Слободан Антонић: Удари на Србе у Хрватској нису инциденти, већ деонице столетног пројекта

У историографском, а поготово у историософском смислу, столеће је тек основна аналитичка јединица. Стога, у контексту Великог плана, данашње летовање у НДХ 2.0 спада, заправо, у исти смисаони сегмент као и летовање у НДХ 1.0

Слободан Антонић (Извор: Све о Српској)

 

Ових дана наши архиграђански селебритији хвале се путовањима по Хрватској.

Игра Хајдук, данас, сад некад, дивно је бити у Сплиту“!, дичи се Софија Тодоровић, „комшиница из Борче“ (заправо, активисткиња YIHR-а), позната по акцији „Бурек солидарности“ (после које је Кандићкин ФХП позвао Европски суд за људска права да је узме у заштиту од српских националиста).

За 18 година супер летовања“ у Хрватској, похвалио се и Срђан Драгојевић, „нико ме ружно погледао није“. „Мислим да таблоиди распирују мржњу, као 90-тих“, додао је.

И док нам Сергеј Трифуновић шаље „поздрав с магичног Цреса“, Драган Бурсаћ (знамо га као једног од аутора конфабулације о приједорским „бијелим тракама за несрбе“) надовезује се: „Достојно живота: Ластово“.

‏Мало другачије мишљење показала је Невена Суботић, новосадска новинарка и званичница ЛСВ: „Размишљам о томе где ћу на море. Хрватска ми није довољно безбедна због екстремиста; најјужнији део ЦГ приморја није сигуран због Албанаца – е, јбм ти спољну политику Србије, ни на море не можеш на миру, са свима смо посвађани“.

И док су нам, тако, наши случајни Срби објашњавали да је Хрватска заправо безбедна – или, пак, да смо сами криви за оно што нам се тамо дешава – Хрвати су се, такође на твитеру, слатко шалили справљењем сапуна од Срба у Јасеновцу, и као деца се радовали што је цела Хрватска „српско гробље“, те што „Хрвати поносно газе ваше (српске – С. А) остатке и отпатке под земљом“.

И мени је сладак тај интернационализам наше другосрбијанштине. Њени припадници држе се две максиме:

  1. Сваки национализам је зло, али је на Западном Балкану најгори српски национализам: Миливој Бешлин: „Русија српском национализму даје илузију да границе на Балкану нису коначнеи због тога се српски националисти припремају за неку врсту другог полувремена. Да сам на месту суседа, не бих узимао здраво за готово поруке из Србије о добросуседству“; Саша Ћирић: На Балкану, „ако постоји опасност од неког национализма, она је још увек велика и долази од српског национализма“; Александар Секуловић: „Док не буде уништен српски национализам, нема мира на Балкану“;
  2. У Србији је најбитнија борба против српског национализма: Динко Грухоњић: „Зло се вратило кући. (…) Након што је уништио све по комшилуку, србијански ће национализам, сасвим извјесно, појести самог себе. Али ће успут посијати још зла, овај пут по сопственом дворишту“; Алексеј Кишјухас: „Главни проблем политике и власти у Србији није толико фамозна ‘дубока држава’, колико је то ‘дубоко друштво’. (…) Живимо једно континуирано утркивање у етнонационализму без препона“;„Великосрпски национализамје дух из боце који још увек тумара међу нама попут авети или јунака из хорор филма који никако да умре“; Весна Пешић: „Српски национализам се разликује од национализама у другим југословенским републикама. Ти други народи су желели да направе своју самосталну националну државу као универзалниидеал и зато се у њима брже развијају европске вредностиСрпски национализам (међутим) практично је вечит и инкомпатибилан с модерном државом, па чак и с било каквом стабилном државом“.

Пошто, дакле, заврше рад на најважнијем политичком питању у Србији – а то је, дакако, борба с најопаснијем национализмом на Балкану – наши компрадорски селебритији отпутују у регион, како би уживали заслужен одмор. А оданде нам, онда, држе лекције како њих тамо, ето, нико није дирао, те како су приче о антисрпском шовинизму, заправо, претеривање.

