Вредан српски рукопис откупљен и похрањен у ризницу манастира Хиландара

Српску књигу с краја 14. века, с карактеристикама које нема ниједан до сада познати рукопис, манастир Хиландар откупио је од једног грчког колекционара

Да се налази у фонду Народне библиотеке, била би међу двадесет најзначајнијих рукописних књига које ова институција поседује. Овако Владан Тријић, заменик управника Народне библиотеке, језгровито објашњава значај рукописа који је недавно купио манастир Хиландар. Ради се о изузетно вредној српској рукописној књизи, вероватно с краја 14. века. Била је у поседу једног грчког колекционара, чији је деда био трговац и који је до драгоцене књиге дошао негде у Русији. Власник ју је прво понудио Атинској националној библиотеци, али они нису били заинтересовани да је откупе. За њу су, затим, чули стручњаци, археографи из наше националне библиотеке: колеге из Русије су их обавестили да се на тржишту појавила књига више него вредна пажње.


Рукопис је писан крупним калиграфским полуострвом и указује на врло ученог писара (Фото архива: Јелена Чалија)

Када је утврђено да се без сумње ради о српском рукопису, почели су преговори националне библиотеке са власником о откупу. Они су, међутим, пропали из процедуралних разлога. Грк више није желео да чека и већ је био спреман да рукопис понуди некој од аукцијских кућа у Лондону. Тада је на сцену ступио Хиландар – манастир који има убедљиво највећу ризницу рукописних књига, када је реч о српским светињама. Тако је царска лавра на Светој Гори први пут ушла у подухват ове врсте, објашњава Миливој Ранђић, директор Задужбине Хиландар.

– Желели смо да та књига буде сачувана за српску културу, за наше истраживаче. Посебно смо поносни на чињеницу да ју је Хиландар купио од сопствених средстава, не из донација или прилога, већ од новца зарађеног од продаје манастирског вина. На питање колико је коштао откуп књиге од грчког колекционара, Ранђић каже да, мерено значајем рукописа, цена није висока, али да се радило о суми која би за сваки манастир била осетан издатак.

Рукопис чији је власник сада Хиландар је панегирик или хомилијар, књига која садржи изабране празничне беседе и слова за веће празнике током године, изложене по календарском редоследу. Њено детаљно истраживање тек предстоји, али оно што се са сигурношћу већ сада може рећи јесте да се ради о рукописној књизи веома брижљиво урађеној. Извесно је да су на њој радили прави мајстори и учењаци, неки веома образован писар или читава група људи, преводилаца, лектора, редактора. У конкретном случају реч је о панегирику за месец септембар који је српским истраживачима одмах привукао пажњу особеностима којих нема у до сада познатим рукописима.

– До сада познати панегирици имају саставе само за веће празнике, односно, ради се о избору текстова, док овај рукопис садржи саставе за готово сваки дан у другој половини месеца септембра. Са већом сигурношћу, према ознакама у овој књизи, може се рећи да је постојала и она за прву половину месеца, а претпостављамо да је намера била да се створи велики комплет за све месеце у години. То је био за оно време огроман подухват који се морао одвијати под патронатом неког великог властелина или владара. Претпостављамо да је то могао бити деспот Стефан Лазаревић. У његово време је била развијена рукописна и преводилачка делатност, на свом двору радо је окупљао врхунске стручњаке из тих области – напомиње Тријић.

Друга особеност ове рукописне књиге јесте што се у њој појављују нови преводи текстова познатих у јужнословенској традицији, али и преводи до сада у нашој рукописној традицији непознатих текстова.

Књига има 285 листова, писана је лепим и уједначеним, крупним калиграфским полууставом на квалитетној хартији. Нема много украса, има само једну бојену заставицу на почетку књиге, али писмо којим је написана недвосмислено указује на искусног и надареног писара, истиче Тријић. У рукопису нема забележених података када је настао, ко је писар нити за кога је она писана. Врло је могуће да су ови подаци остали у првом, за сада изгубљеном, делу. Два водена знака на хартији, која су до сада проучена, истоветна су комбинацији која се јавља на појединим хиландарским преписима из друге половине 14. века, а и писмо којим је овај рукопис писан умногоме подсећа на једну групу хиландарских писара из овог периода. И њени досадашњи власници водили су рачуна о рукопису: добро је очуван, а повез који има новијег је датума, вероватно из 19. века.

Пут овог рукописа од Хиландара или Србије до Русије готово је немогуће утврдити. Постоји исувише много претпоставки и готово ништа од конкретних података о томе како је рукопис завршио тако далеко од места где је настао. Ово је свакако једна од многобројних средњовековних књига које су изгубљене или нестале током ратова на овим просторима, али због небриге за ризнице опустелих манастира и одсуства одговарајуће заштите културног наслеђа. Српска православна црква окупила је пре неколико година тим стручњака који проучавају српско средњовековно рукописно наслеђе како би пописали српске рукописне књиге које се налазе у колекцијама и фондовима великих библиотека у иностранству.

– Ради се о рукописима за које знамо или претпостављамо да се налазе у одређеним установама у иностранству. Дешавало се, међутим, да на лицу места откријемо да у одређеној колекцији има још српских рукописа за које нисмо ни знали да постоје, а колеге су имале само претпоставке да припадају нашем писаном наслеђу. Дакле, ни дан-данас не знамо шта се све од српског рукописног наслеђа налази чак ни у великим европским и светским библиотекама, на разним универзитетима. А што се тиче приватних колекционара, ту је тек немогуће утврдити шта све они имају у свом поседу – каже Тријић.

Он истиче да посебну вредност за српску културу и традицију представљају управо манастирске библиотеке каква је она у Хиландару која је од непроцењивог значаја. Та колекција аутентичнија је од оних које се чувају у библиотекама, јер рукописи који су ту настајали везани су непосредно за живот манастира: стварани су за његове потребе или у његовој преписивачкој школи, што није случај са онима који се чувају у библиотекама.

Аутор: Јелена Чалија

Извор: РАСЕН

Планина у Канади носи име српског војводе

По завршетку Првог светског рата једна планина у Канади названа је Путник, по српском војводи Радомиру Путнику. Канађани су желели да на овај начин одају почаст савезничким – српским борцима који су поднели велике жртве у Првом светском рату и под Путниковом командом задали први пораз Централним силама.

 

У далеким Стеновитим планинама Канаде, у планинском масиву Кананаскис који броји неколико планина чије је називе тешко запамтити, постоји једна чије је име нама, грађанима Србије, веома познато. Путник. Ни мање, ни више, названа је по нашем војводи, Радомиру Путнику.

Канађани су је тако назвали још 1918. године, након страшног рата који је тутњао светом четири године и у коме смо били савезници. Знајући да цене пожртвованост начелника Врховне команде српске војске који је у Церској бици са својом војском нанео први пораз Централним силама у Првом светском рату, посветили су им делић своје земље.

Косовско порекло Радомира Путника

Радомир Путник се родио у Крагујевцу 1847. године, али његови преци су потицали са Косова. Наиме, његов деда Арсеније, доселио се са Косова у Белу Цркву. Арсеније је тада имао око седам година, а када су га упитали како се зове, одговорио је да је он путник у непознатом правцу. Тако је настало презиме славног војводе.

Војвода је знао да побеђује надмоћног непријатеља, али и када је губио, губио је тако да очува част Србије. Тако је након тројне инвазије Централних сила на Србију, крајем 1915. године, уместо понижавајућег сепаратног мира, наредио повлачење српске војске ка Косову и Метохији и Албанском приморју преко Албанских планина. Овај догађај је познат као “Албанска голгота” због страшних губитака које је претрпела српска војска. Претпоставља се да је од почетка повлачења живот изгубило око 72.000 људи.

Ретко поштење

Након Кумановске битке (23. и 24. октобра 1912.) у Првом балканском рату, којом се великим словима уписао на странице историје ове земље победивши турску Вардарску армију, генерал Путник постао је први српски војвода. Међутим, по жељи војводе Путника, његова плата остаје иста као и плата потпоручника, три динара дневно.

Сто година након завршетка Првог светског рата, Равногорски покрет из Калгарија, највећег града канадске покрајне Алберте (којој припада планина Путник) и група људи из Едмонтона, овековечили су планину Путник откривањем и освећењем спомен-плоче на којој су на енглеском језику уклесане речи:

„Планина Путник названа је у знак вечног сећања на мушкарце и жене из савезничких оружаних снага у Србији и њиховог вође, војводе Радомира Путника (1847–1917). Србија је изгубила четвртину свог становништва, како припадника војске, тако и цивила за време Првог светског рата (1914–1918). Ова жртва била је део канадских и савезничких борби у Европи против три царевине у циљу заштите људских права и слободе човечанства”.

Планински масив Кананаскис је изузетно популарна туристичка атракција Канаде. Самим тим, канадски Срби су веома поносни што се на овом делу Земљине кугле налази нешто “њихово”. Па иако можда никада нећемо видети планину Путник, поносни смо и ми у Србији, хиљадама миља далеко од ње.

Извор: СРБИН ИНФО

Први српски буквар инока Саве

За буквар се сазнало случајно

Први српски буквар инока Саве, јеромонаха у манастиру Дечани, штампан је 1597. у штампарији Ђулијано Рампацети, у Венецији. Бурна времена, брзо су буквар бацила у заборав, па за њега није знао ни Вук Караџић. Док су се учили писмености из туђих књига, Срби нису знали да скоро три века имају сопствену књигу по којој се могло учити српско читање и писање.

Овај буквар је настао у доба када је мало која европска земља располагала сопственим училима, писменима или азбучницима. Посебан је и због тог што је у њему први пут у Европи примењен фонетски принцип читања. Осмишљен је тако да је на првој страни била штампана азбука, следе самогласници, потом слогови, па имена свих слова.

За буквар се сазнало случајно. Најпре је 1893. руски конзул у Скадру -Крилов прво издање штампано у Венецији (20. маја 1597) поклонио новинару и преводиоцу Окици Глушчевићу, а касније је (1921) друго издање штампано 25. маја 1597. у Дубровнику, где је био на пропутовању, купио инжењер Милорад Димитријевић из Београда.

Прво издање (на само два листа) од којег је остао само препис изгорело је у бомбардовању Београда (и Народне библиотеке) 6. априла 1941, а друго, на четири листа, пуком срећом је сачувано.

Током 1903. Љуба Стојановић је, приређујући Каталог Народне библиотеке Србије, уврстио Први српски буквар Инока Саве у дела српске писмености. Пре двадесетак година Михаило Блечић, Стјепан Филеки и Оливера Стојадиновић приредили су репринт овог буквара на основу другог издања које је сачувано.

Вуков Први српски буквар написан је 1827. Он свакако остаје први наш буквар, али тек након реформе језика.

Извор: СРБИН.ИНФО