Владимир Димитријевић: Летовање у Хрватској – песма (по Слободану Антонићу)

 

По Слободану Антонићу

 

Између прстију: кожица пловна,

у Ровињ жури преко Јадовна.

Па из даљине Дубровник цмаче,

не чује лепрш из Голубњаче.

Грађанин света, на лову ловац,

сваки апоен – Јасеновац.

Сав за suživot што EU ствара,

У новчанику – Градишка Стара.

Hlepi за Јадраном као за скаском,

Неће да чује о Јастребарском.

На Хвару сјајка, за Пулом слини,

Као да не би цркве у Глини.

На шибенској се прозрачи риви

К`о да су они с Козаре живи.

Сања о шкољци, делфину, киту,

А није видео Лору у Сплиту.

Са песка не зна, с јахте не чује

Јауке Бљеска и Олује…

И док дубине сазире плаве,

неће да позна под маљем главе.

Шерује селфи, у вреви врви,

Не слути: плива у својој крви.

 

Аутор: Владимир Димитријевић

Извор: Српски став

Драган Буковички: БИТАНГЕ И ШАРОМИГЕ

 

 

Према једном народном прѣдању, израз битанга се у српском језику појавио за врѣме I свѣтског рата. Тачније, послѣ Церске и Колубарске битке, док је разгромљена аустроугарска војска безглаво грабила ка Дрини, унезвѣрени, изгладнѣли и прѣстрављени војници залазили су у српске куће и молећиво, с испруженом руком говорили „Bitte“. Кад би од сељака добили нѣшто за јело, понизно би захваљивали са „Danke“, па настављали бѣжанију. И тако је од тог bitte и danke настала рѣч битанга.

Ту причу сам чуо још у детињству. Зато ми се учини врло занимљивим кад, послѣ много година, код историчарке Наталије Нарочницке набасах на слично прѣдање поводом руског израза сродног значења шаромыга, шаромыжник, шаромыжка (џабалебарош, преварант, лупеж). Овдѣ су главни јунаци Наполеонови војници који у позну јесен 1812. године, промрзли и гладни, на челу са својим величанственим војсковођом, одступивши из Москве, у нереду бегају ка руској граници: они се руским мужицима такође обраћају с испруженом руком и рѣчима „Cher Ami!“ („Драги пријатељу!“).

 

 

 

Ове двѣ причице, настале потпуно независно једна од друге, без сувишних наклапања рѣчито илуструју сличност историјског искуства српског и руског народа с нашим заједничким западним „пријатељима“. Ако се пажљивије услушамо у обѣ рѣчи, примѣтићемо да је израз битанга набијен горчином, једом и прѣзиром; што, уосталом, нимало нѣје чудно: уколико је рѣч настала послѣ Церске и Колубарске битке – дакле, недуго послѣ нечувених звѣрстава аустроугарске солдатеске над женама и нејачи у Мачви и Подрињу – природније је очекивати да сељаци поражене зликовце избоду вилама или овоште врљикама него да их испрате с хлѣбом и сољу. Али народно прѣдање нам уопште као узор истиче радије човѣчанске и хришћанске идеале и врлине умѣсто старозавѣтног „око за око, зуб за зуб“.

У шаромыги се, са друге стране, више осећа нѣка доброћудна, незлобива, мада и подсмѣшљива сажаљивост. Наполеонова војска се у Русији нѣје обрукала с таквим звѣрствима као аустроугарска у Србији, па је након пораза могла изазвати више сажаљења него прѣзира и огорчености.

Према ономе што се зна, међутим, излази да ниједна од горе наведених прича нѣје тачна.

Рѣч битанга је забѣлѣжена још у Вуковом Српском Рѣчнику из 1818. године. Нѣке иначице прѣдања о датој рѣчи, истина, њено прихватање код Срба помѣрају у доба Немањића, гдѣ се у улози аустроугарских војника појављују незапослени Саси – германски гастарбајтери у рудницима средњевѣковне Србије, па чак и још раније, у доба Стефана Немање и цара Фридриха Риђобрадог, познатијег као Барбароса, чији се војници са тим bitte-danke обраћаху мѣштанима пролазећи кроз Србију с пролѣћа 1189. године у Трећем крсташком походу. Али, то не мѣња ствар. Већина домаћих рѣчника тврди како нам је реч битанга дошла из мађарског, а нѣ нѣмачког језика (премда је и у мађарски она, разним путевима, дошла опет из нѣмачког језика).

Шаромыга такође, по свему судећи, нѣје настала од француског cher ami у доба Наполеона, већ из аргоа офења – слоја ситних руских путујућих трговаца-торбара бар 200 година прѣ но што је, срѣдином XIX вѣка, први пут забѣлѣжена у рѣчницима – да се нѣ упуштамо сад у њену замршену етимологију.

Занимљивије је нѣшто друго. Битанга је дуги врѣменски период прилично распрострањена реч у Српству, њено значење је свакоме јасно без сувишних објашњења. Откуда уопште потрѣба за тумачењем једног тако широко познатог израза?