Притом, наши борци и боркиње заборављају да нам објасне како то да у националистичкој Србији нико не јури по улици хрватске или албанске спортисте како би их линчовао (или бацио у воду); како то да се овде чекићима не разбијају табле написане на „погрешном“ писму; како то да се овде на препуним стадионима не узвикују фашистички поздрави или певају фашистичке песме; како то да се овде не оштећују аутомобили „погрешних“ регистарских таблица или не руше гробља комшија „погрешне“ националности; како то да се у Београду може јавно исказивати протест због побијених Бошњака, Албанаца или Хрвата у недавним радовима – а пробајте да се у Загребу или Приштини окупите, како би  указали на злочине над Србима…

Дакле, како свих тих манифестација шовинизма нема у националистичкој Србији? Док, напротив, све то затичемо, изнова и изнова, рецимо, у европској и уљуђеној Хрватској?

Изнова и изнова…

 

Спровођење људи у логор Јасеновац (Фото: Википедија)

 

Свака наша генерација, и готово свака наша породица, има неког ко је убијен, протеран или шиканиран у Хрватској, на Косову, у БиХ, а сада и у ЦГ – само зато што је Србин.

Али, ми и даље причамо о српском национализму као најопаснијем… одбијајући да признамо чак и тако очигледну чињеницу: не, то у Хрватској нису инциденти; то је саставни део пројекта истребљења.

Пројекта чије су само деонице: погроми Срба у Загребу 1895, 1899. и 1902, у Сарајеву 1914, масовни злочини над цивилима у Мачви 1914, Пребиловци, Јадовно, Паг, систем логора Јасеновац (1941-1945), погром и протеривање Срба 1991-1995. (од Задарске кристалне ноћи 1991, до Бљеска и Олује 1995)…

Да је у питању пројекат над-идеолошког карактера најбоља је илустрација, верујем, једна епизода коју је Јован Душанић описао у књизи Хроника српског села у Босни (стр. 173-182; пдф овде). Душанић ту доноси сведочење стрине Драгице (Богојевић) Душанић, која је само чудом преживела покољ Срба с леве обале реке Босне, при ушћу у Саву, 7. децембра 1944. године.

Истребљење је уприличено по опробаном усташком обрасцу: најпре су поклани мушкарци – за шесторицу се чак, поименице, зна да су живи одрани и бачени у реку Босну; онда су на ред дошли жене и деца, који су убијени бомбама и ударцима секира; погром су извршиле локалне усташе, прве комшије; али, по наређењу које је дошло с врха.

Истребљење је било немилосрдно. Хрватицу Софију (Карловић), удату за Србина (Петра Илинчића), и њену двојицу синова (Танасија и Милана), убио је лично Софијин рођени брат, згрожен „срамотом“ да је његова сестра српска профукњача. Душанићеву стрину Драгицу, пак, која је тада имала 14 година, мајка је заштитила телом, те је добила тек два овлашна ударца секиром по стомаку; спасили су је комшије Хрвати; али, онда је уследило систематско претресање свих хрватских кућа, које је трајало данима, како би се спречило да било ко од Срба преживи; срећом, Драгица је пребачена даље, и тако се спасила.

Тога дана, само у два српска засеока Доње Дубице (Трњак и Центар), убијено је 650 људи (сва њихова имена су пописана). Од тога су 333 жртве имале мање од 15 година – док је 132 деце имало до пет година старости.

Застанимо овде. Говоримо о 132 деце до пет година – убијене само у једном селу. Преко пута зграде у којој станујем налази се обданиште. Често, у пролазу, видим како се малишани играју у дворишту. Никада оних до 5 година старости није било више од петнаестак. То значи да је само у једном селу и у једном дану, 7. децембра 1944. године, поклано десет мојих београдских обданишта.

Када размишљам о размерама Покоља 1941-1945. заврти ми се у глави.

Друго, на шта хоћу да скренем пажњу, јесте да се све то дешавало два месеца пошто је пао Београд. Дакле, у време када је већ свима било јасно да је НДХ, као део нацистичке Европе, изгубила рат.

