и питање шта је Вук хтио са свим тим изласцима Хрватима у сусрет. То је било другачије вријеме, вријеме сада неактуелних тема: панславизма, романтизма, снова о уједињењу…

СКУПИ ЈЕЗИЧКИ САВЕЗ
Као чињеница остаје резултат да је Вук српски народ увео у јединство са народом са којим је његов род, од подјеле Цркве на Источну и Западну, имао потпуно различита стремљења и снове. Данас као резултат Вукове „несмотрености“ имамо у свијету незапамћен случај стварања језика на основу вјерске опредјељености: бошњачки (или са територијалном претензијом насловљени босански), црногорски, хрватски. Наша склоност ка трпљењу и попуштању зарад неке свеопште идеје као да се и даље наставља, па тако још увијек учимо дјецу да је Бечки договор између Вука, Даничића и илираца био заједничка побједа – умјесто да их учимо да је то био улазак у језички савез који ће Србе скупо коштати, као уосталом и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца…

Вук Стефановић Караџић (1846), портрет Уроша Кнежевића

Вук је све Србе дијелио на Србе три закона, три вјере: Србе турског закона (муслимане), Србе грчког закона (православне), Србе римског закона (католике). Говорио је да су сви штокавци Срби. Језик, кога је цијела Европа звала српским у Вуково вријеме, сада је раздијељен. Својим неистомишљеницима Вук је говорио да ће нам се цијела Европа смијати ако језик буду по вјери дијелили. Историја им је дала за право. Сви наши сукоби су вјерски.

Дакле, Вук је језичким уступком допринио да идентитет постане нешто што свако може да потражи са позиције са које му у датом моменту одговара – језичке, националне или вјерске. Историјским уступцима Срби су себе довели у незавидан положај. У Србији, као и у БиХ, Срби у администрацији користе оба писма – ћирилицу и латиницу. Када год хоће да врате ћирилицу у шире оквире употребе, наилазе на препреке. Такође, Срби изнова наилазе на сукобе око идентитета писаца попут Андрића, Шантића или Селимовића. Свуда у свијету припадност једног писца појединим националним књижевностима дефинисана је на основу језика на коме тај писац пише, а код нас је, усљед даљег парчања српског језика, и збрке око извора истинског идентитета, припадност појединих писаца повод сталних расправа.

Ипак, неправедно би било рећи да је само Вук историјски одредио ову збрку у којој се сада налазимо, овај ковитлац састављен од бола, неразумијевања, мржње и освете. Данашња наша ситуација производ је, између осталог, и далековидости турске политике. Халил Иналџик у књизи Османско царство на једном мјесту каже: „У једном турском извору с почетка седамнаестог века овако се објашњава изузимање Турака муслимана из девширме (данка у крви): ‘Кад би они постали султанови робови, злоупотребљавали би ово преимућство. Њихови сродници по провинцијама тлачили би рају и одбијали да плаћају дажбине. Сукобљавали би се са санџачким беговима и одметали у бунтовнике. Насупрот томе, хришћанска дјеца, када пређу у ислам, бивају ревносна у вери и постају непријатељи својих сродника’“.

ЗАБОРАВ ОГРНУТ ПРЕЗИРОМ
А да не заборавимо утицај аустроугарске политике. Афирмацији такозване босанске/бошњачке нације и богумилског поријекла муслимана у БиХ допринео је и Бењамин Калај, бечки повјереник у окупираној Босни и Херцеговини. Он је заиста забранио сопствену „Историју Срба“ (када је дошао у БиХ) у којој наводи да је Босна српска земља. Он је темељно радио на пропагирању тезе о великосрпској хегемонији и, између осталог,  потискивао све наставне садржаје који су могли послужити изграђивању мисли о политичком и културном јединству српског народа. Забрањују се поједине књиге, посебно уџбеници из историје… Може ли се данас уопште изнијети чињеница да је Твртко био „краљ Срба и Босне“ (како гласи његова титула), а да се та изјава не схвати као провокација?

Процес разједињења српског бића је сложен и болан. Исувише крви, исувише патње, исувише лажи, исувише јаких психоисторијских удара (брижљиво разрађених и у држави за коју не постоје савезници, већ само интереси). А тако је мало људи као што је био Меша Селимовић. Људи његове снаге, способних и смјелих да истрају у интелектуалном и књижевном непоткупљеништву. Да јасно, дубоко и искрено изнесу сав антагонизам босанског човјека ’умрежњеног и изгубљеног дугогодишњим туђим навикама, необичном историјом, сплетеношћу осјећања припадности и одбачености’. Да укажу на двострукост свог идентитета – српског и муслиманског.

Са невјерицом и дивљењем често читам ставове господина Салиха Селимовића, историчара и етнолога, сродника Меше Селимовића (двоструког: и по крви и по духу). Он је изнио податке који указују да је дух трпељивости муслимана и хришћана истог српског поријекла дуго постојао, између осталог, и због заједничког култа Светог Саве. Изнио је и интересантан податак да су се Турци одлучили на спаљивање моштију Светог Саве не би ли тај чин донио заборав, јер је „према патријарховом казивању суровог Синан-пашу обавијестио неки феудалац да се Турци, уствари домаћи муслимани, крсте и вјерују у Светог Саву”. Ипак, указује Селимовић, ни послије тог чина (постоје многобројна свједочанства) Срби муслимани нису заборављали своје поријекло.

