СКЦ “Ћирилица” на 64. Међународном сајму књига из дана у дан

Србски културни центар “Ћирилица” Београд наставља са успешним гостовањем на Међународном сајму књига у Београду. Као и прошле године били смо на истом штанду у Хали 4 у улици Владике Велимировића. Сајам је отворио Милован Витезовић, овогодишњи Први витез књижевника сајма.

Милован Витезовић отвара Сајам књига

Сваког дана гост удружења био је по један књижевник или песник из Србије. Првог дана у организацији почетка, за штандом са домаћинима била је књижевник и иницијатор доласка књижевника за наш штанд, Наташа Радуловић са пријатељима

Наташа Радуловић и Милорад Ђошић

Пријатељи Дејана и Слоба

Ове године на Сајму књига наступили  смо са књигом “Мој пут кроз Балканске ратове и Први светски рат” Радована Радовановића коју је професор Пршић  у свом обраћању прогласио за врхунско дело сведочења те врсте.


За нашим штандом се нашао и син нашег хероја пуковника Миленка Павловића-пилота коме смо са задовољством даривали књигу.

Са младим Павловићем

21. октобар `19
На нашем штанду  Сајам је отворио Владимир Радовановић Чачанин са своим делима “Недовршено”, “Таштина празнине” и ” Плес жене лептира”.

22. октобар. `19
Душан Крстић из Чачка и његова књига под насловом “Пут љубави лавиринтом живота” која је по причи посетилаца проглашена за најлепше дизајнирану књигу Сајма `19, био је гост нашег штанда.

Душан Крстић и моја маленкост

23. октобар `19.
Дан песникиње, приповедачице, човекољубца, организатора, дан мајке храбрости 90-их и мајке четворо деце Наташе Радуловић, која је Удружењу слепих које води Лука Јоксимовић Барбат поклонила 100 књига са ЦД-ом.

Исти дан је био и увод представљања нашег удружења. Миле Бјелајац и професор Пршић означили су издаваштво наше књиге врло добром оценом, а професор Пршић је дело сврстао у врхунску књигу сведочења.
Професори Пршић и Блелајац у средини

24. октобар. 19.
Дан песника Душана Генца из Црепаје који је знао како да почне својим делом “Не знам како да почнем”.

Душан Генц

Такође смо се представили у салама “Васко Попа” где смо били организатори гостовања писца Винка Ступара као и  у сали “Добрица Ерић” где смо се представили предавањем “Један час о ћирилици”, а гости су били господа професори Александар Милановић и Драган Хамовић, уз нас двоје из СКЦ “Ћирилица”, Весну Арсић и потписника ових редова (фотографија – професори у средини). Филип Тодоровић и његови млади другари обишли су сајам и издаваче. Предавање и истраживање које је подстакла Весна Арсоћ погледајте у чланку Само 12% ћириличних наслова на Београдском сајму .


25. октобар. `19. 

 Гост је био Владимир Петровић књижевник из Ваљева са делом “Анђели сломљенигх крила”. Па рече, “да ли сте се некада упитали шта нас може учинити трајно срећним….” Прочитајте.

Владимир Петровић из Ваљева десно

Штанд су посетили и наши пријатељи професор Срето Танасић председник Одбора за стандардизацију српског језика као и пуковник Стевица Карапанџин директор Медија центра „Одбрана“.


Професор Срето Танасић у средини

Са пуковником Стевицом Карапанџино

26. октобар. `19.

Дан хуманости који је организовао песник Бојан Илић из Београда, а кад је то чуо наставио је и Владимир Радовановићиз Чачка.

Књижњевница Нада Дринска, Габријела Ђошић, Бојан Илић и пуковник Владимир Бабошин из Русије

Сав приход од продаје уплаћен је за лечење малог Матије.


Сајам је прошао, а утисци се своде. Можемо да кажемо да су сви били задовољни.

Придружите се драги пријатељи

Милорад Ђошић

 

 

 

 

„Службена” и „јавна” употреба језика

„Политика” је опет задужила српски језик, овога пута тиме што је прекинула тринаестогодишњи мук о уставној одредби, и закону којим се уређује да су „у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо”. Показује се, наиме, да ту одредбу у Србији нико не поштује, па ни Скупштина која је тај Устав донела. Кад тако говорим, имам на уму баналну чињеницу да су некад правници знали рећи да је Устав „највиши закон” и док се нешто не пропише „другим законом”, мора се поштовати онај „највиши”, али то, изгледа, не важи кад је реч о српском језику, па се свако у земљи према њему може понашати по мери сопствене памети, па ће неки министарски чиновник „пресудити”, рецимо, „да је црногорски језик службени језик у Црној Гори, коју Република Србија признаје и са којом остварује међународне односе и сарадњу” и при томе ће глатко превидети чињеницу да се законском регулативом о којој говоримо не „уређује” језик у Црној Гори него у Србији.