На истоку су, у то доба, Руси стигли већ до Варшаве и Будимпеште; избили су на Балатон, а онда и на Драву – пошто су, претходно, на југу, ослободили Букурешт и Софију; на западном фронту, пак, Англосаксонци су домарширали већ до Рајне; а у Италији, на њеном северу, доспели су и до Болоње; на источном Јадрану већ је и Сплит био пао (види мапу).

У то време, дакле, било је очигледно да нема шансе да НДХ не изгуби рат. А ипак, та монструм-држава – чак и у тренуцима губитничког ропца, последњим атомима снаге, и свуда тамо где је то још могла – организовала је систематско истребљење Срба: од колевке, до стогодишњих старица.

Зашто? Зато што је пројекат истребљења Срба у Хрватској над-идеолошког карактера. Њега је у пуном замаху кренула да реализује НДХ 1.0. А онда је, пола века доцније, готово сасвим успела да заврши НДХ 2.0.

 

Последице Задарске кристалне ноћи, 2. маја 1991. године (Фото: Савез Срба из региона)

 

При томе, неважно је – са становишта Великог плана – што је прва еманација НДХ била нацистичка, а друга еуропска  и демократска; оне су обе биле део истог пројекта – баш као и социјалистичка Хрватска (НДХ 1.5), у којој су се делови насељени Србима препознавали, рецимо, по томе што у њима није било асфалта (по „црној мрежи“, на ауто картама); дакле, као реализација столетне политике тихе дискриминације.

Али, тај Велики план, који се реализује, ево, већ стотинак година, живахан је, ваља знати, и данас. То се види и по негационистичком односу становника НДХ 2.0 спрам прошлих злочина; као и по одсуству покајања – из чега произлази и колективна спремност на њихово понављање и настављање.

Погледајмо, рецимо, овај чланак у Вечерњем листу, који припада хрватском мејн-стриму, а у коме се Јасеновац представља као камп рада и рекреације. Или још боље, погледајмо како обични Хрвати одговарају на питање: која етничка група је највише страдала у Јасеновцу (овде, 6:48-8:33).

За мене је импресивно како анкетирани Хрвати, готово као један, почињу да врдају, или пак како се, једноставно, успаничено труде да избегну једини тачни одговор; онај, који сви добро знају – Срби; али, то је реч коју они, једноставно, неће и не смеју да кажу.

И управо то је показатељ да је Велики пројекат не само жив, него да има и своје очекиване наставке. Ту живу теоријску основу Великог плана затичемо готово на сваком кораку; рецимо, у чланку објављеном у водећем хрватском политиколошком часопису Политичка мисао (издавач ФПН, Згб):

„Због недовољне демократске политичке културе, Срби и Црногорци започињу рат за простор Хрватске и БиХ. Агресори су источног цивилизацијског круга, говоре српски, пишу ћирилицом, племенског су културног модела, желе живјети у Југославији и великој Србији, које би биле социјалистички устројене и поданичког су типа политичке културе. Жртве су припадници западне цивилизације, католичке и муслиманске вјере, говоре хрватски (хрватскосрпски), пишу латиницом, задружног су културног модела и партиципативног типа политичке културе“.

Тако су Срби и научно – под покровитељством Факултета за политичке знаности Универзитета у Загребу – проглашени нижом култур-политичком расом. То је, свакако, погрешно са становишта науке; али, једнако тако, то постаје легитимно и, онда, опасно баш у контексту у ком ова „научна“ анализа врхуни („Велики план“); а поготово то бива опасно по својим реалним последицама: пре свега, по мржњи према онима који су „источног цивилизацијског круга, говоре српски и пишу ћирилицом“.

А сад, хоћу да се вратим на идеологему бр. 1 – о српском национализму као најопаснијем; као и на идеологему бр. 2 – о безбедном летовању у Хрватској.

Желим да истакнем да су обе идеологеме не само белодано нетачне, већ и несумњиво срамне.

Прва од идеологема, заправо, оправдава готово сваку будућу акцију против елементарних интереса читавог једног народа – почев од укидања Републике Српске, па до хрватских (НАТО) тенкова који од Шида продиру према Београду. Јер, ако је српски национализам најопаснији на Балкану, тада је, практично, како би се обезбедио мир, свака акција против тог чудовишта – дозвољена.

