О новој речи – ковидиот

Илустрација преузета са веб-сајта Језикофил

Најчешће коришћена реч на планети у последњих месец дана свакако је корона вирус, и разне варијанте као што су ковид 19, САРС-КоВ-2, КоВ, које значе исто – назив пошасти која сада хара.

Међутим, појавила се и нова, ковидиот, настала од претхјодно наведени речи и речи идиот. Према сајту Језикофил, ова изведеница је формирана у енглеском језику и већ је има, осим у српском, и у француском, немачком, италијанском, шпанском, турском, грчком, чешком… Мора се признати да пратимо светске токове, бар кад се тиче уношења нових (или страних) речи у језик.

Ако мало пажње посветимо другом делу ове кованице, речи идиот, прва асоцијација нас повезује са свакодневним, говорним језиком, где се најчешће чује у погрдном значењу, кад неко некога хоће да увреди алудирајући на његов(у) разум(ност).

Према тумачењу Лексикона страних речи и израза Милана Вујаклије, нашег најпознатијег лексикографа, реч идиот потиче од грчке речи ίδιωτης и значи приватан човек из нижих слојева народа који није упућен у државне послове и који нема у њима учешћа; фигуративно значење ове речи је глупак, блесавко, блесавац, будала, малоумник. Из овога произилази да се у свакодневном говору ова реч користи и тумачи искључиво у фигуративном значењу. А то је и значење речи из медицинског речника, само изражено медицинским терминима: „душевно поремећена дефектна особа чији је IQ (коефицијент интелигенције) између 10 и 25“. Вероватно је због тог уобичајеног значења те речи и постала позната анегдота о једном професору који је одржао предавање под насловом „Идиотизам грчког језика“, па је у току предавања објаснио да оно „идиотизам“ на грчком значи посебност, а не оно што су слушаоци првенствено помислили.

У Википедији се наводи и тумачење Ј. Γ. Хердера, као ознака непреводивих, посебно дијалекатских израза, својствених неком језику (тј. идиом, или фразеологизам).

Мене та реч ипак најчешће асоцира на свима познати истоимени роман Достојевског, односно на његову намеру да опише идеално доброг човека. И као што то у животу обично бива, па и у овом роману, последице доброте постају катастрофалне и драматичне. Ако се запитамо због чега је то тако, није далеко од истине да доброта у лошем друштву изазива и лоше догађаје, односно то окружење не може да схвати доброту као такву, већ је из свог угла посматра као маску за неко прикривено зло. Наравно, то је начин размишљања и поимања тог окружења, које у складу са тим и дела, па тако и изазива низ драматичних догађаја. На крају, преостаје само то да се као узрок свих зала означи најневинији човек, у овом случају кнез Мишкин.

Неодољива асоцијација на процес извитоперавања нечег што је у суштини добро је идеја комунизма која је неславно завршила у историји јер је екстремно искривљена у тренутку кад су људи почели да је примењују. Наравно, без икаквих политичких конотација, покушавам да схватим шта нам је то капитализам, као супротност комунизму, добро донео.

Но, да се вратимо на неологизам са почетка текста, на реч ковидиот која означава особу која не зна, не разуме, не увиђа или не жели да зна за опасност од вируса ковид 2019. Истовремено, незнање прати и одређено понашање, другачије од препорученог: ковидиот не поштује мере дистанцирања, изолације, карантина, те тиме угрожава и себе и друге.

У контексту претходних размишљања – да ли је ковидиот особа која, по медицинском тумачењу не разуме и не увиђа опасност од вируса, јер је „душевно поремећена дефектна особа чији је IQ (коефицијент интелигенције) између 10 и 25“, или, по свакодневном, фигуративном значењу, не зна јер је „глупак, блесавко, блесавац, будала“, или је онај ко не жели да увиди опасност од вируса, јер је једноставно бахат, по тумачењу тренутне ситуације у ванредном стању. А можда је то само „приватан човек из нижих слојева народа који није упућен у државне послове и који нема у њима учешћа“. Који год да је разлог непоштовања препорука понашања за време владавине овог вируса, сви „непоштоваоци“ су овим изразом стављени у исти кош, а кад прође и то доба, преживеће они који су имали среће у овом извлачењу. Или они који су упућени у државне послове и који су имали у њима учешћа.

И остаће забележена и ова несрећна реч, као сведок времена у коме се олако лепе етикете.


Весна Арсић
главни уредник Билтена
Србског културног центра
“Ћирилица” Београд

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *