НАШЕ МАЛО ЈЕ НЕКОМЕ МНОГО: Акција “Свеске солидарности“ за све ђаке који су истински чувари Косова и Метохије!

Хуманитарна организација Српска солидарност покренула је хуманитарну акцију „Свеске солидарности”.

Акција има циљ да се прикупе средства за штампање једнобразних свезака за све ђаке који су истински чувари Косова и Метохије. Време је да пређемо са речи на дела, да бар мало помогнемо онима који својим присуством сведоче да је наша јужна покрајина део Србије. Потребно им је 120.000 свезака, односно 14.400€ за остварење овог пројекта.

Позивамо људе добре воље и друштвено одговорне компаније да у складу са својим могућностима учествују у овом заједничком пројекту.

Динарски жиро рачун број: 340-11013053-38, а за уплате из дијаспоре путем PayPal-а на srpskasolidarnost@gmail.com.

Наше мало је некоме много!

 

Преузето са: Националист

„Учите, студенти!“: Руско образовање се враћа на Балкан

Квалитет образовања на руским универзитетима се у свету одавно високо цени. У Русију долазе студенти из скоро 170 држава. Међутим статистика каже да је Русија 2018. године привукла само 6% броја страних студената у свету и по том показатељу заузима осмо место, иза Сједињених Држава, Велике Британије, Аустралије, Кине, Канаде, Немачке и Француске. И, нажалост, Русија зарађује неупоредиво мање на експорту образовања од западних држава.

Према подацима Министарства образовања и науке, 2018. године у Русији је студирало скоро 309 хиљада странаца, 212,2 хиљаде студената је самостално финансирало своје студије, док се из државног буџета финансирало школовање 96,7 хиљада студената. 2019. године је било више страних студената за 5,7%, односно 327,6 хиљада. Међутим, Русија на страним студентима заради годишње мање од милијарду долара. Ради поређења, Аустралија, која уписује мало више страних студената годишње заради 18 милијарди долара, а о приходима САД и Велике Британије да и не говоримо.

Руски универзитети, међутим, имају богато искуство у раду са странцима: страни студенти су се појавили још крајем 19. века. Међу првима су били млади из Босне и Херцеговине, Бугарске, Албаније, Србије. Традиција експорта образовања на Балкан наставила се и током совјетске ере. Педесетих година је више од 60 хиљада Бугара добило совјетско/руско образовање. Било је доста студената и из Југославије.

Данас се из русог буџета годишње финансирају студије за око 1.100 студената са Балкана, а квота је из године у годину све већа. У Бугарској и Србији има по три кандидата за место, у Македонији, Албанији, Босни и Херцеговини и Црној Гори по два.

Током последњих 20 година у Русији је студирало око 15 хиљада грађана балканских земаља. Највише из Србије, а затим из Бугарске, Албаније, Македоније, БиХ, Црне Горе, Словеније и Хрватске.

За студенте са Балкана највећи интерес представљају универзитети у Москви и Санкт Петербургу. Бугара је највише у РАНХиГС и МГУ, Срба у СПбГУ, МГУ и РУДН, македонских држављана у РАНХиГС и СПбГУ, представника Босне и Херцеговине у РУДН.

Треба напоменути да је 2017. године Московски државни универзитет (МГУ) отворио своју прву филијалу у Словенији, на Приморском универзитету у Копру. 2015. године РАНХиГС је покренуо мастер програм за пословни менаџмент и менаџмент у јавном сектору за студенте са Балкана. Државни универзитет у Санкт Петербургу и МГИМО такође активно промовишу своје програме у региону. Талентоване младе циљано траже и владине агенције: Россотрудничество, Фонд подршке јавне дипломатије „А.М.Горчаков“ и „Руский мир“.

Донедавно су странцима који би дипломирали на руским универзитетима биле ограничене могућност даљег запошљавања у Русији, па су морали да се врате кући. Неки би добили посао у руским компанијама на Балкану, али већина њих је одлазила на Запад.

Међутим, председник Владимир Путин потписао је 6. фебруара 2020. закон којим се страним редовним студентима олакшава рад у Русији: више не морају да добијају радну дозволу. Нема сумње да ће многи искористити прилику да остану у Русији.

За сваког студента из иностранства који се уписује према квоти, Русија троши око 10.000 долара годишње. Дакле, основне студије (бакалавријат) једног странца коштају од 40 до 60 хиљада долара (у зависности од универзитета и специјалности). А ако настави студије по мастер програму или постдипломске студије, испада да Русија улаже у образовање једног странца преко 100 хиљада долара.

Ако сваке године из земаља балканског региона долази око 1.100 студената, испада да Москва на њих годишње потроши 11 милиона долара. То је и једна од најважнијих инвестиција, јер управо људски капитал игра пресудну улогу у развоју међудржавних односа.

Међутим, упркос чињеници да је током протеклих 20 година држава уложила око 600 милиона долара у образовање балканских студената, у региону се о томе мало говори. Али и Москва посебно не наглашава ове податке.