Друга идеологема, пак, обезбеђује ретроактивну аболицију за злочин истребљења који се десио на одређеној територији; тачније, обезбеђује аболицију за никада кажњени геноцид; јер, да подсетим, Хрватска није никада, ни територијално, нити на било који други начин, кажњена што је побила или протерала на стотине хиљада Срба.

Оно што је, међутим, парадоксално јесте да, сада, припадници тог истог народа-жртве почињу да учествују у симболичком, или чак стварном, одбацивању, релативизовању и минимализовању злочина.

У историографском, а поготово у историософском смислу, столеће је тек основна аналитичка јединица. Стога, у контексту Великог плана, данашње летовање у НДХ 2.0 спада, заправо, у исти смисаони сегмент као и летовање у НДХ 1.0.

Зашто? Управо зато што за геноцид није кажњена ниједна Хрватска. И управо зато што тај злочин, баш због наведене чињенице, једноставно не сме бити нормализован.

А поготово не сме бити нормализован оним чувеним, „београдско-дубровачким“ мијаукањем: „Нисам говорио хлеб, па ми се ништа није десило. Е, баш сам лепо поцрнео!“

 


Извор: Стање ствари

 

Борба за српско писмо (1): Ћирилица на самрти

Нови Закон о службеној употреби језика и писма у Србији прави је бекетовски јунак. Он чека, њега чекају. Нити ће он дочекати, нити ће други дочекати њега. Могао би Закон да направи праву позоришну каријеру, да се попне на сцену, па да одигра и видљиве и невидљиве ликове из познате драме „Чекајући Годоа“.

 

 

commoswikipedia.org/Ivan Fyodorov

 

А док ми сви чекамо да се нешто промени, ћирилица чами на судским списима и у вежбанкама у основној школи. Упркос томе што је обавезна у образовном систему, друго писмо, латиница, упорно побеђује у употреби. На улицама нас запљускују латинични натписи. За двадесет година ћирилицу ће сви знати, али је нико више неће употребљавати ако наставимо овим темпом. Држава нема развијен план о заштити сопственог писма, а чини се да се и не труди да нешто промени.

Борбу за очување српског писма и језика годинама је водио и истакнути књижевник и историчар књижевности Драган Хамовић, који је недавно поднео неопозиву оставку на месту саветника министра културе. Скоро три године трудио се из петних жила не би ли указао колико је важно да једна држава чува свој језик. Али, није успео. Нацрт новог Закона већ две године се шета између министарства и посланика. Стратегија развоја културе је, чини се, последња рупа на свирали Владе Републике Србије.

– Одлазим незадовољан због чињенице да системски предлози Министарства, као што су Стратегија развоја културе или иницијатива о изменама и допунама Закона о службеној употреби језика и писма, већ скоро две године чекају на усвајање, без обзира на снажне разлоге који су долазили из стручне и шире јавности. Стратегија назначује оквире уравнотежене националне културне политике, а то је акт који се годинама неоправдано одлаже и склања са дневног реда. Слично важи и за предложена решења у области службене употребе језика и писма којима се прецизније одређује простор коришћења и облици заштите српског језика и ћирилице те стварају претпоставке да се коначно заснује српска језичка политика, коју практично немамо од распада заједничке државе. Без таквих искорака нема нам ни одржања ни напретка, него само даље дезоријентације и културне колонизације, које су на делу сувише дуго и готово несметано – навео је Хамовић у својој оставци.

Министар културе Владан Вукосављевић изразио је велико жаљење због ове оставке и навео да је и сам веома разочаран што до промена не долази већ годинама.

– Држава мора да води рачуна о аутентичном изразу свог идентитета и културног језгра овог народа, а то је ћирилица – истакао је Вукосављевић за медије.

Одбор за стандардизацију српског језика Српске академије наука и уметности подржао је предлог измена и допуна Закона о службеној употреби језика и писама.