За разговор о тој теми „Политика” је (13. октобра) окупила компетентне саговорнике и за њихове ставове штедро отворила своје странице, а ја ћу се овде осврнути само на један аспекат тих разговора и на крају додати и једну недоумицу.

Доношење закона о језику, према неким интерпретацијама, „запело је” око тумачења појмова „службена” и „јавна употреба језика”. Та је бесмислица лансирана да би се могло чинити управо оно што се са српским језиком чини током много последњих деценија: неко је српски језик прогласио српскохрватским, а кад су се Хрвати тога термина брзо одрекли (и вратили се „хрватском”), Срби су наставили да га „експлоатишу” (да сународницима у Хрватској не би „отежавали живот”) и после се показало да су они заборавили и свој језик и своје писмо и дозволили онима који су их дотле терорисали да то и даље чине као да се ништа у међувремену није догодило.

А основни је проблем у томе што су службена и јавна употреба бесмислени синоними: језиком се нешто објављује, обзнањује, саопштава, чини се јавним оно што јавност треба да зна и то се увек чини у облику који је примерен знању, писмености и свим другим особеностима личности која информацију формулише. И та је информација адресована на сваког појединца до кога допре и реакција ће на њу бити различита: онај на кога се она односи реаговаће на одређени начин, а онај други проћи ће поред ње као и поред свега што га се не тиче, при чему информација може бити објављена на осмој страници новина или у 13. минуту ТВ Дневника, а може и на раскрсници код Мијине кафане.

И све би то била јавна употреба језика, а поред ње може да постоји још једино приватна употреба језика и за њу се не могу успостављати правила јер нико не може учити бабу како ће тепати унучету или ружити деду због тога што је у кућу ушао у прљавим чизмама. Биће да у свему томе ипак нема неке посебне мудрости и то у неким демократијама није требало посебно разјашњавати: првим законом после успостављања НДХ усташки законодавац у је забранио ћирилици у јавној и у приватној употреби и то им образлагао у Јасеновцу, Јадовну, Пребиловцима или у Кечиној јами на Радовчу (и/ли Мачковој јами на Штитову). Или: кад је у Арбанији дошао на власт Ахмет Зогу, тамо су Србима били забрањени и језик, и писмо, и имена, и презимена, и вера и слава, и све оно што их је карактерисало као народ. И све то и јавно и приватно. И тиме се разјашњава све оно што нашим „тумачима закона” није јасно и на чему истрајавају у настојању да над српским језиком задрже туторску позицију и да му одређују и мере и обележја.


Аутор: Драгољуб Петровић, професор у пензији

Извор: Политика

Само 12% ћириличних издања на београдском Сајму књига

    Од 166 анкетираних издавача на овогодишњем Сајму књига у Београду, само 12% је штампано на ћирилици. Поређења ради, један од највећих процената ћириличних књига у периоду од 145 година (1868-2013, Завод за проучавање културног развитка) у Загребу је био 19%. Дакле, празник књиге у Београду је очигледно и празник латинице, а треба подсетити да се у светској културној баштини све што је штампано латиницом аутоматски приписује хрватској културној баштини. Из овога се може закључити да Србија великодушно своју културну баштину поклања управо онима који прогоне ћирилицу (и не само њу) чекићима, пушкама и ножевима.

    Ову анкету је спровео Србски културни центар „Ћирилица“ Београд током Сајма књига. Од 166 издавача, 89 њих исписују свој назив ћирилицом, а од осталих 77, 33 имају стране називе, иако су српски издавачи. Треба споменути да нису анкетирани страни издавачи, као и да постоји доста издавача разних црквених епархија који су сви ћирилични, тако да они повећавају просек ћириличних назива, иако релативно мало књига издају.

   Такође, у великом проценту, 85,5% издавача одређује писмо на коме ће се штампати књига. Закључак је да су издавачи одлучујући и већински фактор који доприноси превласти латиничних књига над ћириличним у Србији.

   Ово су неки подаци који су изнети на Једном сату о ћирилици, у коме су учествовали професор са Филолошког факултета др Александар Милановић, виши научни сарадник на Институту за књижевност и уметност др Драган Хамовић, иначе бивши посебни саветник министра културе који је недавно дао оставку на то место због двогодишњег неспровођења Предлога закона о коришћењу језика и писма у скупштинску процедуру, као и председник Србског културног центра „Ћирилица“ Београд, пуковник Милорад Ђошић.

   О статусу ћирилице у Србији, у бившим југословенским републикама, као и о законима и пракси других земаља можете чути шта су говорили наши говорници у видео снимку.



Весна Арсић
главни уредник Билтена
Србског културног центра
“Ћирилица” Београд