Биће да се наши велики прѣци нѣсу задовољавали тек пуким разумѣвањем значења нѣчега, усвајањем спољашње стране ствари. Они су тежили да умом и бићем својим допру до сржи, главне суштине и смисла посматраног предмета те да тај смисао нѣкако повежу и ускладе са сопственим искуством. Појаве и ствари су именоване тако да се рѣчју укаже на њихов истински смисао и природу. С туђим изразом битанга, примљеним у језик готово без икаквог прилагођавања, пред њима се појавио проблем, будући да у свом језику нису имали ништа са чим би овај појам искуствено могли повезати и дубље осмислити, па се указала потреба за додатним тумачењем у виду наведене причице. Њом нѣсу покривена сва значења која појам носи, али су наговѣштене главне особине што „красе“ једну битангу: бестидност, улизиштво пред јачим и немилосрдност према слабијем, бешчашће, лењост, обескорѣњеност, кукавиштво, скиталаштво, гребаторство… Са битанги сродним, пак, чисто домаћим рѣчима, као што су неваљалац, пропалица, обајгора, опајдара, гмизавац, улажица, лезилебовић,покварењак и туцетом других, па ни сложеницама мѣшовитог домаћег и страног корѣна, попут бескичмењака, лижисахана, чанколиза, муктождера – никаква даља домишљања нѣсу била потрѣбна: оне објашњавају саме себе.

 

Мачва, августа 1914.

 

 

Могло би се навести прѣгршт сличних примѣра народне етимологије.

Саврѣменим Србима, површним и затрпаним свакојаким софтверима и адвертајзинзима, одвикнутим од размишљања и надмоћно уљуљканим у своје уображено свезнање и обавѣштеност путем лако доступне Википедије и гуглања све ово се може учинити чудноватим, али наши прѣци нѣсу бркали пуку информацију с истинском спознајом и знањем.

Најзад, кад се ствари уцѣло сагледају, све и ако прихватимо да народно тумачење порѣкла рѣчи битанга нѣје тачно – смѣмо ли се заклети и да оно нѣје истинито?

 


 

Аутор: Драган Удовички

Извор: Словен.орг.рс

 

Са блога Волим Сурдулицу: Ћирилица се чува употребом – други ћирилички пасош у јужној Србији

У овој нашој лепој држави често можемо наићи на људе који се поносе својим националним идентитетом, који особито величају патриотизам, баве се културном делатношћу, поштују традиционалне вредности српског народа, проучавају српску историју. Међутим, мало је оних који се могу похвалити практичним очувањем ћириличког писма. Посебно је то реткост на југу Србије, јер су људи, окупирани свакодневним проблемима заборавили на своје матерње писмо и језик. Тако имамо случај да огроман број натписа на радњама исписан латиничким писмом. Да несрећа буде већа и школа, као темељ писмености, не улаже много напора да то исправи. Последњих година смо сведоци да држава покушава да уреди ову материју, међутим у пракси то изгледа много другачије, па долазимо у ситуацију да у својој држави морамо да захтевамо наше писмо, да се за њега боримо, као да се не подразумева његова употреба.
Ово је искусио један Сурдуличанин 2013. године, када је тражио, у складу са законима Републике Србије да му у пасошу име и презиме буде исписано ћириличким писмом. Пут је био тежак, али је ипак успео, чиме је постао трећи грађанин са таквим пасошем, а први у Пчињском округу. Мислио је да ће ове године бити лакше када је дошао у просторије полицијске станице како би поднео захтев за пасош свом детету, међутим систем се побринуо да још мало отежа ствари. Због увођења новог програма за израду пасоша, одговорни из врха МУП-а нису дали упутства како да службеници израђују овакве пасоше. Дакле, неко се својски труди да ћирилицу у Србији затре тако што ће осмислити нове системе који ће њену употребу отежати, па чак и онемогућити. Ипак, пошто се закон не “равна” према техничким могућностима, већ је то обрнути случај, упорни Сурдуличанин се изборио да име и презиме детета буду исписани на српском писму, чиме је на делу показао да је важно борити се за културне идентитете који нас као народ одликују.
Сада је питање, да ли су намере некога ко ради у Министарству културе, а ко и сам не користи српско писмо, часне и искрене или је човек из провинције одговорнији за сутрашњи спас ћирилице?
С овим у вези, запитајте се колико смо одговорни према ономе што нам је остављено пре 1000 година. Смемо ли дозволити луксуз и опходити се према нашем писму као нечему неважном и пролазном? “Одрећи се ћирилице исто је као када бисмо отишли код зубара и захтевали да нам извади здраве зубе и угради протезу.” Нестанак ћирилице биће цена коју ћемо платити због тога што је не користимо.
То један Сурдуличанин није хтео да дозволи, а то могу и многи други. Сада када постоји могућност да вам у пасошу име и презиме буде исписано ћирилицом, не дозволите да вас лажу да је то немогуће, да је за то потребно више времена и да је то бескорисно. Искористите добру вољу службеника који раде на пасошима и остварите своје право, али пре свега учините нешто корисно за друштвену заједницу.
Аутор: Свитац