Предлогом овог закона предвиђено је и да влада формира Савет за српски језик, деветочлано тело које би се, паралелно са Одбором за стандардизацију српског језика, старало о нормирању, неговању, унапређивању и заштити службеног језика и матичног писма. Такав Савет би се борио за ћирилицу, али нема закона на основу кога би био формиран. И тако се зачарани круг не прекида, а ћирилици прети истребљење.

Пореске олакшице

У предлогу измене и допуне Закона о службеној употреби језика и писама, ћирилица је одређена као матично, а латиница има статус помоћног писма. Комуникација државних, покрајинских и органа локалне самоуправе мораће да се одвија на ћирилици. Закон ће се односити и на образовне и научне установе и медије чији је оснивач држава, као и на медије са националним, регионалним и локалним фреквенцијама.

Нови закон требало би да уведе пореске олакшице за издаваче новина и књига који своја издања штампају на ћирилици. Олакшице су планиране и за фирме које се одлуче да свој назив одштампају и истакну на ћирилици.

Спорне табле у Вуковару

Срби су, по свему судећи, где год да живе угрожени када је реч о употреби ћириличног писма. Упркос томе што хрватски Устав предвиђа право свим националним мањинама, па и Србима, на употребу свог језика и писма, у Вуковару се недавно побунила група људи због ћириличних табли наводећи да је то наставак великосрпске политике. Функционер СДСС Милорад Пуповац на седници Одбора за људска и мањинска права у Сабору истакао је да се нигде у Хрватској не поштују права националних мањина.

 


 

Извор : Вести онлине

 

Димитрије Андрејевич Достојевски – Уметност разговора са Богом

Праунук генијалног руског и светског писца о Фјодору Достојевском о православљу, Русији, Србији и тренутку када сазнаје чији је потомак

Осим што се о Фјодору Достојевском, његовом стваралаштву није смело у СССР говорити, нити читати његове књиге, постојала је још једна забрана од стране бољшевичких власти – сваки документ о њему или његовом потомцима био је под строгом забраном тих 20-их, 30-их, 40-их година 20. века. Од момента, када сам сазнао да сам праунук Достојевског, почео сам да живим два живота, прадеде Фјодора Михајловича и мој, каже у разговору за „Печат“ Димитрије Андрејевич, праунук Фјодора Михајловича Достојевског.

Димитрије Андрејевич Достојевски

 

Велика је част говорити са потомком Фјодора Достојевског, највећег писца свих времена, генија, чија су дела јединствене лепоте, савршене хришћанске љубави. Дуго нисте знали ко Вам је прадеда?

Не сећам се тачно датума, када су ми рекли да сам праунук класика руске књижевности. Сећам се само да су ме упозорили да о томе не говорим, било где да се налазим, пошто је до почетка 70-их година Достојевски у СССР-у сматран контрареволуционарним писцем и није се о њему говорило, нити учило у школи. Од 1934. до 1947. године Ф. М. Достојевски практично није објављиван, међутим, његове књиге нису одузимали приликом хапшења власника. Штавише, одмах после рата сам Стаљин је дозволио да се објављује, очигледно схватајући да Достојевски лечи рањену душу. Почео сам да читам његова дела сам и то је добро, јер је он потпуно лични писац. Он се у потпуности открива када та питања која је он решавао, постају и твоја питања. Њему треба веровати, узети га за учитеља. Управо тако се десило и са мном. Читајући га, заборављао сам да смо исте крви. Постепено сам почео да схватам да морам да проживим два живота. Касније сам постао посредник између читаоца и великог писца.
Стасавао сам у ондашњем Совјетском Савезу. Руско дете које је живело животом већине људи у ондашњој држави. Било је тешко, године неизвесности и сиромаштва. Године када се мерила свака изговорена реч. Требало је опстати! А ми, Достојевски! Већ сам читао стихове Пушкина, посећивао Пушкинов музеј, касније његов Институт… Достојевски је у то време у СССР био, дакле, забрањен писац. Сувише је био скопчан са Богом, хришћанском мишљу, дубином Христове љубави, са православним душом која искрено греши и искрено се каје. Кроз његове књиге је пулсирало живо руско срце и мирисала руска душа. То сам, наравно, касније схватио. Тада сам био дете. Када је моја мајка проценила да сам стасао да може да ми каже тајну и да научим да је чувам, испричала ми је све… Имао сам 14 година. Наговестила ми је да се припремим за време које ће доћи, када ће се вратити слава Достојевском!
Умео сам да ћутим,. Када ми је мајка рекла ко сам, да у мојим венама тече крв Фјодора Достојевског, да је то највећи руски писац и да га цео свет слави, био сам изненађен, али и тронут чашћу! Бог ми је дао да негујем сећање на његово име, на славу његову и славу Русије. Руска култура се не може замислити без Достојевског, нити Фјодор Михајлович без Русије. Као да су се стопили.