Стицање високог образовања на Западу, пре свега у Немачкој, САД и Британији, за младе на Балкану је и даље привлачније. Ове земље нуде боље услове, веће стипендије, а такође дају могућност да човек затим тамо остане да живи и ради. У протеклих 30 година западне државе су добро организовале канал за „одлив мозгова“. Остаје нам да се надамо да ће велики руски федерални пројекат „Експорт образовања“ променити ситуацију.

Пројекат је покренут у мају 2017. године са циљем да се повећа атрактивност и конкурентност руског образовања, да се побољшају услови за боравак страних студената у Русији, и да се руски универзитети боље представе на међународном тржишту.

Циљ је да број страних редовних студената до 2025. године порасте до 710 хиљада људи (2017. било их је 220 хиљада), а број страних студената који ће слушати наставу руских универзитета онлајн да се повећа од 1,1 милион људи до 3,5 милиона. Приходи од експорта образовања 2025. ће бити пет пута већи, односно 373 милијарде рубаља.

Међутим, биће и више места за студенте са Балкана који ће студирати о државном трошку.

Ради се и о томе да ће Россотрудничество имати нови начин промовисања руске „меке моћи“ у иностранству. У свакој земљи ће се примењивати на различите начине, али општа тенденција је очигледна: то су медији, друштвене мреже, међународне изложбе, као и организовање сопствене мреже „агената руског утицаја“ – а то ће бити људи који су стекли образовање на руским универзитетима.

 

Аутор: Дарко Тодоровски

Извор: Балканист

Народна музика мора да уђе у школе

Србија никада није разумела важност да у систем школства уврсти одсек народне музике. Да институционализује проучавање музичког блага са ових наших поднебља. Да се све то подигне на уметнички ниво и да се мапира по областима – Централна Србија, Врање, Космет, Војводина, Источна Србија…

Тако би наша музика била препознатљива и ван граница. Као што се трудимо да прикажемо свету наше село, наше туристичке дестинације, историју, уметност, сир и кајмак, тако треба да се поносимо и музиком. Да би то тако било – морамо знати шта је то српска народна музика.

Народни оркестар РТС-а под управом Владе Пановића

Колико пута сте у кафани уживали у српским кулинарским специјалитетима уз звуке, рецимо Џибонија или свеједно, неке домаће поп звезде или, још горе, уз неки турбо-фолк треш? Па како да уживате у етно амбијенту и храни кад вам неко сервира ћевапе и торту (јефтину са брдо шећера) у исто време. Вешалица и карађорђева шницла су укуснији уз звуке Свиленог конца или Радојкиног кола. Али ми се стидимо тога. То није „фенси“. Боље су беле патике и трегер бендови.

Ако вам се чини да сам скренуо са теме, варате се. Заборавите ћирилицу, заборавите своју историју, заборавите своју музику… Па готово!

Нема нас више!

А на овим малим примерима је јасно да колективно губимо осећај за неговање традиције и чување наших корена.

Та инфериорност или можда тај лажни елитизам је велика срамота

Изостанак колективног осећаја за оно што је наше води у менталну беду и сиротињу. Наши велики уметници и интелектуалаци данас ћуте. Ко би сада бринуо о музичкој традицији када има хиљаду проблема?

Чини се оправдано и логично, а у ствари цена ће тек бити испостављена. Рачун, за тај духовни немар – платићемо ми.

Почео сам о школи народне музике која би за почетак инспирисала и едуковала младе који долазе. То је невероватан загрљај који осваја и плени свакога ко поседује таленат. Ти будући школовани уметници би онда могли да препознају ко је Де Ниро а које Џеки Чен. Мала шала али разумели смо се.

Не би могао нико да их вара. Знали би ко је био Станиша Стошић, Даница Обренић, Драгољуб Лазаревић, Недовић, Крњевац…То су наши великани. То су праве легенде и звезде.

Да ли их ко памти данас? Ретко ко.

Срамота.

Велика.

Овако у овом амбијенту незнања сви вичу

Вика је толика да ви више не чујете и не препознајете оне тихе и праве. Ти који су тихи, бољи су. Они би да науче, они би образовање, они би смирили буку и претворили је у музику.

Ону нашу!

Али кад би их Србија чула? Како?

Ипак нада остаје!

Сигуран сам да ће и поред свега, оно што је класика народне музике трајати и преносити се генерацијама после нас. Опстаће јер је права песма дубоко укорењена у биће нашег народа. Све ће нестати, али ће праве вредности преживети и нас и време.

Али мора и школа јер она је темељ за све

Даће Бог да се једном изборимо за праве вредности и да поставимо ствари на своје место у музици и сачувамо је од разних пролазних мода и ђиу-ђицу мајстора који трују нашу праву српску песму и игру.

Али треба нам школа!

Размислите о свему!

 

Аутор: Влада Пановић

Извор: РТС