Салих Селимовић (Фото: Искра)

Када се пак то братско осјећање, јасна свијест о свом поријеклу почела занемаривати, па облачити у заборав огрнут презиром, и, на крају претварати у мржњу – тешко је установити.


О аутору: Милана Бабић је професор српског језика и дипломирани теолог, координатор школске омладине Међународног Савеза „Насљедници Побједе“, предсједник истуреног одјељења Удружења драмских писаца Србије за РС и извршни уредник за издавачку дјелатност у Задужбини кнез Мирослав Хумски. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

 

За расуло у српском језику и писму нису криви само политичари

#ћирилица

Objavljuje Ћирилица u Subota, 10. prosinca 2016.

За сваку је похвалу што „Политика”, данас више него у неким ранијим периодима, има разумевања за нерешена питања српског језика и српске азбуке у српском народу.  То је и требало очекивати од најдуговечнијег српског (ћириличног) листа што је пратио судбину Срба дуже од једног века у којем се догодило много тешких догађаја по Србе. У тих сто година Срби су у свом језику прошли 20. век у коме је српска азбука од готово стопостотне употребе у првој половини тог столећа једва успела да преживи у ових данашњих десетак одсто њеног живота међу Србима на почетку 21. века.

Двадесети век је време у коме је српска ћирилица преживљавала заједничку голготу са Србима, у коме су ћириличка слова најпре забрањивана у окупацијама да би јој, коначно, под владавином комуниста била смишљено одузета сувереност тиме што јој је додељен у језику Срба статус алтернативног (дакле, не обавезног) писма, а, онда, готово истовремено статус прогоњеног писма и без ранијих законских забрана у окупацијама. Коначно свођење српске ћирилице данас и у Србији у положај такозване статистичке грешке у многим областим употребе српског језика последица је најпре грешака у српској лингвистици, а онда и у српском неразумевању тог озбиљног питања међу данашњим политичарима.

Кад је реч о кривцима за нефункционално стандардизовање српског језика и прогон ћирилице, за запостављање и неразумевање и данас проблема ћирилице међу Србима треба бити разуман, правичан и објективно истинит. Јер, без пуне истине о томе како се дошло до данашњег понижавајућег положаја српске савршене азбуке и њеног замењивања у језику Срба и данас, када је то и уставно недопустиво, није могуће стварно решити озбиљна питања ни српског језика ни српског писма. Али, Срби се одавно не диче институционалном уредношћу у својој држави у примењивањем Устава и закона.

Српска језичка наука се у овој „Политикиној” Теми недеље – шта кочи усвајање измена закона о језику и писму – определила за изношење једностране истине о српском језику и ћирилици кроз окривљивање само политичара због тога што је српски народ полатиничен у тако високом проценту и у самој Србији и међу Србима изван Србије и што је српски језик расточен на више „политичких језика” чији је лингвистички темељ у српском народном језику и Вуковом (вуковском) књижевном нормативу из реформе српског језика коју је Караџић окончао средином 19. века, а српске језичке институције то прихватиле и одобриле коначно 1868. године и увеле у школство. А нефункционално двоазбучје тог језика одобрио је и потписао сам Вук на Књижевном договору у Бечу 1850. године. Тада је у том договору изостављено и име српског језика и српског народа, текст договора исписан је само хрватским латиничким писмом (гајицом), чиме је српски језик постао једини језик Европе и света у коме су легализована два писма. Истина, ако ће се рачунати по томе којим је писмом записан речени договор, могло би се рећи и да је тада то писмо једино употребљено. То је свакако био почетак проблема у вези са српским писмом у језику Срба.

Лингвисти на скупу у „Политици” нису о томе говорили, нису ни споменули своју улогу у свему томе, него су се определили да сву кривицу за данашњи положај српског језика и српског писма припишу само политичарима. Али треба бити објективан, нису српски политичари данас одлучили да задрже „српскохрватски језик” у Академијином речнику, нису данас политичари учествовали у изради и допунама Правописа српскога језика у коме је настављено нефункционално двоазбучје у оквиру само језика Срба и нису српски политичари језички разјединили српски народ у четири појавне варијанте учевног (књижевног, стандардног) језика Срба (две по изговору плус две по писму). Такав случај нормативног, учевног језика не постоји нигде више ни у Европи ни у свету. О томе данас нису одлучивали данашњи српски политичари него језички стручњаци у институцијама за језик. Стога, корисно је знати да би лингвисти требало коначно да се договоре о томе какав је учевни, стандардни језик потребан Србима и са колико писама.


Драгољуб Збиљић, језикословац, оснивач првог Удружења „Ћирилица”

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа „Политика“

Илустрација: Новица Коцић

Извор: Политика / Крстарица