Да ли је и у којој мери, Ваш живот био предодређен чињеницом да сте потомак Достојевског?
Носити такво презиме познато целом свету, веома је тешко. Однос према мени се мења, људи почињу пажљиво да ме загледају, да траже заједничко са писцем, и не само сличности! Сложено је било прећи на обичан разговор са човеком који би ме заинтересовао. Наравно, постоји могућност не изговарати своје презиме или објаснити да смо једноставно само презимењаци. Међутим, мој други живот је тражио од мене изузетне квалитете, достојне великог претка и ја сам се трудио да их у себи изградим. Од тренутка када сам сазнао своје корене и порекло, живот ми се променио. Фасцинирају ме мислећи људи који дубоко пониру и схватају суштину и значај стваралаштва Достојевског. Истинска уметност и дубока хришћанска филозофија уткани су у његово генијално стваралаштво. Отац Јустин Поповић, српски светитељ, којег много волим, исписао је до сада најлепше реченице о стваралаштву и уметничкој и духовној мисији Фјодора Михајловича Достојевског.

Како сте доживљавали Фјодора Достојевског – писца, филозофа, ствараоца који је изгарао за човека, ближњег, за уметност, за Бога?
Велики део живота проживео сам у совјетском периоду. Иако нисам био комуниста, већ напротив уверен да нећемо изградити комунизам (то што је Достојевски називао мравињаком), стварност је чинила своје. Пропаганда светлог лика комунизма, ипак је на мене утицала и било ми је тешко да се разаберем у тамним странама људске душе о којима је писао Фјодор Михајлович. Поред тога, тада сам био атеиста и то је осиромашило у самом почетку мој доживљај његових дела.

Достојевски је симбол Русије у њеној непрегледности, искрености, слободи. Да ли се слободоумље наслеђује?
Прилично је изучен живот руског писца и генија, чак и само породично стабло, стабло његових предака, јер породичном стаблу Достојевских је више од 500 година. Могу да кажем да се наслеђује у већој или мањој мери практично све што је накупљено од стране предака. Сама генијалност Фјодора Михајловича, како ми се чини, јесте наслеђе његово од предака који су у 70 одсто случајева били свештеници разних хришћанских конфесија. Њих је сједињавала проповед, умеће држања говора који допире до срца пастве. Разговор са Богом. Одјеци њихови, наравно у мањем степену, предати су и мени. И ја данас, као писац, преживљавам и у души реагујем на све што се догађа у Русији.

Колико је данас потомака Фјодора Михајловића Достојевског? Да ли су сви у Русији?
Богу је било угодно да продужи, макар и танку, гранчицу од писца. Непосредно од њега директни потомци јесу чланови моје породице, на челу са мном. Наравно, постоје и друге гранчице од његове браће и сестара, и сви живимо у Русији. Карактеристично је да су Достојевски наследили посебну љубав према завичају, која никоме није дозволила да напусти Русију после револуције, иако су били у опасности да буду побијени, као непријатељска класа. Достојевски су били према пореклу дворјани, многи су погинули у грозничавим годинама Грађанског рата. Имам три праунуке, праунука и сина Алексеја. Бог ми је подарио унуке, Марију, Веру и Ању. И унука Фјодора. Он је најмлађи, тако да у породици поново имамо Фјодора. Увек им понављам то да они носе гене Достојевског. Унуке су биле малене када сам их први пут водио у Стару Русу на „Читања Достојевског“. Када сам Ањи, сада одраслој девојци, показао сабрана дјела Фјодора Михајловича у 30 томова, разгледала их је и дивећи се рекла да она толико не може да напише. Кроз неколико дана Ања је пресавила хартију и написала „своје дело“, срцем детета. Сада је та „књижица“ у фонду Музеја Ф. М. Достојевског у Петербургу. Вера је музичар и одлично компонује. И Маша се остварује у уметности. Мој син, Алексеј је у неку руку привилегован у духовном смислу. Он је за кормилом брода који превози монахе и вернике на острво, у манастир Валаам. Пропутовао је свет, али његова љубав за православну Русију је велика. Ја сам већ у одмаклим годинама, моје обавезе и путовања по свету у мисији популаризације и неговања поштовања према стваралачком генију Фјодора Михајловича, полако препуштам сину. Алексеј ускоро путује у Шпанију на Академију посвећену стваралашту Достојевског. Срећан сам што Алексеј схвата своју мисију, што ће наставити са њом, када ја не будем више имао снаге.

Колико данашњи свет разуме Фјодора Достојевског, да ли му се одужује на прави начин?
Атеистички свет је Достојевског доживљавао само као непревазиђеног зналца људске природе. Требало је бити хришћанином, и то управо православним, да би се доживео Достојевски у свој својој пуноћи. Пољски режисер Анджеј Вајда је у разговору са мном признао да врховни ниво његовог стваралаштва представља продукција по романима писца. Међутим, он је био свестан да не може спознати сву пуноћу Достојевског: „Јер ја сам католик“, говорио је. А Русија? Сада Русија из државног атеизма иде другим путем ка Богу, ка Цркви. Обнављајући у себи веру, Руси у себи обнављају и православну душу и у томе им много помаже Достојевски.

Када човек разговара са Вама стиче утисак да је дух Фјодора Достојевског – ту, у Вашем дому, или са Вама? Да ли се дешавало да понекад у себи препознате њега?
Многи моји познаници говоре да подсећам на писца и то не само по спољном изгледу (сада морам да говорим да изгледам старије, јер сам надживео свог прадеду за 15 година), него и цртама карактера и својим убеђењима. Осећам се као самодржавни монархиста, као и Фјодор Михајлович. Уверен сам да се раб Божији Фјодор Михајлович на небу и даље моли за нашу породицу и за сву Русију. У Музеју Достојевског говорим младим генерацијам и свим посетиоцима о свом прадеди. Чини ми се да понекад у сну разговарам са њим.

Уз то Ви пишете…
Пишем невелике приче. То су одјеци наслеђеног „књижевног“ гена. Међутим, не тежим да их публикујем или да постанем писац. Уосталом, то као да ми је забрањено. Фјодор Михајлович је својим стваралаштвом све рекао и за себе и за своје потомке.

Били сте у Србији. Како сте доживели српски народ?
Мисионарећи и говорећи о делима Достојевског боравио сам у 24 земље света и једино сам се у Србији осећао као код куће. Тако се десило да сам оба пута напуштао Србију са сузама у очима. И не само због тога што нисам желео да одем, него зато што сам први пут на путу ка аеродрому видео шаторе избеглица из Српске Крајине, а други пут, када сам се враћао са многострадалног Косова и Метохије. Тамо сам пролазио покрај рушевина српских села и светиња, пустоши које је иза себе 1999. остављао НАТО и варварско америчко бомбардовање. Осећао сам да сва трагедија српског народа пролази кроз моје срце.

Како се односите према злу које три деценије подноси српски народ?
Тешко сам преживљавао сваки дан бомбардовања Србије, а још теже чињеницу што вам тада Русија није могла помоћи. После НАТО агресије на СРЈ кренуо сам у Србију. Згрозио сам се када сам видео порушене грађевине у Београду, када сем видео колико вам је зла нанео Запад, да нема града који нису ранили. Порушену зграду РТС где је страдало 14 невиних, храбрих људи не могу никада да заборавим. У близини је руска црква, она је, срећом, остала цела. Туговао сам данима по повратку у Русију.

Посетили сте Косово и Метохију. Шта никада нећете заборавити?
Био сам на Косово и Метохију 2002. са једном делегацијом. Тада је први пут после 1999, организован неки културни догађај на КиМ. Наиме, у Косовском Митровици је била ретроспектива фестивала „Златни витез”!
Николај Бурљајев, руски редитељ и глумац био је тада уметнички директор фестивала, а у руској делегацији је био и белоруски редитељ Миахил Пташук и ја, испред Музеја Фјодора Михајловича Достојевског, који се тек оснивао. Видео сам тада срушена српска села, згаришта, опустошене куће, уништене школе, разрована гробља, спаљене и до темеља порушене цркве и манастире. Био сам згрожен. Ужас. Неизмерна туга… нисам могао да се одвојим од Срба. Био сам потресен. Миахил Пташук је снимао. Сећам се, падао је снег … Туђински војници су чували српске светиње… питао сам Србе како им је, и чији војници имају људскости. Казали су ми да их штите и разумеју италијански, а потом шпански, француски, грчки војници…
Када сам крочио у Високе Дечане, Пећку, Патријаршију схватио сам да се душа Срба налази ту, на Косову и Метохији. Вековна лепота која на небо подсећа… српски светитељи, чији се дух осећа, мењају сваког човека који крочи у светињу. Поклонио сам тада Пећкој патријаршији две иконе Светог Јована Кронштадског. Страшно је било то време. Српска војска и полиција су после јуна 1999. морале да се повуку, а албански злочинци су харали. Убијали су недужне, незаштићене Србе без милости. Страдао је голоруки народ. Чули смо да су 2001. близу Пећке патријаршије убијене Српкиње, мајка и кћерка, албански злочинци су их исекли на комаде. Сахрањене су у манастирској порти, придружиле су се новим косовским мученицима који, такође, тамо почивају. Туга је владала у древној српској светињи. Сећам се игуманије Февроније, њених суза и молитви монахиња. Монаштво је туговало за народом. Од величанствености Високих Дечана, човеку застане дах. Гледати, кроз сузе, небеску лепоту на земљи, оковану бодљикавом жицом, моменти су које никада нећу заборавити. Сећам се хеликоптера који су надлетали светињу, италијанских војника до зуба наоружаних, тенкова и слушао молитвени пој монаха Дечанаца. И данас их чујем.
Нас тројица смо кренули у манастир Девич. Италијански војници су нас молили да не идемо у Дреницу, рекавши да су тамо албански екстремисти гори од звери који су убили и измасакрирали много Срба, жена, људи, стараца а ни деца нису поштеђена. Многи су били жртве трговине људским органима. На том месту су погинула два руска војника бранећи Србе. Италијански војници нису смели да нас пусте да идемо сами. Видео сам манастир Девич, и данас ми сузе крену када се сетим призора, манастир ојађен, разбијена плоча на кивоту Св. Јоаникија, иконе оскрнављене… Касније су га спалили и са земљом сравнили албански злочинци. Разговарао сам са игуманијом и толико храбрости, љубави према Богу и свом народу нисам нигде видео. Причала ми је да су их руски војници помагали када је био најтеже. И француски. Посетили смо и Осојене. Тамо су Срби, живели у контејнерима, а снег је вејао.

Имали сте прилике да посетите и наш древни Рас. Какве утиске оданде носите?
Посетили смо и Ђурђеве Ступове. Видео сам стари Рас, остатке древног српског града-тврђаве. Ходао сам задивљен српском историјом. Ђурђеви Ступови су били срушени у време Турака, 300 година је црква Св. Ђорђа гледала у небо. Био сам ганут светињом из 12. века, коју је саградио Св. Симеон Мироточиви. Много волим Србију и српски народ. Први пут у Србији сам био 1995. године, тада сам гостовао на премијери „Идиота“ у Београдском драмском позоришту. Посетио сам и Нови Сад, упознао Војводину, пловио по Дунаву… Те 1995. схватио сам да су Руси и Срби један народ. И судбине су нам сличне, увек се боримо за правду. Слобода нам је света. Нас, Русе је деценијама уништавао бољшевизам, а Србе комунизам. Не знам да ли ћемо се икада од тога опоравити.

 


 

Извор: Печат